Boris Stojkovski

Nova i stara stranačka lica uoči izbora 13. juna

Nakon izbora na kojima su njihove politike doživele poraz, Socijalistička partija Srbije, a par godina potom i Demokratska stranka, odlučile su da se, kako se to žargonski kaže ''pročiste'', i da pod novim rukovodstvima započnu novi politički put, formalno ne odbacujući staro, već zvanično odbacujući ono negativno iz svog nasleđa. Pitanje koje nužno iz toga proizilazi je koliko im to može pomoći ili odmoći i da li su u toj nameri uopšte i uspeli. Priliku iz prikrajka čeka Srpska radikalna stranka i Tomislav Nikolić. Čini se na prvi pogled da najmanje šanse da nešto više uradi ima sadašnja Vlada na čelu sa DSS. Međutim, i oni imaju karte na koje igraju i koje im mogu doneti sigurne poene.

Naravno, opcija ima dosta, a prva prilika da se one odmere jesu i predstojeći junski predsednički izbori.

Srbija je u zadnje 3 i po godine imala dva puta vantredne parlamentarne izbore koje je usled opšteg pritiska javnosti raspisala u tim trenucuma aktuelna vlast. Oba puta politika te vlade je doživela krah na tim izborima. Datumi 24. septembar i 28. decembar 2000. će naročito ostati u sećanju građana Srbije, jer su, sa 5. oktobrom između njih, označili kraj vladavini Slobodana Miloševića. Decembarski izbori lane, su, sa druge strane, označili kraj vladi nečega što se zvalo Demokratska opozicija Srbije, popularni DOS.

Posle gotovo petnaest godina na vlasti, SPS je otišao u opoziciju i formalno, početkom 2001. godine kada je formirana Vlada na čijem je čelu bio dr. Zoran Đinđić, koji je u međuvremenu poginuo.

Socijalisti su ubrzo posle pada sa vlasti počeli da se sukobljavaju i da pokušavaju da se reformišu. Prvi i osnovni korak ka tom cilju bio je definitivan raskid sa jednom grupom oligarha, prevelikog političkog uticaja, naročito omraženoj u narodu. Radilo se dakako o Jugoslovenskoj levici - JUL-u. Kadrovi Miloševićeve stranke počeli su da se osipaju. Netragom nestaje Gorica Gajević, Dragan Tomić, predsednik Skupštine i njegov imenjak i prezimenjak, direktor vranjskog Simpa. I tokom devedesetih Slobodan Milošević je gubio saradnike, ali ovaj period po padu sa vlasti uistinu je najizrazitiji po osipanju. U težnji za reformom SPS-a isticali su se i bivši članovi, poput akademika Mihajla Markovića, a od dotadašnjih funkcionera Branislav Ivković, Dmitar Šegrt, Dobrivoje Budimirović-Bidža i drugi. Sve do hapšenja Slobodana Miloševića 31. marta 2001. i njegove potonje ekstradicije u Hag, postojala su strujanja u SPS-u. Podele kulminiraju kada Ivković drži svoj kongres, a tvrda struja svoj. Na kraju sud presuđuje da Ivković nije SPS i on osniva Socijalističku narodnu stranku. Ovaj projekat je propao već više puta, a SNS je poražena i na izborima prošlog decembra.

To, naravno nije kraj podela u nekad najmoćnijoj stranci. Struja Ivice Dačića, Zorana Anđelkovića i Žarka Obradovića bira Dačića za predsednika Glavnog odbora, u odsustvu Miloševića rukovodioca stranke. U SPS nema mesta za Bjelicu, Kršljanina, Šuvakovića i druge koji se smatraju kadrovima JUL-a i članove Udruženja Sloboda, koje brani Miloševića od optužbi u Hagu. Zanimnjivo je da su se sve struje zaklonile iza lika i dela S. Miloševića, da su stalno isticale navodne pozitivne rezultate te vladavine, osobito odbranu od NATO i prkos Novom svetskom poretku, ali i priznavale greške. Gotovo svi pretendenti na vođstvo reformisanog SPS-a su stalno isticali, a i danas to čine, da su i ranije ukazivali na pogubne poteze vlade, ali ih niko nije slušao.

Iako je na svim kongresima stajala slika Slobodana Miloševića, udaljavanje od njega je bilo sve veće. Stranka Baneta Ivkovića ga i ne pominje više. Ivica Dačić i saradnici su se često i direktno sukobili sa predsednikom stranke. Kandidovanje Velimira Živojinovića u vreme kada Milošević daje podršku Šešelju, povratak Vulina i Vučelića i najposle podrška sadašnjoj Vladi dokaz su želje da se SPS ogradi od decenijske politike i oreola koji nosi. Ponekad, propagande radi, pomene se ponešto iz ranijeg perioda, najčešće u vezi sa nacionalnom politikom, i to je opet uglavnom odbrana od neprijatelja, borba za srpski narod ili antihaške izjave. Naravno, izgleda da zaboravljaju sopstvenu ulogu, Ivica Dačić kao portparol, Milorad Vučelić kao direktor jedne partijske televizije. Pojedinci, poput Rake Radovića ili Lilića imaju svoje minorne stranke i nemaju upliva u politički život Srbije.

Druga bivša vlast Demokratska stranka, kao nukleus DOS-a posle izlaska DSS avgusta 2001. godine poražena je na izborima 2003. Dok socijalisti poraz duguju ratovima, izolaciji, siromaštvu i autoritarnom, despotskom odnosu prema medijima, Univerzitetu i opoziciji, DS je vlast izgubio zbog prokockanih obećanja, unutrašnjih sukoba i afera, kao i odnosa prema Zapadu. Reč afera postala je za vlasti DOS-a floskula. Imena poput Čede, Bebe, Janjuševića, Kolesara, Soluna i Bodruma izazivaju i danas gađenje, najblaže rečeno, u svim krugovima društva. Otvorena krađa u Skupštini Srbije, čudna privatizacija i loše reforme postaju predizborni marketing opoziciji, a i sam DOS se raspada. Razlog zbog kojeg su od strane građana okrenuta leđa i ovoj vlasti jeste i neuravnotežena nacionalna politika i proboj u medije raznih predstavnika nevladinog sektora koji, često, neprimerenim izjavama dodaju so na nezaceljene rane iz proteklih ratnih sukoba. Na izborima decembra 2003. rečeno je ne i pojedinim minornim strankama, odnosno nije dopušteno ponavljanje, bar ne u punoj meri, sindroma JUL.

Nakon svega toga, Demokratska stranka je, daleko tiše i lakše od SPS prevazišla, bar naoko, loš rezultat. Organi stranke su poverenje ukazali novom rukovodstvu na čelu sa Borisom Tadićem, bivišim ministrom za telekomunikacije u vladi SRJ i ministru odbrane Srbije i Crne Gore. Smatrajući ga jedinim dostojnim epigonom nastradalog Đinđića, a i inače popularnim u narodu, delegati DS su početkom februara ove godine upravo njemu poverili da stranku povede dalje. Pojedini članovi, neomiljeni u javnosti, jednostavno nisu ušli u Glavni odbor, a nije zabeležen oštriji sukob među pobeđenim i poraženim. Pojedini iz bivšeg rukovodstva DS, poput Jovanovića i Živkovića osnivaju svoje nevladine organizacije i sada se bave praćenjem suđenja za ubistvo Zorana Đinđića.

Posle ovog uvodnog diskursa pređimo na glavno pitanje: Da li su u svojim namerama da se reformišu ove partije i uspele?

Socijalisti imaju lošu reputaciju i preteško nasleđe i malo je verovatno da sebi privuku ranije protivnike. Sa druge strane, pitanje je koliko konzervativnih glasača-bastiona Srbije od pre 5. oktobra mogu zadržati podrškom DSS, SPO, o osobito G17+. Pretpostavka je-manje nego što očekuju i što je možda i njihova realna snaga. Pravi bastion izrazito konzervativne Srbije jesu radikali. Odricanje od Miloševića i podrška sadašnjoj vlasti će, najpre, birača SPS odvući Tomislavu Nikoliću.

Kada smo već kod njega i stranke koju trenutno vodi napomenimo da  se Srpska radikalna stranka mahom drži proverenih sintagmi, koja koketira sa demagogijom (dostojanstvena saradnja sa svima, granice Srbije, nema otpuštanja, kulminacija: "hleb tri dinara" i sl. ), koje su joj i donele uspeh na izborima, a u pojedinim trenucima odstupajući od svoje retorike pokazuje da je i ona, navodno, reformisana i proevropska stranka, iako je pre nešto više od godinu dana održala miting podrške Sadamu Huseinu. Formalno moguće da ima promena, ali suštinski ne. Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Gordana Pop-Lazić i drugi funkcioneri SRS obećavaju da nema izručenja Hagu, da se porodica Milošević vraća u Srbiju u slučaju njegove pobede i javno ističe da je režim pre 5. oktobra 2000. bolji u odnosu na DOS i DSS koje izjednačuje, napadajući Koštunicu da je slab i kukavica. Zbog toga, priliv eks-socijalista Nikoliću je realan, pitanje je samo broja. Nesumnjivo je da su izbori pokazali da postoji i solidno jako jezgro socijalista koje teži reformi i koje podržava Dačića, ali će predsednički izbori biti bolji pokazatelj, jer na listi neće biti ime Slobodana Miloševića, zvaničnog nosioca liste 2003.

Pod Borisom Tadićem DS ima priliku da okupi antiradikalski potencijal. Prvi i osnovni razlog jeste realno slabiji kandidat vlasti i loša reputacija koju je odmah na početku stekla Vlada. Zakon o pomoći haškim optuženicima i podrška SPS vladi, u građanstvu izazivaju podozrenje. Jedina karta na koju može Vlada da igra jeste popularnost Vojislava Koštunice. Što se on bude više eksponirao i otvoreno tražio podršku Maršićaninu, šanse za pobedu su realnije.

Tadić, pak, podršku može da skupi ličnom dobrom reputacijom (lep, kulturan, obrazovan, nekompromitovan - najčešće karakteristike Tadića u istraživanjima javnog mnjenja), kao i plašenjem naroda restauracijom Miloševićevog režima. Odlasci u SAD imaju naravno, predizborni marketinški zadatak, kao preventiva navodnoj izolaciji koja preti. On, međutim, nema u rukama dobre rezultate prethodne vlasti, jer je zbog njih njegova lista i izgubila ranije pozicije. Ono što međutim ima, jeste biračko telo G17 plus. Radi se o biračkom telu iste provenijencije - proevropsko, okrenuto ekonomskim reformama, bliže levom centru, anacionalno ili bar slabije nacionalno orijentisano. Ukoliko ih pridobije, Tadiću je drugi krug zagarantovan. Ni jednog trenutka ne treba potceniti i zanemariti gotovo 400.000 glasova koje je dobila u decembru koalicija Zajedno za toleranciju. Glasovi pristalica autonomije Vojvodine i nacionalnih manjina idu u ogromnom procentu Tadiću, imao on potpunu i zvaničnu podršku tih partija ili ne.

Ovde dolazimo i do pitanja drugog kruga. Na koga tu Tadić može da računa, ako u njega uđe? Na 100% G17 plus birača, sigurno. Na glasove nekih autsajdera (Batić i Karić), najverovatnije. Problem je kako pridobiti glasače DSS i SPO-NS. Zbog nekih izjava Vuka Draškovića, osobito one o genocidu nad Albancima 19998. i 1999., kao i sve manje nacionalističkih istupa, deo njegovih birača, mahom ljudi koji se izjašnjavaju kao srpski nacionalisti i baštinici ideja pokreta Dragoljuba Mihailovića iz vremena Drugog svetskog rata, lako može da ode radikalima, koji takođe imaju dodirne tačke sa četničkim idejama od svoga osnivanja. Već smo istakli mogućnost da dobar deo birača SPS pređe Nikoliću i u prvom krugu, a sigurno svi u drugom. Dačić ne bi smeo javno da podrži Maršićanina, jer bi to značilo političko samoubistvo SPS. Najverovatnije je da se socijalisti neće zvanično mešati u drugi krug i da će pozvati svoje birače da rade kako misle da treba. Uslovno rečeno glasovi desnih autsajdera, poput Pelevića ili kandidata stranke D. Markovića Palme, kao i Ivkovićevi glasovi, idu radikalima. SRS bi mogla računati i na druge nacionalno i nacionalistički orijentisane građane koji nisu radikali (u Vojvodini pristalice SNP Svetozar Miletić, pristalice Radovana Karadžića, Obraz, itd.). Dok Tadić svoju kampanju gradi na plašenju građana radikalima, Nikolić bi svoju mogao da gradi na plašenju građana gubljenjem nacionalnog dostojanstva, daljim ekonomskim propadanjem ako se DOS restaurira, nezaposlenošću i daljim otpuštanjem radnika, Hagom, plaćanjem odštete Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gubitkom Kosova i Metohije, odvajanjem Vojvodine i Raške-Sandžaka. U slučaju da Dragan Maršićanin ne uđe u drugi krug, deo glasača DSS, većinski čak, koji slično misli, bi lako mogao da glasa protiv Tadića, za Nikolića, a drugi deo, ne samo DSS-ovaca, obrnuto. Izgleda da će se sukobiti dva straha od restauracija dva režima, i da će veći strah pobediti.

Do sada napisanim nikako ne želim da impliciram da je Dragan Maršićanin autsajder, ali da je manje uticajan i markantan u odnosu na Tadića, svakako. Pored autoriteta Vojislava Koštunice i harizme Vuka Draškovića, Maršićanin može da pojača nacionalni aspekt kampanje, čime bi, dakako, odvukao od sebe glasače G17, ali privukao desno orijentisane građane koji nisu apodiktično za radikale. Pitanje koje se postavlja jeste i stav monarhistički opredeljenih građana. Koalicija SPO i Nova Srbija Velje Ilića jeste isticala opredeljenost za restauraciju monarhije kao jedno od najvažnijih programskih načela. Sada je pitanje kome će otići ti glasovi i da li će nekome i otići.

Možda tu leži i najveći problem za kandidata vladajuće koalicije: balansirati oko centra, povremeno skretati udesno, a dovoljno isticati i poboljšanje standarda građana i ekonomske reforme. Ukoliko u ovome uspe, može u drugi krug. Tada nastupa francuski scenario. Dva desna kandidata, formalno umereni i ekstremni, i na talasu antiradikalizma Tadić poziva da se glasa za manje zlo, Maršićanin dobija.

Apstinencija se, pak, pojavljuje kao takođe zanimljivo pitanje. Veće šanse ima disciplinovanije biračko telo, a to su, po pravilu, birači Srpske radikalne stranke. Sada kad ne postoji pritisak za uspeh izbora sigurno će deo birača apstinirati. Opšta rezigniranost u biračkom telu, tj. među građanima Srbije i razočarenje u politiku mogu da podare bolji rezultat disciplinovanijim biračima. Jedan priličan deo mladih ljudi pogotovo se oseća nezainteresovanim za glasanje i učešće u politici uopšte.

Dijaspora, sledeća važna tema. Prva prilika da glasa i puno problema, oko biračkih mesta i spiskova. Iako nisam pravnik, jasno se naziru rupe u ovom zakonu koje otežavaju demokratsko sprovođenje izbora i njihovu slobodnu kontrolu. Zbog svog porekla, nužnosti očuvanja identiteta, dijaspora je više nacionalno orijentisana, bliža desnici, pa bi tako mogla i da glasa, ako se gorenavedene poteškoće pređu.

Sve ove opcije čine trku za Andrićev venac zanimljivijom nego što izgleda na prvi pogled. Pored navedenih aspekata postoji i onaj spoljnopolitički, ali on zaslužuje opširniji diskurs, pa o njemu sada i neće biti reči, ali na Balkanu, kroz gotovo celu njegovu prošlost, ima izuzetan značaj, nekada i presudan.

  Konačan sud o svim pitanjima treba da daju birači 13. juna tekuće godine.

Autor je student četvrte godine na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.