Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Predsednički izbori

   

Darko Velimirović


MATRIX MEĐ’ SRBLJEM

„I odsad i unapred ždrebci i konji carstva mi da se ne daju crkvama, ni crkvenim selima na hranu“
Dušanov zakonik paragraf 38. „O ishrani konja“

1.Silovanje uspeha

Predsednički izbori u Srbiji ovaj put osudjeni su, topuzom zakona i manipulacije izbornim cenzusom skupštinske većine, te izmenom zakona za izbor predsednika republike na formalni uspeh. Drugo je pitanje koliko će ti izbori biti zaista uspešni i po koga. U slučaju da je cilj da Srbija po svaku cenu dobije predsednika, onda će ga predstojećim izborom svakako dobiti - dakle cilj je ostvaren, operacija uspela, a za pacijenta ko još brine!

Dok budućem izabranom predsedniku i onima koji su toliko insistirali na njegovom izboru bude svanjavalo, Srbiji će se smrkavati, ne toliko zbog narodne poslovice koliko zbog činjenice da ima takvog i na takav način „montiranog“ predsednika.

Na pitanje: koliko će predsednički izbori doprineti daljnjem razvitku demokratskog procesa, stabilizaciji političkih prilika u zemlji i sl, moraće da odgovore oni kojima je predsednik bio preko potreban, gotovo koliko i imaginarni i ničim izazvani novi Ustav koji su u predizbornoj kampanji obećavali, za tri meseca od dolaska na vlast, a ni jedno jedino slovce tog pomenutog (za sad fantomskog) ustava, koji treba da nam stigne kad i „montirani“ predsednik, nisu obelodanili, niti je njegov predlog viđen na javnoj raspravi. [1]

Sa tog stanovišta, dakle pitanja pukog državnog preživljavanja i osnovne demokratizacije društva, sva je prilika da predstojeći predsednički izbori predstavljaju pravi debakl. Niti će ova zemlja posle izbora biti za korak bliže razvijenim demokratijama, niti će se političke strasti u glasačkom telu splasnuti, niti ćemo kao rezultat ovih izbora imati stabilizaciju političkih prilika u zemlji, naprotiv!

Gotovo da ne postoji ni jedan argument na strani onih koji tvrde da će nam biti bolje sa predsednikom nego li bez njega. Po Srbiju je bolje da nema predsednika, nego li da ima bilo kakvog ili onakvog kakav nam predstojećim izborima verovatno sleduje.

Tolike pare ćemo potrošiti da bi se jednom čoveku, pa još i gospodinu Nikoliću lično napravilo radno mesto? Koliko li se škola moglo okrečiti za te pare?

Građani Srbije su u više navrata u poslednjih par godina iskazali svoju želju na predsedničkim izborima da nemaju neposredno izabranog predsednika. Koliko je para samo potrošeno u ko zna koliko izbornih krugova u poslednje dve godine da bi se to dokazalo. Sada ga hteli-ne-hteli zahvaljujući izmenama zakona o izboru moraju imati. [2]

Na žalost, od strane trenutno vladajuće elite poenta nije izvučena. Koliko li bi se novca uštedelo da se u Srbiji predsednik bira u parlamentu, kako je to bivša DOS-ova vlast svojevremeno predlagala. Da je usvojen takav model sa lakoćom bi nova vlast izabrala svog predsednika - doduše, i sad bira svog i to o našem trošku, ali o tome ćemo kasnije.

Dakle narod nije hteo da neposredno  izabere predsednika Srbije u poslednje tri godine, a hoće ga nova vlast. Zato je novi predsednik koga navodno glasači biraju isključivo „predsednik nove vlasti“, jer za njegov izbor nije neophodno da glasa većina. Dovoljna je manjina.

Jednom rečju predsednički izbori na ovakav način i u ovakvo vreme i sa ovakvim kandidatima, za Srbiju mogu biti samo jedan korak u nazad od mnoštva koraka u pogrešnom smeru koji su pred nama, uključujući i one koje smo kao društvo još ranije klasifikovali kao neuspehe. Ponavljanje grešaka, a naročito „naših“, kod nas se smatra vrlinom jer zaključke iz premisa kao što su raniji neuspeli izbori, retko kao društvo donosimo, a još ređe izvlačimo ispravne.

Istraživači javnog mnjenja kažu da gospodin Nikolić i njegova politička opcija procentualno imaju najmanje pristalica među visokobrazovanim glasačima. [3] E da smo krečili škole na vreme...

 

2.Radost drugog kruga

Ni na jednim predsedničkim izborima koji su raspisani, nije bilo dva pobednika. Stoga začuđujuće deluje, pomalo infantilno, slavodobitni ton među akterima ovih izbora koji bi svoju agoniju pred radikalskim kandidatom mogli produžiti i u drugom krugu. Ova „radost drugog kruga“ ravna je radosti supružnika koji je srećan što ga žena koju voli neće ostaviti odmah, nego pola sata kasnije ili radosti igrača Reala koji je ove godine ispao iz Lige šampiona u fudbalu, dakle da kukaš od „sreće“.

Kakav li je to uspeh kandidata koga npr. podržava vladajuća većina, kao što je Maršićanin, ako od gospodina Tome Nikolića izgubi u drugom krugu, a ne u prvom? Izbori se kao i Liga šampiona u fudbalu igraju na trofej, „moralne pobede“ u osvajanju vlasti nema. Ili si predsednik ili to nisi, tu bajati sofizam sa polupunom i polupraznom čašom ne pali!

Ovde svi osim Nikolića pričaju o drugom krugu, niko sem Nikolića pobedu i ne pominje.

Za Srbiju nije bitno hoće li biti drugog kruga, mozda to nesto lično znaci potencijalnim „drugokrugaškim“ kandidatima gospodinu Tadiću i gospodinu Maršićaninu, Srbiji svakako ne.

 

3.Džebana

Ono što je korist za gospodina Tomislava – šteta je za Srbiju. Gospodin Tomislav i Srbija često se razilaze u interesima. Kad god su Srpski radikali formalno bili u vlasti neko je pretio bombardovanjem ili srpskih položaja u RS ili NATO intervencionm u Srbiji. Kakva li će nas „džebana“ snaći kad npr. gospodin Toma Nikolić uđe u kabinet, a gospodin Haradinaj & Co. ocene da  je gora dovoljno ozelenela da se u nju može smestiti minobacač koji gleda na neku od preostalih srpskih svetinja.

Može gospodin Nikolić da uči engleski i manire, gleda balet i čita lepu književnost, može postati i veći pacifista i multikulturalista nego što se sad predstavlja. Može da dubi na glavi ali zapad će u slučaju destabilizacije regiona upreti prvo (na žalost i jedino) prstom na gospodina Nikolića, u slučaju da bude izabran.

Nikolićeva stanka i on sam imaju toliko negativan rejting što u našem neposrednom okruženju, što u Briselu i Vašingtonu, pa sve da počne da vodi politiku Nataše Kandić u naredne četiri godine mandata, Nikolić neće uspeti da svoj negativni imidž popravi.

Moramo dobro da se zamislimo koliko će nam trebati da se ograđujemo od politike Slobodana Miloševića i predstave o „Balkanskim kasapima“, a tek koliko od eventualnog izbora Nikolića.

U opis radnog mesta predsednika Srbije spada i reprezentovanje i čuvanje ugleda zemlje spolja: koliko će Nikolić svoju dužnost uspeti da obavi, a da to ne čini u Kini ili onoj Koreji na koju je i Bog zaboravio, ali nije Džordž Buš. Može li Nikolić sedeti u delegaciji koja će predvoditi pregovore o budućem statusu Kosova koji svakako sleduju. Kakva će naša pozicija u tim pregovorima biti u slučaju da izaberemo Nikolića.

U domaćoj javnosti postoji jedna „šarena laža“ koja se što svesno a što iz neznanja širi. Ona govori o tome kako se pojedine partije, samim tim i političke opcije, preko noći mogu rehabilitovati, reformisati i izvući iz istorijskog naftalina.

Zamislimo hipotetički da se od strane svetske zajednice u Avganistanu rehabilituje partija čiji je predsednik Bin-laden, u sred Bagdada BAS partija Sadama Huseina itd. To u ovoj podeli karata u svetu svakako nije moguće. Isto tako nemoguće u ovoj prilici deluje rehabilitacija SPS-a i SRS-a na čijem su čelu nalaze haški optuženici. Takođe nespretno deluje i poređenje partija koje su bile potpora Miloševićevom režimu sa HDZ-om u Hrvatskoj. Tuđman nije bio bombardovan od strane NATO-a, Tuđman kao šef HDZ-a nije bio „američi neprijatelj No.1“. Tuđman nema ni jednu polugu da utiče na politiku HDZ-a. Sanader se ogradio javno od Tuđmanove politike, poslao osam generala za nedelju dana u Hag - sa SPS-om i SRS-om stvari stoje dijametralno suprotno. Zato je HDZ ponovo prihvaćen na zapadu a SPS i SRS imaju male šanse da to u skorije vreme budu. Uzgred za razliku od SPS-a koji veruje da može biti rehabilitovan SRS u tom pravcu nema iluzija.

 

4.DSS strategija

Ovo je ujedno glavni adut DSS stratega koji su ocenili da je Srbiji potreban predsednik, baš ovakav i na ovakav način.

Kandiovanjem gospodina Maršićanina za predsednika, koji ni u najoptimističkijim vizijama istraživača javnog mnjenja nema ozbiljnije šanse da porazi gospodina Nikolića, vladina većina na čelu sa DSS predala je gospodinu Nikoliću predsedničku fotelju u ruke.

Groteskno deluje Koštunicino objašnjenje „da neće da napušta započeti posao“ u premijerskoj fotelji. Treba li podsetiti da to ne bi bilo prvo napuštanje položaja od strane gospodina Koštunice nezavršenog posla.

Položaj predsednika SRJ gospodin Koštunica je takođe napustio, a nije obavio posao koji je u govoru prilikom polaganja zakletve sebi zadao tom prilikom. Uzgred teško je primetiti u kom je to poslu gospodin Koštunica trenutno i koje je to probleme njegova vlada uzela ozbiljno da rešava ili je rešila. Za sad, sem što je u budžetu „zaboravila“ da odvoji sredstva za univerzitet, pa se posle naknadno vadila i obećala pare, pomaka nema.

Dakle, vlada premijera Koštunice je trenutno prezauzeta rešavanjem problema koje je sama napravila ili pravljenjem novih problema sebi samoj.  

Potcenjuje li gospodin Koštunica svog predsedničkog kandidata kad ga kao ministra za privatizaciju gura u kampanju ili je ova zemlja privatizovana pa je ministar završenog posla krenuo u juriš na predsedničku fotelju, ili pak ministar za privatizaciju nije imao nikakvog posla u njegovoj vladi pa je odlučio da uhlebljenje potraži u kabinetu preko puta Narodne skupštine.

Biće da je gospodin Koštunica sa svojim timom procenio da je u njegovom interesu Nikolićeva pobeda pa je zbog toga odlučio da igra na kartu „prezauzetosti“ (što je mora se priznati maštovitije nego li „neobaveštenosti“, ali je svejedno trapavo do zla boga).

Teza da je Nikolić Koštuničin omiljeni kandidat iz opozicije kao što je to Šešelj svojevremeno bio Miloševiću, ma koliko paradoksalno delovala na prvi pogled, nije bez osnova. Setimo li se hipoteze iznesene na početku ovog teksta koja govori o minobacaču u šumi, stvari će postati jasnije.

Dovođenjem Nikolića na predsedničku funkciju od strane vlade Srbije i njene skupštinske većine, koja je promenom zakona to omogućila, vladi gospodina Koštunice, prema verovatnoj proceni tih stratega, sleduje povlašćenije mesto u odnosu na njen sadašnji kredibilitet u međunarodnoj zajednici.

Gotovo da ne postoji stvar koja više uzrujava administraciju u Briselu i Vašingtonu, a da je vezana za ove prostore, od pobede predsedničkog kandidata čiji je stranački čelnik haški tamničar.

Zapad će ovu pobedu gospodina Nikolića protumačiti kao „pobedu ekstremista“, „ponovno buđenje Miloševićevog nacionalizma“ itd, što je takođe signal da treba snažnije podržati, pa i ekonomski, one snage odavde koje se bar deklarativno zalažu za zapadne vrednosti a imaju neki uticaj.

Ovo gospodinu Koštunici i njegovoj vladi otvara, ulaskom SPS-a u strukture vlasti pritvorena vrata na zapadu. U slučaju da se vladina većina nametne kao vatrogasac nadolazećeg nacionalnog radikalizma u Srbiji i kao jedina ozbiljna alternativa ekstemizmu koji je proizveo ratne zločine onda će ona sebi obezbediti opstanak na vlasti na duže staze.

Ne treba podsećati na ogromnu rupu (eh da je jedna) u republičkom budžetu koja je potencijalna kapisla za smenu ove garniture sa vlasti od strane gladnih, a može biti popunjena jedino mnogo ozbiljnijim donacijama nego što ih Srbija ima trenutno. Gde se dede sad ona socijalna demagogija o povećanju zaposlenosti koju su tako voleli Koštunicini puleni da prosipaju u predizbornoj kampanji i kolika je svota novca u budžetu odvojena za nova radna mesta... No, o ovoj temi posle sto dana...

Dakle, prema ovoj pretpostavci politički stratezi oko Koštunice rade prema već u ovoj vlasti definitivno usvojenom načelu:“ Kad već nisi u stanju da rešiš postojeće probleme - proizvedi problem da bi ga posle rešavao i eventualno iz njegovog rešavanja profitirao“.

Ovo načelo je već oprobano više puta: Već pominjani univerzitet, zakon o podršci porodicama haških pritvorenika, koji je prvo izglasan da bi potom gospodin Dinkić najavio njegovo menjanje uredbom (što je pravni nonsens van svake kategorije, jer zakon se ne menja podzakonskim aktom), zatim je taj zakon ukinut. Najava ministra pravde da treba ukinuti Specijalni sud i da će on biti ukinut, zatim je problem rešen tako što je ministar rekao da to neće biti urađeno. Saopštenjem gospodina ministra policije da će istraga o ubistvu premijera biti ponovljena, zatim je ministar problem rešio tako što je rekao da o tome nema ni govora.

Gledano načelno, nisu autori kultnog filma Matrix baš toliko originalni i maštoviti u pravljenju slike „paralelnog sveta“ u kom se „melju“ ljudske lobanje i od njih proizvodi struja za potrebe mašina koje imaju razvojni (investicioni) plan. U paralelnu stvarnost kroz svoje probleme koji postaju i naši uvode nas Koštuničini ministri. Fantomski Veljini prvoaprilski novosadski kapitalni investitori, sa kojima se ovdašnji mediji zabavljaju, korak su u napred u odnosu na već pominjano filmsko ostvarenje. A tek ustavi i predsednici, rekonstrukcije, dekonstrukcije i konstrukcije vlade, da te bog sačuva.

I dok se javnost zabavljala problemima koje su otvarali a zatim zatvarali sami ministri, suštinski problemi ovdašnji, koji „sede na grbači“ svakog građanina ovdašnjeg ostali su nerešeni. Suštinskih problema koji tište građane ova trenutna vladajuća većina se jedino sećala u kampanji u kojoj je htela po svaku cenu da dođe na vlast.

Ko sad pominje privatizaciju Zastave iz Kragujevca, ministar za privatizaciju i predsednički kandidat okoliša ko kiša oko već pomenutog grada.

 

5.Greška u strategiji

Ono gde su se preigrali Koštunicini statezi leži tamo negde u grmlju, baš kao i zec iz poznate narodne pitalice. Dolaskom gospodina Nikolića na funkciju predsednika Srbije ova zemlja više neće biti ista.

Jedino što je opasnije od onih koji proizvode probleme da bi ih rešili, jer nisu u stanju da reše osnovne, su oni koji rešavaju suštinske probleme pogrešnim sredstvima.

U pomenute spada  gospodin Nikolić sa svojom političkom opcijom.

Oni koji bi cenu hleba oborili na tri dinara, uleteli sa vojskom i policijom na Kosovo, „opametili“ Crnogorce koji su zalutali u dukljanske šizme, poklonili Bajrakli džamiji računare iako tamo ni „tapeta“ čitavih nema (nagradno pitanje: koliko je islamskoj verskoj zajednici računar potrebniji od groblja koje po Nikolićevim rečima stiže do juna), teško se mogu pohvaliti bilo kojim rešenjem za probleme u kojima se Srbija nalazi jer se problemi ne rešavaju nacionalnom i socijalnom demagogijom a još manje sa dva pentijuma i obećanim grobljem.

Dolaskom gospodina Nikolića na čelo države ovaj skupštinski sastav gubi svaki legitimitet. Milošević je pao tako što je izgubio predsedničke izbore, a kamo li vlada gospodina Koštunice koja će ih sa velikim procentom izvesnosti izgubiti jer njen zvanični favorit verovatno neće proći.

Cela stvar postaje još izvesnija najavom G17 Plus koji samo traži povod da istupi iz vlade jer je preuzimanjem ekonomskih poluga vlasti preuzela na sebe i odgovornost za nerešene probleme, a vidi ga u pobedi gospodina Nikolića.

Dakle iako je ova vlada sebi verovatno pripremala teren obezbedivši infuziju u obliku međunarodne podrške za dugoročniji opstanak, on će uprkos svemu biti teško ostvarljiv u slučaju da G17 plus ne bude zamenjena radikalima i njihovom podrškom ili podrškom DS-a, kako bi se cela stvar nekako i na jedvite jade amortizovala.

Neizlaskom iz vlade G17 bi se posle Nikolićeve pobede i Labusove odsečne izjave u tom smeru politički totalno iskompromitovala čime bi izgubila značajan broj glasača od onih koji su im preostali posle podizanja poreskih stopa.

 

6.Večita rezerva

Boris Tadić takođe je uzeo učešće na ovim izborima. Gospodin Tadić je verovatno u trci samo kako bi konsolidovao Demokratsku stranku posle njenog „pranja“ i napuštanja politike pokojnog Zorana Đinđića, njemu je gospodin Tomislav Nikolić najmanji problem.

Tadić je, poput gospodina Jezdimira Vasiljevića i gospodina Marjana Rističevića, koji su najavili da će najverovatnije učestvovati na predstojoćim izborima, „politički lider u nastanku“.

Tadić je svestan, poput Vasiljevića i Rističevića da neće pobediti Nikolića, ali je svestan da će pobediti gospodina Čedomira Jovanovića, bar u još jednoj bitci, tako što će pokušati i Čedi da iznudi glas za sopstvenu kandidaturu.

Čeda, hteo ne hteo, moraće da ga podrži, čak iako se Tadić pravio da mu Čedin glas ništa ne predstavlja, on mu je neophodniji nego li Maršićaninu Koštuničin.

I Tadić i Čeda znaju kome od njih dvojice pripada budućnost DS-a.

Zato se Tadićeva kandidatura može čitati samo kao nastavak unutarstranačke rovovske borbe  ove partije čiji je ishod na duže staze čak bitniji za Srbiju nego li to što će se gospodin Nikolić useliti u predsednički kabinet, a neko od tzv. kandidata fiktivnog Demokratskog bloka izgubiti od gospodina Nikolića u prvom ili drugom krugu.

 

7.Rezime

Moglo bi se postaviti pitanje uzroka trenutne situacije. Ti uzroci biće nam mnogo jasniji kad budemo uvideli koji je izlaz iz nje.

Oni koji su bili protiv zakona o lustraciji i koji su smatrali da je bitnije srušiti montiranim aferama Živkovićevu i Đinđićevu vladu, nego li od Srbije putem korenitih reformi stvoriti zemlju vrednu življenja, oni koji su za rehabilitaciju, verovatno sad znaju šta im valja činiti. Lično spadam u ove prve, dakle nemam pojma, a i da imam ne bi im rekao.



[1] Prema programima, javno iznesenim stavovima i usvojenim dokumentima unutar partija koje su trenutno na vlasti postoji bar jedanaest (ako ne i više) spornih tačaka vezanih za budući ustav. Oko ovih spornih tačaka nisu podeljene samo partije koje su na vlasti već i javno mnjenje. Postoji li iko ko može osporiti neophodnost javne rasprave pogotovo kad se sagleda koje su to tačke sporne. Treba podsetiti vladajuću većinu da ustav nije samo pitanje koje je njihov problem, brzopletost i bahatost ove vlasti u donošenju ustava može veoma mnogo koštati ovu državu i to u svakom pogledu. Tačke „razlaza“ među onim partijama koje su obećale novi ustav, a čine vladinu većinu su:

1.Postupak donošenja novog ustava.

Važeći Ustav republike Srbije kaže da je za novi ustav neophodna kvalifikovana većina u skupštini plus referendum. Svojevremeni predlozi i iznošeni stavovi stranaka na vlasti su prema programskim načelima varirali od „ustavotvorne skupštine“(SPO) do kvalifikovane većine u oba doma parlamenta (DSS)

2.Postupak revizije ustava.

Predlozi za proceduru revizije kretali su se od  istovetne procedure donošenju novog do kvalifikovane parlamentarne većine.

3.Karakter države (nacionalna ili građanska)  

Stavovi stranaka koje su na vlasti po ovom pitanju variaju od demokratske građanske i multientnične kakvu zagovara G17 Plus do nacionalne kakvu zagovara Nova Srbija. Predrag Marković predsednik Skupštine Srbije u više izjava datih medijima naglasio je da je ova tačka trenutno jedino sporna u vladajućoj koaliciji, ušta lično, kao autor ovog članka iskreno sumnjam. Za to postoje razlozi navedeni u ovih dvanaest tačaka. Čak i da je postignut dogovor po svim preostalim pitanjima kompromis oko ove tačke, zbog razlike u programima i stavova, veoma bi se lako vremenom pokazao trulim, u zavisnosti koja je garnitura trenutno na vlasti. Za određenje Srbije u nacionalnom ili građanskom smeru najviše interesa pokazuju međunarodne institucije jer im to može biti jasan signal kuda bi Srbija u narednom periodu mogla da se kreće.

4. Decentralizacija ili centralizacija države

Kao i u predhodnoj tačci spektar je preširok, od autonomija preko regiona pa do oblasti (srezova)

5.Izbor predsednika republike

Takođe i prema ovoj tački postoji podela na one koji predlažu neposredan izbor pa do onih koji su zainteresovani da se predsednik bira u parlamentu.

6. Predsednička ovlašćenja

Varijacije od jakog predsednika sa velikim ovlašćenjima do simboličkih ovlašćenja.

7.Status Kosova

I ovde se i na ovoj temi trenutno lome koplja u vladajućoj koaliciji Svojevremeno je je Miroljub Labus iznosio u javnost tezu da status kosova nije bitan za Srbiju, pitanje je dal je od toga odustao ili se pak priklonio stavu npr. Velimira Ilića koji Kosovo smatra neotuđivim delom teritorije Srbije. Zanimljivo je da šta god bude napisano u predlogu novog ustava pa i kad on bude usvojen sa velikom verovatnoćom neće biti poštovano na samom Kosovu a po svemu sudeći ni u krugovima u međunarodnoj zajednici koji će odlučivati o daljnjem statusu oblasti južno od Preševa. Pitanje Kosova je u uskoj vezi sa državnošću Srbije. Prema teoriji države ona mora imati bar dve stvari narod i teritoriju. Teritorija je sporna u ovom slučaju.

8. Sastav parlamenta (jednodomni ili dvodomni)

Kao zanimljivost treba napomenuti da je DSS svojevremeno izašao sa predlogom u kom bi parlament bio dvodoman.

9. Ovlašćenja izvršne vlasti

Razilaženje po pitanju jačine vlade i njenih ovlašćenja.

10. Izbor sudija

Razilaženja u tome dal je neophodno odrediti to pitanje samim ustavom ili zakonom.

11.Ustavna žalba

Od nepredviđene do prava građanina da je pokrene

[2] Opširnije o temi u tekstu „Tri petparačke priće o Srbiji“ ~NSPM Web.

[3] Prema podatcima republičkog zavoda za statistiku u Srbiji trenutno nepismeni čine 3.35 procenata, slede sa 5.42 procenata oni koji nemaju ni jednu završenu školu (uključujući i osnovnu). Prema ovim podatcima 13.7 procenata stanovništva ima do sedam završenih razreda osnovne škole, dok srednje obrazovanje ima 42.2 procenta stanovništva Srbije. Od ukupne populacije u Srbiji svega   4.65 procenata ima završenu višu školu (među njih je zbrojen i Tomislav Nikolić predsednički kandidat). Fakultetskim obrazovanjem u Srbiji može se pohvaliti 6.69 procenata stanovnika Srbije.

 
     
     
 
Copyright by NSPM