Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kulturna politika

   

 

Ničeovo pismo Svetislavu Basari

                                                                                                           Valhala, Gladsheim

                                                                                                            Thorsday 13, uo či Ragnaroka

Dragi gospodine Basara,                                    

svako ima pravo da piše o meni, ako je to zanimljivo. Ali to što tvoj roman Srce zemlje ne ispunjava ovaj osnovni uslov nije, ipak, razlog ovog mog obraćanja. Razlog ne leži ni u tome što si za temu romana uzeo već kolokvijalnu « misteriju Ničeove biografije » i upakovao je u opšta mesta savremene beletristike, kakav je svakako postao   moj odnos sa Vagnerom, Frojdom i Lu Salome, a sve u cilju da bi promovisao vlastiti «postmoderni» diskurs, loše zaodeven u političku mistifikaciju. Time si ponovo revitalizovao moje staro pitanje: do koje su mere tumačenja sveta simptomi jednog suverenog nagona - volje za moć?

U Srcu zemlje nisam baš prikazan sjajno, ali ne mari. Navikao sam. Uostalom, biti izgubljen čovek u zlom vremenu, koji preuzima na sebe breme stvaranja nacizma, zapravo Vagnerovu ujdurmu, i nije tako loše. Frojd mi podmeće glasine o homoseksualizmu i sfilisu, sestra Elizabet i moj zet dopisuju u moja dela antisemitske umetke. Sledbenici falsifikovanog ničeanstva potom unesrećuju svet, gotovo koliko i frojdistički mekušci koji stvaraju Novi svetski poredak. Raspad moje ličnosti postaje metafora propasti sveta potonulog u vrtloge niskosti, u kojima se, kao što sam i govorio, slabost pokazuje kao mnogo veći tiranin nego što je to ikada bila snaga.

Dakle, na ovakva poigravanja sa mnom i mojim delom sam se već sviknuo. Tvoj roman je samo fusnota u prilog mojoj misli. Vreme da se ponovo kaže: knjige koje pišu neposvećeni nisu kultura. One su civilizacija i direktna su inspiracija svake vrste zastranjivanja. Sam si još u « Tamnoj strani meseca » primetio koliko je zla naneto u svetu pogrešnim čitanjem mojih dela. Da nije prekasno, trebalo bi zabraniti Ničea, pisao si. (1) Pa ipak, ni ti nisi odoleo da me iskoristiš za svoje literarne igrarije, parafraze i dosetke kao pokazatelje pometnje sveta koji je izgubio svoju suštinu i koji jedva može da postoji kao literani tekst. Zašto? Možda si bio u pravu kada si poredio literaturu sa poodmaklim stadijumom narkomanije, kada heroin više ne donosi nikakav zanos, ali bez njega nije moguće živeti. Shodno tome, može se primetiti da je tvoja literatura samo izraz stepena tvoje zavisnosti od pisanja, a njen kvalitet izraz   tvoje rastu će otupelosti.

Od svega napisanog volim samo ono što neko napiše svojom krvlju. Piši krvlju, i saznaćeš da je krv duh. Ne može se lako razumeti tuđa krv: mrzim dokone ljude koji čitaju. A još više mrzim dokone ljude koji pišu, naročito o meni. Uvek sam više voleo onoga koji ispred svog dela razbacuje zlatne reči, a ipak više održi nego što obeća: jer on želi svoju propast. Na žalost, ti nisi od takvih. To jest - više nisi - ako si nekada i bio, ili bar obećavao da bi mogao biti.

Razlog mog obraćanja tebi je druge prirode, i leži u apsurdnoj činjenici da si roman o meni posvetio Zoranu Đinđiću, navodno, još dok je on bio živ. Još gore: u svojim izjavama povodom romana, neprestalno si poredio mene i Đinđića. » Bio je to čovek koji je hteo da promeni mnogo stvari i koji je, na izvestan način, završio kao Niče. Znači, ljudi koji hoće promene, koji žele da učine ljudima da im bude bolje, prolaze veoma loše. (2) »

Dvostruka je nepravda meni naneta tim poređenjem. (A verovatno i njemu, imajući na umu njegovo levičarstvo i njegovu doslednu, pred kraj tek slabo zamaskiranu prvrženost idejama onog konfuznog, ali zavodljivog apostola gomile, Karla Marksa.)    Prvo, insinuiraš mi da sam čovek koji je želeo promene, kao da nije opšte poznato da je želja za promenom izraz najnižih duhova. Naročito ako se žele promene na bolje. Time si moju nameru da se prevaziđe čovek, taj predmet smeha i bolog stida, i stvori Natčovek, izgleda želeo da pacifikuješ, politički upristojiš i prilagodiš duhu vremena. Ili me naprosto nisi razumeo?

Drugo je, i neuporedivo gore, ako si u Đinđiću prepoznao mog Natčoveka. Bila bi to najveća glupost   i uvreda naneta meni i mom učenju. Čak i ako je u njemu bilo neke obećavajuće “nadljudske” i demonske energije, njegov lični i socijal-politički ideal bila je srednjoevropska malograđanština kojom je bio trajno fasciniran, a koja je nešto najdalje mom filozofskom habitusu.

Manje je zlo ako iza ovog besmislenog poređenja stoji obični konformizam ili tvoja stalna želja za mistifikacijom: možda ti je cilj da i nas, poput drugih modernističkih simbola - drugih ličnosti, ideologija i   fiktivnih istorija - toliko izmistifikuješ da se više ne može odrediti šta je fiktivno, šta dokumentarno, šta je fantastično, a šta realistično. U tom slučaju imaš moju podršku.

Štaviše, možda ti ja mogu i pomoći u tome – Niče je uvek davao zanimljivi primer. I kao što su mene i moje učenje u tvom romanu izokrenuli i izopačili ljudi iz moga okruženja – Vagner, Paul Re, Lu Salome i   sestra Elizabeta, možda su tako i njegove reforme izokrenuli Beba, Čeda, Čume i Rašeta. Znaš onu poznatu – vladar je uvek dobar, zlo je njegovo okruženje koje ga drži u izolaciji i neznanju. Iza zvanične priče o Đinđiću – Velikom Reformatoru   možda stoji tajno apokrifno znanje da je Đinđić u stvari bio pobornik Večitog vraćanja istog, čovek koji je u svetu u kome je umro Bog ubrzavao nihilističke procese. Ipak, on se nedovoljno dobro skrivao - njegova amoralnost otkrivala da je on bio Natčovek sa one strane Dobra i Zla, a takvi su uvek na meti.

Možda su njegove reforme bile neuspešne sa predumišljajem, jer je on, kao i ti i ja uostalom (ne zaboravi da si napisao da se diviš neuspelim reformama (3)) zapravo prezirao napredak. Ne misliš valjda da mogu da poverujem da ste i ti i Đinđić zaista verovali da je ulazak u nadnacionalne tvorevine, u hi-tech totalitarizam u kome vladaju evrokrate od ektoplazme stvarno ulazak u   Realnost, kao što tvrdiš u novom romanu, a ne u Novu Vaviloniju virtualnog sveta koji je izgubio vezu sa osovinom? Nije valjda da su te ambasadorski kokteli toliko o šamutili, pa da ne vidiš da je ta naddržavna tvorevina najhladnije od svih hladnih čudovišta, koje ih natkrivljuje mačem i stotinama požuda. Ili ti je ono malograđansko bitte i danke koje se učtivo izgovaraju, a ništa ne znače, toliko omilelo da si postao ljubitelj duhovne eutanazije?

Nekad si govorio da je uspešan umetnik oksimoron   i da u najdubljim slojevima umetničkog projekta ne sme biti kompromisa i računice, jer je umetnik tu da posvedoči propast čoveka bez Boga. (4) Da li ga ti svedočiš tako što si se prišlihtao uz onu demohrišćansku orlušinu (zbilja je hristolik i smeran), ili je i to još jedna od tvojih postmodernističkih igrarija? Mistifikacija je lep izgovor za neodgovornost i oportunizam,   neimanje kičme i odsustvo stava. Tvoja postmoderna je za to najbolji dokaz.

Biti na rečima britak, a u životu sitni račundžija u svetu spisatelja je ne samo razumljivo, već i oprostivo. Ali, ako se već ide linijom manjeg otpora, onda je pametnije ne trpati se u neke stvari. Čemu onda lupetanje da je Đinđića pogodio onaj isti metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina? (5) Šta si time hteo i koga si, sem Ota Habsburga, time želeo fascinirati? Herojski metak Gavrila Principa je bio poslednji ekser u mrtvački kovčeg   malograđanskog leša zvani Evropa o kojem sam   pevao i nad čijim otvorenim grobom sam sa prezirom govorio. Pravci i trendovi, i državno-istorijski i književni se menjaju, a povika na avet srpskog nacionalizma, što je začuđujuće, uvek ostaje moderna. Zašto joj se kao antimodernista pridružuješ? I da li ti je računica u ovom slučaju prizemna ili pak metafizička?

Razni reformatori i modernizatori sprovodili su proces kastracije balkanskih varvara,   jednog od poslednjih ostrva Varvarstva i Života u mrtvom moru evropske kulturne entropije, a ti i tebi slični   ste im držali sveću. Zato se iskreno nadam da će ti dinarski varvari naći snage da jednom zauvek odbace vas, malograđanske evropejske ćifte, i vrate se punim plućima i sa strasnom nostalgijom svom prirodnom, nesputanom životu.

Atakujući na falsifikovane istoriografije i državne projekte ti si svu srpsku istoriju proglasio za slepačke pesme, basnoslovna preterivanja, halucinacije i iluzije nepobedivosti i veličine. Kao da se ono što je u tim projektima bilo pogrešno, nije   već samo srušilo   i iskompromitovalo. Bolje bi ti bilo da pripaziš da tvoje razračunavanje sa iluzijama i simulakrumima ne posluži za izgradnju novih istorijskih projekata (ili još gore, utopijskih i antiistorijskih) nego da im pišeš epitafe.

Nekada si srpski narod video kao mali narod velikih pretenzija koji stoji na vetrometini i kojem nisu baš za   sve krivi Turci (6) . Tvrdio si, uglavnom   sa pravom, da se u Srbiji danas, kao i   nekad, vodi borba za prevlast između stranih, zapadnih udvorica poput Dostiteja i Vuka sa jedne strane, i istočnjačke despotije nabijača na kolac poput Karađorđa i Miloša, sa druge strane, previđajući da Srbija ima i   nešto treće, nešto svoje, čemu možda i ti duguješ nešto od svog literarnog talenta. Tada su ti simpatije bile na strani ovih drugih. Posle si, napadajući na « azijatsku S rbiju » , njen sultanizam i rajinski mentalitet, napao ono navodno najgore što smo primili sa istoka. Kako to da si se sada opet, i to baš kad treba i kad je to postalo politički konjukturno, podvio pod skute udvoricama sa druge, zapadne strane?

Merio si rep starom, mrtvom Vuku i mudrovao o njegovom i Dositejevom udvorištvu, a sada mudro ćutiš dok novi, bolonjski dositeji i   briselski   vukovi vode tvoj narod u « pričama u nestajanje » . Ćutiš i po diplomatskim prijemima svojski zastupaš nepostojeće interese « uklete zemlje » koja u međuvremenu prestaje da postoji. I dokle ćeš, shodno duhu vremena, «herojski» nastaviti   da za sva zla optužuješ penzionisanog komesara iz Velike Drenove, praveći se da ne primećuješ aktuelne komesare iz NGO sektora? Danas ti ovi stavovi ne mogu doneti probleme, već samo javne aplauze, priznanja i nagrade. Ako ti je poneka možda danas i izmakla, već koliko sutra će ti biti nadoknađeno. Uostalom, živi bili pa videli.

Želeti da budeš poštovan, priznat i nagrađivan nije nešto što se treba prikrivati i mistifikovati. To možda nije u skladu sa tvojim ranijim pisanjem, ali je svakako ljudski. Čak i suviše   ljudski.

                                                      (S nemačkog izvornika posrbio i priredio: Saša Gajić)

1. S. Basara, Tamna strana meseca, Dereta 1997, str. 49

2. Večernje novosti, 07.01.2005

3. S. Basara, Tamna strana meseca, Dereta 1997, str. 62.

4. S. Basara, Mašine iluzija, Glas srpski, banja Luka 2000, str.24

5. S. Basara. Atentat koji traje, Vreme br. 704.

6. S. Basara, Tamna   strana meseca, Dereta 1997, str.17

 

 

 

 

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM