Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Mile, tranzicija, manipulacija

   

Saša Gajić

MILE KAO PARODIJA TRADICIJE

Poznato je da dela, nakon što su napravljena, žive nezavisne živote od svojih tvoraca. Ona se različito precipiraju, različito tumače i, gotovo po pravilu, ona ostavljaju drugačije posledice od onih koje su njihovi tvorci želeli. Jedan od najsvežijih, i svakako najboljih primera je serija '' Mile protiv tranzicije '' .

Napravljena kao humoristička serija sa propagandano-edukativnom namerom, u punom skladu sa neoliberalnom ideološkom vizuurom televizije B92 u čijoj je produkciji rađena i na kojoj se emituje, '' Mile protiv tranzicije '' je za vrlo kratko vreme postao jedan od kultnih domaćih serijala. Miletove se rečenice i delovi epizoda pamte, prepričavaju i postaju deo žargona. Njega vole milioni gladalaca. Po kriterijumu gledanosti, serija o Miletu predstavlja pun pogodak. Po kriterijumu propagandne uspešnosti, obzirom da je kontekst u kome se ova serija kod većine stanovništva percipa potpuno drugačiji od željenog, '' Mile protiv Tranzicije '' je čist fijasko. Postavlja se opravdano pitanje: kako i zašto se to dogodilo?

Odgovor nije jednostavan, jer ni srpsko, '' podeljeno društvo '' nije takvo: urbanije i '' reformski orijentisano '' gledalište je seriju shvatalo na način kakav su autori želeli, ali oni, pošto su već imali reformsku perspektivu gledanja na stvarnost, i nisu bili ciljna grupa propagandno-edukativnih poruka serije. Za ovaj deo populacije serija je više realistička nego humoristička, i po njima autori ni malo ne preteruju u prikazivanju varvarstva i primitivizma sopstvenog naroda. Ostala, većinska publika je Mileta videla kao '' malog čoveka '' , doduše smešnog i sluđenog, koji stenje pod teretom nepravedne tranzicije. Pored ove dve dominatne grupe televizijske publike postoji i onaj mali deo gledališta koji je '' provalio '' da je serija podmetnuto kukavičije jaje i sprdačina na račun običnog čoveka kome danas nije lako. Po njima, ova serija najbolje pokazuje kako sa prezirom naši "reformisti" vide svoj narod, pogotovo one koji ne veruju obećanjima samoproklamovanog "demokratskog bloka".

Serija je (barem u početku) bila inteligentni komentar na svakidašnja dešavanja. Ona se bavila aktuelnim fenomenima, bila je bliska običnom čoveku i njegovim dilemama, pa nije ni čudno da je imala dobar prijem. Njen recept je bio jednostavan: prostim, sirovim humorom kojim je Mile (koga glumi odlični Zoran Cvijanović) prikazan kao jadna i tragikomična figura '' neprijatelja tranzicije '' , želelo se, kroz parodiju i humor, pokazati uzaludnost svih oponenata reformskim naporima i vrednostima koje se žele uspostaviti u savremenom srpskom društvu, a njihove priče izvrgnuti ruglu.

Shodno tome modeliran je i njen glavni lik, lik jednog od mnogobrojnih '' gubitnika tranzicije '' . Koliko sa propagandanom namerom, koliko iz stereotipa koje urbani neoliberali (čak i nesvesni toga) gaje o većinskim, konzervativnim pripadnicima sopstvenog naroda, Mile je prikazan u tamnom svetlu. On je primitivac i ordinarna seljačina, koga unutrašnje protivurečnosti i protivurečnosti njegovog života stalno i na svakom mestu opovrgavaju. Mile je skup uglavnom loših osobina: on je glup, kukavica, zabušant, tabletoman, mada ponekad ume da bude simpatičan i donekle snalažljiv. Neprestalno psuje, kolači oči i viče. Njegovo '' bre '' je prečesto i karikaturalno, uvek je neobrijan i prljav, često sumanuto gestikuliše. Jede masnu hranu, praznicima tamani svinjske glave, dok mu papričice vise po zidovima trošnog i neurednog stana.

Ovakvo prikazivanje prosečnog Srbina nije ništa novo – stereotipi koji se ponavljaju u seriji gotovo su identični komunističkoj filmskoj i pisanoj propagandi u kojoj su pripadnici monarhističkog gerilskog pokreta prikazani na sličan način – kao dangube, pijanci i izjelice, a gdegod i ludaci (najbolji primer je Misirac iz „Povratka otpisanih“). Na sličan način je u prethodnom ratu i Tuđmanova propaganda prikazivala „četničku hajdučiju“ kao raspojasanu, pijanu, „polucigansku“ varvarsku hordu.

Pored toga, Mile je prikazan i kao onaj koji je podržavao bivši režim, odnosno kome je odgovarao haos i javašluk iz prethodnog perioda. Zato on i dalje sanja '' blagodati '' socrealizma: raniji odlazak kući sa posla, kredite, česte praznike i bolovanja... On želi da ponovo ne plaća struju i poreze, on žudi da se sve radi preko veze, bilo putem poznanstva, bilo korupcije. U ovoj dimenziji prikazivanja Miletovog lika tvorci serije pokazali su se naročito lukavi: prikazujući Mileta kao simpatizera '' bivših (socijalističko-komunističkih) režima '' pokušava se staviti znak jednakosti između konzerativnog, pa čak i tradicionalnog, sa socijalizmom, pa čak i komunizmom (Miletova ljubav prema drugu Titu, sletovima, paradama JNA i sl.), i pokazati sve stečene loše strane ovog društvenog uređenja kao suštinski deo srpske tradicije, kao da socijalističke '' loše navike '' nisu stečene pod pritiskom nekih bivših refomatora i nekih prohujalih tranzicija (onda se to zvalo petoletkom). Pri tome se u isti koš stavljaju nedavno (često i mimo svoje volje) stečene navike iz perioda rata i sankcija, nasleđe komunističkog ideološkog ispiranja mozga, mentalitetske osobine (inat npr.) i stvari koje su zaista bitne za identitet Srba (slobodoljubivost, državotvornost, osećaj socijalne pravde...), pa se onda u zbiru prikazuju kao tragikomične i sulude.

U cilju predimenzioniranja te Miletove tragikomičnosti, koristi se čitava paleta specijalnih efekata. Od vizuelnih: stan sa socrealističkim tapetama, totalni nered u kuhinji, preko Miletovih uglavom starih i iznošenih odela, do već pomenute neobrijanosti i kolačenja očiju. Od zvučnih: Mile se dere, breca, scenarista mu umeće u usta ili pogrešno izgovorene reči (npr. „cajperspejs“ umesto „sajberspejs“, „Miki“ umesto „Niki“ Lauda i sl.) da bi potcrtao njegovu glupost ili basnoslovne predrasude (tipa da će se deca koja sede pred ekranom momentalno ozračiti preko monitora, ili ona o ženi koja je stavila parče mesa u čašu koka kole i sačekala do ujutro, kad ono – meso izjedeno).

Upravo tim ili sličnim efektima se postižu elementi parodije. Kada Mile priča o muzičkim piratima, priča mu pada u vodu samo tako što mu voda bukvalno kaplje na glavu sa plafona koji prokišnjava. Kada priča o hakerisanju kao suprotstavljanju globalizaciji, on bezuspešno pokušava da putem računara sabotira (zašto?) svoj vodovod, da bi potom ugledali njegovu sudoperu punu prljavih sudova. U većini drugih slučajeva njegovu priču poslovično kompromituje to što Mile urla, psuje, krevelji se i slično. Nema argumenata protiv njegove priče, njegov život i ponašanje treba da nas ubede da je Mile sulud i pogrešan jer radi u korist svoje štete, a samim time suludo je i sve to on priča. Serija ne govori o uzrocima Miletovog ogorčenja i nostalgije za prošlim vremenima. A to bi bila prava tema za ovu seriju, kada ona ne bi bila ideološki obojena i usko propagandno nastrojena.

Ne treba puno posmatrati da bismo uočili da '' reformske teme '' u seriji '' Mile protiv tranzicije '' nikada nisu dotakle prave i ozbiljne tranzicione probleme: privatizaciju i zakulisne radnje, otkaze, radničke štrajkove i uzroke nemaštine, nikada nisu obrađene unutarstrančke i međustranačke prljave igre, a upravo tamo se odigravala tragikomedija koju ne ume da napiše ni jedan scenarista ovoga sveta.

 

Jer, kada se prenebregnu sredstva parodiranja, videćemo da Mile priča manje - više običnu, nimalo suludu priču, i ispoveda trenutne sumnje i bojazni većine građana Srbije nezadovoljne tokom reformi i njenim prioritetima. On ne negira nužnost reformi, on se protivi, ili barem na rečima negoduje što su se reforme prečesto pretvorile, umesto u rešavanje ozbiljnih nagomilanih problema, u insistiranje na besmislenim, sporednim sitnicama kao što su teranje da se vezuje pojas u kolima (dok su pojedini reformatori sebi crtali zebre pored skupštine), da se ukine prodaja bensedina bez recepta (dok je procvetala prodaja heroina uz državnu asistenciju), da se progone siroti ulični prodavci CD-a (dok je liberalizovan uvoz za stranu robu ), da se bude fin i da se ljudi nateraju da uče strane jezike (dok su se krali poslanički mandati i mahalo lažnim avionskim kartama iz Bodruma). I ko je onda tu lud i pokvaren?

Setimo se samo živopisne ergele likova iz dosovskih štala: uduvanih '' mladih lavova '' u skupštini, ministara koji mucaju i ne znaju svih sedam padeža, ali koji imaju više od sedam privatnih firmi, predsednika skupštine koji helikopterima vrše desant na muzičke festivale i snimaju muzičke spotove, podpredsednika vlade koji ispod trenerke nose vojne tajne i prodaju ih za siću strancima u drumskim kafanama. U poređenju sa tim njuškama koje su bile umislile da imaju tapiju na reforme, njihovim rečima, o delima da ne govorimo, Mile sa Čubure, sa svim svojim manama, ispada bezazlen i relativno normalan lik. Zato je Mile, poput Čaplinovog otkačenog skitnice, i simpatičan običnom narodu, koji ga doživljava kao stvarnu ličnost, svog komšiju i sapatnika. A scenaristi serije, valjda nezadovoljni postignutim propagandnim efektima, dodatno dodaju gas, pa Mile u kasnijim epizodama još više psuje, urla, još bezumnije obožava Tita i Slobu, ždere još više masne hrane ..... Posledica: serija je sve lošijeg kvaliteta. Upravo zbog ovog preterivanja, popularnost serije drastično opada, premda ogromna većina običnog sveta i dalje simpatiše Mileta i njegovu priču.

Srpski narod nije formalistički, pa da ljude ceni samo po spoljašnjem ophođenju, niti puritanski, pa da prezire Miletov izgled, manire i njegov život. U nekim zemljama je sramota biti siromašan, ali u Srbiji ne. To što je neko siromašan, što ima stare tapete i odeću, za to se ovde niko ne prezire i smatra krivim, pogotovo obzirom na okolnosti u kojima smo živeli. Iz istog razloga se sa blagonaklonošću gleda na ljude koji su sluđeni zbog životnih nedaća koje su ih zadesile ili su im zbog njih oslabili živci. Lenjost i kukavičluk su slabosti koje narod razume i ume da oprosti, i ako je neko mislio da će time da zgadi Mileta prosečnom gledaocu, grdno je pogrešio. Taj bi efekt postigao na zapadu (čak i u katoličkoj Poljskoj, Mađarskoj, pa donekle i Hrvatskoj), ali u Srbiji ne. Srbija ne pripada istom kulturnom krugu i ne deli iste vrednosti ili ih ne stepenuje na isti način kao zapadne zemlje, naročito one kojima vlada protestanska etika i duh surovog, takmičarskog kapitalizma. Ko im je kriv kada seriju pišu po šablonima i gotovim receptima, pa valjda po istim receptima (ili ti know how) i očekuju uslovljene reakcije gledalaca.

Bilo bi bolje da su malo ozbiljno oslušnuli šta govori Mile. Jer Mile kaže: „Neću recept, hoću slobodu!“

Objavljeno i u nedeljniku Evropa, 03.02.05.

 

 

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM