Slobodan Antonić

PREDSEDNIČKI IZBORI 2004:

JEDNA (EKS)CENTRIČNA ANALIZA

Ova analiza tiče se glavnih aktera proteklih izbora: birača i petorice političara. Po svojim ocenama i zaključcima, ona možda odudara od većine analiza koje se ovih dana mogu kod nas čuti ili pročitati. U tom smislu ona je u izvesnom smislu "ekscentrična". Ali, kako istovremeno pledira i za poziciju političkog centra, upravo nakon njegovog izbornog i postizbornog sužavanja (neki bi rekli - sloma!), ona kao da se zalaže za propalu, odn. politički izgubljenu stvar ("eks-centar"). Ipak, kako je postojanje centrističke opcije važno za političku stabilnost ove zemlje, glavni zaključak ovog razmatranja ostaje zahtev za postepenom regeneracijom političkog centra.

 Birači

 Ako pogledamo kretanje izlaznosti na dosadašnjim predsedničkim izborima u Srbiji (vidi grafikon), uočićemo da je sve manje ljudi bilo zainteresovano da na njima glasa. Tako je, recimo, na novembarskim izborima za predsednika 2003. godine glasalo tačno upola manje ljudi nego na prvim predsedničkim izborima, u decembru 1990. godine.

 Ipak, na poslednjim skupštinskim izborima, decembra 2003. godine, glasalo je 1,3 miliona birača više nego na neuspelim predsedničkim izborima, mesec dana ranije. Objašnjenje se sastojalo u upotpunjenoj izbornoj ponudi. Na novembarskim predsedničkim izborima 2003. godine, velike političke stranke (DSS i G17) nisu bile istakle svoje kandidate Kada je izborna ponuda mršava, birači su u većoj meri neodlučni za koga će da glasaju. Time opada i njihova motivacija da na izbore uopšte izađu. I obrnuto, bolja izborna ponuda, kao što je to bilo na poslednjim skupštinskim izborima, znači veću motivaciju da se izađe i glasa za svog kandidata. Time skače i izlaznost.

U junskim pak izborima, ne samo da je broj predsedničkih kandidata porastao sa 6, koliko ih je bilo u novembru 2003, na 15. Sada je i svaka od strateških političkih opcija imala svog trkača. Građanska levica je imala Borisa Tadića, centar je imao Dragana Maršićanina, a desnica je imala Tomislava Nikolića. Sve to, kao i rezultati istraživanja većine agencija, stvorilo je u javnosti uverenje da će 13. juna na birališta izaći 3,9 miliona glasača, ili svih 60% upisanih.

 Međutim, izlaznost je bila znatno slabija od očekivane. Iznela je 3,1 milion glasalih, ili 48% upisanih. Čim su počele da stižu vesti o slabijoj izlaznosti, odmah je bilo jasno da je neko od tri glavna kandidata podbacio. Još ranije je utvrđeno da i Nikolić i Tadić imaju poprilično stabilno i ideološki homogeno biračko telo. I za jednog i drugog se znalo da teško mogu uzeti manje od 800. hiljada glasova. Jedino Maršićanin niti je imao homogene pristalice, niti je mogao da računa na neki sigurni korpus glasova.

 I kada su počeli da pristižu prvi okvirni rezultati, postalo je jasno odakle su mogli da dođu novi izborni apstinenti i ko su bili glavni gubitnici izbora. Apstineti su dolazili poglavito od glasača DSS i vladajuće koalicije, a glavni gubitnici su bili DSS i Dragan Maršićanin.

 Dragan Maršićanin

Iz ugla unutrašnje političke logike, Maršićanin je izgledao kao dobro rešenje. On je bio drugi čovek najjače stranke vladajuće koalicije. Bio je iskusan političar, koji je prošao sve nivoe vlasti - od predsednika gradske opštine do predsednika Narodne skupštine. Bio je čovek čistih ruku, i čistih računa, bez finansijskih afera - što je u našoj političkoj klasi ne baš česta pojava. Bio je i dovoljno poznat da mu nije bila potrebna duža kampanja pridobijanja pažnje 1,4 miliona birača - koliko je na prethodnim izborima glasalo za stranke koalicije. Takođe, tokom političke karijere, Maršićanin je ispoljavao dovoljno realizma i kooperativnosti u odnosu na postojeću hijerarhiju moći. Stoga se pretpostavljalo da predsednički uspeh ne bi napumpao njegov ego do mere u kojoj bi to moglo ugroziti pozicije nekih drugih političara. Konačno, Maršićanin je bio dobar polemičar u TV nastupima, i sasvim valjan govornik na političkim zborovima, a tokom kampanje je u govorništvu i kauzistici bivao sve bolji.

 Posmatrano spolja, međutim, Maršićanin je imao manu. Samo jednu, ali odlučujuću. Nije imao harizmu. Njegova ličnost, njegova pojava, njegove reči nisu bili u stanju da pronađu put do srca ljudi. "Ili jesi, ili nisi", glasi jedna aktuelna reklamna poruka. "Političar ili ima harizmu, ili je nema", glasi jedno drugo i staro sociološko pravilo. Harizma je zbilja nešto nedovoljno jasno, nešto teško objašnjivo, nešto što ima korene više u emocionalnosti nego u racionalnosti. Otuda se - kao što dobro znaju marketinške agencije - harizma ne može niti stvoriti, niti odglumiti. Milošević je posedovao harizmu, Vuk je imao harizmu, Koštunica takođe. Ali, ne i Maršićanin. Za njega se misli da je "nekako hladan", što zapravo znači da kod ljudi ne proizvodi dovoljno emocija, da birače ne dotiče i ostavlja ravnodušnim.

Koštunica je mislio da će deo sopstvene harizme moći da prenese i na Maršićanina. Ali, harizma se teško delegira, i Maršićanin je od Koštunice zapravo dobio samo neželjene hendikepe. Dobio je podršku jedne vlade, u zemlji u kojoj narod tako teško živi da ne može da voli ni jednu vladu. Dobio je podršku vlade koju je javnost od početka doživljavala kao akcident, prelazno i privremeno rešenje koje neće dugo potrajati. Dobio je podršku vlade koja nije stigla ni da kao autoritet zavlada, ni da se kao tim uigra, ni da se kao egzekutor oproba. Nije dobio harizmu koja ide uz one poštene i setne oči, ali je dobio sav mogući tovar predrasuda o nesposobnosti, lenjosti, neobaveštenosti, "legijalizmu", nacionalizmu, antireformatorstvu…

Otuda, i ljudi koji su za Maršićanina na kraju glasali to nisu uradili iz srca, iz radosne nade ili iz ličnog prkosa, iz osećanja besa ili iz osećanja očaja. Za Maršićanina se glasalo nekako usiljeno, kao ispunjenje jedne teške obaveze, kao izvršenje nedovoljno razumljivog naloga. Ili se glasalo iz političke računice, dakle sa nelagodnim osećajem da se postupa račundžijski, neiskreno.

Tako je Maršićanin dobio milion glasova manje nego stranke koje su ga podržavale. Dobio je 700 hiljada glasova manje nego Vojislav Koštunica u sličnom okršaju, septembra 2002. Dobio je dvostruko manje glasova od neposrednog suparnika Tadića i 150.000 glasova manje od debitanta Karića.

Radost neprijatelja vlade i Vojislava Koštunice - kojih je neprirodno pun "civilni sektor" i "sektor nezavisnih medija" - bila je neopisiva. Oni su se više obradovali Maršićaninovom porazu, nego Tadićevom uspehu. U toj radosti nije im zasmetalo ni to što je trenutno političko potapanje van sumnje čestitog Koštunice bilo samo nusposledica iskakanja na površinu jednog pravog "tranzicijskog čudovišta" - narodnog oligarha i bankara, Bogoljuba Karića.

Bogoljub Karić

Karić je iskočio tako što je preuzeo upravo birače vladajuće koalicije. U tom smislu može se reći da je on politički izronio nogama se oduprevši o Koštunicu, kog je saterao ispod vode i ostavio bez daha.

Naravno da je Karić uzeo nešto glasova i drugima. Ne Tadiću, jer Tadićevih 850 hiljada glasova otprilike su onoliko koliko je i Mićunović uzeo u novembru. Ali, Tomislav Nikolić sada je dobio 200 hiljada manje nego što je svojevremeno uzeo u trci protiv Mićunovića. Tih 200 hiljada glasova pripadaju tipičnim protestnim glasačima, nezadovoljnim celom srpskom političkom elitom. Ovim socijalnim i političkim očajnicima Nikolić se u novembru činio kao pravi bič otuđene političke klase. Sada se, međutim, pojavio neko ko nije sastavni deo političkog establišmenta. Pojavio se istinski izvanac koji narodskim rečima (i "narodskim" naglaskom) kritikuje i ismeva celokupnu upravljačku kastu. Tako je Karić uzeo bar 100 hiljada glasova od radikala.

Ali, glavni deo Karićevih pristalica ipak je došao sa druge strane - iz korpusa vladinih glasova. To su, najpre, bili glasači jednog Kariću dosta sličnog populističkog tribuna - Velje Ilića. Ilić je rečima podržavao Maršićanina, a zapravo je mimikom i gestikulacijom podupirao Karića. Tako je Bogoljub pobedio u Čačku. I Vukove ruralne pristalice pre su se odlučivale za punokrvnog političkog narodnjaka, gazdu i domaćina, kakav je Bogoljub, nego za suvonjavog varošliju i zapetljanca kakav je Maršićanin. Konačno, za Karića su optirali i mnogi DSS glasači koji nisu mogli da se nateraju da glasaju za neharizmatičnog Maršićanina. Njih je Kariću privukla specifična harizma ovog biznismena, sastavljena iz ideologije lične preduzimljivosti i elementarnog patriotizma. Karić je zapravo pogodio priču koju treba da ima svaka građanska centristička stranka, kakav hoće da je i DSS. To je priča o malom čoveku, teškom početku, napornom radu, porodičnoj slozi, to je priča o brizi za bližnjega, o ljubavi za otadžbinu, o ponosu na tradiciju…

I tako je Karić uzeo par stotina hiljada glasova vladi i Koštunici. Time je po svemu sudeći oborio vladu - što mu verovatno i nije bio cilj, ali je postigao i ono što je zapravo želeo. Od "Miloševićevog bogataša" i "tranzicijskog tajkuna" postao je "značajan politički faktor". Stao je pod politički kišobran, i to pod takav kišobran na kom piše: "600 hiljada glasova". U ovoj zemlji vlada se tradicionalno ne usuđuje da pošalje finansijsku inspekciju čak ni u najmanji i najozloglašeniji NGO - zna da će to biti protumačeno kao "autoritarizam" i "politički pritisak na civilno društvo". Ali, ako vlada zazire da se zakači i sa najmanjom grupicom ovdašnjih mondijalističkih skorojevića i prevaranata, sve se bojeći njihovih političkih vezica, šta li će tek biti sa čovekom iza kog stoji 600 hiljada ljudi? Da li iko može da zamisli ijednu srpsku vladu koja će se usuditi da takvu "političku gromadu" uznemiri sitnicama tipa poreske ili finansijske inspekcije?

I evo kako se, gotovo preko noći i pred našim očima, jedan ekonomski kapitalista preobratio u političkog kapitalistu. Pošto je proteklih godina usisao naš novac, sada je red došao i na naše glasove. Naravno da iz toga ništa dobro neće moći da proistekne. Stapanje ekonomske i političke elite teško može da podnese i mnogo razvijenija demokratija od srpske. A u tranzicionom društvu, poput našeg, takav spoj lako može biti poguban i po demokratiju, i po ekonomiju. Ali, ono što je najgore, to izrastanje još jednog političkog čudovišta u Srbiji bilo je propraćeno upravo sramotnim ćutanjem - ili čak i ulagivačkim pljeskanjem! - naše političke, medijske i, uopšte, društvene elite.

Jedni su ćutali, jer su se bojali Karićeve moćne televizije i ništa manje moćnih revolveraških novina. "Nećemo ga dirati, pa nas ovi njegovi neće provlačiti kroz blato", mudro su zaključivali. Ovi drugi, pak, ovi koji su pljeskali, ovi koji su hvalili njegovu "autentičnost", ovi koji su se oduševljavali njegovim "narodskim humorom", koji su pevali marketinške ode drmusanju "katanca", ti silni "analitičari" i "istraživači" koji su po BK nadugačko objašnjavali "fenomen Karić", nekako su, nabrajajući sve faktore Karićevog političkog uspeha, zaboravljali - tipično frojdovski - da pomenu samo jednu jedinu sitnicu - Karićev novac. 

Narodskih bukadžija i nadarenih demagoga puna je ova zemlja. Ali, Karić nije politički uspeo zato što je od njih bio talentovaniji ili taličniji. On je uspeo zato što je imao najviše novca. Srbija je tako siromašna i bedna zemlja da ovde za par stotina evra mesečne apanaže možete kupiti gotovo svakog pripadnika društvene elite. Možete kupiti novinara, jednako kao i akademika, možete kupiti analitičara, jednako kao i sveštenika. Što je najlepše, ne morate čak odmah ni da platite. Dovoljno je da zamahnete novčanicama i da one zašušketaju i zamirišu, i sama nada učiniće sve te prestoničke zvezde iznenadno snishodljivim poštovaocima vašeg lika i dela. A kada im još tome dodate i izglede na redovno TV pojavljivanje - niko uslužniji i lojalniji od ovdašnjih snobova.

Boris Tadić i Toma Nikolić

Ali, ostavimo trenutno po strani Karića, i zapitajmo se na šta će, 27. juna, izaći drugi krug predsednilčkih izbora?

Od kako su objavljeni rezultati prvog kruga, brojni navijači Borisa Tadića - a oni daju ton prestoničkoj javnosti - stvorili su atmosferu da je pitanje konačnog pobednika praktično već rešeno. I doista, Nikolić beži za samo stotinak hiljada glasova, što je znatno manje od očekivanog. Ova razlika tadićevcima se čini kao lako nadoknadiva. Po jednoj opšteprihvaćenoj shemi, DSS i DS su deo istog "demokratskog" korpusa, pa njihovi birači lako prelaze od jednih ka drugima. Štaviše, sam Boris Tadić, u prvoj izjavi nakon objavljivanja rezultata, svrstao je i Bogoljuba Karića u zajednički, "demokratski blok". Tako je ishod drugog kruga naizgled rešen.

Ipak, stvari nisu baš tako jednostavne. Najpre, prosta računica pokazuje da i radikali mogu da dosegnu broj glasova potrebnih za pobedu u drugom krugu. Zbog sužavanja mogućnosti izbora, drugi krug obično prati smanjenje izlaznosti. Mnogi birači koji su u prvom krugu glasali, u drugom propuštaju da izađu na birališta. Sada nema njihovog kandidata, a oni neće, ili ne mogu, da se opredele između dva preostala. Od tri dosadašnja dvokružna glasanja za predsednika Srbije, u dva glasanja (1997. i 2002) u drugom krugu zabeležen je pad izlaznosti od čitavih 600.000 glasova. Jedino je u slučaju izbora Milana Milutinovića u drugom krugu zvanično postignuta gotovo ista izlaznost kao i u prvom. Ali svi znamo da je to bio rezultat dopisivanja glasova Miloševićevom kandidatu - po CESID-u nekih 300 hiljada, a po Šešelju i svih 700 hiljada glasova.

Stoga je lako moguće da 27. juna na birališta izađe između 2,6 i 2,8 miliona birača - 200 do 400 hiljada manje nego 13. juna. Za pobedu bi onda bilo dovoljno 1,4 miliona glasova - cifra koja za radikale ne izgleda kao previše nedostižna. Dovoljno bi, za početak, bilo da Nikolić povrati svojih 200 hiljada glasova iz novembra 2003. To neće biti osobito teško, jer u njih spada bar 100 hiljada Dačićevih SPS glasača kojima je prirodno bliži Toma od Borisa. A onda Nikolić još samo treba da nađe među milion decembarskih glasača za DSS, SPO i NS nekih 250 hiljada njih kojima je "socijalno-patriotska"  priča prihvatljivija od "atlantsko-integrativističke". I, evo nama Nikolića za predsednika.

Reč je, naime, o tome da se posle 5. oktobra u srpskom biračkom telu stvorila još jedna duboka linija rascepa. Pored ranije "Miloševićeve raspukline", koja koja deli stranke "staroga režima" (SPS i SRS) od stranaka "demokratskog bloka" (DS, DSS i ostali), pojavila se i tzv. Đinđićeva linija podele. Ona razdvaja DS i njegove manje pratioce (GSS, SDU, DHSS itd) od DSS-a i srodnih stranaka (poput NDS-a). Ta nova linija nije ništa manje duboka od one stare, jer su suokobi, optuživanja i uzajamne uvrede između DS i DSS u međuvremenu bili tako žestoki, da se dosta birača DSS-a naviklo da prema "starorežimcima" i "žutima" pravi jednaku distancu. Uz to, delu najdešnjih DSS birača, uz sve ostale ograde, ipak je ostala bliža nacionalna opcija Tome Nikolića nego atlantistička opcija Borisa Tadića. "Boris je možda u redu", reći će vam oni, "ali u drugom ešalonu iza njega maršuju Korać i Svilanović, a odmah u trećem nastupaju Sonja Biserko, Nataša Kandić i Biljana Kovačević-Vučo". Otuda ne postoji nikakvo prirodno, automatsko i apriorono optiranje 13-junskih Maršićaninovih birača - a tih preostalih 400 hiljada zbilja su ono najtvrđe DSS jezgro - pre za Borisa Tadića, nego za Tomu Nikolića.

Ni Karićevi glasači ne mogu se tek tako uračunati u Tadićevu sigurnu interesnu sferu. Najpre, već je rečeno da su oni regrutovani među "mekim" pristalicama SRS, DSS, NS i SPO. Neki od njih će moći da od Karića produže do Tadića. Ali, većina tranzicionih gubitnika koji su bili privučeni Karićevim narodnjaštvom, neće baš tako lako moći da se prebaci na Tadićevu priču namenjenu razmaženoj srednjoj klasi, tehnokratama, velegradskim fenserima, i uopšte, tranzicionim dobitnicima. Čak i ako Karić svoje birače pozove da se pridruže Tadiću, to ne mora da ima nekakav naročiti učinak. Karićevi birači su isuviše sveži da bi stigli da razviju nekakvu minimalnu identifikaciju i disciplinu. Stoga će će oni, opet, na kraju postupiti po svom osećaju i raspoloženju.

 Sigurnu pobedu Tadiću mogao bi da donese samo direktan dogovor, između dva kruga predsedničkih izbora, sa Koštunicom. Maksimalna varijanta tog dogovora bio bi ulazak DS-a u vladu. Ali to, kako sada stvari stoje, nije previše verovatno, s obzirom na nabrekle ambicije Demokratske stranke i njenih satelita. Njima se, verovatno, kao mnogo povoljnija opcija čini mogućnost da ostanu demokratska alternativa jednoj slaboj i nepopularnoj vladi, sve dotle dok se ona sasvim ne slupa. A onda će na izborima moći uzeti znatno više od 37 mesta, koliko sada imaju u skupštini. Tako će vladu sastavljati oni, a ne neko drugi. Stoga je mnogo realnija minimalna varijanta dogovora Koštunica-Tadić. To je sporazum o oročenoj kohabitaciji. U zamenu za jasnu i nedvosmislenu podršku Tadiću pred drugi krug, Tadić bi se obavezao da on i njegova stranka neće rušiti vladu do donošenja novog ustava - dakle do kraja godine.

Tako bi verovatno postupili racionalni akteri. Ali, mnogi misle da naši glavni politički delatnici to baš preterano i nisu. DS je odveć zanet svojom novom snagom i siguran u Tadićevu pobedu - kako god Koštunica da postupi - da bi ozbiljno poradio na sporazumu. Od Koštunice se i dalje traži podrška samo zato da bi on rekao "ne", kako bi onda pred Zapadom mogao biti proglašen glavnim krivcem, u slučaju eventualne Nikolićeve pobede. Ili zato da bi ga se ponizilo kada kaže "da", jer je i taj veliki Koštunica morao na kraju saviti kičmu i javno priznati gospodstvo konfederaciji moćnih interesnih grupa ("socijalnih gangova") koja hoće da bude jedina vlada ove zemlje.

Ali, ako DS od Koštunice neće da ozbiljno traži podršku za Borisa Tadića, treba li Koštunica sam tu podršku da da?

Vojislav Koštunica

Kao što se danas svi dive uspehu Bogoljuba Karića, tako isto svi galame i da Koštunica treba da podrži Tadića. Kaže se da nikakav dogovor tu ne treba, Koštunica ima Tadića da podrži bezuslovno, jer je to danas ultimativni dokaz ko je stvarni demokrata, a ko ne. Tim potezom Koštunica će ne samo do daljeg spasiti svoju vladu, već i izbeći sigurnu političku i društvenu marginalizaciju, kroz kakvu je svojevremeno morao proći i nekada moćni Vuk Drašković.

E pa nije baš sasvim tako. Ima bar dva ozbiljna razloga koja možda govore protiv bezuslovne podrške Koštunice Tadiću.

Prvi razlog je da to nije dobro za Srbiju. Bezuslovna podrška Tadiću značila bi carte blanche ekipi oko njega da do kraja polarizuje Srbiju. Oni su nam ionako probili uši galamom o "dve Srbije", onoj petooktobarskoj i onoj "iz devedesetih", onoj demokratskoj i onoj nedemokratskoj, reformatorskoj i antiferormatorskoj, evropskoj i antievropskoj… A licencu za reformatorstvo i evropejstvo ispada da imaju jedino oni i da niko drugi do njih nije predodređen za visoku kastu upravljača - od sada pa sve dok Srbija ne uđe u eshatološko carstvo šengenske vize i ravnih krastavaca. Šireći svoju manihejsku ideologiju, ta ekipa, što namerno, što nehotice, samo pojačava i obnavlja podele koje i inače već postoje u ovom društvu, čineći sve kako bi ih stopili u jednu duboku brazgotinu. Brazgotinu koja Srbiju podeliti na "snage bezsulovnog dobra" i snage "bezuslovnog zla".

Ali, ne zaboravimo, ako se ovo društvo zbilja na kraju racepi, onda će to biti na dva gotovo jednaka dela. Jer, neće Tadić pobediti sa 80%:20%, nego će pobediti sa 55%:45%. To znači da ni jedan od tih delova neće moći brzo i do kraja da integriše onaj drugi, to znači da je Srbija osuđena na dugotrajnu i funkcionalno blokirajuću podelu. A da bismo znali kako izgleda tako podeljeno društvo, dovoljno je da odemo do Makedonije ili Crne Gore - do dva idealna mesta "suživota i etničke tolerancije" po ovdašnjoj misionarskoj inteligenciji, koja su zapravo mesta najdublje društvene netrpeljivosti, neprijatejstva i nekomunikacije.

Ne, Srbija se ne sme još jednom do kraja posvađati, ne sme se još jednom do kraja podeliti. Srbija to ne sme sebi da dozvoli, pa makar to možda bilo i po cenu pobede zbilja problematičnog Tomislava Nikolića. U Srbiji mora da opstane i postoji treći put, ta treća politika koja će zaustavljati, uravnotežavati i umeravati političke krajnosti. Ona je počela nekako da dobija svoje jasnije obrise sa Koštuničinom vladom. Ali ona nije stigla da se izgradi i učvrsti, i sa Maršićaninovim porazom nastala je opšta evakuacija iz tog dela političkog prostora. Najpre su i svoju drugu nogu, koju su tu još za svaki slučaj držali, izvukli G17 i SPO, a onda je i Velja Ilić prešao u "demokratski blok". Preostao je još samo Koštunica, ali je i on trenutno pod snažnim pritiscima strane i domaće javnosti da se pridruži ostalima. Bezuslovna podrška Tadiću, međutim, biće zapravo Koštuničino napuštanje tog važnog političkog zemljišta. A to nikako ne može biti dobro niti za DSS, niti za ovdašnju političku stabinost.

Drugi razlog protiv bezuslovne Koštuničine podrške Tadiću jeste pitanje koliko ona može biti efikasna upravo sa stanovišta postizanja željenog cilja. Kao što smo lepo videli na proteklom glasanju, srpski birači ionako ne slušaju svoje stranačke vođe kada im nalažu nešto što birači ne osećaju kao razumljivo i prihvatljivo. Da je suprotno, Maršićanin bi danas bio prvoplasirani na listi predsedničkih kandidata, a ne bi u leđa gledao čak i debitantu Kariću. Koštuničin poziv svakako da će imati određen težinu. Ali, ne bude li taj poziv bio praćen objavljivanjem jednog jasnog političkog dogovora, teško da će ga uvereni deesesovci poslušati. Oni će postupiti po svojoj pameti i svom osećanju, i možda radije ostati kod kuće, nego da glasaju za praktični krah svoje političke opcije. Uz to, ne treba smetnuti s uma da nije malo Srba koji ne vole preterano obračune po principu "svi na jednog". Broj ovdašnjih "kontraša" nikako nije za potcenjivanje, pa Koštuničin nedovoljno potkrepljeni poziv, u najnepovoljnijoj varijanti, možda može da samom cilju donese više štete nego koristi.

Ne, i po drugi put ne, Koštunica ne treba nikome da daje bezuslovnu podršku. Neka na kraju i ostane sam, neka ga svi napuste, neka podnese ostavku. Ali tu političku opciju umerenog građanskog centra neko u Srbiji mora početi ozbiljno da zastupa. Ako to ne bude Koštunica, biće neko drugi.

A bez te opcije, Srbija rizikuje da upadne u najstrašniji splet sukoba i obračuna naša dva glavna politička ekstremizma. Uzajamno se hraneći i jačajući upravo kroz obračune, ova dva ekstremizma prete da u jednom trenutku možda mogu da unište i sve što je umereno, dobro i zdravo u Srbiji. Prvi će to raditi u ime »Velike Srbije«. Drugi će to raditi u ime »Moderne Srbije«. Ali, kada i jedni i drugi završe sa svojim poslom, možda od Srbije neće ostati ništa drugo do - »velika« i »moderna« rupčaga.

(Integralna verzija analize proteklih predsednickih izbora cija je kraca verzija objavljena u poslednjem broju nedeljnika Evropa)