Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Vlada premijera Vojislava Koštunice

   

Darko Velimirović

TRI PETPARAČKE PRIČE O SRBIJI  

Sadašnji događaji se razlikuju od istorijskih po tome što ne znamo njihove posledice.“ [1]

F.A. Hayek

 

Ex-poze 

Ko li je prevario premijera Vojislava Koštunicu i podmetnuo mu svečani govor umesto ekspozea, koji je kao mandatar trebalo da pročita pred poslanicima, kad je zahvaljujući podignutim rukama, između ostalih Vučelića i Dačića, zauzimao Živkovićevo radno mesto.  

Govor koji je Koštunica pročitao, kao da je pisan povodom proslave u Orašcu ili za prijem martovske klase regruta u Vojsku SCG, a ne kao izlaganje koje bi trebalo da ukaže na probleme pred kojima se nalazimo i ponudi adekvatna i realna rešenja za iste.

Kao što je već to puno puta sa Koštunicom to bio slučaj „opšta mesta“ i bespotrebni „istoricizam“ ubili su svaku mogućnost osvrta na realitet. Greše oni koji su ekspoze mandatara ocenili kao „spisak lepih želja Srbiji“. To je po svemu sudeći, uzme li se u obzir šta je tamo rečeno, „spisak budućih propuštenih prilika za rešavanje nagomilanih problema“.

Bude li Koštuničin kabinet delao prema ekspozeu koji nam je izložio Premijer lično, velike su šanse da se sledeća vlast aklamacijom bira na livadi pored potoka, i ako to ne bude u Marićevića jaruzi pored Orašca, to će biti samo iz razloga što je i tamo Velimir Ilić ostvario neku od svojih „kapitalnih investicija“. No, šalu na stranu, šta je Koštunica zaista ponudio Srbiji:

Najpozitivnija tačka u Koštuničinom ekspozeu je to što je svoj govor pred poslanicima započeo Kosovom, tačnije problemom čije rešenje najmanje zavisi od vlade kakva će biti njegova, već od dobre volje međunarodne zajednice. Dakle, pitanjem na kom će njegova vlada verovatno polomiti zube. [2]  

Naravno, preskoči li se „istoricistički uvod“ i skraćena „slovenska antiteza“ o tome „jal’ je snijeg, jal’ su labudovi“, tj. jesu li u pravu oni koji tvrde... ili oni koji tvrde suprotno, zaključivši da se radi o simboličkom čadoru Age Hasanage, toj večitoj paradigmi „trećeg puta“ i ostalih retoričkih poštapalica za nedostatak političkih ideja, odnosno rekavši: “U pravu su i oni koji podsećaju na naše demografske i materijalne gubitke, na izgubljeno vreme, na istorijske zablude i promašaje, ali u pravu su i oni koji tvrde da se uprkos svemu Srbija ipak kretala napred” [3] .  

Maliciozni, poput autora ovog teksta, mogli bi primetiti da kad bi se ova rečenica, kao pravni aksiom, primenila u „procesu šestorici“, ona bi mogla da amnestira tadašnjeg sudiju, današnjeg ministra pravde Zorana Stojkovića.  Dakle, u pravu su oni koji kažu da je tadašnji poslednji komunistički inkvizitor u istočnoj Evropi sudio ljudima zbog verbalnog delikta i da je njegova lična teza, koja je prestavljala krunu Procesa, da je „mišljenje kao psihički proces, doduše slobodno“, ali da „reči, izraz tog mišljenja, mogu biti kažnjive“, [4] totalno civilizacijski neodrživa, na stranu što je nedužne koštala robije.

No, prema Koštuničinom gorepomenutom načelu u pravu je i Stojković koji je sudio šestorici, jer je on svojim delanjem i postupcima činio da se Srbija kreće napred. Ko je još u pravu a ko nije? Primeni li se ovakav Koštuničin stav kao modus za rešavanje problema doći ćemo do spoznaje o mnogim krivcima. A i o onim koji su to manje nego što bi se očekivalo. 

Onaj ko postavi uvaženog gospodina Stojkovića za ministra pravde teško se može ljutiti zbog komentara javnosti, on ih zasluženo mora trpeti...

Čime je Stojković zavredeo Koštuničino poverenje?

Opet bi maliciozni rekli da to jedino može biti Stojkovićevo „iskustvo“. Ko će da sudi navodnim krivcima za predhodne tri godine sem čovek „od esnafa“. Ko će da se revanšira Đinđiću, Čedi, Bebi, Vesiću... Ko će nam pričati o tome kako je hapšenje Miloševića i njegovo isporučivanje Tribunalu bilo „duboko nelegalan čin“. Pa, valjda Stojković?

U ekspozeu sadašnjeg mandatara i sadašnjeg premijera našao se i deo koji se odnosi na ekonomiju, ali nije mu zameriti. Treba zameriti onima koji su mu dopustili da priča o ekonomiji. No, „demokratska“ pristojnost nalaže da se o programu vlade, pa i ekonomskom, ne raspravlja i ne džangriza pre isteka sto dana. Zato je neophodno videti šta će se uraditi u tom periodu, jer o ekonomiji i privredi se ne priča, tu se radi.

Koliko svirala ima rupa?

Avio kompanija American Airlines uštedela je sada već daleke 1987. godine blizu 40 000 dolara vadeći po jednu maslinku iz svake salate koja se služila u prvoj klasi na letovima ove kompanije. Skupštinska većina satkana od “legalista”, “ekonomskih patriota”,”spisateljsko-kapitalnih investitora” i “naslednika poslovnog prostora CK KPJ” 2004. uštedela je vreme građanima Srbije koji su mogli uvideti, veoma brzo posle decembarskih izbora, pravu političku prirodu trenutne vladajuće većine.

Poduhvat vladajuće većine mnogo je veća ušteda za građane Srbije nego li lihvarski poduhvat jedne svetske avio kompanije, koji je ušao u poslovne anale savremenog sveta. Smenjivanjem guvernera NBS koje je bilo sve samo ne legalan i zakonit čin, ovaj miks makijavelističkih „vladaoca“ skupštinske većine dokazao je koliko mu je stalo do poštovanja prava i zakona u ovoj zemlji, a koliko do same vlasti.

Nije trebalo puno vremena da se sazna da car Trojan ima kozije uši, kao što nije trebalo puno vremena da se sazna da vladina većina nema nameru da poštuje zakone ove zemlje, pa ni zakon o NBS.

Takođe nije trebalo puno vremena da se sazna da je umesto Tribunala u Hagu trenutna deveta rupa na svirali pojedinima, sam važeći Ustav republike Srbije.

Menjajući zakon o izboru predsednika republike vladina većina direktno je ugrozila prava građana Srbije da ne izaberu svog predsednika, na šta uprkos svemu imaju demokratsko pravo. Kao što je pravo građana da izaberu tako je pravo građana da na izbore ne izađu, a da to pak predstavlja njihovu volju koja mora da se poštuje. Zato cenzus u demokratijama i postoji. 

Svojim nedovoljnim odzivom na niz predhodnih predsedničkih izbora glasači Srbije su jasno izneli svoj stav da ni jedan građanin koji se kandidovao na predsedničkim izborima ne zaslužuje njihovo većinsko poverenje.

Promenom zakona o izboru predsednika Srbije direktno je ugroženo osnovno demokratsko pravo građana da odlučuju, da biraju i da budu birani. Igrarija sa cenzusom dovela je do toga da se institucija predsednika Srbije devalvira i oktroiše.

Ko ima pravo da umanjuje legitimitet predsednika Srbije time što će smanjiti broj neophodnih glasova za njegov izbor? Kako li će se osećati eventualni budući predsednik, hoće li mu savest biti mirna kada bude znao da iza njegovog izbora ne mora stajati većina glasača u Srbiji? Da je stranac u rođenoj kući. Da njegove odluke nemaju onaj legitimitet koji bi trebalo da imaju, da on nije došao na to mesto zahvaljujući glasovima koje je osvojio već isključivo po topuzu nametnutog i oktroisanog zakona.

Gde je u toj celoj stvari granica između tiranije manjine koja bi birala predsednika i volje većine koja je iskazana u više navrata, i to u slučaju samozvanih favorita, a glasi „ni jedan od ponuđenih kandidata nije zavredeo da bude izabran“? Jel to predsednik republike koji se bira većinom glasova ili azijatski despot?

U slučaju da je despot, imamo li mi prava da se nazivamo republikom, bolje da vladajuća većina proglasi azijatsku despotiju, da znamo na čemu smo. Nema veze što bi se ta azijatska despotija kosila sa važećim Ustavom, jer on je prema njihovim odlukama, koje su tokom februara meseca donosili u Skupštini Srbije, samo mrtvo slovo na papiru.

Gde li se dedoše sve one priče o „legalizmu“ i poštovanju zakona kojima su natrljavani toliko puta nosevi Đinđićevoj i Živkovićevoj vladi ili ona čuvena teza zvana „nema revanšizma“ u slučaju smene guvernera NBS, kome je Srbija na prvom mestu a kome Vlast, po devizi „što pre to bolje“.

Da paradoks bude veći celu stvar su zamesili i za nju glasali oni koji sebe nazivaju „Demokratskim blokom“ potpomognuti SRS-om, dakle, kako sada stvari stoje, glavni interesenti za mesto budućeg despotijalnog predsednika Srbije, koji po svemu sudeći pripremaju teren za nove srtukturalne izmene države koju će skrajati po njihovoj meri, dakle po meri Makijavelijevog „Vladaoca“ i njegovog novog odela.

Ume li iko da objasni zašto je važno po svaku cenu dobiti predsednika republike i gde je prag u toj ceni gde se ne sme dalje ići zbog njene visine?

Zna li iko sem onih koji su glasali za tako nešto poput izmena ovog zakona, opravdanje teze da je za građane Srbije najvažnije da imaju predsednika, pa čak iako to nije većinska volja građana!?  Kad se uzme u obzir koliko glasača treba da glasa za izbor predsednika a sa kojom ustavnom mukom se on može opozvati jasno je da je Srbija izglasavanjem izmena zakona o predsedniku dobila sve samo ne mogućnost da bira predsednika kakvog je dosad birala.

Zna li iko šta će biti kad iz sopstvenih šićardžijskih pobuda dame i gospoda iz vladajuće skupštinske većine otmu od građana još koju maslinku iz već previše kisele demokratske salate ove države?

Uštedeće Srbiji vreme da uvidi da je prevarena. Uzgred i avio kompanije na svetskom tržištu beleže permanentan pad vrednosti akcija.  

Primarni algoritam za „logiku ludaka“

Svako je na svoj način dočekao treći dan, trećeg meseca, dve hiljade i četvrte. Vojislav Mihajlović iz SPO-a je dočekao da tog dana, svega na par sati vodi sednicu i bude v.d. predsednika republike, jer kao podpredsednik Skupštine Srbije na to ima pravo. Uzrok je svakako Dragan Maršićanin koji je dočekao da postane ministar i da glavom bez obzira pobegne sa mesta predsednika Skupštine.

Vojislav Mihajlović nije bio toliko snalažljiv kao Maršićanin ili Ramuš Hajradinaj koji je dočekao da par dana ranije izjavi da će Kosovo najkasnije 2005. biti nezavisno, a da niko iz Srbije na to ozbiljnije ne reaguje, čak ni mandatar?

Novi ministar policije mislio je da će se tog trećeg dana, trećeg meseca dve hiljade i četvrte bar još koji dan ćutati o trafici „Smederevke“ i da za lične „grehe iz mladosti“ neće ispaštati u „starosti“.   SPS je dobio indulgenciju za grešnu prošlost „mladalačkih greha po Jočiću“, a izgubio uz to i svaki način da se opravda pred Miloševićem, što je za njih svakako dobitak.

Takođe je i Milošević profitirao jer se oslobodio „hodočasnika“ koji po odluke partije dolaze u ćeliju, lažući ga da je „voljen“, to ume da bude veoma zamorno. Sudija Mej je je prekrižio još jedan od preostalih ličnih „kaznenih“ dana u slučaju Milošević,...

Dakle tog trećeg dana, trećeg meseca, dve hiljade i četvrte, skoro svako je dobio ono što je tražio, sem građana Srbije koji su dobili vladu Vojislava Koštunice a tražili, po rezultatima izbora, vladu Tomislava Nikolića, koji je pak dobio šansu da predvodi jedinu ozbiljnu opoziciju Koštuničinoj vladi. Tadić je dočekao da u Parlamentu Srbije izigrava sa svojim pristašama Stranku srpskog jedinstva u prošlom sazivu, „konstruktivno kritikujući“ zatečeno stanje (!?) izigravajući ikebanu.

Radovan Karadžić i Ratko Mladić dočekali su još jedno jutro na slobodi, koja pak oivičuje radijus kretanja, čiji potencijal bi najbolje umeo da objasni Sadam Husein dok je bio u bekstvu.

Svi oni nisu sa nestrpljenjem čekali taj treći dan, trećeg meseca, dve hiljade i četvrte, malo su nas lagali, čekalo se nešto drugo.

Čekao se trideset i prvi.

Tog dana znaćemo gde smo stigli, u stvari svi to znamo ali niko ne sme da nam kaže... Ovde je običaj da se „glasnici“ ubijaju iz snajpera.

Mongomeri se preselio u Cavtat, pa će nam „čestitku kongresa SAD“ obrazložiti ovaj novi što tek uči srpski, a mi njegovo ime... Montgomeri je bar svaki put umeo da nas uteši...

Za to vreme čekanja nas su kao društvo vežbali, kao i mnogo puta do tada, da i dalje ne razdvajamo bitno od nebitnog i da ne uočavamo razlike između ključnog i sporednog. Vežbali smo „logiku ludaka“.

Bolje da smo vežbali obijanje „Smederevke“, da nas „starost ne upita gde utraćismo mladost“. Ko što reče Teodor Bezbožnik, marginalizovani i neopravdano retko citirani grčki filozof sokratovske kirenske škole, koji je još odavno zaključio kako stoje stvari rekavši da je bolje ostati „večno mlad“ prema Jočićevom simboličkom kodu:“Mudar čovek neće dati život za svoju zemlju, krašće i činiće preljubništvo ako to budu dozvoljavale okolnosti“. [5]



[1] Fridrih August fon Hajek – Put u ropstvo, Global Book 1997.

[2] Darko Velimirović „Radikalna dessizacija Srbije“ NSPM ~Web, dostupno i na www.katalaksija.com

[3] “Integralna verzija ekspozea mandatara za sastav nove vlade Srbije Vojislava Koštunice“ izvor: Informativna agencija Beta (servis vesti 03.03.2004)

[4] Srđa Popović - Poslednja instanca (knjiga 2), Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (2003), str.931.

[5] Frederik Koplston – Istorija filozofije (tom 1.), „Grčka i Rim“, BIGZ 1991.

 
     
     
 
Copyright by NSPM