Tijana Milosavljević-Čajetinac

ZBRKA OKO PRIVATNOG I JAVNOG

U zavodljivom i elokventnom tekstu Branka Raduna “Globalna sućut”, daju se uočiti brojne kategorijalne, logičke, i pojmovne nedoslednosti kao i fundamentalno (ili poslovično) previđanje osnovne razlike između privatne i javne sfere.   Naime, i letimičan pogled na bilo koji standardni psihološki rečnik, otkrio bi da su mnogi pojmovi i relacije u Radunovm tekstu sasvim pogrešno upotrebljeni.

Podjimo od pojma “ sućut ” ili “ saučešće ” – što bi bila istočna varijanta srpskohrvatske re či : najopštije se definiše kao simpatija prema osobi koja je doživela duševni bol najčešće vezan za gubitak bliske osobe, učestvovanje u njenoj žalosti. Drugo značenje ovog pojma, možda i relevantnije za ovu svrhu, je da je saučešće izražavanje tih simpatija i žalosti. U ovom drugom smislu, pojam saučešća pokazuje bitno performativni ili aktivni karakter, što znači da se ispunjava i ostvaruje, ničim drugim do svojim izražavanjem, izvršenjem . Saučešće koje nije izraženo, jednostavno nije moguće, kao ni obećanje koje nije dato , tj. nije verbalizovano, pa je pitanje o tome šta “stoji iza” njega, ne samo nemoralno, već i logički potpuno deplasirano. Izjavljeno saučešće, samo po sebi, ima apsolutnu moralnu težinu i dostojanstvo i tražiti bilo kakva objašnjenja za takav postupak, bilo kakvu pozadinu , nameru , interes , ili dovoditi u pitanje bilo kakva adekvatna ili neadekvatna osećanja koja se “kriju” iza nekog konkretnog čina saučešća ne može biti ništa drugo do izraz zle volje i vređanje kako osobe koja je u žalosti, tako i osobe koja u njenom bolu učestvuje. Na sličan način je pogrešno pitati se da li je moguće saučešće ukoliko pomenutih simpatija i osećanja nema. Moguće je. Sam čin saučešća ne zavisi od prethodnog uvida u sopstvena psihička stanja niti od analize sopstvenog odnosa prema osobi koja je u žalosti. Nužan, pa i dovoljan uslov saučešća je jedino saznanje da je dotična osoba u žalosti. Iz toga sledi da težište saučešća nije u izražavanju sopstvenih osećanja, već u podršci i saopštavanju drugoj osobi da nije sama u svom bolu . Time se čin saučešća pojavljuje i kao vid nužnog napuštanja sopstvene privatnosti . Sada se čini jasnijim zašto saučešće ne mora da se tiče samo bliskih ljudi, onih sa kojima imamo lične emocionalne odnose i koji igraju direktnu ulogu u našim životima, već i ljudi koji nam nisu bliski, ali su, pretpostavljamo, isto tako kao i mi , podložni bolu, žalosti, gubitku – bez obzira na kulturne obrasce kroz koje to izražavaju.  

U aferi oko reakcije srpske javnosti na katastrofu u Aziji očigledno se previđa razlika između emocionalnog (privatnog) aspekta saučešća sa jedne, i   saznajnog – koji je na specifičan   način povezan sa   javnim , sa druge strane. Taj javni aspekt, koji bi u ovom slučaju trebalo da ima prednost nad privatnim je mnogo više u vezi sa ematijom nego sa simpatijom. Opet je sasvim dovoljno osloniti se na standardnu definiciju: Empatija: u opštoj psihologiji – saživljavanje sa psihičkim svetom druge osobe, što ne podrazumeva uživljavanje i proživljavanje istih stanja (v. simpatija); u psihoanalizi – saznajna projekcija u strukturu i procese druge ličnosti, z adržavajući realan uvid u stanje stvari (Krstić, 1991, podvukla TMČ). Shvaćeno kroz prizmu empatije, koja dakle ne podrazumeva nužno proživljavanje istih osećanja kroz koja prolaze direktno pogođene osobe, javno saučešće, koje se očekivalo od srpske javnosti, ne podrazumeva “ostavljanje svojih briga i poslova” i prepuštanje kolektivnom žaljenju. Ne podrazumeva nikakvo kolektivno padanje u trans i mazohističko proživljavanje tuđe patnje. To je pre svega – nemoguće. Takođe ne podrazumeva ni to da svaki građanin Srbije mora da pomogne svojim skromnim budžetom svim ugrođenim ljudima u Aziji, kako se da zaključiti iz Radunovog teksta…Ono što je bitno za empatiju, osim što podrazumeva očuvanje realnog uvida u stanje stvari je (kao i za druge oblike emocionalnog ispoljavanja) je da se ona uči . Osoba se ne rađa sa tom sposobnošću. Empatija nije data. Sa druge strane, neosetljivost za bol drugih može da se objasni i preokupiranošću sopstvenim problemima. Ali, iz ove pretpostavke se vrlo lako sklizne u zaključak da onda kada rešimo sopstvene probleme i skinemo veo sopstvenih muka, automatski ćemo imati pravo i biti sposobni i za saosećanje sa drugima. Da li?   Empatija se uči, nije data rođenjem. Ne postoji nikakva nužna veza (iako postoji moguća) između oslobađanja od sopstvene patnje i sposobnosti saosećanja sa drugima. Osoba koja je rešila svoje egzistencijalne probleme i obezbedila sebi potpunu fizičku, ekonomsku, psihološku, bilo kakvu drugu sigurnost, još uvek može biti potpuno neosetljiva za druge. Ali, sa druge strane, ako neka osoba pokazuje sposobnost brige i saosećanja sa drugima, to se može razumeti kao znak da uspeva da izađe na kraj i sa samom sobom, sa sopstvenim patnjama, moralnim i egzistencijalnim dilemama, da se kreće u sferi nade.  

Ako sve ovo prihvatimo, kakva logička, ontološka, pa i politička veza ostaje između prozivanja predstavnika jedne države da odreaguju na nedavnu svetsku tragediju, i “naših problema”? Kakve realne veze može da ima javno saučešće, bilo da se shvati kao diplomatski potez, politički poželjno ponašanje ili “samo” noramlna ljudska reakcija na tragediju tako širokih razmera, sa političkim stavom, partijskom pripadnošću i ideološkim opredeljenjem? Jer, izgleda da ovde nije na meti samo naš “cinični političar” kome nije stalo do žrtava, već do navodnog dodvoravanja Evropi, već i pojedinac, koji bi eventualno i bio u stanju da se zabrine i saoseća sa njima, ako odmah ne bi bio iskritikovan i upozoren na lavinu “naših” muka koje nas prate od ameba do NATO-a. Zbog čega i mala naznaka brige za drugoga automatski mora da znači nekakav “nedopustivi ontološki zaborav” sopstvenih briga, pa time i “gubitak identiteta”? Sve su to potpuno odvojene stvari i svaka veza tog tipa, koja se među njima napravi, vrlo lako dobija subjektivni, izvrnuti i manipulatorski karakter. Ta mogućnost se, na žalost, zajedno sa večitom i “metodološki-zahvalnom” tezom o “napaćenom narodu”, koja se već dugo koristi gotovo kao matematička konstanta u brojnim kvazi-političkim analizama, neprekidno zloupotrebljava. Ništa manje, baš ta “teza” branitelja narodnih emocija, koja gladi i uljuljkuje “prosečnog Srbina” u sopstvenim problemima, izgleda da i sama počiva na podmuklom uverenju da “prosečan Srbin” nije ni sposoban za empatiju – bez koje život u ljudskom svetu ne bi bio moguć.

U tekstu se i primećuju brojni, manipulativni skokovi sa vlade i javnih ličnosti na “napaćeni narod”, to jest na sferu privatnog, na individuu “pritisnutu problemima koja nema snage da žali ni svoje bliske…” od koje se u stvari i ne traži, niti se na to ima bilo kakvo političko pravo, da izražava ili da uopšte ima određena osećanja. Ništa manje, neukusno je i pravo koje sebi daje pojedinac da javno govori u ime emocija ostalih građana, u ime nečije privatne sfere. Zapravo, sama kombinacija termina emocija-građanin zvuči rogobatno kada se jednom prihvati razlika između privatnog i javnog, pa bi nešto kao “zabranjujem B92 da nalaže građanima da saosećaju sa tragedijom i izražavaju žalost prema drugome , jer ja tvrdim da građani (treba da) osećaju svoju patnju, muku (i ostala svoja sveopšta i neizdiferencirana osećanja i stanja)”, konačno izgubilo svoju manipulativnu moć.   Zaista ne moram da čitam u novinama koja su osećanja moja a koja nisu jer to vidim kao pokušaj manipulisanja mojom privatnom sferom sa jedne i deplasiranje mog političkog bića sa druge strane.

Ništa manje, ravnodušnost pojedinaca bi možda mogla biti predmet neke druge rasprave ali svakako ne meta javnih sankcija i osuda. Bilo koja osoba u svom privatnom domenu ima pravo da bude ravnodušna (iako to meni lično i ne mora da se dopada), ili da saoseća, kao što ima pravo i na svoj bol, ukoliko je lično pogođena.

Ali, ravnodušnost političara i javnih autoriteta prema tragedijama širokih razmera može biti predmet javne osude, kao što je nemoralno i tumačenje bilo čijeg čina saučešća. Daleko je razumnije i moralno prihvatljivije kritikovati izostanak nečijeg saučešća nego iztvrtati motive i načine na koje je to saučešće izraženo.

Ali, to je sasvim odvojena sfera od pitanja ponašanja pojedinaca i treba da bude ne samo stvar političke kulture, već i nečega poput “javnog mentalnog zdravlja” u koje spada i rešavanje sopstvenih problema (umesto stalnog destruktivnog samosažaljenja, podsećanja i insistiranja na njima) ali i nešto što bi Hana Arent nazvala “zainteresovanost za svet” – u kome, verovali ili ne, živimo – a to nema nikakve veze sa “globalističkim utilitarnim moralom”, “vladajućim ideološkim trendom”, niti sa kopiranjem bilo kakvih “tuđih” modela ponašanja.