Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari - Srbija posle  predaje Milorada Lukovića-Legije

   


Djordje Vukadinović

Gospodin Legija po drugi put medju Srbima  

Da kojim slučajem Milorad Luković/Ulemek – Legija ne postoji, ili da je, ne daj bože, nastradao u nekoj od bezbrojnih akcija na potezu izmedju Čada i Kosova, ne bismo znali ko smo i kuda idemo. Da kojim slučajem pomenuti gospodin ne postoji, neke porodice u Srbiji i okruženju bile bi možda bogatije za još uvek neidentifikovan broj svojih članova, ali bismo zato bili siromašniji za mnoga dragocena i opora saznanja o sebi i društvu u kojem živimo. Nije da nismo slutili, ali izgleda da je bilo neophodno da nam opet dodje Legija da bi se nazrele dimenzije našeg posrnuća.

Post-petooktobarski rašomon

 «Slučaj Legija» (dakle, ne sama osoba pod tim imenom, već sve ono što je oko i povodom njega isplivalo na površinu) predstavlja apsolutno pouzdani indikator i simptom dubine našeg moralnog, političkog i medijskog jada i čemera. Legija se vratio!? Nacija se u trenutku paralisala, a mediji bukvalno pomahnitali. Šta reći o državi koja se povija i diše u ritmu koji joj odredjuje jedan (dezertirani?) narednik legije stranaca i bivši komandant jedinice za specijalne operacije režima Slobodana Miloševića? U koliko zemalja u svetu, ukoliko uopšte imaju jedinice takvog pedigrea, javnost zna za imena njihovih starešina? A Legija je i pre 12. marta 2003. ovde bio zvezda. Bio je, doduše, manje javno eksponiran od pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, svog komandanta iz vremena Srpske dobrovoljačke garde, ali se zato oko njegovog tajanstvenog imena i lika plela još veća mistična aura. To je naročito eskaliralo nakon 5. oktobra, kada su Legija i njegova "specijalna" jedinica preko noći proizvedeni u heroje srpske "gradjanske" revolucije i proglašeni malte ne najzaslužnijim za njen uspeh i njen više-manje plišani karakter.

 I kada bi Legiji tu i tamo "pucao film", a to se poslednjih godina dešavalo sve češće, obe frakcije nove vlasti su nastojale da što više ublaže i minimalizuju razmere njegovih nestašluka, baš kao što su ostajale zvanično neme na upozorenja, pa i izvesne dokaze da upravo ka njemu vode tragovi mnogih nerazrešenih ubistava i zločina iz Miloševićeve ere. SPO je o tome vrištao na sav glas, ali se on nije daleko čuo. Tu i tamo se nešto šuškalo u medijima, a i haški su istražitelji pokazivali "odredjeno interesovanje". Ipak, sve do tog 12. marta, Djindjićevog ubistva i svog misterioznog nestanka, Luković je za predstavnike vlasti ostao "uvaženi gospodin Legija", pri čemu je sada manje važno da li je takvo stanje bilo posledica petooktobarskog dila, straha - ili pak obične gluposti.

U svakom slučaju, 12. marta se sve u trenutku preokrenulo. Uz pomoć vanrednog stanja, "sablje" i trilinga zaštićenih svedoka na čelu sa "gospodinom Čumetom", odbegli "gospodin Legija" je ne samo proglašen odgovornim za organizovanje atentata na Premijera, nego i za gotovo sva politička ubistva iz prethodnog perioda, pokušaj državnog udara, organizovani kriminal, šverc droge, otmice... Legija je postao državni neprijatelj broj jedan i za njim je dignuta nevidjena policijska i medijska potera, uz podrazumevana orvelovska preterivanja i "kreativnu" doradu i dopisivanje odgovarajućih i poželjnih činjenica. Kao da i one stvarne nisu već bile više nego dovoljne i dramatične! (Po običaju, natprirodno obavešteni Nedeljni telegraf čak je objavio i navodni "psihološki profil Milorada Lukovića Legije" u kojem se govori o njegovoj "seksualnoj traumatizovanosti", "ozbiljnoj seksualnoj disfunkciji", "polnom nedostatku" i "latentnim homoseksualnim tendencijama", uz zaključak da se očito radi o "psihopatskoj ličnosti, niskog obrazovanja, sa izraženim socijalnim kompleksima, sklonoj sadističkom ponašanju i opasnoj po sebe i okolinu".)

Odsutni Legija je optužen i u - s proleća 2003. - strogo kontrolisanoj javnosti unapred osudjen bezmalo za sve nesreće, zločine i zla koja su se na ovim prostorima zbila za prethodnih trinaest godina. Razume se, veoma brzo, paralelno sa ovom "zvaničnom verzijom" i kao predvidiv odgovor na njena preterivanja, krenula je i hitro hvatala korena ona alternativna priča, po kojoj je siroti Legija samo žrtveno jagnje u nekoj neverovano zamršenoj belosvetskoj špijunskoj uroti, kakvu je samo dokona pamet srpskih kafanskih geostratega u stanju da konstruiše. U ovoj vizuri, sve optužbe protiv Legije bile su manje-više samo plod još jedne antisrpske ujdurme u režiji Karle Del Ponte i njenih dosmanlijskih trabanata. Doduše, u ovoj alternativnoj teoriji ostajalo je pomalo nejasno to da li Legija, zapravo, uopšte nije odgovoran za Djindjićevo ubistvo, odnosno, ako ipak jeste, da li ga je likvidirao po nalogu stranih službi, ili pak zbog Djindjićeve "izdaje nacionalnih interesa" - ili usled klasičnog medjumafijaškog obračuna?

Ma koliko u celini i detaljima izgledala fantastično, ova alternativna, zaverološka priča direktno je hranjena patološkom političkom klimom (post)miloševićevske Srbije, kao i u medjuvremenu sve upadljivijim nelogičnostima i šupljinama one zvanične verzije, proistekle u vreme venrednog stanja iz političkih laboratorija Bebe Popovića. (Kad su nacija ili reforme u opasnosti ko će da mari za logiku i nijanse?) Neraščišćen odnos javnosti prema ratovima iz prethodne decenije, Djindjićev kontroverzni politički makijavelizam i njegovo permanentno poigravanje procedurama i voljom naroda, opšte nepoverenje u institucije i nezavisno sudstvo, ogorčenje zbog poodmakle tajkunizacije zemlje, masovna nacionalna i socijalna frustracija, uz poguban ideološki i medijski klinč "haškog" i "antihaškog" lobija, doprineli su tome da u očima jednog, nipošto beznačajnog dela gradjana Srbije Milorad Luković (p)ostane pozitivni lik i neka moderna inkarnacija Hajduk Veljka, Gavrila Principa i Robina Huda. Odnosno, neka vrsta lokalnog simbola nacionalnog otpora svetskim moćnicima i kvislinškom dosovskom režimu.

"Kad se Legija vrne"

I sve bi to verovatno ostalo samo još jedna od mnogih srpskih nerazčišćenih kontroverzi (koje, uzgred rečeno, duboko razjedaju istanjeno i dezorijentisano nacionalno biće) da Milorad Luković nije odlučio da svojom neočekivanom predajom podseti na sebe i svoj slučaj. Bio je to apsolutni medijski šok i grom iz vedra neba, pri čemu ostaje nejasno da li su više "iznenadjeni i uvredjeni" bili protivnici ili poštovaoci Legijinog lika i dela. Zapravo, čini se da bi za vatrene pristalice obe verzije bilo najbolje da je Legija ostao tamo gde je bio i prethodnih četrnaest meseci. Prvi bi, doduše, verovatno preferirali "likvidaciju usled pružanja otpora prilikom hapšenja", dok su drugi svakako priželjkivali komandantov trijumfalan dolazak na belom hameru ("Videćete vi kad se Legija vrne", pretili su novinarima okupljeni na mitingu podrške uhapšenoj Svetlani Ražnatović), ali bi, utisak je, Legijino trajno odsustvo, pa i eventualna "mučenička smrt", bili primljeni kao obostrano prihvatljivo rešenje.

Ali, avaj. Umesto da ostane u mišjoj rupi (kad već ne može da sa kapetanom Džoom i ostalim "beretkama" ušeta u Ševeningen i oslobodi pritvorene vitezove), prvooptuženi Legija se predao i hoće da svedoči. To svakako jeste vest i to jeste zahtevalo ozbiljnu analizu tipa "zašto uopšte", "zašto baš sad" (priznajem da mi je najdraže ono objašnjenje koje kaže da je rešio da se preda zato što ga je iznervirala žena), ali sigurno nije zasluživalo ovakvu i ovoliko neukusnu medijsku histeriju. Samo su se Milošević neposredno nakon Osme sednice, Koštunica u času petooktobarskog trijumfa i Djindjić u trenutku pogibije mogli porediti sa Legijinom iznenadnom medijskom slavom. Nije bilo doslovno ni jednog jedinog dnevnog ili nedeljnog lista na čijim naslovnim stranama nije u gro planu osvanuo Legijin zagonetno nasmešeni lik, a o prekidima programa, specijalnim emisijama, uključenjima u studio i ekspertskim analizama, da i ne govorimo. Bukvalno svi, levi i desni, mondijalistički i nacionalistički, pozicioni i opozicioni, senzacionalistički i ozbiljni mediji prosto su utrkivali u potrazi za sumnjivom ekskluzivom po imenu Legija, i u tom pogledu gotovo da nije bilo razlike izmedju, recimo, Kurira i Danasa – sem što su, dakako, u tim stvarima jedni daleko veštiji i iskusniji od drugih. (Najdalje su, čini se, otišli B92 i obično hiperozbiljno Vreme, koje je Legiji namenilo pet svojih udarnih novinarskih pera i čak dvanaest stranica, plus, razume se, obavezna naslovna.) 

Da je Legija znao da će ga tako dočekati, verujem da bi se predao još mnogo ranije. Možda čak, na sopstveni rizik, i onoj prethodnoj, manje patriotskoj i manje legalistički nastojenoj dosovskoj vlasti. I što je najneverovatnije, za razliku od nekih prošlih slučajeva, on ovaj put nije uradio praktično ništa čime bi zaslužio toliki publicitet. Samo se posle četrnaest meseci skrivanja pred poterom koja je, navodno, u traganju za njim prevrtala i nebo i zemlju mirno pojavio ispred svoje kuće i predao policiji. Situacija, dakle, jeste bila pomalo komična i nadrealna, ali daleko od toga da je opravdavala medijsko-politički zemljotres koji je usledio i ovo gotovo pobožno iščekivanje da i Legija konačno objavi svoju istinu.

Nasuprot nesrećnom Marku Kraljeviću iz Domanovićeve satire, ili Hristu Fjodora Dostojevskog u epizodi sa Velikim inkvizotorom, koji obojica ostaju potpuno zbunjeni svetom koji zatiču pri povratku, postepeno uvidjajući da ovde više nikome nisu potrebni, Legijin "drugi dolazak" protiče mnogo slavnije. Samo je objavljeno da se vratio, nije ni reč rekao, niko ga još nije video – samo se nakratko ukazao u sudnici - a svi su već u transu. On samo ćuti i gleda, a medijske vode i gore se same otvaraju pred njim, odnosno NJEGOVIM "vidiocima", "izvestiocima", "apostolima", "judama" i "hulnicima" iz dobro obaveštenih novinarskih, advokatskih i policijskih redova. Grešnici se sami javljaju, a pravednici zadovoljno objavljuju da nemaju čega da se boje ("Mirno spavam/o", u glas saopštavaju Milorad Isakov i Nebojša Čović). 

Čudo već vidjeno

Šta to Legija želi da nam kaže? Zašto se predao? Da li se prethodno nagodio sa vlastima? Šta je ponudio i šta dobio za uzvrat? Fitilj su najpre potpalili Legijini advokati izjavama o tome kako Legijina predaja predstavlja izraz njegovog "poverenja u aktuelnu vladu" (ova tvrdnja će kasnije biti ne baš srećno varirana i u nastupima funkcionera DSS-a), i pretpostavljajući ("iako se, dabome, sa klijentom nisu čuli od 11. marta prošle godine") da će Legija u svojoj odbrani ukazati na odgovornost ljudi iz Djindjićevog okruženja, kao i na bliske veze koje su pojedinci iz bivše vlasti imali sa svetom kriminala. Još su, medjutim, neobičnije bile reakcije onih koji su se u ovim aluzijama izgleda prepoznali. U brojnim nastupima bivših dosovaca dominirali su mrzovolja i vidno neraspoloženje, pri čemu glavna preokupacija kao da je bilo  preventivno dezavuisanje i karikiranje svega što bi se od Legije eventualno moglo čuti. Otprilike, kad se već na nesreću pojavio, ne treba mu dati da govori, odnosno treba unapred obezvrediti i obesmisliti sve što bude izjavljivao.

Tako se bivšem potpredsedniku vlade Žarku Koraću javilo da će Legija, pored ostalog, obznaniti kako je zajedno sa pokojnim Zoranom Djindjićem švercovao drogu. U istom duhu i Vladan Batić, ex ministar pravde i predsednički kandidat interesne grupe gradjana pod imenom DHSS, veli kako "Legija sad može da kaže kako sam ja srušio one kule u Njujorku" (Batić se, naravno, šali, ali kad smo već kod gradjevina, možda bi ipak mogao da kaže koju reč na temu besmislenog rušenja zgrade u Šilerovoj), a Čedomir Jovanović, bivši potpredsednik vlade, bivši šef poslaničke grupe DOS-a, bivši studentski lider i aktuelni predsednik nevladine organizacije Centar za modernu politiku pak vizionarski izjavljuje da će "Luković da kaže da sam ja svakoga dana trošio kilogram droge u Šilerovoj. Pa šta? To nije problem Srbije", poentirao je Čeda. Biljanu Kovačević, opet, najviše brine mogućnost da bi Legija mogao dobiti status svedoka-saradnika i tako, valjda, ugroziti sličan status "gospodina Čumeta". No, možda su ipak najčudnije bile reakcije Rajka Danilovića, advokata porodice Djindjić, za koga pitanje svih pitanja glasi "gde je to Legija boravio prethodnih 14 meseci i ko ga je skrivao". (To je Legiju trebalo da pita policija, ako sme, a Danilović je, pre svega, trebalo da se obraduje što je nenadano dobio prvooptuženog za ubistvo njegovog klijenta.)

Primeri bi se mogli redjati u nedogled. Ali i ovoliko je više nego dovoljno za zaključak da su javne reakcije na Legijinu predaju bile, u najmanju ruku, neprimerene, sumnjive i čudne, a pažnja koju je Legija pri tom dobio naprosto degutantna i poražavajuća za ovo društvo i sve nas. Uostalom, treba samo pogledati imena (Legija, Čeda, Beba, Danilović, Kovačevićka, Janjušević, Kolesar, Čume, Kole, Veselinov...) koja su tokom poslednjih godinu dana dominirala javnom scenom i uporediti ih, recimo, sa onim od pre nekog vremena – a znamo da ni tada nipošto nije bilo sjajno. No, ma šta o njima mislili, Milošević, Djindjić, Drašković, Panić, Koštunica, Labus, Karadžić, Mladić, Martić, Pešićka, Babić i Šešelj danas zaista izgledaju kao pravi politički i intelektualni panteon spram medijski eksponiranih junaka naših dana. U svetlu tako temeljno pobrkanih lončića ne treba da čudi ni što se reči i ćutnja jednog Milorada Lukovića na raznim stranama tako napeto osluškuju, i iščekuju malte ne kao presuda kakvog starozavetnog proroka ili antičkog boga. 

* * *

Dakle, šta će Legija reći? Verujem, zapravo, da kada i ako progovori, Legija neće reći ništa novo, a svakako ništa što bi opravdavalo ovoliku medijsku i političku euforiju stvorenu nakon njegove predaje. Verujem da on, zapravo, i nema bog zna šta da kaže sem onoga što je svojevremeno napisao u svom otvorenom pismu javnosti i onoga što su ovih dana nagoveštavali njegovi advokati, odnosno, preventivno "priznavali" čelnici bivše dosovske vlasti. Dakle, neće reći (skoro) ništa – a i ne mora. Bojim se da je ovde skoro sve već rečeno i da je, sa ili bez Legije, poodavno već sve uglavnom jasno.

 
     
     
 
Copyright by NSPM