Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Mile, tranzicija, manipulacija

   

Igor Ivanović            

OD TITOISTE DO NAJ-EVROPLJANINA

Prošle su tri godine od kad se Mile sa Čubure prvi put pojavio na malom ekranu i šta god mislili o ovoj seriji, oko jedne stvari se moramo složiti: ona je postala fenomen naše stvarnosti. To mnogo više govori o načinu kako se oblikuje moderna svest i stvaraju kriterijumi u našem društvu, nego o osnovnom sadržaju pomenutog serijala. Kada se nešto u jednom delu javnosti (koji sebe stalno proglašava evropskim) proglasi ''kultnim'', onda to postaje i moralno breme tog dela javnosti, jer svaki pošten stav mora u sebi sadržati odgovornost izbora.

            Posmatrano iz ugla B-92 kao producenta serije o Miletu, posao je obavljen uspešno. Serija je tokom svog emitovanja postala zapažena, što je preduslov gledanosti i privlačenja sponzora. O njoj se raspravljalo, pisalo, ćaskalo; uopšte uzev, to je u neslavno vreme za produkciju kod nas, bio pun pogodak. Čak i da je serija prošla nezapaženo, i da Mile nije ostavio traga u našem svakodnavnom životu, producent bi zaslužio svu podršku javnosti jer se odvažio na proizvodnju domaćeg igranog programa. To i jeste razvojni put svake ozbiljne televizije.

            Po kazivanju praktično svih kreatora ovog serijala, osnovni zadatak je bila ''zabava bez neke preterane filozofije''. Tako je svesno odabrana desetominutna forma ispunjena sadržinski jednom osnovnom porukom u vidu štosa i sve to upakovano, uz profesionalnu produkciju, u ideju ''brze'' televizije. To je i objektivni maksimum ovakvog koncepta čija osnovna misija je marketinške, a ne umetničke prirode – najviše zbog same prirode moderne televizije kao površnog i opsesivnog medija. Neophodno je što više ovakvih produkcija, kako na velikim tako i na malim televizijama, da bi se iz mnoštva izbrusio kvalitet.

  Ako je za verovati kreatorima emisije, a nema razloga da im ne verujemo, postavili su lestvicu nisko i preskočili je. Televizija nije i ne treba da bude teatar, pa je zadatak tako ispunjen. Ali reakcije koje je ''Mile sa Čubure'' proizveo kod dela javnosti prerasle su u pravo idolopoklonstvo, čime je Miletu, zapravo, učinjena medveđa usluga. Umesto da se ceo serijal tumači kao zabavno-simpatični program bez velikih pretenzija, zahvaljujući ovim fanovima i njihovim ideološko-kulturološkim panegiricima, neophodno je baciti jedan dublji pogled na karakter Miletovog lika. Ovakve metode nisu prevashodno u funkciji kritičke namere da se analizira samo delo i ocenjuje njegova uspešnost, već su podređene nužnosti takvog postupka zbog osvetljavanja puta kojim je kroz medije tendenciozno od ove serije stvaran kultni fenomen. Time možda nismo pravedni prema autorima, ali takođe ne možemo ostati ravnodušni ni prema nesumnjivom pokušaju političko-ideološke manipulacije simpatičnim Miletovim likom.

            Svako merenje težine nekog dela dovodi nas do najosetljivije provere kvaliteta: umetničke istine. Jasno je da već u samom naslovu delo ne trpi kriterijume umetničke istine. Naime, životno je moguće ovaj lik smestiti u ambijent Čubure, ali je umetnička istina iznad incidenta i oslanja se na logiku verovatnog i autentičnog. Tako bi Mile onakav kakav je po karakteru, mnogo verodostojnije bivstvovao u Žarkovu ili recimo Borči. Čubura je posle Libera Markonija i Mike Oklopa mnogo više boemski kvart i već decenijama nije ni urbanistička ni sociološka periferija. I samo ime Mile nije baš najsrećniji izbor, jer je u izvornim narodnim pesmama najčešće upotrebljavano kao sinonim za prosečnog čoveka iz naroda. Oduvek je u lažnoj eliti iz ''kruga dvojke'' postojao jedan podrugljivi ton ka ''plebsu'' iz unutrašnjosti ili iz predgrađa, pa iako možda to nije bila namera autora, izborom ovoga imena kao da se nastavlja ta igra veštačke dominacije.

            Ali osnovni problem   prilikom skeniranja Miletovog lika uočljiv je i golim okom: njegova ''biografija'' je ispisana najbleđim slovima na mapi umetničke istine. Jer njegova lična karta ne odgovara karakteru koji je po zamisli autora lik trebao da poseduje. Ako je Mile zakleti titoista u čvrstom ideološkom smislu, onda on mora po kriterijumu umetničke istine imati preko sedamdeset godina i Zoran Cvijanović nije nikako dobra podela. Iako je Mile mnogo više prevrtljivog političkog diskursa i eklektičke pameti, u vizuelnom smislu najviše je lociran na pomenutu krutu ideološku adresu, pa su ovakve logične asocijacije kontraproduktivne po sam lik. Pogotovu što su tvrdokorni titoisti završili na smetlištu istorije i ne treba ih ismevati pred njihovim biološkim krajem.

            Ukoliko Mile nije ideološki titoista, a na neki način očigledno jeste titoista, onda mora biti neka vrsta jugo-nostalgičara. I ovu grupaciju sociološki delimo na dve osnovne kolone. Prvu čine oni ljudi koji pri pomenu Brozovog prezimena prvenstveno misle na miran život i ekonomsku sigurnost tog perioda. Ali oni ideološki i emotivno ne pripadaju titoistima, čak se i u mnogim situacijama distanciraju od njegove politike. Nije im bitan ni zajednički kulturni i ekonomski prostor bivše Jugoslavije, važno im je samo da im neko ponovo pruži parče sređenog života i tu, na našu žalost, trenutnu iluziju refleksno povezuju sa Brozovom vladavinom. Ali brzo, pred naletom argumenata, uviđaju uzročno-posledičnu vezu te vladavine i naknadne propasti. Mile ne pripada izvorno ovoj grupaciji, iako ima neku labavu žicu koja vuče ka njima. On je borben i spreman na otpor u ime neke njegove istine, dok je osnovna supstanca pomenute grupacije pasivna i bez spremnosti na akciju zarad ideala. Njihov mikrokosmos je isključivo vezan za bolji materijalni život.

            Drugu grupaciju nostalgičara čine melanholici svih materijalnih vrsta: od šesdesetosmaša, preko onih iz ''pedeset i neke'', tatinih sinova koji su se dobro zezali i putovali po svetu bez viza, pa do liberalne komunističke struje poražene na osmoj sednici. Okupljeni oko zajedničke logorske vatre, ove večite političke pubertetlije i dalje svoje levičarske kosti greju plamenom udruženog rada. Možda je Mileta malo oprljila i ta vatra, ali nije on bio u prvim redovima. Mile im je generacijski najbliži, ali je suprotan svet: on je nepoverljiv prema globalizaciji i krajnje neprijateljski nastrojen prema nužnim promenama u tranziciji. Zato, i pored mnogih sličnosti, on nije reprezent ove grupacije koja je reč ''komunizam'' preko noći zamenila rečju ''demokratija'' i umesto ''bratstva i jedinstva'' spoznala ''globalizaciju'' sa podjednakim fanatizmom i isključivošću. Nisu menjali navike stečene u višedecenijskom udruženom radu: finansiranje na budžetu, bilo da kasu drži partijski komesar ili nevladin sektor. Ali bumerang sudbine ih ponovo spaja, na efektnom kraju serijala Mile zbog novčane nagrade i bez pravog kriterijuma postaje Naj-Evropljanin!

            Ostaje još jedna uska staza na putu umetničke istine gde se kreće Mile na svom vratolomnom putu otpora prema tranziciji. To je samo ishodište gde on stojeći na ciljnoj ravnini sa visine gleda na sve pomenute grupacije, sa namerom da se proglasi nepripadajućim i da se sa sociološkog terena katapultira na psihološki. Odnosno, da se konstatuje da Mile nije ''jedan od nas ili njih'', već da je ''u svakom od nas''. To znači da bi bio neka vrsta koncentrata loših osobina koje čuče u svakom čoveku na našim prostorima, pa bi se tako podsmevajući se Miletu, u stvari podsmevali sami sebi. U toj nameri su autori možda najviše odmakli u estetskom smislu, ali su odmah i pravili jasne ograde od svog junaka. Podsmevanje svima nama pretvorilo se zbog pristrasnosti u podsmevanje jednom delu populacije. Daleko bi bila poštenija i uspelija umetnička forma ako bi se na isti kritički način gledalo na podršku krađi mandata u Parlamentu, kao na recimo tv-tifoze suđenja u Hagu. No, ovaj vid   pristrasnog gledanja nije glavna prepreka na putu inauguracije Mileta u iskrivljeno ogledalo naših naravi. Za ovakav poduhvat je u literalnom smislu neophodna neuporedivo veća težina, darovitija vizija i medij koji može da prati takvo psiho-analitičko dubinsko spuštanje. To uspeva samo odabranim u istoriji jednog naroda, jer njihov talenat u realizaciji uveliko nadilazi osnovne literalno-zanatske veštine.  

            Pa kako je onda uz sve nedoslednosti ova serija proglašena klasnom, a Mile najsimpatičnijim herojem srpske današnjice? Da li je to samo pitanje ukusa, ili nečeg drugog?

            Ukoliko je samo reč o ukusu, onda utoliko gore po sopstvenike takvog stava. Zato što ova serija ne može izdržati trku sa prethodnim (i važećim) parametrima   u formiranju mnogih generacija, parametrima koji su ustanovljeni za kultne vrednosti i koji su izdržali sve provere vremena. Jednostavno nema ni dubinu ni značaj Tikava, Radovana, Maratonaca, Nadrealista, Alan Forda, EKV-a, Anđela...

Svačije je pravo da sam bira uzore i da im ukazuje podršku. I kada za svoje oduševljenje iznese "argument" da mu se to naprosto dopada i da tu nema preterane filozofije, onda je to pošteno i iskreno. Ali kada tome pripisuje kvalitet koji jednostavno nije sadržan u delu ili nije sadržan u dovoljnoj meri, rizikuje da mu se postavi logično pitanje: na kakvim je to on uzorima odrastao, šta je čitao, koje su ga vrednosti oblikovale?  

Ako nije reč o ukusu, onda mora da je po sredi nešto drugo. Osnovni kriterijum pri glorifikaciji serijala o Miletu bio je političke prirode, čime je na vešt i lukav način opet stvorena iluzija o dve Srbije, koje su međusobno duboko suprotstavljene. Ona koju svojom retrogradnošću i ksenofobijom predstavlja Mile i ona druga liberalna i ispeglana, koja se direktno ne vidi, ali se podmeće gledaocu da se prepozna u njoj. Tako su ponovo ideološki kriterijumi zasenili umetničke i tako je ponovo jedna politička elita nekritički ustoličila svoje kultne vrednosti zarad svoje političke koristi. Frontalno raspoređeni kroz medije krenuli su u hvalospeve, pokušavajući da dobiju bitku na kulturnom terenu, ako su već poraženi na političkom. To je donekle i razumljivo, ali kada se nečemu pripisuje mnogo veća vrednost od objektivne, tada mu se, dugoročno, obično nanosi više štete nego koristi.

Mile odlazi malo na zasluženi odmor, ali njegovu medijsku štafetu i dalje kroz našu javnost nose neki političari, novinari, urednici i kulturni poslenici. Kao da se nostalgično sećaju dana kada su trčeći nosili onu drugu, pravu štafetu, ili kao da se sa setom sećaju priča njihovih roditelja, koji su im pripovedali kako su udarnički gradili jedan drugi i mnogo opasniji kult.

              

                 

 

 

 

 

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM