Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Etika i politika

   

Aleksandar Pavić

JOŠ MALO O RELATIVNOSTI MORALA

Ako je "moral relativan", kako nedavno reče na TV Politici Đorđe Mamula, Narodni poslanik iz redova DSS-a, onda je, parafrazirajući Dostojevskog, sve dozvoljeno. I ko je taj koji će onda imati legitimitet da svoje stavove nametne kao opšta pravila društva - osim onoga kojem zakon leži u topuzu i ko, pritom, ima najveći topuz?

Idući tom logikom do kraja, sa kog stanovišta bi moglo da se ospori, na primer, moje pravo da, organizujući grupu istomišljenika - ili plaćenika, da skinemo sve pretenzije lažne "moralnosti" - krenem u rušenje poretka čiji je Mamula jedan od stubova, u ime svog morala? Šta bi me, osim gole sile, sprečilo, pozajmljujući metodologiju NATO pakta, da prethodno okupivši i homogenizujući svoj pokret satanizovanjem Mamule i njegovih kolega do tačke dehumanizacije, na kraju upotrebim i bombe (osiromašene ili ne) da bi Mamulinu nemoralnu (bar po mome ) družinu uništio, kao što sve "moralne nakaze" (po terminologiji nekih od Mamulinih stranačkih kolega) i zaslužuju?

Kako reče jednom prilikom neumorni penzionisani general Stevan Mirković u nekoj drugoj televizijskoj debati: "nas komuniste su hapsili za vreme Kraljevine Jugoslavije - ali mi se ne žalimo!" Dabome, nisu se žalili, već su se organizovali, uzeli puške u ruke, došli na vlast i onda to isto radili onima koji su njih do juče hapsili, čak u još većem obimu. Po relativiziranom moralu - sve je uredu. I to je upravo taj relativizovani moral koji je ovde uspostavljen 1945, čije plodove žanjemo i dan danas.

Dakle, (poslušajte, vi potomci donosioca relativizovanog morala!) i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. bilo je sa tog gledišta u redu, jer je to bio njihov , natovski, moral: Bler i Klinton su se čak upadljivo upinjali da svoju politiku zaviju u oblandu najviših političko- moralnih vrednosti kojih su njihovi marketinški timovi mogli da se sete u vreme "najhumanijeg” (ili možda najhumanitarnijeg?) od svih bombardovanja u istoriji čovečanstva. Sa kog stanovišta se onda Mamula i njegovi žale, umesto da muški stisnu zube, kao što su to Mirkovićevi komunisti uradili, ćute i rade za dan kad će njihov moral da preovlada, možda čak i u NATO zemljama? Osim ako, možda, javno moralisanje i javne žalopojke nisu samo svojevrsna, krajnje pragmatična sredstva borbe za pobedu svoje moralnosti, za homogenizaciju svojih i pridobijanje ili obmanu neobaveštenih? Možda svet koji sebe smatra pristojnim drži da su reči moralnije sredstvo od partizanske puške - ne shvatajući, pritom, da se u suštini relativizovanog pogleda na svet, sve svodi na isto : na moralnu legalizaciju rata svih protiv svih, u kojem, po prirodi stvari, najbeskrupulozniji imaju ogromnu prednost.

U ovakvom pogledu na svet jasno se vidi zrno kraha ne samo naše već i moderne zapadne demokratije, čiji su menadžeri zaboravili - svesno ili nesvesno - na temelje svog blještavog oblakodera, koji već neko vreme čak i neobavezne posmatrače podseća na Vavilonsku kulu. A ti temelji leže u fundamentu jedne civilizacije prožete u svakom svom atomu hrišćanskom verom i hrišćanskim moralom - bez obzira koliko puta su i sam taj moral i sama ta vera pogrešno, čak i kriminalno, shvaćeni i primenjeni tokom vekova nakon Raspeća. Jer, bitno je da je postojao bar prećutni društveni konsenzus u nastojanju , u težnji ka izgradnji društvenog zdanja koje bi se najviše, koliko je to na Zemlji moguće, približilo idealu Nebeskog Jerusalima, kojeg bi bili dostojni jedino oni koji bi dali dobar odgovor na Strašnom sudu - i to samo u svoje ime, bez mogućnosti opravdanja u tuđim postupcima ili spoljnim okolnostima (gle, nije li to temelj modernog demokratskog poimanja individualne odgovornosti?).

Znači nekad, ne tako davno, u zapadnim demokratijama nije bilo govora o tome da je svačija moralnost jednako legitimna, već je postojalo jedno hrišćanski utemeljeno shvatanje da, mada je Istina (ona otkrivena u Novom Zavetu) jedna, postoji bezbroj zemaljskih puteva do nje i da, pritom, nijedan grešnik ne može, po samoj svojoj prirodi, da poseduje monopol na ispravnom njenom tumačenju, a kamoli na mapiranju nekog "jedino ispravnog" puta do nje. Najzad, na tom pogrešnom shvatanju su i pale prethodne apsolutističke monarhije, kada se u praksi ustanovilo da čak i vladavina u ime Boga ne može da spreči jednog običnog smrtnika da svoju apsolutnu vlast na neki način zloupotrebi ili pogrešno usmeri. Tako Luj XIV jeste ostavio Francuskoj Versaj na ponos i trajnu uspomenu, ali joj je ostavio i dugove koji su je na kraju doveli do sloma i Revolucije - čiji su nosioci, opet, zloupotrebivši situaciju, krenuli u rat ne protiv nečijeg pogrešnog poimanja božanskog uređenja na zemlji već protiv samog Boga, i moralnosti koja je iz vere u Njega proizilazila. Slična vrsta hubrisa, slična lujevski suverena, arogantna i slepa vera u svoju "nepogrešivost" ( ovog puta sekularizovana, što će posledice učiniti još strašnijim), uzgred rečeno, vodi ka uništenju i današnje, lujevski prezadužene zapadne demokratske civilizacije. (Ne ostavimo, ipak, nezabeleženu i primedbu da su, na primer, lujevske i druge građevine iz hrišćanskog doba zapadne civilizacije, ostale kao trajne tekovine za divljenje budućih generacija, dok se isto ne može ni zamisliti za betonsko-staklena zdanja obezduhovljene civilizacije sadašnjeg, post-hrišćanskog Zapada, što možda najplastičnije podvlači razliku između trajnosti vrednosti koje proističu iz sistema zasnovanih na moralnom apsolutizmu - pod uslovom da moral dolazi od Boga a ne čoveka - i onih koji proističu iz moralnog relativizma.)

Dakle, to što je donedavno predstavljalo ono civilizacijsko u zapadnim demokratijama bila je prećutna saglasnost oko jednog osnovnog, kohezionog stava, oko vernosti načelima proizišlim iz hrišćanske civilizacije (kada su čak i parlamentarni komunisti mogli da tvrde da je "Isus bio prvi i najveći komunista", a da neki od njih čak u to i veruju), koja je u svakom pojedinačnom čoveku videla neponovljivu božansku iskru koja je vredna sama po sebi, i to je ono što ih je činilo duboko stabilnim (zato su evropske crkve toliko i insistirale da se Bog ne izbaci iz novog evropskog ustava). Međutim, nova paganizacija, ili, još gore, nova ateizacija (čiji je paganizacija dosta puta samo puki, nesvesni instrument) potpomognuta (opet, dosta puta ciljano) talasima neevropskih i nehrišćanskih emigranata (i vrednostima koje oni donose), uveliko su izmakli to čvrsto i jedino tlo pod nogama onoga što je ostalo od civilizacije Zapada, što će već sledeća veća ekonomska ili druga kriza do kraja i ogoliti.

Ali, nije li već ogoljena ta moralna golotinja upravo kroz iskazane stavove Zapada prema dešavanjima na našem tlu? Bombardovanje na stranu, nije li, na primer, terorizam na Kosmetu relativizovan i, tako, (naivno ili cinično, svejedno je preostalim Srbima na Kosmetu) opravdan od strane raznih zapadnih glasnogovornika, prethodnom "srpskom represijom" (koja je, opet, ako je i postojala, mogla, sa srpskog stanovišta, isto tako biti pravdana prethodnim arnautskim zlodelima u vreme Osmanlija; ali, ne lezi vraže, "nepristrasno" je povučena vremenska crta iza koje niko nije mogao da traži opravdanje, što je, opet, "demokratsko" pravo menadžera sadašnjih moralno neutemeljenih "demokratija", u kojima je nametanje svog morala i svojih interesa koji iz njega proizilaze legitimno onog trenutka kada si stekao kontrolu nad polugama vlasti)? Jer, teroristi ipak imaju i neki svoj moral, koji mora, po relativizovanom shvatanju moralnosti, da nekako nađe svoje mesto u društvu kojim upravljaju - ili treba da upravljaju, u budućoj evropskoj super-državi - "nepristrasni" menadžeri bezlične, neutemeljene   i zato nakazne demokratije koja je osuđena na sigurnu propast, jer je sebe lišila svog osnovnog mehanizma samozaštite. A taj mehanizam ležao je u nespornom prihvatanju morala koji je proizilazio iz Novog Zaveta i poželjnosti društva zasnovanog isključivo na vrednostima iskazanih u njemu (ne zato što u Novom Zavetu leži ishodište prolazne i prozaične zemaljske moći, već večne, nepropadive Istine i večnog života). U takvom društvu bi se, kao što i jeste do unazad nekoliko decenija, pazilo i ko može da se doseli i pod kojim uslovima, s tim što uslovi nisu bili čisto ekonomski ili formalno-pravni. (Protežiranje ne-evropskih imigranata, ne zaboravimo, novijeg je porekla, ali je suštinski preobrazilo društveno-politički   život zapadnih demokratija i koristi se, možda iznad svega, kao sredstvo relativizacije doskorašnjeg vladajućeg moralnog obrasca Zapada.)

Vraćajući se Đorđu Mamuli, njegovoj i drugim strankama, i našoj stvarnosti - koja će, očigledno, biti takva dok se neki od nas ne organizuju i nametnu neku svoju - postavlja se samo pitanje: čemu onda more reči, Mamulinih ili bilo čijih drugih, u Narodnoj skupštini, na pres konferencijama ili okruglim stolovima, čemu racionalizacije bilo kojih postupaka - čemu, između ostalog, i žalbe na "Sablju" - ako je sve legitimno pod uslovom da trenutno vršiš kontrolu nad (bar nekim) polugama vlasti? Neki će reći da je legitimno sve što ne ruši "ustavni poredak", unutar kojeg je sve drugo što se ne kosi sa zakonom dozvoljeno. Međutim - opet - relativizacija morala meni daje moralno pravo da pokušam da kad-tad nametnem neki svoj ustavni poredak (a dotada da potkopavam na svaki mogući način vlast drugog i, kao nekada Broz, da priznajem samo sud svoje partije dok ne skupim dovoljno ljudi pod oružjem kako bi ustanovio svoje sudove), u čemu me može sprečiti jedino gola sila trenutno aktuelnog, njihovog poretka. (Dakle, relativizacija morala stavlja čak i same nosioce takvog poretka u suštinsku defanzivu naspram spoljne agresije i donosi trajnu nestabilnost sistema; jer svaki čovek, svesno ili nesvesno, ima potrebu za čvrstim verovanjem u nešto , i zato nelagodnost modernih, obezduhovljenih japi vladara u svim zapadnim državama pred fanatizovanim protivnicima koji veruju u nešto , zato povlađivanje i davanje za pravo teroristima, zato uzmicanje pred radikalnim Islamom i potajno divljenje prema "buntovnicima", otuđenima od sistema, za kojeg jadni, ideološki nihilizovani japiji duboko znaju da je bezvredan jer je relativizovan.)

U ovakvoj postavci stvari, dakle, i same reči gube svoj smisao - kao što većinom i jesu - pošto se one koriste isključivo u cilju promocije svog morala. One na kraju ostaju bitne samo onima koji žele da utvrde gradivo, ili onima koji žele da znaju u kom pravcu vetar duva, što je opet vrsta čitanja "između redova" iz doba real-socijalizma, kad je vladala neka druga, ali, po menadžerskom shvatanju demokratije, implicitno ništa manje vredna vrsta morala. Što samo potvrđuje stanje latentnog građanskog rata koji tinja ispod površine sistema, zasad još uvek pod kontrolom ovdašnjih, sve slabašnijih demo-menadžera, koji su dobri samo ako su naši , a ako nisu, podnošljivi su samo dok mi ne postanemo dovoljno jaki da postavimo svoje .

Pritom bi ovo poslednje moglo biti najopravdanije – čak i u samonametnutoj pustinji moralnih vrednosti - sa stanovišta obespravljenih (bar u svojim očima, što je već dovoljna legitimacija na pozornici opšteg međusobnog rata relativizovanih vrednosti), onih koji potiču od "gubitnika" iz 1945, vlasnika konfiskovanih imanja, ili od "tranzicionih" gubitnika, koji nisu bili na izvorima primarne emisije, koji nisu kroz člansku karticu neke od vladajućih struktura obezbedili sebi monopol na uvoz ovog ili onog neophodnog artikla, na trgovinu ovom ili onom deficitarnom robom u ratom-zahvaćenim područjima, ili proviziju od uništavanja ili "privatizacije" ovog ili onog društvenog preduzeća. Jer, takav bi revolt ipak imao neko "moralno preimućstvo", bivajući organizovan ne u ime sebične volje za moći pojedinaca ili klanova, već u ime nečeg višeg od bilo kojeg pripadajućeg pojedinca - u ime nekakve opšte pravde (što opet ne bi sprečilo nekog od ugroženih da uzvikne da se radi o "četnicima", "izdajnicima", "anti-reformistima", pa čak i "teroristima", što bi mu, opet, pomoglo, samo ukoliko bi se dovoljan broj pripadnika organa reda i zaštite njegovog poretka tim parolama mogao mobilisati da spreči trajno odlaganje trenutnog vlastodršca na đubrište istorije).

Đorđe Mamula je, dakle, izneo jednu duboku istinu našeg društva, koja se, na kraju, i ogleda u prizorima iz naše Narodne skupštine i sa naših javnih debata, gde nema zajedničke potrage za putem do Istine za koju su se svi prethodno, interno složili da je nesporna, gde nema takmičenja oplemenjenog zajednički prihvaćenim "višim smislom", već gde postoji samo nadvikivanje ili, u najboljem slučaju, čekanje da drugi završi sa izlaganjem svog kako bi prvi mogao da kaže svoje . Pritom se primećuje da se "zakrvljeni" učesnici debata uglavnom sasvim dobro slažu kad su kamere ugašene, da posećuju iste prijeme na kojima prijatno ćaskaju, što ponovo potvrđuje tezu da njihove reči više ništa ne znače i da nisu vredne slušanja. Još više, to nameće zaključak da su svi skupa prihvatili moralnu relativizaciju kao vrhovnu vrednost , što ih, u krajnjem zbiru, čini baštinicima jednog istog sistema vrednosti (ako se tako uopšte i može zvati). U tome, u činjenici da nam je javni život sveden na (trenutno) regulisano takmičenje ničeanskih "volja za moći", i da je to jedini zajednički imenitelj oko kojeg se nosioci institucija suštinski slažu, sigurno je, ne zaostajemo za najnovijim trendovima na Zapadu. Na sopstvenu nesreću. Ili, možda, nadolazeću nesreću onih koji u tome skupa učestvuju.

26.12.2004.

Beograd

 
     
     
 
Copyright by NSPM