Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari>>>

   

Intervju Đorđa Vukadinovića za jubilarni broj pirotskog lista Sloboda


Koštuničin pristup kosovskim izborima je bolji od Tadićevog

Kako komentarišete rezultate lokalnih izbora i njihov uticaj na političku stabilnost ili nestabilnost zemlje?

Rezultati lokalnih izbora su i po broju glasova i po teritorijalnom rasporedu veoma šareni i mogu da se tumače na različite načine. Sa jedne strane, svi značajniji akteri govore kako su zadovoljni rezultatima jer su osvojili vlast u većem broju gradova i opština, ali, sa druge strane, nema pravog pobednika jer niko nije ostvario dominantnu poziciju na lokalu. Izborna "leopardova koža" najbolje govori koliko su bile preuranjene prognoze nakon predsedničkih izbora da Srbija ulazi u fazu političkog bipolarizma. Umesto toga, došlo je do prave poplave lokalnih i regionalnih partija i pokreta, što će sve dovesti do različitih, pa i iznenađujućih koalicionih kombinacija.

Osnovna poruka ovih lokalnih izbora je da kod birača preovladava apatija i razočarenje u «velike» priče, stranke i lidere. Takodje, u najvećoj meri se glasalo za ličnosti, bez obzira kojoj partiji pripadaju. Tako se može objasniti i uspeh Kostića, Rake, Bidže, kandidata SPS-a, grupa građana ili malih partija. Ovakva personalizacija politike pored pozitivnog definisanja lične odgovornosti ima i negativne posledice jer se uz značajne formalne ingerencije koje izabranim gradonačelnicima i predsednicima opština daje zakon dodaje i neformalna moć i autoritet. To znači da će u zemlji u kojoj nisu izgrađene institucije pravne države oni imati veliku, pa i presudnu moć na lokalu, uz veliku verovatnoću da se pretvore u lokalne spahije i gospodare. To može da vodi opasnoj pojavi refeudalizacije Srbije, kao što se nešto slično već dogodilo u Rusiji. Od sada će centralna vlast morati mnogo ozbiljnije da računa sa ovim "oblasnim gospodarima". 

Kako ocenjujete rezultat DSS-a i kakve se postizborne koalicije mogu očekivati na lokalnom nivou?

Iako je DSS prošla relativno loše na lokalnim izborima (mada ne toliko loše koliko su se plašili), ona je zbog svoje «centrističke» pozicije i dalje ključna politička snaga u Srbiji. Barem do sledećih parlamentarnih izbora. To znači da u uslovima nametnute političke polarizacije na "demokrate" i "patriote" DSS zadržava ključnu ulogu, jer njen izbor presudno utiče na to ko će vladati Srbijom. Doduše, činjenica je da se Koštunica i DSS polako navikavaju na ulogu jezička na vagi, a do pre godinu-dve dana radilo se o ubedljivo najjačoj stranci i najpopularnijem lideru. DSS ima najveći koalicioni kapacitet, ali da bi ga kapitalizovao mora voditi balansiranu politiku, koja uključuje opreznu saradnju i sa DS i sa Radikalima. Ako bi se potpuno okrenuo DS-u, Koštunica bi se u perspektivi sveo na puki privezak "demokratskog bloka», i postao drugorazredna politička snaga. S druge strane, radi stabilizacije političke scene bilo bi značajno da se radikali postepeno uvuku u institucije vlasti, pa makar i samo ponegde, na lokalu, jer će se tako postepeno pacifikovati i slabiti njihov prevratnički i «revolucionarni» potencijal. Osim toga, Srbija je politički veoma razudjena i sasvim je različita priča u Beogradu, na jugu, ili u Vojvodini. U Beogradu, recimo, nema razloga da DSS ne uđe u koaliciju sa DS-om, ali u Vojvodini, u kojoj je DS u koaliciji sa strankom Jožefa Kase i Čankovim autonomašima koji ne kriju separatističke težnje, takva koalicija bi bila pogubna kako po DSS, tako i po širi nacionalni interes.

Da li DS zaista stabilizuje svoje redove i obnavlja rejting kod građana?

Demokratska stranka je zaista promenom lidera i imidža uspela da je veći deo javnosti prepozna kao "nešto novo". Izborni rezultati pokazuju da je ova svojevrsna "plastična operacija" uspela, pa su tim putem izgleda krenuli i Radikali. Ali, naravno, ne mogu se sve zasluge za oporavak DS pripisati samo marketinškim agencijama. DS u znatnoj meri može da zahvali konfuznoj, neodlučnoj i nesložnoj vladajućoj koaliciji, kojoj je Tadić uspeo da se nametne kao neosporni kandidat "demokratskog bloka". Zatim, tri-četiri godine besomučne reformske propagande, a onda i tragična smrt premijera Đinđića, dali su jak ideološki naboj DS-u i mobilisali njegovo nekad pasivno biračko telo. DS danas poseduje tvrdo biračko jezgro u vidu mlađe i urbanije populacije koja se "primila" na priču o reformama i Evropi, koju Tadić poput Đinđića manje-više uspešno monopoliše i uspešno eksploatiše. Tadić je uspeo da u potpunosti preuzme "Đinđićevo nasleđe", a da pri tom veoma mudro izbegne teme koje su samog Đinđića učinili jednim od nejnepopularnijih političara u srpskoj istoriji. Tako je Tadić postao neka vrsta "umivenog" i mnogima prihvatljivijeg Đinđića, jer su njegovoj retorici vešto kombinovani patriotski i reformski motivi. Tako je Tadićev DS u velikoj meri progutao birače i G17 i SPO, a ozbiljno načeo i DSS, i na kraju ali ne i poslednje, treba se setiti da je Tadić imao najveću i najskuplju kampanju, uz veliku podršku elektronskih medija, NVO sektora i Zapada. 

Hoće li radikali u skorije vreme dobiti koalicione partnere u republičkoj Skupštini?

Radikali su u poslednje vreme mnogo učinili na planu modernizacije nastupa i pozitivne promene imidža i očigledno se trude da sruše glavne predrasude koje vladaju o njima. Ipak, što zbog inercije, a što zbog njihovog «minulog rada», ideja o ulasku u koaliciju sa radikalima na centralnom nivou još uvek je jeretička za većinu političkih aktera u Srbiji. U tom smislu, izgleda nemoguće da će DS i G17 praviti bilo kakve dogovore sa Radikalima. Ali, sa druge strane, mnogi lokalni odbori DSS-a (naročito u Vojvodini), pa i pojedinci iz vrha ove stranke, sve su skloniji savezu sa SRS.

Kako ocenjujete odnos Vlade i Skupštine, kao i kohabitaciju Koštunice i Tadića?

Odnos Vlade i Skupštine je radikalno drugačiji od onog koji smo imali u Miloševićevo ili Đinđićevo vreme. U Srbiji se prebrzo zaboravlja da je u vreme vladavine DOS-a iz Skupštine izbacivana najveća partija (DSS), a prema radikalima i SPS se odnosilo kao da su gubavi. Kao nigde u svetu, ovde je Vlada pravila svoju skupštinsku većinu umesto da bude obrnuto.

Odnos Tadića, kao protokolarnog predsednika koji ne želi biti samo to, i premijera Koštunice koji ne želi ili ne ume da iskoristi sve poluge vlasti i moći koje mu stoje na raspolaganju, za sada je snošljiv, a tokom leta je bio i gotovo idiličan. Tadić i njegov štab su ispravno procenili da je suviše rano da krenu na rušenje Koštuničine Vlade, te da to u ovom trenutku ne bi ni Zapad podržao. Takodje, želeli su da Koštunici prepuste "vruće krompire" poput Haga ili Kosova i Metohije, i da vladu ruše onda kada njen rejting bude još niži. Najnovije zaoštravanje, međutim, neće dovesti do novih izbora i bez obzira na oštre medjusobne primedbe, neće predstavljati kraj «suživota» predsednika i premijera. Uostalom, čak i da želi, Tadić ne može direktno srušiti Vladu jer je on ni ne podržava. Po opstanak Vlade mnogo su opasniji konfuzni unutrašnji odnosi unutar nje.

Srbija i Hag. Hoće li po Vašem mišljenju doći do izručenja Karadžića i Mladića? Koje bi bile posledice eventualnog neizručenja, a koje izručenja?

Srbija nema definisan odnos prema Hagu. Miloševićev režim je odbijao svaku saradnju i nije pokušavao da vodi aktivnu politiku po ovom pitanju. Posle toga je Đinđićeva vlada otišla u drugu krajnost jer nije znala da odbije ni jedan zahtev Karle del Ponte, a naročito one koji su ugrožavali naše nacionalne interese. I opet ni ta vlada nije imala nikakvu strategiju, niti je vodila aktivnu politiku u tom pravcu. Sada u Vladi imamo jednu šaroliku koaliciju u kojoj DSS pokušava da zauzme uravnotežen odnos prema Hagu, ma šta to značilo, naspram SPO-a i G17 koji nastavljaju dosovsku politiku – "isporuči sve što traže" jer je to, navodno, uslov našeg ulaska u «evroatlanske integracije» u daljoj budućnosti. Do sada smo imali situaciju u kojoj se premijer Koštunica kako-tako opire pritiscima za isporučenje generala koji koordinisano dolaze sa Zapada, unutar same vlade, od strane DS-a, kao i uticajnih nevladinih organizacija. Koliko će i dokle će u tome uspevati, videćemo, ali je njegova očigledna strategija da se ide na više ili manje dobrovoljne predaje, a ne na hapšenja, što bi – mislim, hapšenje – u slučaju generala po više nego problematičnoj kosovskoj optužnici zaista predstavljalo vrhunac nacionalnog mazohizma i poniženja.

 Što se Mladića i Karadžića tiče, to što se ta dva čoveka toliko godina kao hajduci kriju u planinama od svih zapadnih i lokalnih obaveštajnih službi govori da oni imaju podršku ljudi sa terena na kojima se kriju. Ali nema nikakvog dokaza da se oni kriju u Srbiji. Druga bitna stvar je da se u zapadnim zahtevima razlikuju slučajevi Mladića i Karadžića. Oni su shvatili da bi se nekako, preko "komandne odgovornosti", Mladića još i moglo osuditi za ponašanje trupa na terenu (naročito Srebrenicu), dok za Karadžića nije takav slučaj.

Posledice neizručenja haških optuženika biće svakako teške po nas, ali isto tako i posledice izručenja. Ako ih ne izručimo u očima Amerike i EU bićemo i dalje "loši momci", dobijaćemo packe i vršiće na nas različite pritiske. Ali ne verujem u nove sankcije, kojima nas više plaše ovdašnji političari koji zagovaraju bespogovorno isporučivanje. Neko bi cinično mogao primetiti da je sada kasno da se opiremo haškim zahtevima jer smo ionako već isporučili one najvažnije, što je već dovoljno za istorijsku osudu Srbije i srpskog naroda, a verovatno i za ratnu odštetu koju će tražiti BiH i Hrvatska. Sada se tek vidi koliko je bila pogrešna i skupa svojevremena lakomislena odluka o izručenju Miloševića, jer je sada teško nekome na Zapadu objasniti toliki otpor prema isporučivanju generala, kada smo već, takoreći pevajući, izručili predsednika i glavnokomandujućeg.

Kako komentarišete Tadićev poziv Srbima sa Kosmeta da izađu na oktobarske izbore?

Vrlo je čudan i iznenađujući Tadićev poziv Srbima da izađu na kosovske izbore. Pre svega, u Skupšini Srbije jednoglasno je usvojen Plan Vlade za Kosovo i on bi trebao da obavezuje sve političke subjekte u Srbiji, a pozivom da se izađe na izbore pod trenutnim uslovima podriva se naša pregovaračka pozicija, koja je i ovako loša. Pitanje je zašto je gospodin Tadić, koji inače jako vodi računa o svom imidžu i rejtingu, sebi dozvolio politički nedosledan i po sebe štetan istup? Neki politički cinici bi rekli, zato što je to Čeda Jovanović tražio u svom "pismu Predsedniku". Drugi, malo ozbiljniji, reći će da je to zahtev Zapada kome gospodin Tadić niti želi niti može da kaže "ne". Bilo kako bilo, ako je prošli put neko i mogao da se nečemu nada posle izlaska Srba na izbore, sada više nema opravdanja za takve iluzije. To bi bilo kao kada bi jevrejska zajednica iz Amerike pred Drugi svetski rat pozivala nemačke Jevreje da priznaju Hitlerovu vlast posle "kristalne noći" i da legitimišu njegovu vlast tako što će izlaziti na izbore.

Da li je Koštunica politički realniji kada sugeriše Srbima da ne izađu na izbore?

Kako je pokazalo vreme Srbi nisu trebali izaći ni na prošle izbore, barem dok međunarodna zajednica ne uradi ono najnužnije za obezbeđivanje osnovnih uslova za život. Srpski jedini, kakav-takav adut bio je bojkot ove farse od «demokratskih izbora», protesti, pritisci i sl. A mi smo to ovih godina propustili. Sada je u velikoj meri kasno da se nešto značajnije učini. Ali, ipak, nikako ne treba izlaskom na izbore legitimisati vlast Hašima Tačija u Prištini. U tom pogledu, Koštuničin izbor takodje neće mnogo pomoći kosovskim Srbima, ali im Tadićev šteti, odnosno, najviše im šteti još jednom demonstrirana srpska nesposobnost da se dogovore i zajednički nastupe čak i u pitanjima od sudbinskog nacionalnog interesa, kao što je Kosovo.

Kako će se po vašem mišljenju rešiti konačni status Kosova i Metohije?

Pitanje "konačnog statusa Kosova i Metohije" trenutno najvećim delom nije u našim rukama. Konačno rešenje, odnosno put ka njemu, biće najverovatnije definisani tokom 2005. i jedini je problem Zapada kako da Kosovo proglase za nezavisno, a da Srbi to prihvate i pri tom ne traže kompenzaciju u vidu priključenja Republike Srpske. Konačni status u velikoj meri zavisi od rezultata predsedničkih izbora u SAD. Ako pobedi demokratski kandidat Keri onda mi tu očigledno nemamo šta da tražimo jer se Holbruk vraća na scenu uz podršku albanskog lobija. Dovoljno je reći da je gost na Kerijevoj konvenciji Demokratske partije bio i Hašim Tači. Koliko vidimo, opet je Kosmet moneta za potkusurivanje između Zapada i islamskog sveta. Iracionalno je da u takvoj situaciji veći deo srpske liberalne političke i intelektualne elite "navija" za Kerija. Sa druge strane, ako na izborima pobedi sadašnji predsednik Buš, mi zadržavamo minimalne šanse da Kosmet, barem formalno, ostane u nekoj vezi sa Srbijom, što ipak predstavlja neki zalog za budućnost. 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM