Kandidati (II): Demokrate

Key word Borisa Tadića u ovoj fazi izborne kampanje glasi: dogovor. To zvuči čudnovato barem koliko i briga Tomislava Nikolića za jednakost, i poziva na kratko prisećanje. Počelo je, da krenemo od logične tačke, s neuspešnim dogovorima oko ulaska DS u vladu. Koštunica je obećao da neće sa Demokratama, i reč je ispala reč, uz malu podršku samih Demokrata koji su se, s obzirom na svoje izborne rezultate, pokazali kao (pre)zahtevni i pre)tvrdi pregovarači. Obećao je i za Radikale, a u održanju tog obećanja pomoglo mu je to što su Radikali pak bili prejaki, i sa previše dobrim perspektivama da bi uopšte bili ozbiljno zainteresovani za ulazak u Koštuničinu vladu. S druge strane, Demokrate su se najpre zgražavale nad mogućnošću vlade u kojoj bi svi učestvovali (Koštuničin predlog o koncentracionoj vladi), da bi zatim potencirali kako su oni i samo oni ti koji su čisto, jasno i do kraja raskinuli sa svime iz miloševićevske prošlosti, a naročito sa Socijalistima i Radikalima, sa kojima pošten čovek ne može i ne želi da ima bilo šta, pa ni zajednički jezik, da bi, konačno, podršku Socijalista novoj vladi proglasili za skandal i "povratak Miloševića na vlast". I tako je DSS prikupio sve što je preostalo i nekakvim dogovorom od tog šarenog društva napravio vladu. Nekakav dogovor tu jeste pao, a pratili su ga napadi onih kojima dogovor nije uspeo, ako su ga uopšte i želeli. Da bi sada, u predizbornoj kampanji, preko noći, upravo Demokrata Tadić najglasnije i najuočljivije da insistira na potrebi za dogovaranjem ("Moramo da se dogovorimo").

Može se naslutiti šta je posredi. Tadićeva priča o dogovoru je, da tako kažemo, logičan korak nakon podjednako dramatičnog insistiranja na "nenapadanju". Kao što je u prethodnoj fazi kampanje mnogo više govorio da neće napadati nego što zaista nije napadao svoje protivkandidate, tako i sad, sa najtanjom istorijom uspeha i želje za dogovorom, najjače apeluje upravo na dogovaranje. Ali svejedno, rešenost da se bude fer i da se o svemu nudi dogovor neophodan je deo imidža tolerantnog, svetskog i ljubaznog čoveka kakav bi Tadić, po zamisli kreatora svoje kampanje, trebalo da bude. A uz to je, načelno, i deo politike nekakve idealne demokratske stranke o kojoj su mnogi sanjali. Međutim, dogovaranje kao motiv Tadićeve kampanje ima i svoju neposredniju političku funkciju, ono je poruka da je Tadić, osim toga što je inače prijazan i predusretljiv čovek, sada kooperativan i u konkretnom smislu, spreman je i da podrži DSS-ovog kandidata u slučaju da se ovaj nađe u drugom krugu sa Nikolićem, i da kao predsednik kohabitira sa vladom. U toj, trenutno aktuelnoj priči, malo se pominje Tomislav Nikolić i ona početna, jaka pozicija Demokrata kao jedine prave alternative radikalskoj pošasti. To ostaje da se aktivira u pravom, prelomnom trenutku, tj. u drugom krugu.

Sva je prilika da će ovo, da blago kažemo, «preuzimanje motiva», ostaviti željeni, pozitivan utisak na birače. Ali, sam DSS je kriv zbog toga što svoju faktičku moć da ponešto pomiri i da se sa dosta njih kako-tako dogovori, nije uverljivo prikazao kao svoju najznačajniju prednost i kao obećanje da ovoj državi može pružiti toliko željenu stabilnost. Koptiranje sa Socijalistima moglo se predstaviti (a moglo bi biti, a možda i jeste...) pobednička instrumentalizacija, za opšte dobro, nekadašnjih političkih moćnika i "aveti prošlosti", koji su sada gotovo kao makovo zrno i koji se ne moraju samo prezreti i zgaziti, pogotovo ako mogu biti od neke opšte koristi. DSS se mogao predstaviti kao mag veštine političkog pregovaranja, i to oslanjajući se gotovo isključivo na stvarno stanje stvari. Međutim, u ovoj kampanji je Tadić predstavljen kao čovek koji u svom nastupu ide jedan civilizacijski korak ispred njih – i to samo na osnovu toga što mu je stalo da nas uveri kako će ubuduće biti baš takav. Slično tome, ni svoju načelno najplodniju poziciju – poziciju desne brane od ultradesne radikalske plime – DSS nije uspeo ni da učvrsti niti da u javnosti dovoljno jasno artikuliše. Kada se DSS-u zaista i dogodi da se nađe tu negde pri sredini, on naprosto ne ume da povuče jasnu demarkacionu liniju prema ekstremima i profiliše svoj "nacionalno-demokratski" identitet, već se, što nehotice, što zbog nedostatka ukusa i mere, upušta u neobične mimikrije. Navodno ne radikalski šovinizam, ali zato da Radoš Ljušić sa sve Obrazima, Dverima i sličnima. Ne novokomponovano, poluprimitivno balavljenje uz gusle, u čast Radovana Karadžića, ali da Bora Đorđević u ministarstvo. I onda, naravno, sve ode dođavola i u isti koš.

Time je neminovno devalvira i Maršićaninov lajt-motiv: gađajte u centar. Za Maršićanina nisu izgubljeni još samo oni glasači koje i dalje fascinira Koštiničino «gledanje u oči», zatim oni srpski domaćini veljinog profila i neumorni ravnogorci koji i nemaju baš mnogo izbora ako im je do ozbiljnih kandidata, pa i poneki zaljubljenik u liberalno-kapitalističku budućnost koji veruje da treba da se drži Labusa i Dinkića, kud god se oni uputili u svojim političkim lutanjima. «Centar» polako preuzima Tadić sa svojom "dogovorljivošću", a kod Maršićanina u prvi plan izlazi ono što je inače poslednja tačka na nekim njegovim neobično razbrbljanim bilbordima. Tu stoji: «Da uspe svaki čovek». S obzirom na svoj već poslovični nedostatak harizme, igru slučaja kojom je uopšte postao kandidat, kao i gotovo unisone rezultate istraživanja javnog mnjenja koja mu ne daju previše šanse, nije nimalo čudno da se zalaže za uspeh «svakog».