Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Još o FEST-u 2005

   

::pristigli komentari na donji članak

Aleksandra Kostić

Hitler i Nemci: novi filmski početak

Nemački film »Der Untergang« - u našem prevodu »Hitler: poslednji dani« - jedan je od retkih filmova sa ovogodišnjeg FEST-u za koji smo znali i pre nego što je stigao u Beograd. Po sudu mnogih komentatora, on predstavlja prekretnicu u načinu na koji se Nemačka nosi i suočava sa svojom nacističkom prošlošću. Teza glasi otprilike ovako: Nemačka je ušla u istorijski novu epohu ne samo zato što je snimljen »veliki« i gledan bioskopski film, čak nemački kandidat za Oskara, u kojem je lik Hitlera jedan od glavnih likova, već i zato što je moguće razgovarati i o samom filmu, o njegovim umetničkim i estetskim kvalitetima, uprkos samoj temi. Ta teza je verovatno tačna. No, ona nagoveštava jedan razgovor koji nije mnogo plodan.

Pomenuti film, u trajanju od dva i po sata, zamišljen je kao ep o poslednjih dvanaest dana u životu Adolfa Hitlera, dakle o njegovim bunkerskim danima, uz česte osvrte na događaje tamo gore, na površini. Ideja je bila da se stvari prikažu što je realističnije moguće. Mnogo truda je uloženo u pravljenje scenografije koja treba da izgleda sasvim autentično. Gluma Bruna Ganca, u ulozi Hitlera, zaista zaslužuje hvalu utoliko što on je postigao najveću moguća sličnost sa likom Hitlera kojeg pamtimo sa fotografija i dokumentarnih snimaka. Kao predložak za film upotrebljena je istoimena poznata studija Joakima Festa. Fest, inače istoričar, snimio je pre gotovo trideset godina dokumentarni film o Hitlerovom životnom putu i suočio se sa kritikama da nekritičkim reprodukovanjem zavodljivih slika iz godina uspona nacizma kod gledalaca zapravo budi simpatije i razumevanje za tu stvar, a ne nudi pravu istorijsku lekciju o stravičnim posledicama te politike. Joakim Fest na to odgovara da on programski odbija »moralizovanje« u prikazivanju stvarnosti i da smatra kako treba pustiti činjenice da govore same za sebe.   Dodatni i važni izvor informacija za film o Hitleru bilo je svedočenje Traudl Junge, Hitlerove sekretarice do poslednjeg dana. Pored njenih zapisa, tu je i pre dve godine snimljen dokumentarni film u kojem gospođa Junge govori o svom životu i tim bunkerskim danima.

Iako gotovo svi likovi ovog filma pripadaju višim ešalonima nacionalsocijalističkog upravljačkog aparata, reditelj Oliver Hiršbigel nije želeo da se odrekne temeljnog dramaturškog načela: pored loših momaka, mora se naći i poneki dobar. Tako smo upoznali humanog doktora Šenka (u tumačenju Kristijana Berkela) i požrtvovanog generala Vajdlinga (kojeg glumi Mihael Mendl). Oni bi mogli biti primeri kako može biti moralno i ljudski prihvatljivo da se i u fašističkom ustrojstvu besprekorno profesionalno radi svoj posao. Ali, pre svih, tu je pozitivna gospođica sekretarica, Traudl Junge. I to kao veoma specifičan lik – ona je, naime, neka vrsta izaslanika nas gledalaca. Mlada je, naivna i ne razume najbolje šta se dešava van sveta u kojem je Hitler njen ljubazni poslodavac. Baš onakva kakvom se želela predstaviti govoreći o sebi. Naravno, ako pogledate malo širu sliku, teško je ne osetiti moralno gnušanje nad, da tako kažemo, odlukom da se ne vidi, da se ne zna i da se slepo i glupo veruje – nad, dakle, životnom odlukom ljupke gospođice Traudl – ali, u datom kontekstu, uverava nas režiser Hiršbigel, gospođica Traudl poseduje dovoljnu dozu nevinosti da bi se mi instinktivno vezali za njen pogled. Upravo ta, pomalo neobična pozicija, vizuelno oličena u naivno-nevinom treptanju lepih i krupnih očiju glumice Aleksandre Marije Lare, jedino je mesto kroz koje se u Hitlerov bunker probija i »gledaočevo oko«. Da tako treba da bude potvrđuje se i na samom kraju filma, kada gospođica, uspevši da se u poslednjem času izvuče, zajedno sa dečakom koji je, takođe u poslednji čas prestao da puca na ruske tenkove, biciklom juri, s vetrom u kosi, ka slobodi, verovatno u zapadnom delu Nemačke, ka budućnosti koja je drugačija. Njih dvoje su simbol one mladosti koja se samo »zatekla« u nacionalsocijalizmu i koja ne nosi pravo breme odgovornosti.

Ipak, kada se govori o čisto filmskim aspektima ovog ostvarenja, onda je centralna tema svakako njegova veristička ambicija. Hiršbigel je nošen pokušajem da se medij filma shvati na najnaivniji mogući način, kao sredstvo koje će nas preneti u drugo vreme i na drugo mesto, omogućiti nam da vidimo kako se nešto »stvarno« dogodilo, kao sredstvo da se ponovo »stvori« svet prošlog i upre pogleda u ono nezamislivo. S obzirom na to, i temu filma, najpre nam se nameće poređenje sa filmom »Isus iz Nazareta« Franka Zafirelija. Hitler, kao lik apsolutnog zla, predstavlja tabu, isto kao i lik bogočoveka, koji se nalazi na drugom kraju moralnog spektra. Nakon nebrojeno mnogo varijacija, slika, aluzija, nakon neprekidnog utvarnog prisustva, Dobro i Zlo se otelovljuju. Samo to je dovoljno za čaroliju. Čini se da bi bilo kakva značajnija, dramaturška ili neka druga intervencija, dovela bi tu čaroliju u pitanje. Dakle, teško je zamisliti zahvalniji materijal za nekvalitetan film. I tako, poslednjih dvanaest Hitlerovih dana na gledaoca ostavljaju utisak realizma, zahvaljujući sjajnoj glumi, brižljivo pripremljenoj scenografiji i utisku kao da ih pratimo u realnom vremenu. Naime, sve traje beskrajno dugo.

Ako je apsolvirano da »Adolfa Hitlera« treba što pre zaboraviti u filmskom pakovanju Hiršbigela, i scenariste i producenta Ajhingera, vraćamo se pitanju da li ovaj projekat zaista, i na kakav način, predstavlja cezuru u nemačkom odnosu prema vlastitoj zločinačkoj prošlosti. Da li je zaista kucnuo čas da se Nemci pogledaju oči u oči sa Hitlerom i da ne spuste pogled?

Komentatori s one strane okeana kažu da je čitava stvar odlična pošto je dokaz kako su se Nemci konačno »dovoljno opustili« da naciste ubace u mašinu zabavne industrije, ili, preciznije rečeno, mogu ga učiniti objektom bilo masovne zabave, bilo neke druge estetske obrade. To bi trebalo da znači kako ih ta utvara više ne proganja. S druge strane, uglavnom leve, stižu glasovi koji se pitaju neće li prikazivanje Hitlera kao »ljudskog bića«, što će reći kao nekog »od nas«, sa raznim vrlinama i manama, ukloniti auru zla i nedodirljivosti s njegovog lika i olakšati radikalnim desničarima da se sa njime identifikuju. Ta zabrinutost je našla svoju rezonancu u izjavi Karla Rihtera (za Frankfurter Allgemeine Zeitung , oktobra prošle godine), urednika ekstremno desničarskih novina, koji kaže da je on, sa dvadeset svojih prijatelja neo-nacista, glumio Hitlerove vojnike i da je uveren kako ovaj film predstavlja početak promene u načinu na koji istorija gleda na Hitlera (dakako, u pravcu koji ti neonacisti priželjkuju). Tom zboru se pridružio i Vim Venders opširnim prilogom u Die Zeit, gde kritikuje, u tipično levičarskom maniru, »neutralnost« i »neangažovanost« autora filma, nemajući razumevanja za pokušaj da se istoriji priđe bez ikakvog stava i ikakve (moralne) poruke. Osim toga, dodaje Venders, ako su hteli da prikažu »sve«, zašto onda nismo videli i Hitlerov leš? Naime, film je ipak poštovao jedan tabu. Ili da kažemo drugačije: u njemu je ispunjena jedna od Hitlerovih želja. Njegovo mrtvo telo nije izloženo pogledima neprijatelja, pa čak ni u liku Švajcarca Bruna Ganca.

Na pomenuto se odmah nadovezuju i nova pitanja: nije li priča o Hitleru "kao čoveku" neprimereno skretanje pažnje na Hitlerove lične osobine i eventualne »psihičke sile« koje su pokrenule čitav narod, i time zapravo zabašurivanje pravog i centralnog pitanja – pitanja kakav je to istorijski kontekst omogućio da se posredstvom jednog čoveka čitava nacija pretvori u mašineriju zločina? Prenebregavanje te perspektive može voditi falsifikovanju istorije, kažu istoričari. A s druge strane, ima li uopšte nekog smisla tražiti od filma da ne »falsifikuje« istoriju, da uzme u obzir sve perspektive i potraži njihovu moguću ravnotežu? To jest, da li je osetljivost teme dovoljan razlog da se od filma traži »istorijski pravilan« pristup događajima?...

Iako su povodom ovog filma reakcije u nemačkoj javnosti bile burne, i kritičari i hvalitelji Hiršbigela vrlo brzo su izgubili dah i motivaciju za dugačke rasprave. »Hitler: poslednji dani« je prijavljen kao nemački kandidat za Oskara i sve je zagušilo osećanje nacionalnog ponosa što će se nemačka kinematografija predstaviti posredstvom tako monumentalnog i ambicioznog filma sa politički nadasve »osetljivom« temom. Oskara, naravno, nije dobio. To bi ipak bilo previše.

Hitler i nemački narod su, nakon šezdeset i jedne godine, bacili pogled jedno na drugo. (Dosadašnjih nekoliko filmskih inscenacija Hitlerovog lika mahom je prošlo zasluženo neprimećeno.) Za nadati se da će ta igra očiju s vremeno postati zanimljivija. Zasada, ukoliko vas interesuju filmovi o nacizmu, preporučujemo Bergmanovo »Zmijsko jaje«, ili »Noćnog portira« Lilijane Kavani.

Pristigli komentari:

G-djo Kostic,

procitao sam Vas tekst o nemackom filmu "Der Untergang" i mogu da Vam kazem da mi se Vas prikaz tog filma dopao. Ja sam i sam gledao taj film i citao skoro sve sto je o njemu pisano u nemackoj stampi, znaci da je i mene zanimao. Ono sto ste Vi prezentirali odslikava fim ali i ono sto je ovde u Nemackoj diskutirano. Sve je lepo slozeno.

Na jednom mestu ima nesto sto hocu sada da posebno izdvojim. Na tom mestu pominje se jedno opste rasprostranjeno gledanje, a to je, da je isticanje licnih osobina glavnog aktera u prvi plan pogresno i to stoga sto se "zabasuruje" glavni uzrok, naime - istorijski kontekst. Ja nisam siguran da je to gledanje ispravno. Istorijski kontekst ne mora da bude neminovnost koja ce za posledicu imati dolazak na vlast jedne takve licnosti, kao sto je u ovom slucaju bio taj politicar. Pogledajmo jedan drugi istorijski dogadjaj i to godinu prekretnicu 1989. Ako pogledamo pojavu Slobodana Milosevica po tome shvatanju moglo bi se zakljuciti da je istorijski kontekst kriv za njegovo politicko delovanje. Ja sam misljenja da su njegove licne osobine bile presudne. U istom istorijskom kontekstu jedan drugi politicar bi drugacije delovao. Osim toga, mi smo imali u tadasnjoj SFRJ jos pet politicara u drugim republikama. Oni su, iako se radi o istoj istorijskoj pozadini (prelomna 1989. godina) postupili ali drugacije. To drugacije je, na primer, pitanje politickog sistema, komunizma, koga su se oni odrekli.

Uz pozdrav, Djordje Joncic

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM