Smilja Stefanovic Pregel

Ovih dana, tokom velikih praznika u Americi koji padaju krajem godine, Dan Zahvalnosti, Bozić , Nova Godina, dobila sam nekoliko mejlova od prijatelja u Beogradu.

Američki zimski praznici su idealni praznici ovde u Floridi - sunčani dani na plaži Atlanskog okeana, nema nemilosrdnih letećih insekata da ti zagorčavaju zivot, kao sto su peščane buve i ‘nevidiš me' male napasti (Noseeums), vazduh je suv i povetarac topao. Kažem vam, pravi ovozemaljski raj, najbolja potvrda čuda Princa Mira, zbog čega sam bila odlučila da ne obraćam pažnju na uznemirujući ton ovih mejlova. Da ne narušim mir na koji nas je zaricao Princ Mira, narocito tokom sezone u Americi posvećene Njemu, odlučujem prvo da ne odgovaram. Da ne poremetim svoj mir i mir osoba koje su mi pisale.

Osim toga, volim one sa kojima se dopisujem. Volim ono o čemu pišu u svojim delima i člancima, u mejlovima koje mi šalju. Volim da čujem od njih šta se dogadja sa druge strane okeana.  

Čitava ta naša delatnost, održavanje kontakta preko mašine u cilju nalaženja i očuvanja bliskosti izmedju osoba koje deli dva kontinenta i jedan okean, mahom je o prijatnostima. Ponekad, kad iz tih mehaničkih kontakta osetim ton nezadovoljstva, ogorčenje, njihovo nestrpljenje za ovaj moj svet za koji misle da je svet obilja, “lend of   reaches', da ih ja ne razumem, da imam naivne poglede… razmisljam… šta da oni sa kojima se dopisujem imaju stabilniji zivot, da svi imaju poslove, dobru decu, pouzdanije lidere, da su im primanja bolja, da imaju stanove, da materijalno mogu da podnesu da ostanu duže na internetu… šta da su pravili bolje saveze sa Vizantijcima, Ugarima, Ruskom imperijom, Amerikom… da su dobili bolje uslove iz mirovnih ugovora sa Turcima, Austro-Ugarskom, Nemačkom, u Dejtonu...

Zbog toga ne želim da im odgovorim mejlom. Zbog kratkosti forme mejla, da ne dodjem u situaciju da povredim njih lično, a ako moram nekog da povredim da to onda budu oni koji su ih doveli do toga da mi ovakve mejlove pišu.                      

Ne mogu, naravno, da im se obratim lično (zbog dva kontinenta i jednog okeana izmedju nas), da iz mog glasa direktno osete da ih i pored svega razumem, da mislim na njih, iako se ne slažem sa ratom reči koji vode jedni protiv drugih. Zbog toga pišem ovako – svakome ko bi mogao biti zainteresovan za moj odgovor.

Šta se podrazumeva pod mirom u ovo vreme visokih moralnih koflikata - kao sto su ‘moralni' ratovi da se spreče drugi ratovi, ratovi da se zaustavi širenje necivilizovanih ideja, ratovi da se spreče ratovi civilizacija, i drugi ‘pravedni' ratovi - veliko je pitanje. Ali, ja sam oduvek mislila da je pitanje mog ličnog mira odavno bilo rešeno. Sve do poslednja tri-cetri mejla koja su stigla iz Beograda.

Nekoliko od tih mejlova mi je naročito poremetilo unutrašnji mir. Medju njima je   jedan u kome se napada grupa beogradskih intelektualaca, sa čijim se pogledima pošiljalac mejla očigledno ne slaže. Ovo nije neobično, jer intelektualna elita nigde u svetu ne može da nadje zajednički jezik sa drugom grupom elitnih mislioca u svom drustvu, a o saglasnostima sa takvim grupama iz drugih društava-nacija i da ne govorimo.

U Beogradu se, kako sam iz mejla mogla da zaključim, vodi pravi rat, i to rečima. Rat reči.

Ovaj izraz ‘Rat reči' pozajmila sam iz knjige ‘The War of Words' ciji je autor moja dobra prijateljica Danielle Sremac Saari. Ovakve ratove u Americi vode američki mediji. Jedni protiv drugih, a ujedinjeni, vode ih oni   protiv ostalog sveta: svojih sugradjana, američkih institucija, pripadnika drugih nacija, Ujedinjenih nacija, razjedinjenih nacija, nacija koje pretenduju da su nacije... U ovim ratovima reči učestvuje i američka intelektualna elita, profesori univerziteta kao Susan Sontag, veliki pisci, čuveni novinari, poznati glumci kao Barbra Strajsend, i naravno politicari, američki kongresmeni i senatori. Svi oni upotrebljavaju reči u ratovima protiv neprijatelja – onih koji imaju drugačija opažanja od njihovih.

Ovi ratovi reči ne mogu da naškode najvećoj sili sveta. Čak su, po verovanju Amerikanaca zdravi. Njih su očevi američkog društva zamislili još onda kad su pisali američki Ustav kao sredstvo praznjenja društva, sistem usmeravanja opasnih ideja, zbog toga su i dodali Prvi amandman o slobodi reči, taj osnovni stub američkog političkog sistema.        

Amerika je moćna zemlja koju rat reči ne može da uništi. Ali, za svaki slučaj su razradjeni i razni dodatni sistemi koji će to obezbediti. U tom pogledu su najuspešniji sudski procesi koji onoga ko ne bira reči može da košta milione dolara. A dolar je za Amerikance ‘Allmighty', svemoćni. Njegov gubitak je katastrofa apokaliptičkih razmera. Udari ih po džepu, smislili su očevi američkog društva. I kako su samo mudri bili! Tako ovde možeš da pričaš šta hoćeš i koliko hoćeš, ali ne smeš da vredjaš druge, da rečima omalovažavaš ličnost, spoljni izgled, intelekt, religiju, sportski tim koji vole, žene koje vole, način izražavanja, način oblačenja i sve drugo u načinu njihovog života sa čime se ne slažeš. ‘Defamation' je, ukoliko svojim rečima povredjuješ druge, kažnjiva zakonom.

Civilne grupe za zaštitu ljudskih prava i dostojanstva, posvećuju mnogo napora, novca i vremena da zaštite pravo na govor iz Prvog amandmana, ali još više se zalažu da zaštite one koji su pod izgovorom slobode govora ugroženi verbalnim napadima drugih. Američki advokati (najgori soj ljudi u Americi, tvrdi moj sin, advokat u Vasingtonu) samo čekaju kad će da pokrenu postupak protiv onog ko na ovakav način vodi rat reči. Zbog toga ratovi reči ne ugrožavaju američko društvo.

Na osnovu mejlova iz Beograda zaključujem da nema pravila u ratu reči koji se tamo vodi. Ne priznaje se Ženevska konvencija medju beogradskom inteligencijom kad napadaju jedni druge. Oni na suprotnoj strani, sa kojima se ne slažemo, obeleženi su kao ‘lažovi, plagijatori, nadriučenjaci, lažni humanisti, drveni političari, evropejci, kosmopoliti i mondijalisti svih podvrsta' (ne vrsta!?), i zato su moralno opravdana meta za asasinaciju njihovih karaktera.

U prvom čitanju ovih malih eseja koji su mi doplovili preko Interneta učinilo mi se da ne osećam ništa. To su stvari koje me se ne tiču. Moji prijatelji su moji prijatelj, a prijatelji se vole bez obzira ko su i kakve su im ideje. Volimo ih zato sto ih volimo.

      Ali, onda je nesto počelo da me kljuca. Počinjem da analiziram reč po reč, razgledam pažljivo strukturu i funkciju oružja koje se primenjuje u ratu reči koji se vodi u mom bivšem gradu. Gradu koji sam napustila pre dvadeset godina, zbog čega sam do skoro verovala da su stvari koje se tamo dogadjaju van moje interesne sfere. Da mi ništa ne znače ljudi koji su tamo. Da ono sto im se dogadja verovatno zaslužuju…sve ono sto mi u emigraciji počinjemo da mislimo s vremenom, zaokupljeni sopstvenim brigama i borbom za opstanak (i mi vodimo svoje ratove!), koje nam postaju izgovor što prestajemo da obraćamo pažnju na svet iz koga smo potekli.

      U zadnje dve godine počinjem da obraćam više pažnju na dogadjaje u Beogradu, na   ljude koje tamo poznajem. Odlazim češće. Pronalazim stare prijatelje. Uspostavljam ponovo vezu sa svojim davno izgubljenim sestrama od stričeva i braćom od tetaka. Zbližavam se sa novim prijateljima. Obraćam pažnju na njihove živote i uopšte na životna kretanja društva koje i pored dvadesetogodisnje muke jos nije ispelo da se ispili u neku formu koju bi trebalo da zauzme. Vidim, delikatni proces lako može da se poremeti i vaga na kojoj se meri u milimetrima napredak prema sutra, može jos uvek da pretegne na pogrešnu stranu.

      Zbog nemilosrdnog rata reci iz mejlova koji mi stižu u toku praznika, još više sam ubedjena u to. Ubedjena sam i da nema drugog izbora već da se se pronadje sredina. Da moraju da se pripreme i održe samiti na kojima ce da se pronadje zajednicka tačka, novi početak, novi ‘ground zero'. Da se zacrta nova konvencija, predlože pravila po kojima će da se vode ovi ratovi reči, da se odredi koja ce oružja smeti da se upotrebljavaju, kako će da se tretiraju zarobljenici.

     Analizirajuci reč po reč iz pristiglih mejlova, ovo je poslednji izveštaj sa fronta:

           -   Pravedne snage su samo one koje veruju da nema grešaka Srba i “svi oni koji suprotno tvrde, melju laži protiv samih sebe.”

           -   Istina nije na strani onih koji imaju kritičke observacije i kad takvi to rade, “oni to rade po tudjem nalogu i za tudj račun, zbog čega su oni lažovi i plagijatori, tj umnoživači tudjih laži.”

           -   Oni koji su spremni da šire takve laži, da ima srpskih grešaka, “nemaju ni jedan razlog da postoje”

      Oooou!?

      Nemaju ni jedan razlog da postoje!?

      Da li se to stvarno misli? Da li je rat reči stvarno toliko nehuman da ne prihvatamo ratne zarobljenike! Da mislimo da su samo najdrastičnije mere neophodne!

      Pokušavamo da dokažemo svetu, i sami sebi, koja su vrsta ljudi oni koji rukovode NATO snagama, Svetskom bankom, Monetarnim fondom; ko su članovi američkog Kongresa u Vasingtonu, Evropskog parlamenta u Briselu; da je Sud u Hagu djavolska institucija i da je Karla del Ponte sam Antihrist. Možda bi nam svet i poverovao. Naročito kad je sud u Hagu u pitanju, mnogi su skeptični i preispituju odluke Karle del Ponte (osim naravno Susan Sontag, Bjanke Dzeger i Barbre Strajsend). Mozda bi prihvatili nasu reč da i mi imamo pravedne sudove. Mozda bi saosećali sa nama kad im objašnjavamo da nije pravo da Srbima drugi sude. Možda bi poverovali da sistem funkcioniše, da je pravda slepa, da verujemo u uspostavljeni proces istrage, pribavljanje dokaza, podizanje optužnice, otvorena sudjenja, pravosnažne presude, prava na žalbu i pravednu kaznu kad se dokaže krivica okrivljenog i pravni lekovi iscrpe. Ali kako da nam veruju? Kad kažemo da oni koji imaju drugačije poglede od nas nemaju ni jedan razlog da postoje, kako će da nam veruju da ćemo da ispoštujemo pravni proces? Da ćemo na sudu da dokažemo krivicu optuženih i da ce pravilnom sudskom odlukom njihova sudbina da se reši, a ne metkom u ledja iz snajperske puške?

Možda ove reči iz mejla koji su mi stigli tokom praznika ne znače ništa. Možda su oni koji su ih pisali imali težak dan. Kroz mejl su izduvali neka svoja druga osećanja, koja nemaju veze sa onim iskazanim u mejlu. Možda su jednostavno bili kivni na mene - sa razlogom.

Mozda rat reči stvarno ne bukti u Beogradu? Mozda je on fiktivan, samo u mojoj glavi. Zbog čega čekam sledeci mejl. Radujem se unapred vestačkom glasu kompjutera ‘You got mail' ako će da me razuveri.

Mozda zato što sam naivna, (kako moji prijatelji iz Beograda tvrde) ja još uvek verujem u kurtoaziju ljudskih odnosa. U dobru stranu sveta. U ljubav prijatelja.

Bar tokom sezone Princa Mira.

Autor je pravnica koja vec dvadeset godina zivi u Kanadi i SAD, na srpskom je objavila knjigu putopisa (sa osvrtom na politiku) "U zemlji Anasazi", a trenutno eseje o Americi objavljuje Knjizevnom magazinu.