SAOPŠTENjE SA SEDNICE PREDSEDNIŠTVA DSS, 12.03.2003

VANREDNO STANjE PRAVNO I POLITICKI NEUTEMELjENO

Na jedan nesporno teroristicki i kriminalni cin odgovara se merom koja vrlo lako može izazvati potpuno bezakonje i u krajnjem ishodu anarhiju

Predsedništvo Demokratske stranke Srbije je na vecerašnjoj sednici, kojoj je predsedavao predsednik stranke Vojislav Koštunica, najoštrije osudilo ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Ðindica i pozvalo na što hitnije otkrivanje pocinilaca tog zlodela, okarakterisavši ga kao klasican akt terorizma.

Posledice tog cina mogu biti pogubne za Srbiju u celini i politicke odnose u njoj ukoliko se podlegne onome što i jeste cilj svakog teroristickog akta, a to je sejanje straha, gubitak poverenja u institucije i pravni poredak, stvaranje atmosfere sumnjicenja i uzajamnog optuživanja.

DSS je nebrojeno puta upozoravala na veliki upliv kriminala u gotovo sve sfere društvenog života i na opasnosti koje iz toga proisticu. Nažalost, ta naša upozorenja su najcešce ostajala bez odjeka. Upozoravali smo, takode, da se veoma malo odmaklo na putu stvarne demokratizacije, uspostavljanja podele i ravnoteže vlasti i da u Srbiji nisu izgradene demokratske institucije. Tu ocenu potvrduje i cinjenica da se odmah pošto se tragedija dogodila poseglo za krajnjom, i potencijalno krajnje opasnom merom, zavodenjem vanrednog stanja. Ta mera je i pravno i politicki neutemeljena. Pravno, zato što se nisu stekli uslovi koje Ustav i zakon zahtevaju. Politicki, zato što se na jedan nesporno teroristicki i kriminalni cin odgovara merom koja vrlo lako može izazvati potpuno bezakonje, kršenje svih politickih, ljudskih, sindikalnih prava i u krajnjem ishodu anarhiju. Vanrednim stanjem se red nece uvesti, naprotiv, nered se može samo produbiti.

Mogucna zloupotreba vojske, njenim angažovanjem na policijskim zadacima, takode nece doprineti uspostavljanju reda: ona može samo još više podriti ionako krhko poverenje javnosti u MUP Srbije, suocen sa mnogim objektivnim teškocama, kao što može dovesti u pitanje ugled same vojske, koja nije ni organizovana ni opremljena za obavljanje policijskih funkcija.

Uvereni smo da jedini pravi izlaz iz teške situacije u kojoj smo se kao društvo i država našli ne leži u sužavanju demokratskih prava i sloboda, koje vanredno stanje neminovno nosi sa sobom, nego u okupljanju svih politickih snaga, bez izuzetka, kako bi se postigao široki politicki konsenzus. Drugim recima, izlaz je u formiranju prelazne koncentracione vlade.

Politika, 14. mart

KAKVU BUDUCNOST SRBIJA IMA BEZ ZORANA ÐINÐICA

Obezbedio mesto u istoriji 

Nekonvencionalan, šarmantan, neposredan u kontaktima, impresionirao je strane državnike i diplomate koji su u njemu videli ono što je i on želeo da oni vide – da Srbija ima inteligentne, obrazovane, moderne politicare i da treba verovati u njenu buducnost

--------------------------------------------------------------------------------

Dragoljub Micunovic *

--------------------------------------------------------------------------------

Prokleta je istina da neko mora da ode, da biste prazninom koju ostavlja iza sebe izmerili njegovu velicinu.

Zoran Ðindic je otišao u istoriju i legendu. Sada svi koji su ga voleli i oni koji su ga manje voleli – ravnodušnih nije bilo – svi oni jasno vide kolika je ta praznina.

Za razliku od mnogih politicara, koji se guraju u istoriju, Zoran Ðindic je znao, kao filozof koji je citao Hegela, da se na istorijskoj sceni ne igraju veseli, laki komadi, vec drama i tragedija. Uz to saznanje uzleteo je na istorijsku scenu, zaigrao sjajno glavnu ulogu, svestan moguceg tragicnog kraja.

Moje poznanstvo i prijateljstvo sa Zoranom Ðindicem staro je preko trideset godina. Uprkos razlikama u godinama i statusu, naši su se životi neprekidno dodirivali i preplitali, stvarajuci potku za jedno duboko prijateljstvo, koje je uz uspone i padove trajalo do njegovog jucerašnjeg odlaska.

Bio mi je student, saradnik, kolega u Institutu u Beogradu i Univerzitetu u Konstancu, u Nemackoj. Putovali smo cesto, raspravljali još cešce, dogovarali se najcešce. Zajedno smo sa grupom intelektualaca osnovali Demokratsku stranku, prvu opozicionu stranku u Srbiji nakon pola veka. On me je predložio za predsednika, ja njega za predsednika Izvršnog odbora. Udarali smo temelje toj stranci zajedno. Kada sam se ja povukao – on je preuzeo kormilo i izgradio najorganizovaniju i najjacu stranku u zemlji.

Koracali smo zajedno u istom smeru i u protestima devedesetih godina, a 2000. zajedno pobedili i preuzeli nove uloge. Za sve to vreme i kad smo se sporili, i kad smo se dogovarali, znali smo da je ta potka starog prijateljstva nepoderiva.

Kada danas treba da odslikam lik Zorana Ðindica, velika brzina njegovog nacina življenja i odlucivanja možda doprinosi da se neka crta izostavi.

Kao filozof, Ðindic je u nekoliko knjiga i disertaciji demonstrirao raskošni talenat prosudivanja i formulisanja, okicenog metaforama. Da nije otišao u politiku, danas bi imao punu policu svojih knjiga. Ali, i ono što je napisao, ostace u našoj filozofskoj baštini kao originalan plod.

Kao politicar, Zoran Ðindic je bio takode originalan. Delili smo ista politicka uverenja, naš vrednosni sistem bio je podudaran, ali on je imao više smelosti za eksperiment i pragmatican prilaz. Imao je, jasnije od drugih naših politicara, program, projekat, i to na aktivisticki nacin, kao program za akciju, realizaciju.

On je video mogucnost Srbije za modernizaciju, cesto rezigniran inercijom i otporima u društvu. Modernitet je bio opsesivan pojam za njega. Želeo je da što pre pobegnemo od zaostalosti i mrtvila. Verovao je da Srbija to može, ali da je treba probuditi, ohrabriti i naterati ako treba da trci. Kao moderan politicar video je stalni deficit u vremenu. Govorio mi je - kad bih ga malo rashladivao od uverenja da se sve može ako se hoce – treba nam samo vremena.

Bio je atipican srpski i balkanski politicar – jer nije tracio vreme tražeci izgovore da se ne donese odluka. Ako bi se neko usprotivio njegovom predlogu ili projektu, sledilo je pitanje: A šta je tvoj predlog? Koliko je potrebno vremena za to? Pored vizionarstva, Ðindic je posedovao i kreativnost i to brzu, nekada prebrzu, jer je štedeo vreme. Želeo je da se moderan svet, moderna Evropa zacne i u Srbiji, jer je u susretu sa stranim politicarima cesto osecao superiornost i pitao se zašto oni mogu, a mi ne.

Zoran Ðindic je bio hrabar covek. Smeo je da se izloži licnom riziku, ali ono što je za politicara važnije, smeo je da donese odluku. I u obicnom životu, pogotovo u politici, potrebna je velika hrabrost, jer se posledice odluka ticu i drugih ljudi. Vrlina je velikih politicara i državnika što pored racionalnog uvida i najboljeg izbora, imaju hrabrosti da brzo donesu odluku.

U istoriji se beleže samo odluke. Duga, pa i opravdana premišljanja, kolebanja, mogu biti zanimljiva literatama, ali ne istoricarima. Zato je Zoran Ðindic obezbedio sebi mesto u istoriji i zato je ogromna praznina ostala iza njega.

Nekonvencionalan, šarmantan, neposredan u kontaktima, impresionirao je strane državnike i diplomate koji su u njemu videli ono što je i on želeo da oni vide – da Srbija ima inteligentne, obrazovane, moderne politicare i da treba verovati u njenu buducnost.

Kakvu buducnost Srbija ima bez Zorana Ðindica? Možda slicnu onoj koju bi imala i sa njim, možda sasvim drukciju.

To zavisi od gradana Srbije – da li su spremni da se u ovom teškom casu pridruže Ðindicevoj želji za boljom buducnošcu. Potreban je zdrav, demokratski impuls iz dubine društva da krecemo, napredujemo, da se razvijamo i modernizujemo.

To zavisi i od aktuelne politicke elite – da li je u stanju da se uzdigne iznad pogubnih iskljucivosti i neprijateljstava, da li je u stanju da nazre javno dobro kao ideal.

To zavisi od demokratskih politickih snaga, stranaka i grupa, da li mogu pristupiti dobronamernom, racionalnom dijalogu i udruživanju u nastavku demokratskih reformi. Hocemo li mi demokrati brzo shvatiti da smo na istorijskoj kušnji: opstati ili nestati.

Bilo bi to izneveravanje Ðindica ako bismo se oko toga kolebali, i ako ne bismo brzo doneli odluku da nema kolebanja, da cemo sa vecom kohezijom zbiti redove i nastaviti napredovanje Srbije.

Zoran Ðindic je bio najbolje lice Srbije koje je ona mogla ponuditi Evropi da bi se sa njom udružila.

Njegova lepa harmonicna porodica nicim ne može nadoknaditi gubitak, i preostaje joj uteha da su ga imali, da ce se njime ponositi i da je veliko blago što im je dao ime koje ce u istoriji Srbije trajati. Meni ce lik inteligentnog i drskog decaka koga sam upoznao pre tri decenije, uvek biti pomešan sa likom premijera decackog izgleda, inteligentnog i drskog.

* Predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore

Intervju sa Dragoljubom Micunovicem | 14. mart 2003.Radio B92

Danica Ilic

"U dubini društva negde nema dovoljno snage. Ono što je najveci gubitak odlaskom Zorana Ðindica jeste da upravo to nadoknadimo, da nademo zamenu za energiju koja ce nam biti potrebna. Mislim da je ovo pouka svima.” U otvorenom programu Radija B92 gostovao je gospodin Dragoljub Micunovic, predsednik parlamenta Srbije i Crne Gore. Razgovor vodila Danica Ilic.

Dragoljub Micunovic

B92: Posle ubistva premijera Srbije Zorana Ðindica, medunarodna zajednica uputila je neke od jasnih signala da je spremna da podrži srpski narod i vladu. Pre svega, mislim na dolazak gospode Havijera Solane i Krisa Patena juce u Beograd, ali i na inicijativu gospodina Šidera da Srbija i Crna Gora bude hitno primljena u Savet Evorope. Vi najbolje znate, kao šef delegacije koja je više puta bila u Strazburu, koliko je puta taj prijem naše zemlje u Savet Evrope bio odlagan. Kako gledate sada na ovu inicijativu koja je stigla dan posle ubistva Zorana Ðindica?

Micunovic: “Naravno, pozdravljam tu inicijativu, mada bi, nažalost, bilo mnogo bolje da je ucinjena ranije i da su culi ono što smo im govorili. Govorimo godinu dana da prava podrška demokratskim snagama, demokratskom režimu u Beogradu jeste njegovo brzo ukljucivanje u sve evropske strukture. Dakle, u Savet bezbednosti, Savet Evrope i druge institucije. Ako želite nekoga unutra, onda je bolje da je u samoj organizaciji, i ako imate bilo kakva sumnjicenja, tu su pravila kojih se oni moraju pridržavati. To je mnogo bolje nego držati ih u izolaciji i stalno raditi po nekom, kako bih rekao, ''babuška'' efektu – kao kada otvorite jednu kutuju, pa tu ima još nešto. Napravljen je prema Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori, jedan vrlo neprincipijelan gest. To dalje držanje Jugoslavije izvan evropskih institucija u stvari samo jaca antidemokratski, antireformski kurs i one snage koje su svrgnute sa vlasti, koje su izgubile na izborima, koje su pobedene istorijski i kroz izbore i narodnim buntom ponovo ocekuju neku mogucu restauraciju. Govorio sam i govorio, bilo je uvek obecanja i uvek bi se našao neko ko bi tražio da se još nešto doda. To je najcešce bilo ono sa Haškim tribunalom i to orocavanje za odredene licnosti. Uvek sam govorio 'šta ako ne nademo te licnosti, necemo nikada biti u Savetu Evrope?'. Dakle, pokazalo se da je jedna politika stalnog ucenjivanja, stalnog dodavanja uslova, u stvari bila pogrešna. Ja mislim da u ovom trenutku apsolutno svi vide da za jednu krhku demokratiju – jer ovde demokratija nema neku tradiciju, sa tolikim ostacima staroga režima, starog aparata, i niza drugih stvari u društvu koje su neka smetnja modernizaciji i demokratizaciji –dalje uslovljavanje, nepomaganje, ne donosi ništa i da ce ovo biti preokret da se Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora, zaštite jednom direktnom pomoci koja ce doci i od Evrope i od Amerike.”

B92: Mislite li da kljucni faktori u medunarodnoj zajednici vide taj deo odgovornosti koji njima pripada i da ce promeniti politiku?

Micunovic: “Mislim da se to sada shvatilo jer se jednostavno i oni plaše. Šta ako bi na bilo koji nacin ovde došlo do haosa ili obaranja demokratskog režima? Sa cim se oni onda susrecu? Sa destabilizacijom citavog regiona, sa ogromnim problemom. Dakle, oni su na neki nacin uplašeni ovim što se dogodilo, mada smo im mi na to stalno skretali pažnju. Bilo je tu podrške i, kao što znate, nije Paten sada došao samo zbog ovoga. Bila je za juce planirana jedna sednica Saveta parlamenta na kojoj je on želeo da se obrati parlamentu i da podstakne i podrži novu državnu zajednicu, integraciju Srbije i Crne Gore, i da kaže da Evropa, naravno, insistira na tome da ta zajednica traje, da se harmonizuje, da na neki nacin omoguci da se što pre ude u dijalog sa Evropom i nade se u Evropskoj uniji. To je bila poruka koju je Paten trebalo da prenese parlamentu. Medutim, dogodilo se da te sednice, naravno, nema, da se desio tragicni obrt stvari, da je ubijen voda celog tog reformskog kursa i, naravno, oni su sad zateceni u situaciji u kojoj se pitaju šta dalje da se radi. Dobro je da su shvatili svi da je to ogroman gubitak za demokratsku Evropu i svet, a ne samo gubitak za Srbiju. Mislim da u ovom trenutku oni žele da ucine sve što mogu da se ojaca demokratski poredak u Srbiji i da se nastave reforme.”

B92: Vi ste za ponedeljak zakazali sednicu parlamenta Srbije i Crne Gore. Gospodin Marovic je saopštio listu kandidata za Savet ministara, ali pre toga trebalo bi da utvrdite nacin i kolicinu finansiranja za instituciju Srbije i Crne Gore. U kontekstu ovoga što ste sada govorili o dolasku Krisa Patena i medunarodne zajednice, da li se može govoriti o konkretnoj finansijskoj pomoci koja bi bila data novoj državnoj zajednici i otpocinjanju njenog funkcionisanja?

Micunovic: “Ja mislim da ce pomoci, da ce pomoc stici, možda cak i neka vanredna. Sednica je bila planirana za ponedeljak, nisam siguran da ce biti u ponedeljak, može da bude i u utorak, posle svega što se dogodilo. Mi smo imali jedan vrlo jasan dnevni red, agendu kako ce to ici, i trebalo je da to bude završeno danas. Medutim, ovaj zlocin nas je u tome omeo i sada ce možda biti promena u samoj kandidaturi – to cemo još videti. Mi smo se saglasili na prošlom sastanku na kome smo bili Ðindic, Svilanovic, Živkoic i ja i, s druge strane, Marovic, Ðukanovic i Vujanovic. To je sastanak koji je bio uprilicen u Saveznoj Skupštini u mom kabinetu i tada, te veceri, mi smo se dogovorili o svim detaljima. Trebalo je to danas da bude gotovo. Videcemo da li DOS, odnosno vlada, da li ostaju pri onoj kandidaturi koju su dali. U tom slucaju ja cu taj predlog koji je Marovic dao proslediti clanovima parlamenta – ukoliko ima izmena, taj se predlog povlaci i doci ce drugi.”

B92: Na koju izmenu mislite, koja je izmena moguca?

Micunovic: “Moguca je izmena jedino kada je rec o kandidatu za ministra odbrane.”

B92: O gospodinu Zoranu Živkovicu?

Micunovic: “Da.”

B92: Pretpostavljam da je to zbog toga što se gospodin Živkovic spominje kao …

Micunovic: “Ne znam. To je sada stvar Demokratske stranke. Na DOS-u je zakljuceno da Demokratskoj stranci pripada kao najvecoj stranci mesto kandidata za premijera i, naravno, mesto ministra koji ce sada biti u vladi, tako da ce oni imati sednicu Glavnog odbora u nedelju, to moramo sacekati pa cemo da vidimo da li ce to tada biti rešeno ili ce se ostati pri predlogu koji vec postoji. Ja to u ovom trenutku ne znam, ali saznacu u toku dana i imacu kontakte i sa Marovicem pa cemo se dogovoriti oko toga da li ipak možemo možemo da stignemo da u ponedeljak održimo sednicu. Sigurno je to da želimo da se što pre ta sednica održi, da što pre imamo vladu koja ce funkcionisati, koja ce onda moci da preuzme sve nadležnosti koje joj pripadaju kada su u pitanju bezbednost zemlje i, naravno, medunrodna komunikacija.”

PROPUSTI ÐINÐICEVOG OBEZBEÐENJA

B92: Gospodine Micunovicu, moram da Vas pitam da li mislite da je ubistvo Zorana Ðindica moglo da bude spreceno, s obzirom na to da je na njega vec pre ovoga bio izveden atentat sredinom februara?

Micunovic: “To je sada teško reci, to zavisi od svakog detalja, od jedne sitnice, da je ušao, da nije izašao na tom mestu nego na nekom drugom, sigurno da tog trenutka ne bi bio ubijen. Kada se ulože finansijska sredstva, kada postoje profesionalci, kada postoji organizacija koja želi da nekoga likvidira, onda su potrebne ogromne mere bezbednosti da se to izbegne. Nažalost, one nisu preduzimane, niti je sam Ðindic to previše ozbiljno shvatao i kontrolisao koje sve opasnosti postoje. Niti je nosio pancir, niti je vodio racuna da se njegovo kretanje i ne zna uvek, napravljeni su ogromni propusti i to je sasvim sigurno. Posle dogadaja na autoputu apsolutno je moralo da bude preduzeto sve, jer se sve upravo znalo. Oni deluju po principu “Koza nostre”, oni najavljuju ubistva i onda se mora bezbednost podici na najviši nivo i, naravno, protivudar je morao da bude blagovremen.”

B92: Kažete da su napravljeni propusti. Ko je napravio propuste?

Micunovic: “Sada ne znam tacno ko je za sve bio nadležan, ne bih sada u to ulazio, ali je sasvim sigurno da je u obezbedenju bilo ogromnih propusta.”

B92: Lista koju je policija vrlo detaljno i opširno saopštila nakon ubistva Zorana Ðindica ima imena koja su u javnosti vec duže vreme poznata, a pretpostavljam da su i policiji morala biti poznata. Da li je ova opsežna akcija morala i mogla da bude sprovedena pre ubistva Ðindica?

Micunovic: “Mislim da su posle atentata morale preventivno da se pretresu sve te grupe, a i da je to puštanje bilo skandalozno, kao i nacin na koji se sve to odigralo – kao da se ništa nije dogodilo, pogrešno je parkirao, odnosno registrovao kamion.”

KOD HABERMASA KROZ PROZOR

B92: Vi ste najduže poznavali Zorana Ðindica i saradivali sa njim. Šta za Vas licno znaci ovaj tragicni dogadaj, zbog cega ce Vam on najviše nedostajati?

Micunovic: “To je bilo jedno vrlo dugo prijateljstvo. Imali smo mi konflikte, svi to znaju, ali on je bio negde po mom ukusu, najperspektivniji mladi politicar – i ne samo politicar, bio je to i kao intelektualac. Ja sam ga upoznao vrlo rano, kad je došao na fakultet, bio je onako, kako bih rekao, decacki drzak, bio je drzak i prema profesorima. Ja sam mu predavao, ispitivao ga, bio sam u diplomskoj komisiji i imao sam ogromne simpatije prema njemu, naravno, i voleo sam ga više nego drugi. I htela je tako sudbina da smo bili povezani, bez obzira na razlike u godinama i statusu – što sam ja bio profesor a on je bio student. Tada je bio progon profesora sa Filozofskog fakulteta, studenti su nas stalno štitili, uostalom, kao i ostale kolege. Cim je došao negde 1970/71. godine na fakultet, on je nasledio neku tradiciju studentskog bunta koji je tu važio i brzo je stao na celo toga. Organizovao je generalni štrajk kad su nas otpuštali. Napravio je jednu organizaciju sa zagrebackim i ljubljanskim studentima, što ga je koštalo osude od godinu dana zatvora. I onda se odmah našao kao obeležen. Kada sam ja otišao u Konstanc, poslali smo jedno pismo. Ja sam mu rekao 'dodi' i on je odjednom banuo jednog dana, inace je takav bio – kroz prozor je ušao u kabinet kod Habermasa, pošto je sve bilo zakljucano – i rekao je 'ja sam taj i taj, prijatelj sam tih i tih ljudi'.

Kad je došao u Konstanc, ja sam ga predstavio filozofu Vermeru koji je bio šef tog filozofskog odeljenja. Odmah smo sredili da radi doktorat tu, da ima neku malu finansijsku potporu i da stanuje u jednoj kuci koju su studenti bili zauzeli, bilo ih je nekoliko… Odmah je celu kucu pokrenuo. Danas su mi se javljali svi ti ljudi iz Konstanca. Njegova kreativnost je zbunjivala i šokirala Nemce koji znaju nekakava pravila, red itd. On je mimo toga radio. Recimo, izriljali su baštu, posadili ekološki, našao je nekog Turcina te je to semenje za luk, za krompir posadio, našao je neke decake da skupljaju jabuke koje su padale po putevima okolo prema gradu, nekog Grka da po pola podele pravljenje sokova, pa smo pili stalno sveže sokove od jabuke – imao je stalno neke smele ideje. Naravno, to je bilo vreme velikog vrenja u Nemackoj, tada je vladala borba protiv terorizma, bila se uzdrmala cela Demokratska Nemacka koja je bila optužena od opet onih koji su hteli da iskoriste i napadnu sve napredne levo orijentisane ljude u Nemackoj. I onda je briljantno tu doktorirao, otišao da odsluži vojsku, vratio se ponovo u Konstancu, onda je dobio stipendiju, a kada sam se vratio u Beograd, osnovali smo taj institut. Ja sam ga odmah pozvao, rekoh 'sad je dosta lutanja, besposlen si u Nemackoj, dodi, ti si doktor, ti si doktorirao na nemackom jeziku'. Izabrali smo ga za saradnika u Instututu za filozofiju i društvenu teoriju. E, onda se otvorilo mesto za profesora filozofije na Univerzitetu u Novom Sadu. Ja sam telefonom s njim razgovarao, on je bio u to vreme u Becu, pa sam popunio prijave i prijavio ga za taj konkurs gde je izabran. Nažalost, trebalo je da se predaje tek za dve-tri godine, ali došlo je vreme politike i on svoju profesorsku karijeru u Novom Sadu nije razvio.

Onda smo odlucili da osnujemo stranku, zajedno smo je osnivali, zajedno sa drugima koji su u tome ucestvovali – sa Cavoškim, sa Koštunicom, Radetom Stojanovicem i da ne nabrajam sada sve koji su u tome ucestvovali. Kad je trebalo da biramo predsednika, on me je predložio za predsednika i tada sam bio jednoglasno izabran. Kad sam ponovo bio izabran za predsednika na izbornoj Skupštini, ja sam njega predložio za predsednika Izvršnog odbora. I on je bio motor, ja bez njega teško da bih mogao da napravim te prve rezultate sa Demokratskom strankom koje sam napravio. Naravno, posle toga je usledio raskid, ali bez obzira na to – ono naše duboko zapretano prijateljstvo nikad nije prestalo, nikad nisam nijednu rec upotrebio kojom bih ga bilo kada napao. I, naravno, cim su se vremena malo stišala i bura oko toga, mi smo vrlo brzo uprilicili prvi kontakt i ispricali se prijateljski o svemu što je bilo i kako je bilo, pretresali smo to i ostavili van svake upotrebe. To ranije duboko prijateljstvo je u stvari bilo potka za našu saradnju koja je bila nekad vidljiva, nekad nevidljiva, jer nekada smo imali kontakte van ovih formalnih, vidali smo se po kucama. Ono što je sada strašno u celoj ovoj prici jeste da smo olako izgubili politicara koji je potpuno bio zasenio evropske politicare. To se nama cesto dogada, mi smo jedna mala zemlja, dodu oni na razgovor i vi vidite da nisu ništa pametniji, naprotiv, u mnogo cemu niti su obrazovaniji niti su pametniji, a vode neku politiku te zemlje, žive sjajno. I stalno je bilo to pitanje – dobro, zašto mi to ne možemo. Secam se jedne metafore koja kaže – Avganistan i Švajcarska, imaju planine i jedni i drugi, te cuke i ta cuda, Švajcarci imaju 40.000 dolara po glavi stanovnika, Avganistanci, naravno, nesrecu koju su imali, šta je problem? Dakle, problem nije samo da ti priroda da neke resurse, pa da imaš naftu ili bogatstvo zemlje, nekima je to dobrodošlo, ali nije spas u tome. Možete imati sva prirodna bogatstva, ali treba stvoriti jedan potpuno drugaciji moderan duh, moderan pristup, racionalni pristup svetu, drukciji odnos prema vremenu. I on je to imao, taj jedan motor koji je pokretao sve. Bilo je tu brzine, naravno, tu i pogrešite, pogrešno pedvidite itd. Bilo je i razocaranja, a i o tome smo vrlo cesto pricali – o tom mrtvilu, o toj nemogucnosti, o toj nekoj navici naših ljudi, zlovolji, i da ne ucestvujete u jednoj stvari, u tom sitnicarenju, malim mržnjama koje sputavaju. U poslednje vreme su mu sugerisali, i ja sam se time bavio, da malo proucavamo istoriju Srbije koja je strašna – ta nemogucnost da se odlepi od te prve anarhicne tako negde u zemlju seljacku zakovane inertnosti, da se krene napred ka nekim reformama koje odmah bivaju posecene. Šta je to strašno u toj istoriji, pogotovu u tim politickim borbama? Danas ljudi misle da je strašno ovo što se medu nama dešavalo, medu politickim strankama, pa nekakve svade, ali neka pogledaju istoriju i onda ce videti koliko je to bilo još strašnije i na kakvom strašnom tlu, mocvarnom, kaljavom, u tom politickom životu Srbije. Mi danas treba da gradimo jednu demokratsku, modernu, pravnu državu. E, to smo znali. Pitanje je bilo šta može da uradi politicka struktura, ta politicka elita ili establišment, zovimo to kako hocemo. Vi možete doneti sjajne zakone, i to je naš zadatak. To su reforme. Možete da pokrenete malo taj duh. Ali ono što je pravi istorijski napredak, razvoj, to je ono što se odvija u dubini društva. Tu nama predstoji ogroman rad. Tu, u toj dubini društva postoji pristajanje na postojece, i na teror, i na šta god hocete, neko malo pomicanje, pristajanje na neku maglu koju vam prodaju, na neki mit o vašoj velicini, da ste triput ratovali, sve savladali, sve pobili, bežanje od hrabrosti da se sretnete sa cinjenicama gde ste, šta ste. Pricamo koješta, imamo 20 posto nepismenih u ovoj državi, 20 posto – niko to nema u Evropi. Dakle, u dubini društva negde nema dovoljno snage, ili motora, i ono što je najveci gubitak odlaskom Ðindica jeste upravo to da nadoknadimo, da nademo zamenu za tu energiju koja ce biti potrebna. Mislim da je ovo pouka svima.”

B92: Imate li snage, vi politicari koji ste ostali posle njega za.....

Micunovic: “Ja se nadam da imamo. Što se mene tice, ja cu biti tu.”

B92: A ostali Vaši saradnici, lideri DOS-a, da li su i oni spremni?

Micunovic: “To cemo videti. Ja se nadam da jesu. Jer ovo je apsolutno pouka za svakoga. Ono što moramo da uradimo – a to cu preuzeti, to mi je dužnost kao najstarijem medu nama – jeste da se ponovo okupimo i da vidimo ko hoce ko nece, i da se okupimo na jednoj vrlo zdravoj osnovi. Ko hoce da menjamo ovu Srbiju, da budemo bolja država, pravna, sigurna, napredna, ne možemo biti odmah bogati, ali da znamo gde idemo. Da omladina ovde ostaje, da se vracaju da pomognu. Ko hoce, on je dobrodošao, zaboravicemo razdore. Ko nece neka nam odmah kaže da nece, neka nas kritikuje, neka tamo radi šta god hoce, ali mi koji to hocemo – to nisu samo partije, tu postoje i mnoge grupe, mnogi intelektualci kojima je ovo trenutak opomene da se ne može samo u posmatranju sa strane i kritkovanju ispuniti sav, mada je i to korisno, ali to ne može da ispuni sav pravi angažman – da se okupimo i da napravimo jedan tim, jednu snagu bez obzira na te bedne, jadne titule i uloge, želimo da radimo. Imamo mi apsolutno snage zato što imamo i strašna iskustva.

B92: U tom obnavljanju racunate i na sve demokratske snage i partije koje su ucestvovale u svrgavanju Miloševica?

Micunovic: “Apsolutno.”

B92: Dakle, i na stranku Vojislava Koštunice?

Micunovic: “Moramo razgovarati i sa njima. Da bude vrlo jasno, kažimo hocemo ili necemo. Ne možemo više imati kolebanja, mi smo izgubili jedno vreme sa Miloševicem, ogromno. Zatim smo jedan deo vremena izgubili na raspravama u DOS-u, cepanjem te glavne koalicije. Sada gubimo vreme jer nema Ðindica, i ponovo se na neki nacin ne organizujemo da se uspostavi normalno funkcionisanje vlade – opet gubimo vreme. Mi vremena nemamo. Prema tome, ko god hoce da bude u tom demokratskom frontu mora da shvati da mu je vreme najdragocenije i da jasno kaže da je javni interes Srbije da se izade iz izolacije, iz inercije, iz kriminala, iz nereda, iz nepoštovanja prava – ko to hoce, neka odmah kaže, ko nece apsolutno ima pravo da to nece. Ali ako se o tome dogovorimo, onda to moramo da radimo vrlo efikasno i brzo.

Drugo, nema dijaloga ili razgovora sa onima koji su objavili rat državi. Tu cemo dobiti i medunarodnu podršku i domacu podršku. Ne može država da ima više autoriteta. Ljudi moraju jednom da shvate kako je to prijatna ili neprijatna snaga država. S njom se ne može ratovati. To moraju da shvate svi oni koji priželjkuju neki povratak onih koji su ili okrvavili ruke ili se napljackali ili na bilo koji nacin žele da to postane nekakva naša elita koja ce korumpirati, dirigirati, na razne nacine uticati u našem životu – to ne može, to nijedna država ne može da izdrži, niti to hoce. Ona mora u tom pogledu da bude vrlo efikasna. Policajac koji nece da uhapsi razbojnika, saucesnik je i mora odmah otici. General koji nece da brani zemlju ili da uradi ono što mu je naloženo, taj neka skida epolete. Dakle, država je najviši autoritet. Ona je taj aparat koji je naš javni interes, život, bezbednost svakog gradanina da štiti na organizovan nacin i s njom ne može biti ratovanja ili suprotstavljanja njoj.”emitovano na Radiju B92 u petak, 14. marta 2003.

PROGLAS NARODNOG POKRETA OTPOR!

Poštovani gradani Srbije,

Ubistvo premijera Zorana Ðindica zastrašujuca je demonstracija nekontrolisane sile, koju mreža organizovanog kriminala sprovodi nad našom državom, njenim institucijama i njenim gradanima. Ovo ubistvo, kao i mnoga ubistva kojima smo bili svedoci, ima za cilj da pokaže da su najsnažniji u Srbiji oni koji su van i iznad Zakona ove zemlje.

Narodni pokret OTPOR im porucuje: Necemo vam dozvoliti da uništite Srbiju! Necemo vam dozvoliti da nad gradanima Srbije sprovodite nasilje!

Poštovani gradani, pozivamo vas da se jedinstveno usprotivimo svakom obliku kriminala u Srbiji. Da vodeni idejama slobode, solidarnosti i pravde, istim zbog kojih smo na izborima 24.09.2000. godine glasali protiv Miloševica, sada pružimo svaki otpor kriminalcima koji i dalje, i sa nesmanjenom žestinom, ugrožavaju naš opstanak, našu bezbednost i našu buducnost.

Narodni pokret OTPOR kao svoj cilj vidi neprekidno insistiranje na razotkrivanju mafije i sprecavanju njene dalje kontrole nad Srbijom. Ovo je naša dužnost. Ovo je naša obaveza. Ovo je naša odgovornost.

Zato pozivamo sve, a pre svega vas, gradane, da ne odustajemo od ove borbe. Da ne dižemo ruke od sebe i bolje buducnosti. Ova borba bice teška i zahtevna, bice duga i iscrpljujuca. Ne dozvolimo da bude uzaludna!

U Beogradu, Narodni pokret OTPOR! 13. mart 2003. godine

************************

Danas, 19. mart 03.

LICNI STAV 

Slobodan Lalovic

Ako Djindjiceva smrt ne uozbilji Srbiju, njegova je zrtva uzaludna 

Tradicionalisti traze dlaku u jajetu

Oroz na pusci kojom je usmrcen Zoran Djindjic povuklo je sporo i nepotpuno demontiranje poluga bivseg rezima. Hitac je ispalila ona Srbija koja nije spremna da se suoci sa zlodelima pripadnika "svog" naroda i da ih iskreno osudi. Smrtonosni metak je pogurao i Haski tribunal koji nije verovao pokojnom premijeru da postoji razlika izmedju hteti i moci. Na njegovoj strani bio je samo bolji deo Srbije, koji se inace, sad ce dva veka, bori za okretanje lica svog naroda prema civilizacijskim i kulturnim vrednostima koje su stvorili renesansa i industrijska revolucija. 

Sada je pitanje, da li ce taj deo Srbije imati snage da zastiti svoje ideje, ako vec nije mogao da sacuva svog lidera. Ta, mlada i obrazovana Srbija, koja je u Djindjicu videla svog gurua, nalazi se pred dilemom da li da digne ruke od svega i preseli se u drustva koja joj odgovaraju, ili, da se bori na ovim prostorima za stvaranje uslova koji ce joj omoguciti opstanak i razvoj. Odgovor na ovo pitanje, u velikoj meri ce opredeliti sudbinu Srbije. On se sad, ovih nedelja i meseci daje, pa svako oklevanje i izmotavanje zavijanjem pitanja u oblandu pravnih rasprava, vodi pobedi bespravlja. Kad se osporava legalitet uvodjenja vanrednog stanja, ne cini se nista drugo, sem sto se daje logisticka podrska losijem delu Srbije. Kao da se ne radi o borbi za ocuvanje prava na buducnost, vec o juristickoj raspravi ciji ishod treba da pogladi neciju sujetu. Uostalom, i pravo poznaje nuznu samoodbranu kao vid legalne aktivnosti. Otud treba paziti na eventualno njeno prekoracenje, a ne osporavati samo pravo. 

Razlika izmedju ove dve Srbije je u tome sto jedna ima duhovne sirine i postenja da gleda celinu slike i osnovne poteze kicice, dok druga zagledana u detalje trazi dlaku u jajetu. Detaljisticki pristup moze neupucenom delovati odgovorniji i ozbiljniji, sve dok ne uvidi da se radi o posebnoj vrsti slepila. Takav posmatrac lici na ovoga koji prisavsi sasvim blizu slici impresioniste, uocava samo raznobojne tacke, a kad bi se udaljio samo nekoliko koraka, video bi citave svetove. 

Ovo specificno slepilo uocava pojedine sumnjive privatizacije, ali ne vidi istorijski napor da se do kraja ove godine privatizuje vise od dve trecine kapitala. Uocavaju se nedoslednosti i pogresna resenja u poreskom sistemu, ali se ne vidi da se prvi put posle sest decenija gradi moderan sistem. Uocavaju se problemi u prelasku platnog prometa u banke, a ne vidi se znacaj napustanja resenja koje svet ne poznaje. Uocavaju se pojedine sumnjive transakcije, a ne vidi se znacaj uredjivanja finansijskog poslovanja na moderan nacin. Uocava se nedovoljno postovanje pravnog sistema, a ne vidi se da on jos nije ni izgradjen iz razloga na koje u velikoj meri ne mozemo ni uticati. Uocava se nedovoljno bavljenje privredom, posebno na nivou preduzeca, a ne vidi se da nasledje pritiska kao vodenicni kamen. Uocava se da je rast drustvenog proizvoda nedovoljan za zeljenu brzinu oporavka, ali se ne vidi da bi politicki pogledi kriticara uticali na eliminisanje bilo kakvog rasta.

 Uocava se da nema pravog i kvalitetnog socijalnog dijaloga, ali se ne vide pravi uzroci koji nisu samo na jednoj strani, pa se pribegava demagogiji. Uocava se ono sto ne valja, ne zato da bi se to otklonilo, vec da bi se osporio osnovni, evropski i modernisticki pravac razvoja. Naravno, da ima ministara i nosilaca drugih drzavnih funkcija koji lose rade posao, i koji zbog toga treba da budu zamenjeni, ali oni koji uocavaju, a ne vide, osporavaju samu ideju okretanja lica ka svetu u kome se placa i priznaje kvalitet ostvaren u kompeticiji. Ne bi njima smetao nesposoban ministar, ako bi delio njihova politicka gledista. A ministar je dobar, ili los, zavisno od toga kakvo je stanje u oblasti za koju je odgovoran, i to, ne u odnosu na standarde koje sam utvrdjuje, ili odnosu na prethodnike koji su iza sebe ostavljali pustos. Uporedjivanje ima smisla ako se vrsi na osnovu, visih, u Evropi opste prihvacenih standarda. 

Glavni spor u Srbiji i jeste oko toga da li cemo prihvatiti svetske standarde, ili cemo se samozadovoljno zatvoriti u nase arsine, samozaljubljeno gledajuci u svoj pupak i ostajuci na margini svetskih kretanja. Otud lazna dilema izmedju tradicionalizma i modernizma. Kao da deo tradicije kojom se dicimo nije bio modernizam svog vremena. Kao da nemanjicka Srbija nije spadala u najmodernije drzave svog vremena. Upotreba escajga u to vreme, cime se dicimo, Dusanov zakonik i rad Nemaca, tadasnjih gastarbajtera u Srbiji, danas bi svoj ekvivalent imali u ravnopravnom ucescu u informaticno-komunikacionoj revoluciji, predvodjenju u borbi za evropsko jedinstvo i za razvoj civilnog drustva. 

I drugi period kojim se ponosimo, vreme, pre Prvog svetskog rata, bilo je obelezeno, izgradnjom jedne od prvih hidroelektrana u svetu, prikazivanjem filmske projekcije nepunu godinu posle pronalaska brace Limijer, modernizovanjem oruzja i politickog sistema. Zato su najveci "nacionalisti" oni koji se zalazu za modernu Srbiju koja je dovoljno hrabra da prihvati konkurenciju, i dovoljno postena da se suoci sa rezultatima. 

U tom smislu, bolji deo Srbije koji je stajao iza ideja Zorana Djindjica jeste u izvornom smislu "nacionalni", a tzv. tradicionalisticka, "domacinska" Srbija jeste nesposobna da zastiti interese svog naroda. Ulog koji je u igri, postavlja pred bolji deo Srbije zadatak da objedini snage, da odlucno i brzo udari po polugama proslosti i da demaskira tzv. tradicionalnu Srbiju. Vise nema vremena za pogadjanja i ubedjivanja. Kome danas nije jasno na kakvoj je vododelnici Srbija, a bavi se politikom, treba da se "prebaci" na nesto drugo. Ne moze se vise objasnjavati ono sto je jasno, ni dokazivati ocigledno. Ako Djindjiceva smrt ne uozbilji Srbiju, onda ce njegova zrtva biti uzaludna. Zahvaljujuci i njemu, nasli smo se u gol sansi. Treba samo jos jedan precizan centarsut i dobar skok. Kad se lopta nadje u mrezi, i vecina skepticnog dela publike ce pozdraviti pobednike. Evropa hoce da pomogne, ali ona ne moze umesto nas da centrira i skoci. Ako demokratski korpus Srbije ne bude imao snage i pameti da se organizuje i postigne pogodak Evropa ce verovatno morati da preduzme druge, nepopularne korake, ali nezrelima i sledi starateljstvo. 

Zivojin Misic je govorio da je zivot teska i druga borba. I on je znao da se sve pobede i porazi dogadjaju prvo u duhu. Zato je, razbijene snage prve armije prvo povukao da se oporave u duhu, kako bi posle toga mogle da krenu u pobednicku ofanzivu. Zato je bitno pitanje, da li je smrt premijera dovela do oporavka u duhu, i da li je u njemu vec izvojevana pobeda. Ako je tako, onda je sve ostalo samo tehnika. A u odnosu na sve i svakoga, treba da vaze reci iz Svetog pisma, "da cemo ih poznati po delima njihovim". Nije onako, kako se govori, vec je onako kako se radi. Zoran Djindjic se sklonio u istoriju posle ucinjenih dela koja su Srbiju vratila na pravi put. Tako smo ga poznali, i tako cemo ga poznavati. To je neupitno. Ali je pitanje, kako ce nas, koji smo ostali, poznati. Na odgovor se nece dugo cekati.

27. mart 2003.

Intervju na radiju B92/ Gost: Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a

Autor: Aleksandar Timofejev, urednik informativnog programa TV B92

Gospodine Koštunica, za kratko vreme mnogo toga se dogodilo u Srbiji. Ubijen je premijer Ðindic, pohapšeno je mnogo ljudi. Uhapšen je i osumnjiceni za ubistvo premijera, pripada Crvenim beretkama koje su rasformirane. Kako sve to tumacite?

Koštunica: “Ne mogu da se ne setim zapravo svega onoga što sam govorio u proteklih godinu-dve dana, ima sigurno više od dve godine kako sam upozoravao na opasnost od organizovanog kriminala. I kako smo dan za danom mogli da pratimo ubistva, otmice, pretnje, nesigurnost, nespokoj u Srbiji, i Srbiji i Crnoj Gori, a da se pri tom preko toga nekako olako prelazilo. Govorilo se zapravo o svemu od vremena do vremena, a da su ipak stvari pod kontrolom. Nije preduzimano ono što se moralo preduzeti, a to su, naravno, pre svega odgovarajuce zakonske mere i suocili smo se jednostavno sa velikom nesrecom, sa ubistvom premijera Srbije, sa vanrednim stanjem, sa merama koje ovog puta posle tog nesrecnog ubistva funkcionišu i dovode do otkrivanja pocinilaca zlocina i organizovanog kriminala u Srbiji, ali naravno, postavlja se pitanje da li je to sve moralo da se desi i da li se to moglo spreciti ranije. Ja sam uveren da je moglo i ne mogu da ne podsetim da se na sva moja prethodna upozorenja odgovaralo dosta olako. I cak da sam bio napadan zbog toga, setite se samo ubistva Gavrilovica posle dolaska u moj kabinet i napada zapravo i na štampu, kako je moglo uopšte da se o toj stvari piše, napada na pokojnog Gavrilovica i sumnjicenja pokojnog Gavrilovica, napada, na kraju krajeva, na moje saradnike koji su sa njim razgovarali, razgovarao sam i ja jedanput sa njim. I to se ponavljalo vrlo cesto, cak i u samoj kampanji je bilo zazorno i sporno govoriti o postojanju organizovanog kriminala u Srbiji i veza tog organizovanog kriminala sa delovima, segmentima vlasti. Sada se pokazalo da je to sve tacno i pokazalo se da je bilo pogrešno nojevski zabijati glavu u pesak. Morali smo da se suocimo na odgovarajuci nacin sa ovim velikim zlom. Sada se, naravno, postavlja pitanje da li je ovo suocavanje sa zlocinom danas na pravi nacin. Da li su mere prave, da li su one adekvatne, jer nije stvar samo u tome da se organizovani kriminal iskoreni, vec da se ocuvaju institucije, i to ne bilo kakve institucije vec demokratske institucije, institucije u zacetku, i da se ucvrsti nešto cega nije bilo, a to je vladavina prava.”

B92: Policija je za ubistvo premijera Ðindica osumnjicila coveka koji je bio zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije nekadašnje Državne bezbednosti. Da li vas to cudi, i u kojoj meri?

Koštunica: “Svakako da to izaziva strah, ali i cudenje i veliku zabrinutost. Radi se o vecem broju ljudi, radi se o povezanosti sa jednim od kriminalnih klanova u zemlji, ali ne i jedinim. I tu opet zapravo dolazimo do jednog važnog pitanja. Ima ih više, ocigledno je da su neki imali povlašcen položaj ili su pak u pocetku svi imali povlašcen položaj, pa se onda dosila jedna diferencijacija i neki su i dalje ostali zašticeni, a neki ne.”

B92: Neke informacije kažu da su pohapšeni ljudi iz svih klanova zvucnih imena koja se ovde znaju.

Koštunica: “Ima još zvucnih imena koja nedostaju, ili nedostaju iz nekih klanova o kojima se govori i govorilo se od samog pocetka. To je nešto što nesumnjivo privlaci pažnju i isto onako kao što se, bojim se, nekada u stara vremena govorilo o tome da pored seljaka i radnika postoji i poštena inteligencija, sada kao da se uvrežilo da, kada je rec o kriminalcima, postoje pošteni kriminalci. Znate i sami da je nekad postojao jedan klan, bila je jednom jedna država, bio jedan klan, preko Save i Dunava se taj klan podelio. Sem toga, onaj o kome je još zazorno govoriti, onaj u Surcinu, na jedan nacin povlašcen od oktobra 2000. godine, cije su mašine za asfaltiranje puteva letele pre izvesnog vremena u vazduh, i to nesumnjivo treba ispitati. Kao što treba ispitati i cinjenicu da Skupštini grada Beograda od svih mera kada je rec o jacanju lokalne samouprave padne na pamet da izdvoji jedan deo zemunske opštine Surcin i od nje da pravi posebnu opštinu, odnosno da pokuša da napravi posebnu opštinu.”

B92: Da li ste vi culi da su i Surcinci pohapšeni? Pominje se ono jedno cuveno ime.

Koštunica: “Ima još nekoliko zvucnih imena pored onih koji su pohapšeni. Ja hocu da verujem da ce se u tome ici do kraja, jer to je veoma važno. Zaista, tu nikakve razlike ne može biti, nikakvog povlašcivanja ne može biti. U pocetku je bilo. Reci cu vam na onaj isti nacin na koji je zaprepašcenje izazvalo sve ono što je receno posle ubistva Momira Gavrilovica, da se u tom trenutku u medijima sa velikim podozrevanjem ili strahom moglo pisati o nekim poslovima kojima se ta družina preko Save i Dunava bavila. Cak su i pojedini zvanicnici, ukljucujuci one ciji resor su unutrašnji poslovi, govorili o tome da se, eto, i kriminalni poslovi mogu legalizovati posle 5. oktobra. Oni se ne mogu legalizovati, a nekoliko meseci kasnije jedan nedeljnik je otvorio pitanje o asfaltnoj mafiji. Stvari su pocele da se otvaraju. Trebalo je reagovati brzo i kada je rec o policijskim merama, reorganizaciji policije, trebalo je reagovati brzo kada je rec o odgovarajucim zakonskim propisima koji su morali biti doneti, ali ja vas podsecam da je negde u julu prošle godine donet ovaj propis kojim se omogucava formiranje specijalnih i mera i institucija za borbu protiv organizovanog kriminala, ukljucujuci i specijalnog tužioca. Dakle, taj zakon je donet u julu mesecu, specijalni tužilac je izabran nekih desetak dana pre ubistva premijera Ðindica, u martu. Više od sedam meseci je prošlo od toga.”

B92: Upravo premijer Živkovic je na nekoj konferenciji za štampu rekao da su neke stranke kocile prolazak svih tih zakonskih mera kroz Saveznu skupštinu, pa je zbog toga sve to išlo relativno sporo. To je i otprilike i stranka koja je nekada vlast, nekada izmedu vlasti i opozicije. Jeste li se tu prepoznali?

Koštunica: “Da, odmah cu vam reci u cemu je stvar kada je rec o republickom propisu. On je donet jula meseca i od tada, od 27. jula, ako se ne varam kada je stupio na snagu, do marta meseca 2003. trebalo je da prode više od sedam meseci da se izabere specijalni tužilac. To je prvo. Na saveznom nivou su takode donošeni odredeni propisi. Nijednog trenutka poslanici DSS-a nisu bili smetnja donošenju tih propisa, cak jedno vrlo komotno ponašanje u preostalom delu DOS-a, ili u DOS-u, kada je rec o stranackoj disciplini, dolasku na sednice Saveznog parlamenta, gde se ponašalo vrlo liberalno i komotno, doprinelo je tome da se donošenje i tih propisa na saveznom nivou odloži. Ali, ovaj veoma važan, vezan za specijalnog tužioca donet je jula meseca i primenjen, kada je rec o izboru specijalnog tužioca sedam meseci kasnije.”

B92: Nedeljnik “Vreme” je u prošlom broju objavio stenogram prisluškivanih razgovora iz vremena pobune Crvenih beretki. Izmedu, sada se to vec prica, više neimenovanih ljudi i Dušana Spasojevica, dakle jednog od celnika zemunskog klana. Tu se pominje i vaše ime. Spasojevic, prema tom stenogramu, a cuje se da je to tacan stenogram, u jednom trenutku kaže, citiracu: “Nema sile osim Koštunice.” Znate li o cemu se tu radi?

Koštunica: “Problem je u necemu drugom, kada je rec o jednoj drugoj stvari. Ne znam na koji nacin jedan transkript telefonskog razgovora može da dospe u javnost, iz dva razloga. Postoji tajnost, kada je rec o telefonskim razgovorima i samo u slucaju posebnog odobrenja državnih organa i odgovarajucih mera telefonski razgovori mogu biti prisluškivani. Dolazimo do druge stvari, novinski izvori u uslovima onoga što se zove vanredno stanje ne mogu objavljivati nešto što mogu po naredbi objavljivati samo državni organi. Prema tome, imamo jedan razgovor, ja ne znam da li je on autentican i ne znam šta on zapravo kazuje, sem da postoji jedan broj cak i zvanicnika koji imaju kontakte sa ljudima koji se pominju u tom razgovoru. Moje ime se pominje kao ime nekoga ko ne ucestvuje u razgovoru, nego kao nekoga ko ima odredenu poziciju na politickoj sceni ili u institucijama, ili deluje kao neka integrativna licnost u svim tim odnosima, i to je sve. Za mene je mnogo veci problem i zanimljivo je kako je to dospelo u javnost, da li je moglo dospeti u javnost, da li ima karakter državne tajne, ko su ostali sagovornici u tom razgovoru, i mnogo drugih pitanja. Ja ne znam, naravno, pošto se tim poslom prisluškivanja ni na koji nacin nisam bavio i bojim se da one mere koje su propisane nisu cak ni poštovane kada je rec o razgovorima ove vrste.”

B92: A da li ste vi ili neko iz vašeg kabineta imali kontakte u to doba, da li sa Legijom ili sa Spasojevicem, ili sa nekim iz Crvenih beretki?

Koštunica: “Nikakve razgovore, nikakve kontakte, i ja cu gledaoce i slušaoce B92 podsetiti na jedan jedini razgovor koji sam imao sa Miloradom Lukovicem Legijom. Desilo se to 8. oktobra, na poziv Zorana Ðindica, tada još nije bio premijer. Rekao je da bi želeo da me upozna, dakle nekoliko dana posle 5. oktobra, sa jednim interesantnim sagovornikom. Ja sam se sa njim sreo u Palati federacije. Razgovor je trajao 5 minuta. Svrha tog razgovora je, po želji Zoranovoj, bila da ono što je on znao i pre 5. oktobra, jer je bio u kontaktu i sa Legijom i sa još nekim brojem ljudi iz Crvenih beretki, da ono što je on uspostavio 5. oktobra i posle 5. oktobra na neki nacin bude utvrdeno, zajamceno i susretom sa mnom, kao predsednikom Savezne Republike Jugoslavije. Samo lojalnost novim vlastima i ništa više, to je razgovor koji je trajao 5 minuta i to je jedini moj susret sa Miloradom Lukovicem Legijom. Kao što znate, drugi su tih susreta imali više i pre 5. oktobra i posle 5. oktobra. Bilo je onih, poput ministra unutrašnjih poslova Srbije gospodina Mihajlovica koji su u nekim prilikama pocetkom 2001. godine, kada je Legija napadan, njega branili i tvrdili da ti napadi dolaze otuda što se Legija stavio 5. oktobra na stranu naroda. To je bilo jednostavno izvan mog delokruga posla. Situacija je posle 5. oktobra u zemlji bila vrlo rovita, postojala je samo jedna institucija – predsednik, i vojska pored toga, i u takvim prilikama, kao što rekoh, Zoran Ðindic je smatrao da i ja treba da se upoznam sa Miloradom Lukovicem, ja sam se tom prilikom upoznao sa njim. On je ispoljio spremnost, iskazao je jednu vrstu lojalnosti prema novim vlastima, i to je cela sadržina razgovora. Nijedno od ovih imena koja se pominju, bilo da je adresa Šilerova, bilo da je rec o Surcinu, nijedno od onih imena koje možete naci na fotografijama jednog nedeljnika, ako pogledate brojeve unazad, rec je o 'Nedeljnom telegrafu', nijedno od tih imena ne spada u krug onih ljudi koje sam ja ikada sreo. Imao sam tu nesrecu ili privilegiju, znate, da Slobodana Miloševica sretnem posle 5. oktobra, da Mila Ðukanovica sretnem posle 5. oktobra, da ljude iz Crvenih beretki, Lukovica Legiju, sretnem samo tada, 8. oktobra, a da sve ove druge ljude koji se pominju sada u ovim kriminalnim zapisima nikada ne sretnem, ni pre, ni posle 5. oktobra do dana današnjeg.”

B92: Da li to važi i za vaše bliske saradnike?

Koštunica: “I za moje saradnike, naravno, važi i za njih, ali ono što je najvažnije u celoj prici jeste da, kada je rec o mojim kontaktima i kada je rec, naravno, o onome što se zbivalo, možemo se i na to vratiti, novembra 2000. godine, u vezi s protestima ili pobunom Crvenih beretki, kako se u pocetku govorilo, mada nije bila rec o tome, ja nikakvog kontakta sa njima nisam imao. Kao što znate, u tom trenutku nas nekoliko bilo je izvan zemlje, sticajem okolnosti. Braca Banovic su izrucena uz asistenciju Crvenih beretki Haškom sudu, oni zapravo nisu to znali. Kasnije je jedan od brace osloboden. Dešavalo se to 9. novembra, posle toga je usledio njihov protest. Sa njima su razgovarali i premijer Ðindic i ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlovic. Nudene su ostavke, i Mihajloviceva ostavka je bila u pitanju. Nacelnik resora Državne bezbednosti i njegov zamenik podneli su ostavke. Bilo je više tih razgovora. Moja ocena je bila, bez obzira na to što je to izvan mog resora, da Državna bezbednost nije na nivou savezne države, moja ocena je bila jednostavno da se stvari još na neki nacin nalaze pod kontrolom, da se radi o protestu, i ni o cem više. Ono što je najvažnije od svega, tu moju ocenu su kasnije potvrdili i ministar unutrašnjih poslova i pokojni Zoran Ðindic, koji je rekao da, na kraju krajeva, tacno se secam njegovih reci, ne treba isterivati mak na konac.”

B92: Ja se ne secam da li ste vi citirali Legijine reci ili je Legija citirao vaše reci, da, kada su se pojavili u uniformama, nije ništa strašno što oni protestuju pod punom ratnom opremom jer i lekari kada protestuju idu u belim mantilima.

Koštunica: “Da, ja sam to rekao, dakle nisam citirao nicije reci, to su moje reci. Da li je to još neko rekao pre mene ili posle mene nevažno je, smatrao sam da svako protestuje na nacin koji mu to profesija kojom se bavi diktira. Za mene je bilo bitno da oni nisu ugrozili cak ni odvijanje saobracaja u tom trenutku, da je taj protest bio krajnje ogranicen i, na kraju krajeva, da su s tim složili oni koji su odlazili u Kulu, i premijer Ðindic koji je razgovarao sa njima.”

B92: Crvene beretke u to doba nisu mogle biti rasformirane. Kako su sada rasformirane za jedno vece? Vi imate mnogo više informacija nego obican svet.

Koštunica: “Dosta informacija, ali ne onoliko koliko možete ocekivati. Podseticu vas na cinjenicu da u jesen 2001. godine Demokratska stranka Srbije nije bila u vladi Srbije, dakle nije bila u izvršnoj vlasti, nije imala nikakav uvid ni uticaj na zbivanja, kada je rec o resoru unutrašnjih poslova. Ja mogu da odgovorim uopšteno, da su mnoge stvari koje su uradene danas mogle da budu uradene ranije. Ali, najvažnije od svega je da je taj rat i iskorenjivanje organizovanog kriminala nešto što je moglo biti ucinjeno mnogo, mnogo ranije umesto što se to cini danas.”

B92: Vracamo se unazad, i to na 6. oktobar. Dan posle Ðindicevog ubistva vec je pominjano da sada pocinje 6. oktobar. Zašto se onda nije dogodio 6. oktobar, posle tog cuvenog 5. oktobra, i da li je bilo nemoguce zbog okolnosti i institucija kakve su bile da se 6. oktobar dogodi posle 5. oktobra?

Koštunica: “Podseticu vas na to kakvo je stanje bilo. Mi nismo imali vlast. Kada govorim mi, govorim o demokratskim snagama, DOS-u, Demokratskoj stranci Srbije, nekim drugim strankama, mi nismo imali vlast u Srbiji. Stvari su stajale drugacije. Imali smo veoma tešku situaciju na jugu Srbije, s vremenom se to pokazalo, možda 6. oktobra ne toliko, ali kasnije se to pokazalo. Od saveznih institucija postojao je samo u tom trenutku predsednik, prakticno u narednim danima predsednik i vojska Jugoslavije, i ništa više. S druge strane, ja nisam zagovornik 6. oktobra, ja sam zagovornik toga da se stvari menjaju u Srbiji u danima i mesecima koji su zatim došli, da se menjaju jacanjem institucija, donošenjem zakona. Ako neko kaže 6. oktobar, on kaže revolucija. On kaže ono što je uradeno oktobra 1944. širom Srbije, a posebno u Beogradu. Kad je egzemplarno jedan broj intelektualaca streljan, mnogi od onih koji su bili vinovnici tog streljanja i ubijanja po Srbiji tada danas se ponovo mogu cuti, ponovo govore o tome da je potrebno obracunati se sa masovnim ubicama. Dakle, oni koji su nekada ucestvovali u ubistvima našli su se odjednom posle nekoliko decenija u tom istom reformskom frontu.”

B92: Ali 6. oktobar mogu da budu i crni džipovi na ulicama i sloboda da se prave nekažnjeno ozbiljna krivicna dela. Borba je i protiv toga.

Koštunica: “Ne znam, 6. oktobar je bio jedan lep dan, lep dan utoliko što smo videli kako je narod još jedanput proslavio pobedu nad prethodnim režimom. Dakle, onog trenutka kada je Miloševic priznao svoj poraz na izborima, narod je još jedanput izašao na ulice. Tu je trebalo stati, a od sutra, od 7. oktobra, 8, 9. oktobra i danima zatim raditi na ucvršcivanju institucija, na donošenju zakona koji nisu doneti. Mere vanrednog stanja su u Srbiji uvedene – vi to dobro znate i secate se dogadaja od 9. marta 1991. godine – na osnovu Miloševicevog zakona. Zakona koji je donet kao reakcija na 9. mart, da se spreci svaki buduci 9. mart. Ono što je zanimljivo, Miloševic nikada taj zakon nije primenio. Zanimljivo u ovom trenutku posebno je to da nikome nije palo na pamet da pored tolikih drugih zakona, izbornih, ovih, onih, donese i zakon o vanrednom stanju, koji bi bio primeren u ovom trenutku – a ne oslanjajuci se na Miloševicev zakon. Sa takvim situacijama se zemlje suocavaju, donose odgovarajuce zakonske propise. I mi cemo sada, za koji dan, uci u Savet Evrope, sa Miloševicevim Ustavom, sa Miloševicem u Hagu, i sa Miloševicevim Ustavom, i sa Zakonom o vanrednom stanju, i svim tim.

B92: Zakon jeste podoban, Zapad se nije otvoreno bunio protiv vanrednog stanja ili ga je podržao.

Koštunica: “Zato što Zapad interesuje iskorenjivanje organizovanog kriminala kao što nas interesuje, kao što mene interesuje. I Zapad polazi od toga da je vanredno stanje jedna mera kojom se organizovani kriminal može iskoreniti, pri cemu, naravno, ne razmatraju to da li je ta mera adekvatna. Ja mislim da ona nije najbolja, da ima boljih mera i pri tom polazim od zapadnih aršina. Uzmimo, na primer, samo Ameriku, ona je imala iskustvo sa nekoliko ubistava predsednika, zapravo u novije vreme s jednim ubistvom predsednika, govorim o predsedniku Kenediju. Šta je uradeno posle toga? Obrazovana je državna komisija na cijem celu je bio predsednik Vrhovnog suda Erl Voren. Ta komisija je u odredenom vremenskom periodu, za tih desetak meseci, trebalo da podnese izveštaj. Da vas podsetim samo na neuspeo atentat na jednog drugog americkog predsednika, Ronalda Regana, ali šta su Amerikanci uradili? To je za mene posebno zanimljivo posle 11. septembra. Da vidimo kako radi Zapad – oni su obrazovali komisiju koja je trebalo da ispita sve propuste u obezbedenju. Dakle, šta je propušteno pa se desio 11. septembar. Ta komisija je svoj izveštaj podnela. Tu komisiju cine predstavnici Kongresa, i to oba njegova dela, iz obe stranke – i republikanci i demokrate. Zatim su obrazovali jednu drugu državnu komisiju, koja je mnogo šira, u koju ulaze predstavnici sve tri vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske – za koju je u pocetku bilo namenjeno da njen predsednik bude Kisindžer, pa onda kasnije senator Džordž Micel. I jedan i drugi su se toga odrekli, zato što su morali na neki nacin da ucine transparentnim poslovne veze koje su imali, a to njima nije odgovaralo, i onda se našao treci, to je bivši guverner Nju Džersija Kin. Podsecam na cinjenicu da je Džordž Micel inace demokrata, dakle i demokrata je bio podoban da bude predsednik državne komisije. Njihova ideja, u stvari ne ideja nego stav, bila je da u roku, tako je to regulisano, za dve godine, ta komisija – znaci to ce morati da uradi sada do 11. septembra – podnese izveštaj o svemu što je bilo. Dakle, imamo prvo nešto što su uže mere, kako je do svega došlo, da li se to moglo spreciti, ko je odgovoran za to što se desilo, a zatim jedna mnogo šira stvar u koju ulaze predstavnici jedne i druge stranke i sve tri vlasti.”

B92: Gospodin Živkovic je najavio formiranje državne komisije, mislim da to nije u koliziji sa ovim policijskim akcijama.

Koštunica: “Nije u koliziji, samo se to u Americi radilo vrlo brzo. Nekoliko dana posle toga ta komisija je obrazovana, ali u svakom slucaju u Americi nisu obrazovana neka druga tela, ili se nije poseglo za nekim drugim merama koje se primenjuju u Srbiji u ovom trenutku i koje uveliko prevazilaze cak i slovo i duh naredbe o uvodenju vanrednog stanja. Rec je o obracunu s politickim neistomišljenicima. Navešcu vam jedan primer, samo predsednik poslanicke grupe DOS-a u Skupštini Srbije predložio je formiranje jednog anketnog odbora, ali i jedne komisije koja bi ispitala izjave stranaka pre i posle atentata i utvrdila na koji nacin su politicke stranke doprinele, dale svoj doprinos, kako je on rekao, raspirivanju atmosfere linca.”

B92: Ako bi se utvrdilo da je neka stranka imala udela na ovaj ili onaj nacin u pripremi atentata, kako biste reagovali? Da li bi takvu stranku trebalo odmah zabraniti?

Koštunica: “Svakako. Moram reci da je meni teško zamislivo da bi se cela jedna organizacija mogla u to upustiti, pod uslovom da se upusti svakako. Mislim da se više nalazimo na terenu individualne odgovornosti.”

B92: Cak je i pocasni predsednik jedne stranke u zatvoru.

Koštunica: “Da, ali vam ja pominjem drugu stvar, da imate veoma mnogo izjava zvanicnika DOS-a, ukljucujuci, ako se ne varam, i predsednika Skupštine Srbije i Crne Gore Dragoljuba Micunovica, koji to smatraju najgorom mogucom merom, odnosno prakticno iskljucuju meru zabrane stranaka. Ja mislim da to je to loša mera, naravno. Individualna odgovornost je jedno, ali ako je rec i o zabrani stranaka opet dolazimo na neverovatan teren. Treba da primenimo jedan propis iz 1990. godine. Nikome nije padalo na pamet da se može doneti zakon o politickim strankama koji predvida i nacin njihove zabrane i postupak za zabranu, a to je vrlo lako. To je inace jedan zakon o politickim organizacijama koji je donet još pre usvajanja Ustava 1990. godine. Ali ono što je važnije od svega, ne može se ovakvo stanje koristiti za obracun sa politickim neistomišljenicima. I ono što DOS u ovom trenutku radi jesu po meni dve stvari: jedan pokušaj da se obracuna sa politickim protivnicima, a s druge strane da utvrdi nešto što ima sva obeležja jednopartijskog sistema. Dakle, ako se vi niste slagali sa DOS-om u nekim stvarima, vi ste odgovorni, upleteni u atentat na Zorana Ðindica. Te stvari ne mogu nikako ici zajedno. Politicke razlike su politicke razlike. Kome bi palo na pamet da kada je ubijen predsednik Kenedi za to krivi republikance? Naravno da nikome nije palo na pamet. Ali cu vam reci kome je to palo na pamet, Josifu Visarjonovicu Staljinu. Kada je 1934. godine ubijen Kirov, Staljin je, naravno, mada se znalo kao na dlanu, jer atentator je bio poznat i nije se krio, Staljin je krenuo na svoje politicke protivnike Nakamenjeva i Zenovjeva, krenuo je sa ovom istom retorikom koju mi cujemo, od zaista strašne zloupotrebe nad Ðindicevim grobom, nadalje reci izgovorene nad grobom, do dana današnjeg. O politickim inspiratorima, o strankama koje su stvarale atmosferu linca i tako dalje. Vi vidite iz svega toga da se pokušavaju zapravo eliminisati politicki protivnici, a stvoriti nešto što je jednopartijska struktura u Srbiji. Kao što je nekada postojao Savez komunista, pa se govorilo, eto ta jedna stranka, doduše nije prava stranka jer je savez. Ona obuhvata sve, svi su u njoj, tako da se sada pokušava predstaviti da je i DOS neka vrsta Saveza komunista, Saveza komunista broj 2, i ne treba nam više ništa van svega toga, sve ovo drugo je sporno, sve ovo drugo je sumnjivo sa stanovišta tog strašnog dogadaja koji se desio i koji nas je sve pogodio 12. marta ove godine.”

B92: Vi ste odmah predložili formiranje koncentracione vlade, na šta je odgovoreno iz DOS-a da to ne dolazi u obzir, ja cu pokušati da kažem otprilike, zato što bi se u toj koncentracionoj vladi – a koncentraciona vlada podrazumeva da u nju ulaze sve parlamentarne stranke – možda našla i neka stranka koja je, hajde da tako kažemo, ono što ste vi rekli, bila inspirator atentata na Zorana Ðindica. Da li se još zalažete za ideju koncentracione vlade?

Koštunica: “Ne, ja sam posle predložio nekoliko nacina da se kriza prevazide. U nekom državnom, policijskom smislu, ona se prevazilazi formiranjem državne komisije – jedne komisije koja treba da utvrdi okolnosti i propuste, kada je rec o obezbedenju, unutrašnjim poslovima, koji su doveli do atentata. A u drugom smislu, racunam da je potrebna jedna vrsta okupljanja politickih snaga u jednom teškom trenutku za zemlju, koje ce se zajedno lakše poneti sa ovim zlom koje nas je zadesilo, ali pokazalo se da snage koje su u ovom trenutku na vlasti nisu bile u stanju da to ucine. One nisu bile u stanju da sprece atentat i sve ono što ce doci posle njega. Prema tome, ako nisu bili u stanju da to sprece, onda je potpuno logicno u tom teškom stanju u kome se zemlja našla da pokušamo da vidimo ko je još tu, i u Parlamentu i van Parlamenta. Nisam ja nikog posebno imenovao, smatrao sam da treba poci od jednog poziva i, naravno, nije nikakva tajna da tu postoje stranke koje bi se odazvale i stranke koje se ne bi odazvale. Ali, opet sam pošao od toga kako se radilo u nekim drugim zemljama, u Izraelu posle Rabinovog ubistva je isto takva jedna vlada obrazovana da bi se na neki nacin zajednickim snagama izašlo iz teške situacije u kojoj se zemlja našla. Receno – ucinjeno, što se mene tice. Ja na toj stvari necu insistirati, mislim da je to bolje sredstvo, mislim da je državna komisija bolje sredstvo, mislim da je jedna komisija neophodna da ispita sve propuste, kao što s druge strane mislim da ce ovo proganjanje politickih protivnika, pritisci na medije, pretnje i sve ostalo ugroziti ionako krhke demokratske institucije i javne slobode u zemlji. Vanredno stanje se ne uvodi, ako se uopšte uvodi u ovakvim prilikama, mislim da Amerikanci nisu to uradili, nisu uradili ni Rusi kada su cecenski teroristi upali u pozorište. Te mere se ne uvode, ali ako se vec uvode, one se uvode da bi se iskorenilo jedno zlo, da bi se ono detektovalo, utvrdilo, a ne da bi se gušile javne slobode, a toga imate okolo koliko god hocete.”

B92: S obzirom na sve ove okolnosti i atmosferu u kojoj pocinje da radi novi premijer Živkovic, da li ste spremni da mu na neki nacin pružite odredenu podršku?

Koštunica: “Ta podrška, evo, dolazi kroz ove savete, oni su krajnje dobronamerni, oni su krajnje konstruktivni. Ja znam da je to prošlost uveliko, ali prihvatiti jednu ideju o politickoj saradnji, o koncentracionoj vladi znaci preuzeti odgovornost i za nešto što je prethodno uradeno, a nije trebalo raditi, ili nije uradeno, a trebalo je uraditi. To je jedan nacin.”

B92: Da li vidite sada SPS i radikale u vladi?

Koštunica: “Oni ce se odazvati ili se nece odazvati. Nema nikakve sumnje da jedna od te dve stranke to ne bi uradila. U svim prilikama do sada ona to nije htela da ucini, nije htela, govorim o radikalima, nije htela da ucini 2000. godine, a nisu socijalisti 2000. godine bili u prelaznoj vladi. Bili su spremni.”

B92: Tu se postavlja pitanje da li je trebalo ili ne, ali to je jedna druga prica. Koštunica: “U cemu je problem sa socijalistima? Da li i tu postoje neki koji su sa stanovišta DOS-a politicki podobni, a oni drugi nepodobni? Dakle, Ivkovicevi su u redu. Ako Ivkovicevi socijalisti i Stranka srpskog jedinstva omogucavaju da se pojedini zakoni, pojedini projekti DOS-a usvoje u Skupštini Srbije, onda je to sve u redu. A ako ovi drugi, vecinski nesumnjivo, dolaze u obzir za neku saradnju, onda je to sporno. Ja ne vidim u cemu je stvar.”

B92: Ja sam se pitao za parlamentarnu podršku, pored savetodavne, da li ste spremni?

Koštunica: “Sada se nalazimo na terenu, Skupština se bavi svojom zakonodavnom aktivnošcu. U svakoj prilici, tamo gde imamo razloga da neki propis podržimo mi cemo ga podržati, ili necemo, i to na vrlo razložan nacin. Kada govorim o atmosferi linca, onda cu vas podsetiti na to šta je sve receno na racun DSS-a, a i na moj racun u protekle dve godine. Ako bismo stavili na tasove nekih velikih terazija sve to što se sasulo iz raznih prirucnih televizija, nedeljnika, na moj racun, šta je sve izgovoreno, kakve su predstave o aferama stvarane, šta je sve govoreno, to je bila atmosfera linca. Ja govorim sasvim drugacijim jezikom, i u ovom našem razgovoru i u svakoj drugoj prilici sam govorio, i vecina poslanika Demokratske stranke Srbije govori na taj nacin. Na silu necemo odgovarati silom, na teške reci, na govor mržnje necemo odgovarati govorom mržnje. Ovo je stranka koja sledi tradiciju jedne stranke koju su osnovali Ljubomir Davidovic i Milan Grol. Milan Grol je, narocito posle II svetskog rata, u onim teškim prilikama, boreci se protiv komunista koji su hteli da zavedu jednopartijsku diktatutu, i to su uradili vrlo brzo za nekoliko meseci, svojim protivnicima odgovarao na jedan pristojan nacin ma koliko su oni vredali i pretili. Mi to do dana današnjeg tako cinimo.”

B92: Mnogo ljudi pisalo je svoje poruke u knjige žalosti posle ubistva Ðindica. Jedna poruka glasi: Srbijo šteta, Srbijo grehota, Srbijo sramota. Jedan pripadnik DSS-a iz Race, kako sam procitao u štampi, upisao je: S tobom teško, bez tebe još teže. Kako vi vidite buducnost Srbije posle ubistva premijera Srbije Zorana Ðindica?

Koštunica: “Ðindicevo ubistvo ce ostaviti veliki trag na dalji razvoj Srbije. Ja to govorim i na jedan drugi nacin, kao neko ko je Zorana znao dugo, dvadesetak godina, i ko se sa njim, naravno, u necemu slagao, a u mnogo cemu nije slagao, i to necu da krijem. I u ovom trenutku i onog momenta kada nisam mogao ništa drugo da izgovorim, nego: strašno, kada sam saznao za tu vest. Nisam krenuo da se ponašam kao da su te razlike nestale, one su postojale izmedu nas, ali je postojalo i nešto zajednicko, i znam zapravo koliko je on bio covek pun energije, dinamizma, i koliko je, na kraju krajeva, u stranci na cijem celu je bio i još u nekim strankama koje je okupljao, koje su se okupljale oko Demokratske stranke, bio za jednu politiku integrativna figura. Ovo su stvari koje ostavljaju naravno posledice, i kada je rec o doprinosu jednog coveka i kada je rec, naravno, o samom cinu, i sa onim s cim se Srbija u ovom trenutku suocila. Ali, posle jednog dana postoji i drugi, i posle pada u ocajanje ili strah postoji nada. Na kraju krajeva, u svim zemljama se tako ponašalo kada su se stvari poput ove dešavale. Ni na koji nacin ne smemo od ovoga da stvaramo situaciju koja je stvarana pre dvadesetak godina posle smrti jednog coveka koji se nalazio na celu tadašnje Jugoslavije. Ono što mene najviše muci jeste da se ovo moglo izbeci i da nije ucinjeno sve što je moglo da se ucini da se ovo izbegne, i da oni koji su imali zapravo poluge vlasti, odredene poluge vlasti, to nisu sprecili.”

Novosti, 31.03.03.

Iz intervjua sa Vojislavom Kostunicom

Naše ideološke pozicije su bile potpuno razlicite. U mnogo cemu se nismo slagali. Mislim da se neke stvari u Srbiji ne bi desile - ako smem da kažem, možda ni njegova smrt - da je uradeno više od onoga za šta sam se zalagao. Da smo vec dobili jake institucije i vladavinu zakona, umesto price o ekonomskim reformama kao najvišem cilju. Odlucivanje u institucijama, umesto partijskog odlucivanja. Naravno, Zoran je imao i krajnje dobre osobine: retku inteligenciju, neverovatan dinamizam i energiju.

hronika vesti (arhiva)