Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Povratak Bijleog Dugmeta

   

 

Miša Đurković

BIJELO DUGME

U Nušićevoj ulici u Beogradu, u izlogu prodanice cd-a stoji ogroman poster napravljen za potrebe promocije kolekcije singlova Bijelog dugmeta, kojom je obeležena tridesetogodišnjica njihovog osnivanja. Naravno, na njemu se nalazi fotografija najveće pop-ikone sa ovih prostora, Josipa Broza Tita, kako opušteno u belom odelu sedi za pijanom i svira. U ovoj jednostavnoj i provokativnoj fotografiji sažeta je ogromna simbolička snaga, mnoštvo emocija, pitanja, zaključaka i provokacija – ovim potezom Bregović ne samo da je odao počast svom velikom idolu, na koga se, kako je uvek govorio, maksimalno furao, već je zapravo na inteligentan način u metaforičnom smislu za klavir postavio sebe i publici predstavio sažetak ne samo svog petnaestogodišnjeg rada sa Dugmetom, već i svih svojih snova, želja, ideja, utopija i verovanja, zapravo svog suštinskog identiteta koji je po prirodi ostao vezan za tu nekadašnju veliku, složenu i strašno inspirativnu zemlju. Ukratko, ako se složimo da je Džejms Bond, mada imaginarni lik, sublimacija svih onih otvorenih i prikrivenih fantazija svakog poštenog i iskrenog muškarca, moramo reći da su na ovim prostorima samo dva čoveka u stvarnosti ostvarila tu vrstu apsolutne realizacije i postali i tokom čitavog života ostali, istinske pop-ikone, hodajući mitovi, večite zagonetke koje daleko prevazilaze sve ostale zajedno. Jedan je onaj što sedi za klavirom, a drugi je „veseli bosanac“ koji nam za leto sprema neviđeni zemljotres.

          Vest da se posle više od petnaest godina Bijelo dugme okuplja da održi tri koncerta u tri najvažnija grada SFRJ, prodrmala je poput struje čamotno eks-jugoslovensko estradno i muzičko nebo. Panika se meša sa ljubopitljivošću, a uzbuđenje sa raznim vrstama straha, dok se posle dužeg vremena traga po prašnjavim fasciklama i dosijeima da bi se pronašao svaki mogući podatak i još jednom postavilo nikad odgonetnuto pitanje o tome u čemu je tajna sa Dugmetom, i zašto je to ostala prva, poslednja i najveća rok-grupa na ovim prostorima. Kao što je poznato, Bregoviću ni Evropa nije odolela te stoga i magazin sa istim imenom mora da da svoj skromni doprinos rasvetljavanju fame koja ponovo preti da eksplodira. A suština odgovora je ipak i pre svega u pomenutoj „lopuži koju nikad nisu uhvatili“, neverovatnom vođi, tati ovog benda. Nek mi ne zamere pokojni Ipe, zatim sva tri velika pevača, Bebek, Tifa i Islamović, kao i Pravdić, Redžić, Ristovski, Mića Vukašinović, Điđi Jankelić i drugi koji su prošli kroz ovu grupu, ali suština ovog fenomena ipak se vrti oko Brege. Ovo je naravno i lična posveta kolegi filozofu i antropologu amateru koji je kao retko ko na ovim prostorima razumeo dušu jugoslovenskih naroda.

          Upravo od ovog poslednjeg i treba krenuti. Negde krajem osamdesetih u jednom intervjuu Bregović je sažeo suštinski problem u tretmanu popularne muzike na ovim prostorima kada je rekao da je osnovno to što narodu uvaljuju nešto što on neće, a istovremeno mu «i ono što voli proglase za govno. Ali, narod se, jebo te, odupire svakoj okupaciji... Sva ta euforija oko narodnih pjevača spontan je narodni revolt! Pa zamisli narod koji se zagrlio, pije rakiju i sjedi u kafani – a pjeva pesmu od... Rahmanjinova!»

Ovu nesrećnu podeljenost elite i naroda, kao i tragičnu činjenicu da je kod nas zapadna popularna (dakle narodna) muzika nametana kao elitna, upravo je on prvi shvatio i pokušao da je prebrodi sa Dugmetom. Bregović je naprosto razumeo da sve ono što na ovim prostorima pretenduje da bude orignalno, zanimljivo a istovremeno shvatljivo ljudima, mora da bude napravljeno kao neka vrsta prerade već postojećih narodnih, etničkih, folklornih   elemenata. Ovaj princip se još radikalnije ispoljio u umetnosti i popularnoj kulturi. Bregović je sa dugmetom bio prvi koji je rok en rol, mešajući ga sa narodnim nasleđem,   prilagodio i približio tom istom narodu – oni su ga od intelektualističke, elitističke i prilično klaustrofobične forme zasnovane na običnom podražavanju zapadnih uzora, pretvorili u stvarnu popularnu muziku dostupnu milionima. Ovo je bilo moguće zbog dve stvari: prvo zato što je njihova muzička originalnost bila zasnovana na kod nas jedinom mogućem obliku orignalnosti, eklekticizmu nastalom iz spajanja u svetu aktuelnih žanrova i domaćih folklornih elemenata – koju god formu da su preuzimali u određenom trenutku - hard 'n hevi zvuk Parpla i Cepelina, novi talas, klasični pop-rok mejnstrim - uvek su nalazili načina da ga nadograde i oboje lokalnom atmosferom i balkanskim duhom; i drugo, Bregovićevi tekstovi su u raznim svojim varijantama stvarni odrazi najčešćih osećanja i raspoloženja ovdašnjih ljudi – od euforije do teške depresije, od nesputane životne radosti do onog teškog derta, gorčine, razočarenja, sa puno ironije, ali i dovoljno jednostavnosti, ponekad   mačistički i sa dovoljno politike kao nezaobilaznog sastojka svih naših života...   Međutim, istovremeno on je u pravu kada tvrdi da su sve to na ovaj ili onaj način zapravo obične ljubavne pesme – ljubav je   na ovim prostorima vrlo složeno i uslovljeno osećanje...

Što je najvažnije, Bregović je čitavog života namerno bežao od velikog intelektualizma, ponekad ga svesno ironizirajući i čak idući u krajnost potpunog narodnog veselja koje bi velika većina naših urbanih mislilaca 'ladno otpisala kao kič. Činjenica da je gotovo na svakom albumu imao klasične, skoro narodnjačke poskočice nije samo komercijalno dodvoravanje narodu – to je jasan stav i zalaganje za legitimitet muzike uz koju ljudi bezbrižno mogu da igraju i da se šale, dok se u njima naslućuje pomalo mangupske erotike. Ne slučajno, pesme poput Kad bih bio bjelo dugme, Hop cup, Hajdemo u planine ili Napile se ulice uvek su otvarale prostor za one složenije slojeve albuma (kao što i u životu iza veselja dolaze oni smireniji i kompleksniji momenti) uz koje je moglo da se sanjari, pati, tuguje, ili plače. Upravo zahvaljujući ovom istinski narodnom konceptu u izvornom smislu te reči, Dugme je svoj drugi album Šta bi dao da si na mom mjestu još 1976. prodalo u tada fantastičnih 250 000 primeraka – to je prvi rok album koji je narod prihvatio. Kasnije su prodavali milione.

Razni urbani kritičari, ljubomorne kolege, polupismeni intelektualci su obično odbacivali čitav ovaj koncept i čak su mu kačili prezrivu etiketu «pastirski rok», aludirajući na za njih neprihvatljivo mešanje urbanog i ruralnog. Bregović se srećom nikada nije osvrtao na ekipu koja je pokušavala da bude veći katolik od pape i tako predstavlja jednog od pionira čitavog world music projekta i proširenja rok en rol formi autentičnim lokalnim elementima. Lipe cvatu i Đurđevdan su postali istinske narodne himne i time nagovestili njegov kasniji rad, a šteta je što zbog političkih razloga Kosovska kao jedan vrlo zanimljiv (i redak) pokušaj spajanja roka i albanskih etničkih motiva nije zaživela. Naravno, kada se polazi od suštinski eklektičkog koncepta nužne su bile takozvane pozajmice. Bregović, fakat, jeste jedan od najvećih lopova na ovim prostorima, ali kako je i sam primetio (što je ostalo zableženo u Vesićevoj biografiji Dugmeta «Lopuže koje nisu uhvatili»)   pomenuti epitet se na ovim prostorima koristi u pozitivnom smislu. Istorija razvoja dugmeta jeste istorija «kopiranja» imidža, ponašanja, muzičkih formi, fraza, ponekad i celih pesama... Ali samo je Bregović mogao to da spoji na takav način da krađa postane legitimna umetnička tehnika. Da nije krao ono najbolje iz celokupnog balkanskog kolorita, od makedonskih gajdi, srpskih i ciganskih truba, do dalmatinskih klapa i bosanskih poskočica, muzika sa ovih prostora nikada ne bi u toj meri postala dostupna ostatku sveta.

Moglo bi se još mnogo govoriti o raznim aspektima njihovog rada, o tome kako je svaki album imao neku vrstu uspešne provokacije, o tome kako su prvi ovde marketing doveli do savršenstva, o brojnoj ekipi fantastičnih spoljnih saradnika, o Dugmetu kao jednoj vrsti preseka istorije i duha Jugoslavije... Ono što je međutim najvažnije jeste muzika koja nastavlja da živi i da novim generacijama daje istu vrstu emocije kao i ranijim. Dugme je ipak pre svega bilo i ostalo bend za raju, a Bregović koga je Duško Trifunović opisao bolje i od njega samog, davno je poručio «Pamtite me po pjesmama mojim».

Kraća verzija ovog teksta objabljena je u nedeljniku Evropa

         

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM