Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Odnosi na političkoj sceni

   

Slobodan Antonić

KOHABITACIJA (2)

Ili je jak premijer, ili je jak predsednik– to je pravilo koje važi u većini zemalja. U Srbiji, međutim, slabi su i premijer i predsednik. To i nije sasvim loše za društvo kao što je srpsko. Ali, to nosi sa sobom   i poprilične opasnosti.

            Koštunica je premijer slabe vlade. Ona je slaba ne samo zato što je manjinska, već i što su gotovo svi stvaraoci javnog mnenja protiv nje. Za razliku od Miloševićeve ili Đinđićeve vlade ona je bez jake političke formule (kakva je bila «nacija» kod Miloševića, ili «modernizacija» kod Đinđića). Zato Koštuničina vlada i nije u stanju da ozbiljnije privuče ideološku elitu (tj. inteligenciju). Sa druge strane, tu vladu od samog početka sa mrštenjem primaju i predstavnici evroatlantskih sila. To znači da je sa mrštenjem prima i čitava jedna ovdašnja političko-propagandna mašinerija, koja pogađa želje tih sila i pre nego što su one stigle išta da požele. Konačno, sam Koštunica deluje kao politička zvezda na zalasku. A to je znak za glavni deo privredno-menadžerske klase da njegovu vladu ne uzima za ozbiljno, čekajući istinskog gospodara sa kojim će se dogovoriti.

            Tadić je slab predsednik iz dva razloga. Prvo, njegov položaj u sistemu je problematičan zbog revizije ustava. Kontrolni paket za ustavnu promenu, i u skupštini i na referenmdumu, drže radikali. A ako radikali i pristanu da se odreknu izbora predsednika u skupštini, teško da će pristati da se odreknu novih predsedničkih izbora. Da to radikali urade sigurno ih neće preterano ubeđivati ni DSS, pošto u novim predsedničkim izborima svoju priliku može videti i Vojislav Koštunica. Stoga, mogućnost novih predsedničkih izbora, sa Koštunicom kao suparnikom, visi kao damoklov mač nad Tadićem. Zapravo, pomalo paradoksalno, Tadić je bezbedan na položaju na kom se nalazi jedino ako sadašnji ustav ostane. A to je sasvim u suprotnosti sa nadimkom koji su tom ustavu dali upravo njegovi reformisti («Miloševićev ustav»!).

I drugo, Tadićev položaj u stranci daleko je od neupitnog. Tadić je za DS simbol druge metamorfoze ove partije. Prva je bila sredinom devedesetih, kada se DS od intelektualnog kluba preobrazio u preduzeće za osvajanje vlasti. To nije bilo bez velikih lomova. Sada stranka još jednom iz korena menja svoju prirodu. Ona se od preduzeća preobražava u marketinšku agenciju. Dok preduzeće ima svoj proizvod (tj. političku ideju) kojim osvaja tržište, marketinška agencija ništa ne proizvodi. Ona samo lepo pakuje proizvode koji već postoje kako bi se bolje prodali. Nije važno da li su to kobasice ili ulošci («Evropa» ili «patriotizam»), važno je da se tome da pakovanje koje ima prođu. Tadić je upravo simbol tog lepog pakovanja, iza kog stoji jedan dosta neodređen kvalitet. Toj dubokoj metamorfozi, naravno, instiktivno se protive svi članovi stranke koji su u njenom ranijem vidu imali uspeha (pri čemu su Čeda Jovanović i Živković samo najvidljiviji). Što je po Tadića najgore, pojavili su se novi stranački lordovi, od kojih bar jedan (Nenad Bogdanović) kontroliše više moći i novca od nominalnog zemaljskog gospodara (tj. od Tadića). Lokalni lordovi još zemaljskom vladaru nisu otkazali poslušnost. Ali, čim mu se sutra zaljulja presto, eto novih pretendenata - ili bar moćnih odmetnika. Zbog toga Tadić i žuri da što pre očisti moguće džepove otpora u stranci, kako bi kasnije imao manje problema.

Dobra strana slabih nosioca vlasti u Srbiji jeste uravnoteženje strukture moći. Slabi premijer naspram slabog predsednika, u strukturalnom smislu to je makar neko jamstvo da se u Srbiji neće ponovo uspostaviti monocentrična vlast koja će gušiti društvo. Sve druge kombinacije verovatno su gore. Recimo, trvenje jakog premijera i jakog predsednika mogla bi pocepati društvo slabih institucija kakvo je srpsko, Stoga je ravnoteža slabog premijera i slabog predsednika možda najpoželjnija alternativa.

Ipak, slabi premijer i predsednik nisu pojava koja nije bremenita opasnostima. Stvaranje uporednih (a u sistemskom smislu podzemnih) središta moći prva je od njih. Ako premijer nije u stanju da operativno kontroliše javne finansije ili tajnu policiju, tu kontrolu će preuzeti neko drugi. Ako premijer ili predsednik ne komanduju diplomatijom, javiće se drugi komandanti. U sistemu nema praznine, i zato slaba legalna vlast znači jaku ilegalnu. Postanu li Koštunica i Tadić odveć «nejaki uroši», čitav demokratski sistem može biti doveden u pitanje. Jer, kad sistem izgubi «transparentnost i operativnost», on prestaje i da bude sistem.

Druga, još veća opasnost sastoji se u tome da delovi podzemnih struktura sistema pokušaju da preko slabih političara ovladaju ostatkom sistema. Ako je istina da Koštuničinom vladom upravljaju energetski oligarsi, kao što se od dela opozicije može čuti, to potencijalno više ugrožava društvo nego što je puko potkradanje potrošača od strane nekolicine privilegovanih privrednika. Takođe, ako je tačna priča drugog dela opozicije da moćnim bezbednosnim strukturama u Srbiji više komanduje antihaško bratstvo negoli vlada, onda je i to nemali izvor opasnosti. Ipak, «Koštunica 2004» je znatno slabija firma nego «Koštunica 2000», tako da on realno teško može poslužiti kao dobar medijum za bilo čije moguće sistemsko-imperijalne ambicije. Ali, ne stoji stvar tako sa Tadićem, koji se nalazi na političkom talasu koji tek treba da zapljusne ovo društvo.

Prošlonedeljni izgred sa navodnim atentatom pokazao je sve dimenzije opasnosti koje mogu da predstavljaju strukture oko Tadića. Sa jedne strane, početak Tadićeve ofanzive na vladu isuviše se poklopio sa Prosperovom ocenom da Koštunici, zbog nesaradnje sa Hagom, sleduje prut. Ako je Tadić svojevremeno navodio ozbiljne razloge kada je ulazio u kohabitaciju, onda su se isto tako ozbiljni razlozi morali predočiti srpskoj javnosti i onda kada je ta kohabitacija razvrgnuta. Fruškogorska odluka o obaranju «štetočina» i potonje Tadićevo ukazivanje na nesaradnju sa Hagom kao odlučujući prestup Koštuničine vlade, sadrže jednu opasnu meru prezira prema srpskoj javnosti. Naime, promena politike na tajnim ili zatvorenim sednicama, uz javna objašnjenja koja kao ispravno pretpostvljaju upravo ono čemu se protivi većina u društvu (tj. automatske isporuke Hagu), nose jasnu poruku da Tadić i njegovo okruženje, i pored sve marketinške retorike, srpsku javnost zapravo i ne doživljavaju kao ključnog korektora ovdašnje politike. Možda Srbija i jeste samo granična provincija moćnog atlantskog carstva. Ali, ne možete u isto vreme da budete i guverner te provincije, i njen demokratski izabrani predsednik. Ako ste već odabrali da glumite ovo drugo, nemojte onda u sred predstave da zaboravljate ulogu i pokazujete publici gubernatorske insignije. Tadić je jednostavno – iako lično verovatno veći patriota od većine iz okruženja - ovde bio dovoljno inertan i oportun da dopusti da na površinu izbije stvarna priroda čitave društveno-političke infrastrukture koja ga prati.

Ta Tadićeva inertnost i oportunost, koja ne vlada tuđim ambicijama već im se često ume prepustiti kao političko sredstvo, još više je došla do izražaja kod samog izgreda na Topčiderskoj zvezdi. Kolektivni duh «totalnog marketinga», koji očigledno vlada u Tadićevom okruženju, povukao ga je da, pomalo zbunjen nakon samog događaja, dopusti opšti juriš na Koštunicu i napad iz svih oružja. Aktivirana je čitava reformska kasta – od političara, preko novinara, NGO poslenika, do «policijsko-bezbedosnih» analitičara. Samo, ono što je započelo kao puka marketinška instrumentalizacija očas se otrglo kontroli i pretvorilo u najgoru histeriju. Najpre su političari podigli svoju galamu za čitavu oktavu, sasvim razdražujući publiku. «Već viđeni scenario», grmeo je Dragoljub Mićunović. «Sve počinje saopštenjem DSS, a iza njega se otvara put za likvidacije», upozoravao je. "Istorija se ponavlja na najtragičniji način, a Srbija ne sme da dozvoli da joj se ponovi mart 2003», zapomagao je i istinoljubivi Bojan Pajtić. "Sada se vidi da je kampanja vođena protiv predsednika Srbije Borisa Tadića bila vrlo slična kampanji koja je vođena protiv potom ubijenog premijera Srbije. Praktično, kampanju su organizovali isti ljudi, išla je sinhronizovano kroz medije i rezultirala je strašnim događajem", tvrdio je Pajtić. «Atentat na Tadića su izveli isti ljudi koji su ubili Đinđića», mudro je zaključivao i Nenad Čanak, uz sekundiranje čitavog roja navodnih stručnjaka za policiju i vojsku, koji su toga dana defilovali medijima.

Indukovan ovakvim neodgovornim izjavama, deo javnosti odista je pao u histeriju. Dovoljan je samo ovlašan pogled na sadržinu preko 400 komentara vesti dana, od tog 1. decembra, koji se nalaze na sajtu B92, pa da se shvati zašto Cvijanovićev izraz «reformski fašizam», nije nikakvo preterivanje. Glavna nedoumica tih histeričnih pisama nije bila - ko je izvršio atentat? Svi su znali da je to uradilo antihaško bratstvo, uz stratešku pomoć Koštunice i radikala. Glavna dilema je bila šta je najbolji lek za to, da li je to »6. oktobar» ili pak nova »Sablja». Da li da razgnevljeni narod sam krene od kuće do kuće pa da se konačno obračuna sa protivnicima modernizacije i evroatlantske integracije, ili da se to ipak prepusti policiji, naravno nakon obaranja mrskog Koštunice. «Ovoj zemlji je potrebno permanentno vanredno stanje», bio je opšti zaključak, a jedan veselnik je čak skovao i ime za tu konačnu operaciju – Gvozdena kuka (valjda po načinu na koji bi se tretirali uhapšeni?). Bilo je mnogo izrugivanja ljudskim pravima, a neki su upozoravali da ovoga puta nikako ne bi trebalo dozvoliti da nam Zapad ograničava naše defintivno razračunavanje sa neprijateljima progresa. Ukratko, svaki onaj ko sumnja da je Srbija duboko podeljeno društvo koje je dušu dalo za stvarni građanski rat, ili bar za nasilje najširih razmera, neka samo pogleda pomenute poruke i sve će mu odmah postati jasno.

Otuda, slabi Tadić, više nego slabi Koštunica, može da gubljenjem kontrole nad političkim procesima nanese ozbiljnu štetu srpskom društvu. Da navodni atentator nije bio službenik američke ambasade, mi bismo se možda već u ovom trenutku nalazili u fazi u kojoj se deo javnosti pretvara u gomilu za linčovanje. Ta veća opasnost od slabog   Tadića dolazi kako zbog izraženije idelogije dela njegovih pristalica, tako i zbog jače podrške činilaca kojima interes Srbije svakako nije prvi na listi prioriteta. Zato, dalji obračun slabog predsednika sa slabim premijerom nosi nemali rizik od sasvim neželjenih posledica, koje ni jedan akter niti je planirao, niti ih može kontrolisati.

Možda poređenje obraćuna institucionalno slabih političara u jednom frustriranom društvu sa decom, koja se zapaljenim šibicama gađaju u skladištu eksploziva, nekom može izgledati preterano. Ali, konačni ishod jedne i druge svađe lako može da bude istovetan – najtragičnija eksplozija.

 
     
     
 
Copyright by NSPM