Djordje Vukadinović

Novi ustav ili trajno vanredno stanje

•  Pocepano društvo

Možemo se sporiti kako je do toga došlo. Pitati ko je za to kriv. Raspravljati o tome da li je sve počelo 1815. 1903. '41. '45, '89. Devetog marta '91, petog oktobra 2000. ili dvanaestog marta 2003. Ali nema nikakve sumnje da je Srbija danas jedno dezorijentisano, duboko podeljeno, sa sobom i susedima zavadjeno društvo. Srbija se nalazi u nekoj vrsti trajnog vanrednog stanja i permanentnog gradjanskog rata niskog intenziteta. Srbija je jedno gotovo šizofreno rascepljeno društvo i kao takva predstavlja latentan izvor opasnosti po sebe i okolinu. I možda samo činjenici da, osim toga, spadamo i u ono što se u teoriji naziva «umornim društvom» možemo da zahvalimo što ta podeljenost - barem do sada - nije rezultirala nekim krupnijim krvoprolićem i izlila se u sukobe širih razmera. Drugim rečima, nada da se iz aktuelne nacionalne i socijalne frustracije neće izroditi neko veliko zlo počiva prvenstveno na proceni da u Srbiji, u ovom trenutku, nije moguće koncentrisati dovoljnu količinu društvene energije čak ni za ozbiljniju destrukciju, a o nekim pozitivnim projektima da i ne govorimo.      

Nekom će se ova dijagnoza možda učiniti previše dramatičnom. Oko se vremenom svikne na pomrčinu. Čovek ogugla na bol odredjenog intenziteta, a tu je i onaj vazda pogodni, takoreći, idealni primer sa žabom koja, ukoliko postepeno i kontinuirano zagrevamo posudu u kojoj se nalazi, na kraju neće ni primetiti da je skuvana. Pa se tako, valjda, i jedan narod postepeno navikne na to da nenormalno uzima za normalno, a na vanredne okolnosti počne da gleda kao na redovno stanje.

Čak i onima kojima rad na kolektivnom pamćenju spada u opis radnog zadatka nije baš najjasnije kako smo uopšte dogurali dovde. Kad stigosmo da pogubimo tolike ratove, uključujući i one u kojima nismo ni znali da učestvujemo? Kako smo se iz redova pobednika u dva svetska rata preko noći obreli na spisku malobrojnih hladnoratovskih gubitnika? Kako protraćismo tolike kredite i istorijski kapital minulih generacija? Kako to da smo proglašeni za agresore čak i unutar sopstvenih medjunarodno priznatih granica? Kako uspesmo da budemo osumnjičeni kao zločinci čak i tamo gde smo bili osvedočene istorijske žrtve? Kako kraj tolike svoje državotvornosti završismo u ovoj karikaturi od države, kojoj se ne znaju ni simboli, ni granice, i za koju na čitavom svetu nema uporedivog pandana? Gde nestade petooktobarska nada? Otkud u jednom polumodernom društvu tolika («postmoderna») relativizacija pojmova istine, pravde i morala?   Kako dodjosmo do toga da se ne možemo složiti ni oko toga da (li) je ubistvo ubistvo, kradja kradja, špijunaža špijunaža, a saobraćajni udes saobraćajni udes?

•  Zar je važno ko je kriv?

Koliko god da je, u suštini, teško odgovoriti na ova pitanja, relativno je lako utvrditi odgovornost za prilike koje ona podrazumevaju i iz kojih nastaju. Nema, naime, gotovo nikakve sumnje da odgovornost za stanje na koje ciljaju pitanja sa početka ovog niza snosi uglavnom Milošević, dok ona pri kraju pretežno idu na dušu postpetooktobarske političke elite, kao i prateće intelektualne menažerije koja je u oba slučaja, i Miloševiću i DOS-u, neštedimice pružala svoje logističke usluge. (Debele zasluge   «medjunarodne zajednice» se pri tom takodje podrazumevaju, ali one nisu predmet ovog teksta.)

Nevolja je, medjutim, što se dominantni politički i intelektualni «čimbenici» ove zemlje uopšte ne bi složili oko ove jednostavne i gotovo trivijalne istine, koja predstavlja, takoreći, bezuslovni uslov (nužan, ali, razume se, ne i dovoljan) bilo kakve nacionalne i državne konsolidacije. U svojoj apsolutnoj suprotstavljenosti, dva glavna korpusa nacionalne politike koji su se iskristalisali poslednjih godina («demokratski» i «radikalski») saglasni su samo oko monokauzalnog objašnjenja naših nedaća, s tim što je, po jednima, sveopšti krivac, naravno, «Milošević i njegovo nasledje», a po drugima, pak, «svetski moćnici» i njihovi domaći glasnogovornici i trabanti. Pri tome, NATO bombardovanje, 5. oktobar, Kosovo i Haški tribunal i jednima i drugima predstavljaju krunski dokaz i potvrdu ispravnosti sopstvenih stavova. I ni jednima ni drugima ne pada na pamet da te stavove preispitaju ili se, ne daj bože, samokritički osvrnu na sopstveni doprinos opštem propadanju. A da zlo bude kompletno, snage okupljene oko DSS-a, koje bi, po sopstvenom razumevanju, trebalo da predstavljaju neku vrstu «trećeg puta» i stabilizatora na političkoj sceni, toliko su oslabljene i još pri tom zaokupljene (slatkim) mukama i iskušenjima vršenja vlasti, da niti dovoljno uvidjaju niti uspevaju da ispune tu svoju, sve težu i sve besperspektivniju misiju.  

3. Teorije zavere

I druga društva, razume se, imaju svoje kontroverze. Nemačka je nakon Prvog svetskog rata bila rascepljena na sličan način. Kao i Amerika u vreme Vijetnama, a nije isključeno da će joj se isto dogoditi i u aktuelnom «ratu protiv terorizma». Ali samo u Srbiji nema saglasnosti doslovno niokočega. O svakom događaju postoje dve suprotstavljene istine, dve nesvodive vizure, dva tumačenja iza kojih se, kao zalog, stavlja čitav politički kredibilitet, ali se istovremeno na njemu i taj kredibilitet donekle gradi. Ubistvo premijera Djindjića, političko-policijske zloupotrebe tokom   vanrednog stanja i akcije «Sablja», pogibija dva vojnika u kasarni u Topčideru, izlazak na kosovske izbore, prodaja Knjaza Miloša... I tako sve do čak i sasvim banalnih, ni malo spornih tema, kao što je evidentan slučaj kriminala prilikom rekonstrukcije beogradskog aerodroma, ili, navodni, prošlonedeljni atentat na predsednika Tadića. Naprosto nema tog fakta koji uspeva da sačuva svoju izvesnost kada se jednom nađe u srpskoj političkoj areni. S obzirom da nam je vremenski najbliži, a i zbog svoje indikativne bizarnosti, ovaj poslednji slučaj «atentata» na Borisa Tadića zaslužuje posebnu pažnju.  

Dakle, kao što je poznato, prvog decembra uveče jedan nepoznati audi je došao u bliski kontakt sa kolonom u kojoj se kretao predsednik Tadić i čak u jednom trenutku okrznuo predsednikov automobil. Obezbeđenje je reagovalo i zaštitilo predsednika, audi se udaljio u nepoznatom pravcu, a predsednikov kabinet iste večeri izdao hitro saopštenje o "napadu" na Predsednika Srbije. Sutra prepodne vozač audija se sam prijavio i ispostavilo se da je u pitanju Miroslav Cimpl, čovek koji dugo godina radi u obezbeđenju Ambasade SAD i da je, kako se sada čini, čitav incident rezultat toga što je on bio zbunjen, besan, uplašen i/ili pijan. U vremenskom vakuumu od dvadesetak časova koliko je proteklo od samog događaja do zvaničnog saopštenja ministra policije Dragana Jočića, mogle su se čuti reakcije koje, pomalo karikaturalno, ali vrlo precizno ilustruju razmere nacionalne šizofrenije i verno reprezentuju dve nepomirljive Srbije, dve suprotstavljenje matrice mišljenja i dve projekcije puta kojim   ide, ili bi trebalo ide ova zemlja.

•  Haško bratstvo

Izvesna površinska sličnost ovog incidenta i poznatog slučaja kod hale Limes na Novom Beogradu, koji je prethodio atentatu na premijera Đinđića, otvorila je vrata za poplavu brzih, neodgovornih, jednoznačnih i apokaliptičkih izjava ličnosti iz političkog i medijskog okruženja bivše D(O)S-ovske vlasti. Najdirektniji je bio predsednik vojvođanske Vlade i potpredsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, koji je rekao da «pokušaj atentata na predsednika Srbije Borisa Tadića ima veze sa događajima koji su predhodili atentatu na Zorana Đinđića", te da nam se "istorija ponavlja na najtragičniji način" (sajt DS). Božidara Djelića je ovaj pokušaj atentata “konačno prelomio” da pristupi DS-u (hoće li sada, nakon novih saznanja, Boža povući svoju pristupnicu?), a i poslovično mudri Dragoljub Mićunović ovaj put je bio neobično decidan upirući prstom prema glavnim političkim rivalima: " Sve počinje prostaklukom i uvredama, a saopštenje DSS-a, u kome se na ružan način kvalifikuje predsednik Srbije, ide u prilog tom prostakluku. Sve ovo podseća na vreme vladavine socijalista i radikala. Posle toga dolazi verbalno, a onda fizičko nasilje, što otvara put i za konačne likvidacije" (sajt B92).

Šlag na torti je, međutim, kao i obično, bio Nenad Čanak izjavivši u svom već prepoznatljivom stilu: “ Nadam se da će sada, nakon pokušaja atentata na Tadića, biti ozbiljno shvaćena naša upozorenja da Srbija srlja u fašizaciju. Ako se mogu ubijati vrhunski državni zvaničnici u ovoj zemlji, šta tek ostatak građana može da očekuje?! Iste one snage koje danas relativiziraju atentat na Tadića, relativizirale su i neuspeli atentat na Đinđića”, efektno je poentirao Čanak (BETA). Ali čak i Čankovu slavu u žestokoj konkurenciji izjava koje bi, u normalnim okolnostima i normalnoj zemlji, morale da budu uzrok velike političke blamaže ili pak početak složenih sudskih procesa, pomračila je Danica Drašković, inače kandidat SPO za direktora Instituta za bezbednost, otkrivši kako “iza atentata na predsednika Tadića stoje BIA i antihaški lobi”, to jest, “organizacija za političke obračune i ubistva, koja deluje potpuno nekontrolisano” ( Blic, 2. 12. 2004).

•  Kljukana dinastija

Na ova dramatična upozorenja i velike istine o avetima nepokopane miloševićevske prošlosti, i njenim antihaškim izdancima, Radikali su odgovorili svojim uobičajenim, dijabolično "humorističkim" opaskama. "Ne bi mi odgovoralo da ubiju Tadića", rekao je Tomislav Nikolić, a Aleksandar Vučić je tražio formiranje "anketnog odbora" koji bi ispitao psa koji je bio u kolima zato što je u pitanju "irski seter, pa je verovatno u to umešana i IRA!" ( Kurir, 2. 12. 2004). Tako je prva, pokazalo se, ispravna zdravorazumska sumnja u značaj i dalekosežnost incidenta sa nesrećnim Cimplom odmah prerasla u šegačenje. Ipak, u odsustvu pouzdanih informacija, u reakcijama aktuelne “druge Srbije” preovlađivali su kakva-takva uzdržanost i pozivi nadležnim organima da “vrše svoj posao”. (Izuzetak je i ovaj put bio već legendarni Baki Anđelković iz SPS-a, koji je nakon kraćeg nećkanja poručio Tadiću da “ razmisli čime se bavi” ako je već na njega pokušan atentat(!?) ( Kurir, 2. 12. 2004.)

Sve u svemu, “reformski” tabor je u ovoj rundi srpskog političkog derbija postigao efektan autogol i uz put pokazao da teorije zavere, paranoja, laž i bezobrazluk nipošto nisu privilegija samo njihovih večitih (radikalskih) rivala. Ali odmah   nakon što je postalo nešto jasnije šta se (nije) dogodilo te večeri, virus teorije zavere automatski je prešao na ovu drugu stranu, tako da smo, konačno, od akademika Koste Čavoškog (TV Politika, 3. decembar, emisija Problem) saznali da je po sredi verovatno bila “namerna inscenacija zarad prikupljanja političkih poena, koju su, uz pomoć Amerikanaca, smislili i organizovali ljudi iz Tadićevog okruženja”.

•  Ima (li) nade?

Sta je rešenje, i i ima li ga uopšte, teško je reći. Ali ukoliko uopšte ima izlaza iz ovog nacionalnog sunovrata on bi, pored ostalog, morao sadržati i nešto od sledećih, za srpsku politiku gotovo nezamislivih stvari. Konsenzus oko nekolicine najvažnijih državnih pitanja (Kosovo, Vojvodina, odnosi sa Crnom Gorom, Republika Srpska) koja naprosto ne smeju biti predmet medjustranačkih nadigravanja. Oročeni moratorijum na političke borbe (godinu ili dve, na primer). Otvoreno saopštavanje narodu gorke istine o našoj političko-ekonomskoj situaciji. Beskompromisni obračun sa kriminalom i poodmaklom tajkunizacijom zemlje, bez podela na podobne i nepodobne, dobre i loše, «naše» i «vaše» kriminalce i tajkune. Koncentraciona vlada, ili makar nešto što na nju liči. I konačno – nadasve - ustav kao preduslov i rezultat, takoreći, krunu ovih pokušaja društvene i političke normalizacije.

Srbiji je, naime, potreban novi ustav ne zbog toga što je postojeći nepopravljivo loš i što se ne bi mogao uz pomoć amandmana još malo poboljšati. Ne. Ustav je potreban kao dokaz da se ovo rastrojeno društvo ipak može nekako sastaviti i složiti oko osnovnih pitanja sopstvenog institucionalnog utemeljenja i svoje budućnosti. Srbiji je potreban konsenzualno donesen ustav koji bi predstavljao diskontinuitet u odnosu na tradiciju istorijskih diskontinuiteta, revolucionarne pravde i pobedničkog zakonodavstva. Treba joj, dakle, novi ustav kao simbol i kao svedočanstvo novog državnog početka. Ako je tako što ovde još uvek moguće!