Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   
Saša Gajić

JEDAN MIT DA VLADA SVIMA

Političko čitanje Gospodara Prstenova

Jedan Prsten da vlada svima, jedan za svima seže,
Jedan Prsten da sve okupi i u tamu ih sveže.

Već više od pola veka traju diskusije na temu da li je Tolkin pišući Gospodara prstenova dao bajkovitu alegoriju našeg sveta, ili je samo iskoristio bajkoliko nasleđe da napravi roman koji služi za puku zabavu. Da li Prsten simboliše atomsku bombu, a Sauron Hitlera, budući da je roman nastajao uoči , a završen tokom Drugog svetskog rata [1] ?

Suvišno je govoriti o sadržini romana koji je svima dobro poznat. Uostalom, on je proglašen najboljom knjigom dvadesetog veka (ma šta to stvarno značilo). Njegova je ekranizacija na početku novog milenijum postala kamen temeljac filmske industrije. Posledica romana je nastajanje jednog celog novog književnog pod-žanra, epske fantastike, koji godišnje porađa na stotine romana, po pravilu vrlo niskog kvaliteta.

Neki će u Gospodaru prstenova videti visoku umetnost, a neki samo lepu zabavu za omladinu u kojoj nema ništa osim dečije fascinacije čarobnjacima, zmajevima i patuljcima, čudeći se kako neko u tome može da vidi bilo šta više od bezazlene bajke. Obe strane pak, složiće se da je Tolkinov roman jedan od najvećih mitova (post)modernog doba.

Ako samo zavirimo u bibliografske jednice o ovom romanu i letimično bacimo pogled na more članaka koji se bave Gospodarom prstenova , videćemo da se radi o romanu koji je ''više od romana''. Pri tome ne mislimo na komercijalu ekspoataciju knjige i filma, razne mape, slikovnice i ''vodiče kroz zemlje i narode Srednjeg sveta''. Ceo jedan korpus ''ozbiljnih, analitičkih radova'' bavi se Tolkinovim delom, njegovom filozofskom, kulturološkom, pa i teološkom dimenzijom kojoj se bezmalo daje civilizacijski značaj.

Tako Džon Vest u knjizi Gospodar Prstenova kao odbrana zapadne civilizacije panegirično uzdiže knjigu kao putokaz za odbranu anglsoaksonske vojne i ekonomske premoći, koristeći Tolkinov roman kao moralni kamen temeljac, a njegovu novu mitologiju kao vodič za vaspitanje mladih naraštaja. Za njega je Gospodar prstenova vrelo mudrosti: '' I dok savremeni pisci stvaraju dela rutinski zaobilazeći mudrost prošlosti, Tolkinov ep se projavljuje kao svež planinski vetar, jer on uči moderne čitaoce formama literature koje se ne plaše da istražuju istinu i njene protivurečnosti, lepotu i nagrđenost, dobro ali i zlo. Herojstvo i njemu suprotan kukavičluk.''

Sličnu funkciju namenjuju ovom romanu razne desničarske Nju Ejdž organizacije, videći u njoj željene herojske arhetipove kojima treba upodobiti svoje mlado članstvo, pružajući levičarima priliku da iskale svoju ljubomoru (pomešanu sa prezirom) zbog formiranja nekakvih paramilitarnih ''hobitskih kampova'' koji na leto niču u razvijenim zemljama EU.

Tako se na zapadu održavaju naučni simpozijumi o kosmogoniji u Tolkinovom delu, a već dugi niz godina postoje udruženja kao što su ''Tolkinovo društvo'' ili ''Mitopoetičko društvo'' sa svojim periodičnim publikacijama. Broj fan klubova je ogroman.

Sholastika jednog modernog mita

Koliko je ozbiljan tretman koji dobija Tolkinov delo govori i sledeći primer. Ralf Vud, protestantski profesor teologije na Bejlor univerzitetu, napisao je knjigu pod nazivom Jevanđelje po Tolkinu u kojoj posmatra trilogiju Gospodara prstenova kao novi izraz Božijeg objavljenja. Bizaran zaključak, koji se nameće nakon visokoučene teološke analize i sholastičkog mudrovanja u kojem se poredi kosmogonija, pitanja teodiceje, kao i vrlina, motivacije ličnosti iz Svetog Pisma i Tolkinovog dela je sledeći: nakon svojeg projavljivanja i Zaveta sa narodom Izrailja, nakon poslanja Hristosa kao otelotvorenog Boga-Logosa, Bog je u svojoj premudrosti odlučio da se u moderno doba objavi kroz Tolkinov roman ne bi li izbegao alegorije i apstraktnost moraliziranja. Vud upinje sve svoje intelektualne instrumente da opovrgne paganizam Gospodara prstenova (tvrdeći da je samo forma romana preuzela pripovedanje i pojedine motive iz paganskih epova) i da pokaže da je nada i milosrđe Družine prstena hrišćanska, da je stvaranje Srednjeg sveta zvukom Eruove (Oca Sveta) simfonije jednake Mojsijevom Šestodnevu, a uloga zlog Morgota i njegovih slugu zapravo ista delovanju Satane i palih anđela. U prilog tome, autor kao ključni argument uzima činjenicu da je Tolkin bio dobar katolik i da je redovno uplaćivao priloge za karitativne svrhe, dok se paganskim epovima bavio profesionalno,''eks katedra''.

Neko bi pomislio da je jadna civilizacija koja od jednog dobrog romana pravi sebi idola, i ne bi bio daleko od istine. Neko bi kao sablazan doživeo saznanje da profesori teologije pišu egzegeze kako Tolkinov roman nije u suprotnosti sa hrišćanskom verom, već je njen ''najdublji izraz''. Neko će u tome videti izraz ljudske potrebe za arhetipskim vrednostima, nužnost pronalaženja zaboravljenih mitskih matrica. Drugima će to samo biti pokazatelj Tolkinovog uticaja i važnosti u kolektivnoj psihologiji liberalističkog društva koje vapi za herojima. [2]

Manje je poznato da je sam Tolkin pišući Gospodara prstenova nameravao da napravi novi mit za jednu civilizaciju. Hobit je bio samo igra, zabavno štivo za decu vioskoučenog profesora filologije, ali ne i Gospodar. .. ; on je rađen studiozno, više od decenije, i vremenom se iskristalisao u želju autora koju nije prikrivao.... želju da stvori mit. Mit za anglosaksonski svet, njihov mit po njihovoj meri, koji će se razlikovati od drevnih sačuvanih mitova grčko-rimskog sveta, levantijsko-mediteranskih mitova i nordijskih saga. Beovulf je, mada zapisan u Engleskoj početkom srednjovekovne gotike, ipak bio mit danskih invazionih pljačkaša koji su harali obalama Britanije.

Dobro upućen u Novalisovu tvrdnju da je narodni ep prvobitna i najveća poetska kreacija čoveka, i identičnog mišljenja Šilera i braće Grim da u epovima leži dublji smisao i vrednosna matrica koja doprinosi opstanku društva, Tolkin je sa pedanterijom učenog Anglosaksonca prionuo na posao da napiše novu mitologiju. Izmisio je cele hronologije, jezike isčezlih rasa, narodne pesme, dinastije, geografske mape... Prenebregnuvši Grimovu nepoverljivost prema svakom prilagođavanju narodnih tvorevina publici (a kamoli produkovanje novih), Tolkin je za nešto više od pola veka od pisanja svoje trilogije postigao svoj cilj: od kultne knjige i rodonačelnika jednog književnog pod-žanra, knjiga je postala nosilac mita cele jedne civilizacije - civilizacije Zapada koja pretenduje da preraste u globalno društvo.

Tolkinov roman ima sve atribute mita [3] , i autor ga je bio potpunosti svestan kada je upitan o čemu zapravo govori njegov roman.

''O smrti i besmrtnosti''- glasio je njegov odgovor.

Anatomija Tolkinovog sveta

Kakva je sadržina Tolkinove mitologije, koje su vrednosti koje prenosi zajednici koja se sa tim vrednostima identifikuje? Kakav svet on prikazuje?

Gospodar prstenova je jedno od najboljih ostvarenja Nju ejdža, pitko i zanosno štivo koje prestavlja izraz repaganizacije hrišćanskih vrlina koje se, preoblikovane i pojednostavljene do krajnosti, projektuju u uzbudljivu avanturu. Delo nije ni hrišćansko ni pagansko, već post– hrišćansko. Baratajući hrišćanskom vizijom sveta, ponekim vrlinama, ali dajući im jedan nehrišćanski, površni i neobavezujući kontekst, knjiga predstavlja romantičnu viziju blisku svakom onom ko psihološki oseća potrebu za pravdom, dobrotom, lepotom i trijumfom istine kojima toliko oskudeva savremeni svet.

Sama avantura je deo manihejske borbe dobra i zla kojoj po samoj svojoj prirodi, tj. rasnom poreklu pripadaju gotovo svi protagonisti ovog novog mita. Patuljci, vilenjaci, hobiti i pojedini ljudski narodi su po prirodi pozitivni i moralno ispravni; oni su na strani sila dobra tokom celog istorijskog procesa. Između njih postoji jasna hirerarhija stepena moralne dobrote na čijem su čelu vilenjaci, zatim patuljci i hobiti, i na kraju ljudi. Dužina i kvalitet njihov životnog veka, identično je poređana i opada od vilenjaka ka ljudima. Ista je priča i sa natprirodnim moćima, s tim da vilenjacima tu ravnopravno kunkuriše red čarobnjaka. Oni su u Srednjem svetu neka spona između svih ''pozitivnih'' rasa, i nejasno je da li su oni ljudi ili vilenjaci, njihov prelaz ili nešto treće.

Retki izuzeci su čarobnjak Saruman, Golum (koji je nekad bio hobit) i donekle čovek Boromir, ali se njihovo moralno posrtanje pripisuje isključivom uticaju Prstena moći koji ih pretvara u svojevrsne zavisnike, narkomane i robove sila zla. Frodova borba protiv uticaja Prstena posmatra se kao moralna borba u kojoj odustanak od uništenja Prstena znači i moralni pad, kome sledi i ubrzana fizička propast, pogibija. Sve u svemu, da nema hipnotičkog zova Prstena, ne bi bilo ni moralnih dilema, ni voljnog kolebanja kod ni jednog lika Srednjeg sveta.

Ako se čitalac povede za mišljenjem da je Prsten samo izraz volje za moć, i da volja za moć predstavlja zlo, grdno će pogrešiti. Tri prstena koja poseduju Vilenjaci (odnosno Čarobnjak Gandalf) takođe su Prstenovi moći. Budući da nisu sazdani od gospodara zla Saurona i da ih vilenjaci (ti besmrtni melanholični lordovi) retko koriste, jer su nezainter e sovani za nedaće sveta u kome obitavaju (i koga polako napuštaju), ne postavlja se moralna dilema da li i oni treba da budu uništeni. Prstenovi su dobri ili zli spram toga ko ih je iskovao. U skladu s time oni emituju svoj uticaj, i time je njihova moralna sila jednom za svagda određena. Volja za moć jednog prstena je zla jer je zao njegov tvorac, a drugog dobra jer joj je i tvorac takav.

Nepostojanost ljudi u Tolkinovoj trilogiji se pokazuje kao moralna, ali ona je uglavnom sasvim druge prirode. Ljudi su ili malodušni, neodlučni i nesložni, ili su glupi i neupućeni. Vrline opadaju od visokorodnih Dunadaina (koji predstavljaju prelaz imeđu ljudi i vilenjaka) do negativaca, planinskih ljudi i ljudi iz Harada sa juga, koji su negativni zato što su saveznici Saurona - gospodara tame, i čija se motivacija, osim pljačke, i ne vidi u samom mitu o Prstenu.

Sa druge strane, prave ''negativne'' vrste su orci, troli i vuci koji predstavljaju nakot zla, porod zlih mutacija. Oni su palikuće, rušitelji sveta, koji se porađaju u blatu, žive u mračnim špiljama, proždiru ne samo neprijatelje, već i predstavnike sopstvene vrste. Nepoznato je u kakvom ustrojstvu žive mimo vojničkih hordi, da li postoje ženski primerci ovih vrsta, da li su ikad išta stvorili, zašto žele da unište druge vrste. Da li ovi ''apsolutni'' varvari imaju neku nameru da vladaju drugima, ili da ih samo opljačkaju i istrebe, da li su samo slepi pioni volje mračnog gospodara ili imaju sopstvenu volju i ikakvu predstavu o svom životu i vrednostima koje ispovedaju? Da li veruju da su oni u pravu i da im je načinjena nepravda od strane dugih? Sva ova pitanja ostaju bez odgovora.

U sličaju heroja ovog mita sve ostale moralne dileme su granitno istesane, nedoumice više taktičke prirode, i sve krvoproliće u koje se upuštaju moralno ih ostavlja čistim jer brane svet, civilizaciju dobra, mir i razumevanje, spram apsolutnog zla, donosioca pokolja i uništenja. Projave hrišćanskih vrlina saosećanja, milosrđa i drugarstva iza surove herojske etike, odvija se samo unutar ''pozitivnih'' bića i rasa. Za negativne likove ''hrišćansko'' ispoljavanje osećanja ne postoji.

Jedini izuzetak je odnos Froda prema Golumu, kao jadnom i degenerisanom biću usled delovanja Prstena, ali ta milost retko prelazi u potrebu za moralnim preobražajem Goluma. Ona ostaje pretežno u sferi sažaljenja, i podudara se sa korisnošću Goluma kao vodiča neophodnog da bi se avantura uspešno okončala.

Celim romanom provejava predhrišćansko verovanje u neizbežnost sudbine. Proročanstva su česta i brzo se ostvaruju, i svako vrlo brzo nakon dela žanje svoju sudbinu. Nagrada i kazna nastupaju gotovo trenutno, a eshaton predstavlja samo jednu epizodu istorijskog trajanja koje je linearno, ali ne i progresivističko. Naime, ono se posmatra kao tok degradacije viših bića ka nižim, a preostale vrlinske snage koje deluju kao dobro u istoriji imaju konzervativnu ulogu, da spasu svest od propasti pod udarima sila mraka i uništenja. Poslednji predstavnici viših, vrlinskih bića čuvaju svoja ezoterijska znanja ili predmete (palice, prstenove moći, mačeve ili Palantire - čarobne kugle) podalje od neupućenih i zantiželjnih. Znanje je samo za izabrane, a pogubno za ostale, kako npr. pokazuje sudbina Dentora koji je gledao u Palantir i bio uhvaćen od strane sila Mordora.

Zanimljivo je primetiti da Srednji svet, sa velikim rasnim i duhovnim rasponom od besmrnih do mutanata - varvara, ne ispoveda nikakvu religiju niti upražnjava bilo kakav obred ili drži se verskih običaja, osim proslava, vašara, i rođendana kod Hobita koji imaju izraziti malograđanski karakter. Jedini religiozni momenat romana predstavlja prelazak

iz Srednjeg sveta u drugi, duhovni i bolji, koji se nalazi iza zapadnih mora. On se prikazuje kao putovanje brodom iz zapadnih luka, sikretiči mešajući nordijsku pagansku tradiciju, mit o ''novom svetu'' i merkantiličke običaje anglosaksonske civilizacije.

.... Dobrodošli u rat protiv terora ( Mordora)

Da je Gospodar pristenova pisan samo kao zabavno bajkoliko štivo, ili da je to ostao, gore izvedena analiza bila bi bespredmetna. Ali, Tolkinovo delo je postalo mit jednog društva, ono oblikuje perceciju modernog zapadnjaka i drugih pozapadnjačenih društava koji u njemu vide uzore, i koji spram njega traže poređenja u realnom svetu. Zato nas ne treba iznenaditi činjenica da jedan odrasli i renomirani novinar kao što je Miša Gleni u svom bestseleru ( Smrt Jugoslavije ) Miloševićevu Srbiju naziva Mordorom [4] ma kako to patetično zvučalo, niti što će sutrašnji sukob civilizacija biti od strane zapadnih ''vilenjaka'' doživljen kao najezda Orka, a svaki pokušaj da se preraspodeli moć u monopolarnom svetu kao pokušaj da sile zla dođu do Prstena moći.

U ključu koji nam daje Tolkinovo delo jasnim će nam se ukazati manihejska precepcija vodećih zapadnih političara koji svet dele po crno-belom obrazcu, u kome se sukobljavaju monolitne sile dobra i zla, a genetska ''predodređenost'' dobrih i zlih svetova hrli ka konačnom obračunu i trijumfu dobra. Samonabeđeni ''gospodari dobrih prstenova'' danas imaju brigu kako da, u njihovoj vizuri mračnim silama i otpadničkim državama i narodima, oduzmu nuklearno oružje, jedno od njihovih ''prstenova moći'' koje žele po svaku cenu zadržati samo za sebe.

A kada se shvati da nam je dodeljena uloga Orka, ma koliko čeznuli za hobitskim idealom ''države blagostanja'', vilenjaci sa one strane mora kreiraće nam nove priče, i one mitske, i one realne.


[1] Sama priča formira n a je mnogo pre 1939. godine i malo ili nimalo je izmenjena sa početkom rata. I sam Tolkin u predgo voru kasnijih izdanja poriče ovu vezu: ''Taj stvarni rat ne liči na ovaj legendarni, ni po svome toku ni završetku. Da je nadahnuo razvoj ove legende ili upravljao njime, onda bi Prsten svakako bio oduzet i upotrebljen protiv Saurona: ovaj ne bi bio uništen već zarobljen, a Barad-dur ne bi bio razoren, već okupiran.'' Tolkin nadalje kategorički tvrdi da ne trpi alegoriju u svim njenim pojavnim vidovima.

[2] Pomenuti Džon Vest tako tvrdi da Srednji svet sa svojim čarobnjacima i čudovištima predstavlja istinitiju priču o stvarnom svetu nego svet izmaštan od strane egzistencijalista i metafizičara naturalista. Uzimajući u obzir smrt zapadne filozofije u 20. veku i smatrajući da između dve mašte veću relativnu vrednost ima ona koja više i jače može da motiviše stvarne ljude, Tolkin je danas neuporedivo uticajniji od bilo kog filozofa, ne samo modernog, nego i klasičnog, naročito od kako se urušila marksistička ideologija.

[3] Prema priznatom stručnjaku za narodnu umetnost Kembelu, ista se može podeliti u tri grupe: na mitove, legende i priče. Mitovi su religijske usmene tvorevine koje objašnjavaju odnos večnosti i vremena. Oni daju vrednosti koje se prenose sa jedne generacije na drugu i služe za formiranje i održavanje zajednice koja se njima napaja i koja se na osnovu ovako postavljenih vrednosti ponaša. Legende predstavljaju prikaze jednog vremenskog odsečka, epizode davne prošlosti, koja služi da mitskim simbolizmom objasni ljudska događanja i njen smisao u ključu mitologije koju prenosi. Priče su pak, namenjene da prekrate duge noći i višak slobodnog vremena po danu, da zadovolje ljudsku glad za dobrim i zanimljivim događajima, da zagolicaju maštu i nahrane znatiželju.

[4] Slično čini i nedavno izvikani pisac Milan Vidojković u romanu Kandže opisujući Miloševićeve kontramitingaše u vreme studentskog protesta: ''Diktator je pozvao svoje mračne horde u Beograd! Ako ste ikada gledali crtani film Gospodar prstenova, to vam je to! Oni su ružni, prljavi, bez zuba, jedino što vole je Milošević, a sve što mrze smo mi!'' Marko Vidojković, Kandže, Samizdat B92, 2004, str.85

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM