Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

DEBATE

Kuda (da) ide Srbija?

   
Александар Павић

ЈЕДАН ПУТ ИЗЛАСКА ИЗ САДАШЊЕ ВИРТУЕЛНЕ ПОЛИТИЧКЕ СТВАРНОСТИ

Политички поредак који није у својој основи делегитимисао насиље ни сам није легитиман. Док се не појави организовани покрет који може успешно да се легитимише као (до)носилац једног новог поретка, политичка атмосфера у земљи одисаће испразношћу, цинизмом и растућом апатијом становништва, урушавањем институција и све већом безначајношћу и недостатком ауторитета политичара, међу којима ће они бољи постати још немоћнији, а они лошији још бескрупулознији. Није ли то слика садашње Србије (као и, у још већој мери, садашње Црне Горе)?

"Власт" у садашњем политичком поретку (који је "поредак" само у техничком смислу те речи) чини некадашња "опозиција" (са подршком дела некадашње "власти") из периода пре 5. октобра 2000. године, док тадашња "власт" сада заузима место "опозиције", заједно са делом доскорашње "власти" а некадашње "опозиције". Ова хаотична хетерогеност мање је одраз неког нормалног, западњачког демократског поретка, а много више симболичан приказ једне дубље истине - да нам садашњи систем, иако привидно и технички «демократски», и даље суштински почива на револуционарном безакоњу насилно успостављеном у Србији 1944. године, чији је идеолошки и класни наследник, Милошевић, као последњи у Источној Европи, расписао тзв. демократске изборе, децембра 1990. године. А пошто су ти избори били све само не демократски, пошто су били намештени тако да гарантују континуитет баштиника револуционарног и нелегитимног Титоизма (овог пута под плаштом лажног национализма), пошто их је тадашња "опозиција" легитимисала својим изласком на њих, затим легитимишући и лажни парламентаризам који је уследио, својим учешћем у фарсичним скупштинским саставима 90-их година прошлог века, пошто је та иста "опозиција" преузела власт на улици 5. октобра 2000. године, а затим наставила да влада све до данашњег дана по Милошевићевом нелегитимном "уставу", може се рећи да се у Србији, од 1944 - или, још тачније, од 27. марта 1941 - ништа темељно није променило, да се вуче иста нит, без обзира што се стара идеолошка љуштура распала. Пошто није направљен јасан дисконтинуитет, поредак је и даље у темељу нелегитиман, што бирачко тело све више и подвлачи својом растућом апатијом, то јест отуђеношћу од званичног политичког живота сопствене земље и онога што се назива њеним институцијама.

Скоро сви главни актери на садашњој политичкој сцени Србије рођени су у првобитном греху изласка на децембарске изборе 1990. године (остали су рођени у магли смутње која је уследила, на крилима режимских привилегија или подршке споља), када се једино српска "опозиција" у целој Источној Европи полакомила на мрвицу привида власти која јој се нудила и, утапајући се у систем, релативизовала целокупан вредносни систем јавног и политичког живота у земљи, укидајући могућност јасног разврставања између поборника старог и новог поретка. Морално, културно и привредно посрнуће које је уследило била је једина могућа последица, а тако није било ни чудо што су, кад се указала још једна историјска, поправна шанса за јасну политичку и моралну диференцијацију у земљи, у јесен 2000. године, исти актери пропустили и ту прилику, увлачећи нас још дубље у кошмар потпуне дезоријентације у којој се нација данас налази. Као што су крајем 1980-их, дотадашњи борци против "национализма" преко ноћи постали "очеви нације", тако су и после 5. октобра 2000-те они који су највише профитирали од дотадашње власти преко ноћи постали или стубови нове, која је само преузела полуге оне старе, или респектабилни учесници јавног и привредног живота, са уредно опраним или заташканим биографијама и пореклима имовине. Са своје стране, нова власт је учинила све да скоро потпуно дискредитује најважнију, носећу институцију једног демократског поретка, Народну скупштину, са већ добро познатим и документованим манипулацијама и превеликим утицајем странака без икаквог упоришта у бирачком телу. Мешање жртава и џелата, профитера и поштених, "дисидената" и "режимлија" и – што је најпогубније за дух јавног живота, спознаја да је толико дуго чекана «алтернатива» исувише слична ономе што је заменила, тако су достигли свој врхунац, ударајући коначни печат на виртуелну стварност у којој Србија тренутно живи, где црно може да буде бело а и не мора.

Једина могућа преостала подела на којој се може изградити нешто ново јесте између оних који учествују у тој виртуелној стварности и, самим учешћем, без обзира на етикету, профитирају од ње - и оних који то одбијају да ураде.

Дакле, треће прилике за све носиоце садашњег виртуелног поретка, било у "власти" или "опозицији" неће бити, јер нико од њих неће више бити у стању, појединачно или здружено, да задобије поверење критичне масе народа за један неопходни, нови почетак. Сами су себе релативизовали и избили сопствено тло под ногама. Изузетно, али само на симболичном нивоу, Радикали би могли да послуже као носиоци покрета незадовољних, бесних и преварених, као почетна, прелазна тачка окупљања, али никако као носећи стуб једног обновљеног здања српске државе и државности. Једноставно им се неће дати, јер су и они нераскидиви део онога што је Србију довело ту где данас јесте, а немају моралну снагу да то признају.

Нови, носећи стуб једног новог, реалног и утемељеног политичког поретка у Србији (и, на крају, у Црној Гори) може бити или нешто утемељено у старом поретку, нелегитимно срушеном револуционарним насиљем од 1941-44, или нешто потпуно ново.

Пуки, формални и формализовани повратак на старо обично никад у историји, као ни у животу, није дао задовољавајуће резултате. Луј XVIII, носилац рестаурисане монархије у Француској после Наполеона, био је и Луј Последњи, да се наведе само један пример. Можда то и не би био да су он и његова свита правилно и скрушено схватили своју другу шансу као прилику за искупљење и ново доказивање, уместо као пуки повратак старих привилегија које су и саме претходно већ делегитимисане у народу, доводећи до оне декаденције која претходи сваком револуционарном насиљу. Својим арогантним повратком - којег су схватили као неко своје природно, Богом-дано право - носиоци рестаурисане француске монархије су уствари поставили темеље трајном легитимисању Француске револуције, подсећајући народ у довољно великом броју да је она, каква год облике попримила, ипак на крају била суштински оправдана. Луј Филип и Наполеон Трећи само су били природан, органични прелаз ка трајном васпостављању Републике.

И Србији се, у условима распадајућег револуционарног поретка, нуде могућности сличне француским при крају револуционарно-наполеонског раздобља. Можда би оне дошле до изражаја и раније да није чињенице да је повратак на старе темеље симболизован у лику неубедљивог принца Александра Петровог Карађорђевића и његовог још неубедљивијег окружења, који одишу ауром која подсећа на последњег Луја. А, без одлучујуће спољне подршке какву је уживао последњи Бурбон на престолу Француске, једини пут повратка српске круне лежао је и лежи у емоцији коју би она успела да пробуди у самом народу, довољно мобилишућој да изнедри један покрет и спремност на жртву у име једне свеобухватне визије нације и њене будућности. Принц Александар ту емоцију једноставно није успео да пробуди у широким масама, из разних разлога који, на крају, и нису важни. Оно што не ваља је да је он наметнут као једини могући носилац такве опције, што ју је као такву учинило непривлачном у самом народу, и то је нешто што мора да се промени, не ради саме опције као такве, него зато што нам је свима неопходна једна нова, изгледна могућност изласка из садашњег привидног безнађа.

Дакле, срећом за ову још неисцрпљену могућност, рестаурације француског типа (још) није било, у чему лежи и шанса да, учећи најзад на искуствима других, дамо себи још једну, мобилишућу прилику за васкрс политичког и националног живота, узимајући мало од старог и усађујући га у темеље нечег новог. Ако се говори о монархији, дакле, не треба говорити о пуком повратку на старо "зато што тако мора" или "зато што је тако исправно" или "праведно", већ треба ту тежњу прилагодити животним потребама и условима тренутка у којем се налазимо, да то иде природним током, а не као нека нова идеологија.

Укратко, да би освојио срца људи и разбио ланце апатије који су се спустили на народ, нови покрет за нови ред и поредак у Србији треба да буде заснован не само на пуким симболима и захтевању "Богом-даних" права, већ - изнад свега - на личном примеру, на личности(ма) коју ће народ да воли и поштује. Једноставно речено, Србија мора да заслужи своју бољу будућност, вођена њеним носиоцем или носиоцима. То, наравно, није лак, није можда ни кратак пут, али се чини једино могућим и извесним. Јер, шта друго осим једног неоспорног симбола у виду носиоца круне, може имати довољно велику специфичну тежину да постане неопходни носећи стуб једног утемељеног и трајног српског политичког поретка, у ситуацији када је све релативизовано, све доведено у питање, и све политичке партије раскринкане - или као носиоци уских, личних или групних интереса, или као нејаки Уроши немоћни да спрече коначни распад Царства?

Дакле, сам симбол мора на првом месту да буде пример, у такмичарском духу садашњег времена, са пијететом према свим грешкама својих претходника који су допринели томе да земља уопште и дође у ситуацију да потпадне под власт револуционарног насиља, са љубављу према народу која се види на делу, у облику савршеног владања језиком, скромности, спремности на ризике и жртву, и јасног става када су у питању ствари од националног значаја. Његов став не мора суштински да се разликује, на пример, од широко раширене тежње да Србија и Црна Гора треба да се придруже Европској унији – он једноставно мора да скупи нове људе, са новом енергијом и ауторитетом, који су способни да тако нешто и спроведу, као слуге народа, а не као «власт». Његов ауторитет треба једноставно да буде оно што је ауторитет монарха увек идеално и био – живо отелотворење ауторитета нације, државе, гласача – и то би била та суштинска разлика између њега и чак и најдобронамернијих политичких чинилаца који се данас копрцају у мрежама старог поретка.

Било би најбоље када би се потенцијални носиоци симбола, чланови једине преостале династије коју земља има, Карађорђевићи (мада се сада очигледно може говорити и о Обреновићима, што не мора да буде лоше), договорили да заједно промовишу идеју уставне монархије као један тим, спремни да прихвате сваког кога народ изабере, било непосредно, било путем Уставотворне скупштине, са обавезом да му безрезервно помажу али га и критикују, па чак и замене у случају да ситуација то захтева.

Неки чланови породице вероватно не би подржали овако нешто, али нека се бар зна зашто и који су им аргументи. Уствари, ту највећа одговорност лежи на принцу Александру Петровом, који би требало да схвати да сам досад ништа није урадио нити може да уради, као "једини могући" носилац монархистичке опције, и да би и његовој сопственој популарности несумњиво помогао покушај окупљања целе породице око заједничког циља, без икаквог међусобног условљавања и прејудицирања, са спремношћу да се зацеле досадашње размирице, које су итекако утицале на срозавање не само угледа породице већ и саме опције државности засноване на круни.

Не покаже ли принц Александар спремност за тако нешто, за личну жртву зарад опште добробити, постоји вероватноћа да ће остали чланови породице изгубити стрпљење и почети да окупљају сопствене фракције, стварајући неке нове поделе. Међутим, у садашњим условима, чак и поделе - али око конкретних, опипљивих ствари - деловале би као право освежење у односу на страначке поделе које Србију потресају последњих деценију и по. Делили би се најзад око нечег фундаменталног, неоспорно нашег, под витешким геслом - "нека најбољи победи". А победник ипак не би била пука политичка странка, оптерећена добро нам познатом прошлошћу, нејасним обавезама према својим менторима у сенци и магловитим изворима финансирања, већ неко ко нас самим именом и пореклом већ легитимише пред остатком света - и, још важније - пред нама самима, као крвни сродник носилаца летитимитета најсређенијих држава света, као неко чији положај једини може да постави политичке странке на место где припадају, као једина жива веза са неком прошлошћу која је, каква год да је, неупоредиво светлија и смисленија од садашњице.

Autor je Direktor Fonda «Kraljevic Tomislav Karadordevic»

 
     
     
 
Copyright by NSPM