Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Fest 2005

   

 

Aleksandra Kostić

Oliver Stoun vs. Fidel Kastro

Čuveni Oliver Stoun je na ovogodišnjem beogradskom FEST-u predstavljen dugometražnim dokumentarnim filmom pod naslovom »Tražeći Fidela«. Reč je, dakako, o Fidelu Kastru. A traganja u samom filmu nema mnogo. Naime, Stoun je očigledno sustigao Kastra – naime, primljen je, zajedno sa filmskom ekipom, kod Fidela, i tokom jednog popodneva njih dvojica su razgovarali u tri navrata, poslednji put u sumrak, na terasi koja gleda na havansku luku, šarenih i tužnih fasada, za koju bi bilo »grehota se uništi, ali bi bilo nužno ako bi se pojavili američki brodovi i avioni«. Profesionalna Oliverova ekipa je Fidela snimala na očekivan način: jedna stabilna kamera je držala na okupu sve aktere, a barem dve kamere iz ruke su hvatale čudne uglove, krupne planove Fidelovih usta dok izgovara nešto što mora izazvati gnev ili barem odbojnost, zatim krupne planove njegovih staračkih, no i živahnih očiju, kroz koje smo poželeli da zavirimo u njegovu dušu i otkrijemo odgovor na pitanje »ma kako je moguće da on...?«. Segmenti razgovora su prekidani tipičnim stounovskim kolažom dokumentarnih snimaka, novinskih naslova i isečaka iz televizijskih reportaža. S vizuelnog aspekta, ovaj jednosatni dokumentarac umnogome podseća na Stounove »JFK« ili »Niksona«, a i ostavlja utisak kao da traje njihovih, već uobičajenih tri sata.

Koliko god bilo pištolja, aviona, kamiona ili letećih tanjira pomoću koji su se loši i dobri momci tokom filma borili, u svakom pristojnom filmu B produkcij stvar se rešava u velikom finalu, kada prave dase zavrnu rukave i krenu pesnicama jedan na drugoga. Osetivši da je kucnuo taj čas, Oliver Stoun je, kao pravi Amerikanac, uzeo na sebe da to obavi. Džaba Kastru bilo što je nakon uspešno izvedene revolucije na Kubi postao jedan od najuticajnijih ljudi u savremenoj istoriji i gotovo magijskom veštinom manipulacije pola veka u pokornosti držao čitavu jednu državu i neprestano igrao, neobično uspešno, manje ili više suptilne diplomatske igre, džaba mu, dakle, sve to, jer sada je stigao Oliver da se sa njim pogleda oči u oči. Da njih dvojica bace argumente na sto, premere im težinu, pa kom opanci, kom obojci. Stoun nastupa u ime dokazanih vrednosti demokratije, pravde i ljudskih prava. Dodatnu snagu mu daje to što je dokazano svestan svih mogućih mana, manjkavosti, pa i grešaka koje su činjene ili u ime te demokratije, ili zahvaljujući urođenim slabostima i nesavršenstvima iste. Treba se samo setiti njegovih igranih filmova i pokušaja da se sa svih strana ispita traumatične događaje iz nedavne američke prošlosti i da samo dolije ulje na vatru već klasnične američke paranoje.

I šta se sad zbiva? Kastra, visprenog i prepredenog, pravog fenomena ljudske izdržljivosti i doslednosti, naravno da ništa ne može pomeriti s mesta. Zavisno od toga koliko je zamoren – a on je neumoran, to ne smemo zaboraviti – Kastro će izbegavati odgovor, ponavljati izanđale fraze, ignorisati pitanje ili direktno lagati, ukoliko mu nešto nije po volji. Kao i uvek, kao i svako u njegovoj poziciji. Nema političke neprijatnosti i opasnosti koja na Kastrovom licu već nije urezala neku svoju malu boru. Nema obrta u argumentaciji ili sofističke strategije koju već hiljadama puta nije upotrebio. Uz nepomućeno uverenje da je savršeno u pravu, naravno. Iz tog uverenja i crpe toliku životnu snagu.

Gigantomahija Olivera i Fidela bila je nalik bitkama koje se danas vode i na mnogim drugim svetskim frontovima. Amerikanci, zasukanih rukava, s entuzijazmom kreću u misiju pravde. Naoružani vrhunskom tehnologijom i profesionalizmom, stižu zato da bi stvari izveli na čistac i na licu mesta razrešili sva sporna pitanja. Argumentacija im je često solidna, i potkrepljena izveštajima Amnesty International i raznih posmatračkih grupa. Međutim, ishod zna da bude porazan. »Drugi svet« često ostane nedodirnut. Ljudi kao da su gluvi na američko uveravanje, ponekad čak i bez želje za rvanjem i pesničenjem, inadžijski ostaju pri svome, u svojim malim istinama i velikim lažima.

Ono što smo videli u ovom filmu zapravo je sjajan igrokaz o američkom uterivanju pravde. Van toga, nije moguće iz njega izvući išta zanimljivo. Stoun je svojim rediteljskim manirizmom obezvredio sve zanatske i tehničke elemente filma. Zadovoljio se onim što je već opšte mesto poznavanja Fidela i Kube. Tako je od samoga sebe, gotovo nenamerno, napravio zvezdu lošeg dokumentarca.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM