U utorak, 5. oktobra, Boris Tadić se obratio naciji sa stavom drugačijim od onog koji je imao Vojislav Koštunica. U sredu, analitičari su bili zaokupljeni mnogobrojnim molbama novinara da prokomentarišu «kraj kohabitacije». Oni su, međutim, bili jednoglasni u tvrdnji da kohabitacija nije završena, a Boris Tadić je u Briselu, istog dana, dao izjavu u kojoj je naglasio da, što se njega tiče, kohabitacija i dalje postoji. Ipak, sutradan gotovo sve novine i oba politička nedeljnika koja izlaze četvrtkom javila su isto – da je kohabitacija razvrgnuta. U petak su i sami akteri – Tadić i Koštunica – krenuli sa pojačanom retorikom neslaganja i konfrontiranja. Vikend je doneo izvesno smirivanje, ali je pojačana napetost ostala u vazduhu.

Zašto su stvaraoci naše javnosti kod prvog javnog neslaganja Koštunice i Tadića ocenili da je kohabitacija između njih dvojice okončana? Jedan deo odgovora svakako da se krije u nerazumevanju pririode kohabitacije. Ona je izjednačena sa koalicijom, a dosadašnja harmoničnost odnosa Tadića i Koštunice ojačala je to mešanje. Kod koalicije, javno neslaganje ključnih delatnika oko nekog važnog pitanja odista može voditi njenom raskidanju. Kod kohabitacije, međutim, to nikako nije slučaj. Koalicija podrazumeva zajedničko delovanje. Otuda i puka nesaglasnost može to delovanje ozbiljno da ugrozi. Kohabitacija, međutim, podrazumeva samo mirno sapostojanje, tj. uzajamno nenapadanje. Otuda nesaglasnost ne mora da je dovede u pitanje. Kohabitacija je u opasnosti jedino ako iza nesaglasnosti dolazi delo u vidu napada na drugu stranu. A za to je ipak potrebno mnogo više od puke nesaglasnosti.

Da li je u slučaju Tadić-Koštunica u pitanju samo nesaglasnost ili najava rata? U odgovoru na ovo pitanje pomoći će nam nastavak odgovora na pitanje zašto su naši stvaraoci javnosti požurili da objave razvrgnuće njihove kohabitacije. Jednostavno, za deo ovdašnjih struktura moći, ova kohabitacija je i neprirodna, i opasna.

Ona je za njih opasna prvenstveno iz finansijskih razloga. Isuviše naših moćnika uživa različite dobiti iz neprestanog proizvođenja ideoloških podela u srpskom društvu. Podela na «reformiste» i «antireformiste», na «evropejce» i «antievropljane» za njih je od životne važnosti. Jer, da nema tih podela, koliko dugo bi još opstojali njihovi centri «za prodaju moderne magle» i «za evropsko vunovlačaranje»? Koliko dugo bi još strani fonderi negovali njihove listove i projekte sa zadatkom «suočavanja sa srpskom krivicom u mezozoiku i kenozoiku» i za «identifikaciju otpora evroatlantskim integracijama kod dorćolskih pauka i novobeogradskih buba-rusa»? Koliko dugo bi još svi ti naši mnogobrojni staljini i staljinčići defilovali po najgledanijim televizijama sa žalopojkama o «izdaji 5. oktobra» i obećanjima da će, samo li im se ukaže još jedna prilika (tzv. 6. oktobar), ovoga puta umeti da se obračunaju sa «antireformskim i antievropskim snagama i pojedincima»? Koliko dugo bi još svi ti naši promoteri i eksperti za «ekonomsku liberalizaciju» i «brzu integraciju» vukli svoje konsalting-tantijeme iz saučestvovanja u razbojništvu nad narodnim dobrima i državnom imovinom? 

 Sve je to doveo u pitanje Tadić, kada je pokazao da ozbiljno shvata predizborna obećanja o političkoj stabilnosti i spremnosti za stratešku saradnju sa političkim suparnicima. Sasvim neobično za naše političare, ali on je održao reč. Niti je rušio Koštunicu, niti je likovao nad njegovim nevoljama, niti mu je držao lekcije iz reformatorstva, niti je podsticao «reformatorsku javnost» u tim lekcijama. To je najozbiljnije uznemirilo celu našu kastu «modernizatora» i «reformatora». Postali su nervozni, a najnestrpljiviji od njih već su se počeli oglašavati iz svojih magarećih klupa (u koje ih je poslala javnost za kaznu zbog njihovih «nestašluka»). I čim je Tadić rekao nešto drugo od Koštunice, moćni mehanizam se pokrenuo i Tadić i Koštunica su gurnuti jedan prema drugome da se potuku.

Do tuče ipak nije došlo. Kao umirujući činilac najpre je delovao njihov karakter. Ni Koštunica ni Tadić nisu po prirodi ratoborni, niti svađalice, i zato nisu rado prihvatili kavgu u stvari u kojoj se nije videla jasna dobit. Drugi umirujući činilac bila je aktuelna podela plena, nakon lokalnih izbora. To je zaokupilo gotovo svu pažnju njihovih stranačkih struktura. Rat DS i DSS pokvario bi mnoge lokalne planove o zajedničkim opštinskim upravama, a to niko u strankama nije želeo. Zatim, obe stranke su umorne od stalnih izbornih kampanja, koje praktično ne prestaju od novembra 2003. Nikome se nije dopadala ideja o još jednoj kampanji ove jeseni. I najposle, izgleda da ni stranim pokroviteljima nije bilo u interesu zaoštravanje odnosa u tzv. demokratskom bloku. U strahu od radikala, oni nisu posebno podsticali novi politički rat u Srbiji, pa on nije ni izbio.

I tako, kohabitacija je izgleda očuvana. To ipak nije loše za Srbiju, iz nekoliko razloga. Najpre, u Srbiji je očuvan pluralizam moći. I kod Tita, i kod Miloševića, i kod poznog Đinđića, postojao je jedan centar vlasti oko kojeg se sve vrtelo. A politički monizam sa demokratijom teško da se može složiti. Istina, dvojstvo političke moći u Srbiji zabeleženo je i 2001-2002. godine. Ali, to nije bila nikakva kohabitacija već bespoštedni rat dvojice glavnih aktera, Đinđića i Koštunice. Kroz kohabitaciju Tadića i Koštunice, međutim, ovdašnja politička elita moći će da nauči da u demokratiji ne mora postojati samo jedan politički centar. I da rat do konačnog uništenja suparnika nije istoznačnica za politički pluralizam.

Drugo, Srbiji predstoji sklapanje temeljnog društvenog ugovora, tj. donošenje novog ustava. U njegovom stvaranju trebalo bi da učestvuju sve političke snage, kako bi ustav bio čvrst i dugotrajan. Kako bi se, onda, takav ustav, kao istorijski društveni konsensus, mogao doneti sa radikalima koje «demokratska javnost» neprestano odbija od sebe, i sa DS i DSS koje bi upravo ušli u još jedan rat do istrebljenja?

Treće, Tadić je počeo važan posao reformisanja DS. Ta se stranka, dok je bila na vlasti (2001-2004), u nekoliko mahova poprilično ogrešila o demokratiju. Zato je za Srbiju važno da se DS oslobodi i poslednjih natruha socijalnog inženjeringa i instrumentalizacije demokratije. A to je moguće samo daljim potiskivanjem uticaja «reformatorskih» talibana, «modernizacijskih» neurastenika i «evrointegracijskih» secikesa. Boris Tadić je uspeo da upristoji lik ove stranke u javnosti, i da je pomeri ka umerenom delu političkog spektra. Rat sa DSS, međutim, vratio bi u igru radikalne elemente u samoj DS, i nju celu ponovo odbacio na pozicije nedaleko od političkih ekstremista poput Čanka, Batića ili Koraća.

Naravno, činjenica da danas nije došlo do napuštanja kohabitacije ne znači da do toga neće doći, možda već koliko sutra. Srbija je suočena sa mnoštvom krupnih izazova, od kojih svaki ponaosob može voditi ka krizi vlasti i ka raspadu sadašnje političke ravnoteže. Ipak, nije nevažno hoće li kohabitacija da potraje dovoljno dugo da se makar neko od gorućih pitanja stigne rešiti. Raspad kohabitacije pre nego što se sačini novi ustav, i pre nego što se crnogorska strana odluči hoće li poštovati obavezu održavanja saveznih izbora, mogao bi Srbiju gurnuti u još veće nevolje od onih u kojima je sada. Sa neintegrisanim radikalima i zaraćenim «demokratskim» strankama, Srbija bi postala mesto takve opšte nestabilnosti da bi je nadaleko izbegavao sav pristojan svet. I, istovremeno, mesto na kome bi svoju šansu tražili samo špekulanti i prestupnici svih vrsta. To Srbiju svakako ne bi učinilo baš najprijatnijim mestom za život. Jesu li to imali na umu oni koji su radosno zapljeskali već na prvo neslaganje predsednika i premijera?

Objavljeno i u nedeljniku EVROPA od 13. oktobra 2004.