Kandidati (I): Radikali

Sreća te su istraživači javnog mnjenja, nakon mnogo meseci bezuspešnih pokušaja i katastrofalnih promašaja, nekako uspeli da se sporazumeju sa "nevidljivim", nemim i nekomunikativnim glasačima srpskih radikala tako da smo na ovim predsedničkim izborima na vreme saznali da je Nikolić sa svojih milion i nešto glasača postavio lestvicu na visinu koja će, po svoj prilici, biti pretežak izazov za sve ostale kandidate. Šok od Nikolićeve vrlo izgledne pobede već je počeo da bledi – oni koji do juče nisu mogli ni da zamisle kako će, "posle svega", morati da žive u Srbiji sa Radikalom na čelnoj političkoj poziciji, već počinju da razmišljaju o tome kako će se nekako valjda preživeti, pogotovo ukoliko taj predsednički kandidat, barem jedno vreme, ostane pri svojoj aktuelnoj i gotovo uverljivoj demokratskoj retorici.

Međutim, u cilju očuvanja tog koliko-toliko pozitivnog utiska, poželjno je ne pratiti duele drugih Radikala sa bilo kojim predstavnicima konkurentskih političkih struja jer se u njima uvek ponavlja ista, mučna koreografija: dušom i telom veran svojoj stvari, Radikal grmi pravedničkim gnevom i optužbama koje ima za sve i svakoga ko pomisli ili kaže nešto što bi dovelo u pitanje čast, integritet ili veličajnost svega radikalskog, i pritom se služi širokom lepezom starih, već mnogo puta vidjenih, ali jednako efikasnih trikova - podmetanjem, provociranjem, izvrtanjem, verbalnom agresijom - da bi onda u nekom trenutku, kada oseti da je nastupilo zatišje, a nekad i samo zato da bi drastičnom promenom stila istakao dramatičnu poentu, počeo da govori na način koji bi se najbolje mogao opisati kao uprepodobljavanje, počinje da nežno i gotovo mazno šapuće. Aleksandar Vučić je u tome maestralan.

Tomislav Nikolić, međutim, nastupa mirno i odmereno, bez takvih stilskih zaokreta, ali bi se moglo reći da čitav njegov predizborni nastup jeste zapravo neka vrsta sadržinskog "uprepodobljavanja", ukoliko pogledate dosadašnju radikalsku istoriju. Nikolić pokušava da potkopa jedno po jedno od mnoštva negativnih opštih mesta koja se vezuju za Radikale. U poslednje vreme najviše govori o jednakosti – Nikolić tim neubičajenim insistiranjem na jednakosti svih, Srba i ostalih, ostalih i Srba, i ne-srba, glasača ove i one stranke, manjina i većina, crnaca i belaca, nas i njih, i uopšte, zapravo napada opšte mesto koje kaže da su Radikali netrpeljivi šovinisti kojima je vrhunska zabava to što obezbeđenje njihovog šefa prebija čoveka koji je pokušao da istom merom uzvrati na javne uvrede, i tome slično. Upečatljiv je bio i njegov kontranapad u vezi sa Zapadom i Evropom, napad na "predrasudu" kako su Radikali uskogrudi i učaureni lokalšovinisti – Nikolić često pominje svoj prodor u "srce Evrope", Strazbur, svoje sastanke sa predstavnicima OEBS-a i slično. Verovatno će do kraja kampanje oboriti još neku "predrasudu". No, ne bi valjalo ni da pretera. Jer šta će onda od Radikala uopšte ostati.

No, to se sve tiče utiska onih koji nisu simpatizeri Radikala. Što se tiče druge strane, danas praktično nije moguće ni naslutiti šta je to što bi bilo koga od tih milion i nešto radikalskih glasača odvratilo ili odgovorilo od tog njihovog izbornog nauma. Čini se da to mišljenje dele i izborni štabovi protivničkih kandidata. Zato i ne pokušavaju. Ono na šta Maršićanin i Tadić možda još računaju – zahuhtavanje kampanje, slanje ubedljivih poruka biračima, raskrinkavanje suparnika, otvaranje, ili pak zatvaranje afera – gotovo uopšte nije usmereno na Nikolića. Demokrate i Srpske demokrate operišu posredstvom medija, dok za to vreme Radikali žive svoj život u nekoj, da tako kažemo, paralelnoj sferi. Oni poseduju savršeno razrađeni mehanizam pomoću kojeg u periodima kada su izopšteni iz medija (recimo, godinama sa B92) i rutinski nazivani fašistima, nasilnicima i svakakvim drugim pogrdnim imenima, uspevaju da kod neobično velikog broja građana Srbije proizvedu utisak da su nevine žrtve i nekakvi vitezovi-odmetnici, koji se za istinu i pravdu bore golim rukama (gotovo kao Srbija onomad), a protiv zavere svih ostalih. Kada se situacija preokrene (a čitava njihova partijska istorija, i u miloševićevsko i u postoktobarsko vreme, puna je takvih preokreta), kada postanu medijske vedete i uvažena gospoda koja zaslužuju, kao i svako, da budu saslušani, slikani i upitani šta misle o ovome ili onome, onda Radikali, poenima skupljenim na račun pretrpljenog bola, i robinhudovske odore, dobijaju i poene na to što su se, u obračunu sa udruženim protivničkim snagama, izborili za plasiranje svojih stavova u javnosti. Pobeda u toj borbi, po pravilu, Radikale vodi i do izborne pobede. 

Naučite da živite sa Radikalima.