DANAS: (28.01.03.)

Kondoliza Rajs

Da li je Sadam Husein konacno odlucio da se dobrovoljno razoruza 

Lazni izvestaj za kupovinu vremena

Sada kad je proslo jedanaest nedelja od jednoglasnog donosenja Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u kojoj se od Iraka jos jednom zahteva da otkrije i ukine sve svoje nuklearne, hemijske i bioloske programe naoruzanja, sasvim je na mestu zapitati se: "Da li je Sadam Husein najzad odlucio da se dobrovoljno razoruza?" Nazalost, odgovor je jasno i glasno "ne". Kako izvrsiti operaciju dobrovoljnog razoruzanja nije nikakva misterija. Drzave koje odluce da se dobrovoljno razoruzaju omogucavaju pristup inspektorima do skladista oruzja i svih pogona u kojima se ono proizvodi, odgovaraju na pitanja cak i pre nego sto ih inspektori o necem pitaju, javno i cesto iznose nameru da se razoruzaju i podsticu svoje gradjane na saradnju. Iz primera Juzne Afrike, Ukrajine i Kazahstana celom svetu je poznato kako izgleda kada se neka vlada odluci da se na kooperativan nacin odrekne oruzja za masovno unistavanje. Najvazniji zajednicki elementi ovog procesa su: spremnost politickog vodjstva drzave da izvrsi razoruzanje, inicijative unutar zemlje da se uniste programi naoruzanja i potpuna saradnja i transparentnost rada. Godine 1989. Juzna Afrika donela je strategijsku odluku da unisti svoj tajni program nuklearnog naoruzanja. Tom prilikom, unisten je arsenal sedam vrsta oruzja, a kasnije je ceo proces podvrgnut rigoroznoj kontroli strucnjaka Medjunarodne agencije za atomsku energiju. Inspektorima ove organizacije omogucen je neometan pristup svim nuklearnim postrojenjima (bilo da su jos radila ili bila ugasena), kao i kontakt s ljudima koji su u tim postrojenjima radili. Osim toga, inspektorima je stavljena na uvid dokumentacija koja je, na primer, sadrzala detaljan plan dnevnog procesa rada u postrojenjima za proizvodnju obogacenog uranijuma, ili detalje konstruisanja i demontiranja pojedinih oruzja. Ukrajina i Kazahstan saradjivali su na slican nacin kada su odlucili da se otarase nuklearnog oruzja, interkontinentalnih balistickih raketa i teskih bombardera koje su nasledili od Sovjetskog Saveza. Uz znacajnu pomoc Sjedinjenih Drzava, koju su obe zemlje toplo prihvatile, razoruzanje je sprovedeno na propisan, otvoren i brz nacin. Nuklearne glave vracene su Rusiji. Silosi s raketama i teski bombarderi unisteni su ili demontirani. Jednom prilikom to je ucinjeno na ceremonijalan nacin uz prisustvo americkog i ruskog ministra odbrane. A jednom je Kazahstan prijavio da poseduje tonu visoko obogacenog uranijuma i zamolio Sjedinjene Drzave da ga uklone da ovaj ne bi upao u pogresne ruke. Ponasanje Iraka dijametralno se razlikuje od ovih primera saradnje. Umesto da se cvrsto opredele za razoruzanje, najvisi organi vlasti u Iraku cvrsto su reseni da oruzje sacuvaju i sakriju, a celu tu akciju vode Sadam Husein i njegov sin Kusaj koji kontrolise Specijalnu bezbednosnu organizaciju ciji je zadatak da obavlja akciju sakrivanja oruzja u Iraku. Umesto da inicira razoruzanje na domacem terenu, Irak ima institucije ciji je jedini zadatak da ometaju rad inspektora. I umesto da pruzi punu saradnju i transparentnost, Irak Ujedinjenim nacijama podnosi lazni izvestaj koji se sastoji od 12.200 strana samih lazi. Na primer, izvestaj ne prijavljuje, niti objasnjava zasto je Irak nabavljao uranijum iz inostranstva, zasto je proizvodio specijalno gorivo za balisticke rakete, za koje kaze da ih ne poseduje. Osim toga, u izvestaju postoje izostavljeni delovi koje su strucnjaci Ujedinjenih nacija ranije uocili, a odnose se na neobjasnjeno prisustvo dve tone sirovina potrebnih za proizvodnju vise hiljada galona antraksa i ostalog bioloskog oruzja. U svom izvestaju Irak cak pribegava besramnom plagijatorstvu, jer doslovno citira citave pasuse iz izvestaja Ujedinjenih nacija (uz male ispravke da bi se izbacili delovi u kojima se Irak kritikuje) i to prezentuje kao originalni tekst. Umesto da pruza informacije, izvestaj skriva istinu i unosi konfuziju da se ne bi dobila prava slika o arsenalu koji Irak poseduje. Izvestaj odrazava nepostenje irackog rezima, po kome je vec odavno poznat, i predstavlja flagrantno krsenje Rezolucije 1441 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojom je utvrdjen sadasnji program rada inspekcije. Za razliku od drugih drzava koje su izvrsile dobrovoljno razoruzanje, Irak suprotno onom sto propisuje Rezolucija 1441 ne dozvoljava "neposredan, neometen i neogranicen pristup" postrojenjima i ljudima koji se bave programom naoruzanja u Iraku. Kao sto je pokazala inspekcija u kuci jednog irackog naucnika nuklearca, a i prema potvrdama iz drugih izvora, zna se da se materijal i dokumenti jos premestaju s mesta na mesto u nekoj vrsti farsicne igre skrivalica. Iracke vlasti blokirale su slobodno i neograniceno vazdusno izvidjanje. Lista s imenima ljudi koji ucestvuju u programu proizvodnje oruzja za masovno unistavanje, cije su dostavljanje Ujedinjene nacije zatrazile od Iraka, zavrsava se imenima ljudi koji su na tome radili 1991, iako su Ujedinjene nacije ustanovile da se s tim programima nastavilo i posle te godine. Inspektori su mogli da obavljaju razgovore s naucnicima i drugim licima zaposlenim u proizvodnji oruzja samo uz budno prisustvo agenata Sadamovog rezima. S obzirom na poznatu dvolicnost tog rezima, najnovija obecanja Iraka da ce se stvari popraviti treba posmatrati kao pokusaj da se kupi vreme. Narocito zabrinjava otkrice 12 bojevih glava hemijskog oruzja koje su inspektori pronasli prosle nedelje, a koje nisu bile uvrscene u izvestaj predat Ujedinjenim nacijama. Ranije je Irak ove bojeve glave punio smrtonosnim nervnim agensom sarinom, otrovom kojim su japanski teroristi 1995. u tokijskoj podzemnoj zeleznici ubili dvanaestoro i ozledili hiljade ljudi. Prema oceni bivseg glavnog inspektora Ujedinjenih nacija Ricarda Batlera, Iracani bi mogli da usmrte odjednom milion ljudi ako bi bojevu glavu veceg kapaciteta napunili otrovom VX (koji je jos smrtonosniji od nervnog otrova) i lansirali je na neki veci grad. Izmedju ostalog, Irak inspektorima Ujedinjenih nacija nije dostavio dokumentaciju kojom potvrdjuje da je unistio zalihe bojnog otrova VX. Ostaje mnogo otvorenih pitanja u vezi sa nuklearnim, hemijskim i bioloskim programom i arsenalom naoruzanja u Iraku. Irak je duzan da odgovori na ta pitanja. Medjutim, Irak to ocigledno ne cini. Svojim postupcima, ali i necinjenjem, Irak dokazuje da nije drzava koja je spremna da se razoruza vec drzava koja nesto krije. Irak jos gleda na inspekciju kao na neku igru. Trebalo bi da bude svestan da mu vreme istice. Autorka je savetnica za nacionalnu bezbednost u vladi predsednika Dzordza Busa i ovaj njen clanak objavljen je u najuglednijim listovima u svetu; Danas je jedini list u Jugoslaviji koji je dobio dozvolu da objavi ovaj tekst

BLIC: (28.01.03.)

Otvoreno pismo bivšeg komandanta „Crvenih beretki“ 

Jadna je zemlja kad Cume rešava tajne

BEOGRAD - Redakciji „Blica“ juce je, posle niza optužbi koje je poslednjih dana na njegov racun izrekao Ljubiša Buha Cume, dostavljeno pismo bivšeg komandanta „Crvenih beretki“ Milorada Lukovica Legije. Pismo objavljujemo u celini: - Odbrojavaju nam poslednje dane, igrajuci se sa našim sudbinama, kao uostalom vascelog naroda. Gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva, pri cemu ljagaju iskrene patriote želeci da ih podvedu pod sopstvene kriterijume ponašanja i vladanja. A, koji su ispod i najnižih normi podaništva, pa i sopstvenog nipodaštavanja.

Prihvatili smo besplatnu ulaznicu za svet 5. oktobra 2000. godine i ucinili da taj put prode bez prolivanja srpske krvi. Verovali smo da je taj demokratski globalni svet sa nama i mi s njima. I kada smo tokom bombardovanja branili cast i dostojanstvo svoga naroda, kao vojnici i iskrene patriote, kada su nam se u secanja urezivale slike poginulih, devojcice cije je snove raznela bomba... Pa i sada, iako smo gorko otrežnjeni - postupcima i ponašanjima onih koji nas danas vode u taj isti svet.

Pristigli na iskrenoj, spontanoj narodnoj volji, ucinili su i cine sve da dokažu i pokažu kako im do te volje nije nimalo stalo. Umesto da se 8. oktobra 2000. godine presaberu i jasno svima kažu kolika je cena našeg prikljucenja modernim svetskim integracijama, brojana u ljudskim glavama koje se moraju prineti Haškom tribunalu - okrenuli su se svojim sitnim politickim interesima i medusobnim trvenjima, odslikavajuci na najgori moguci nacin svoju pravu cud. A, onda je proradio srpski inat cije se granice ne mogu izmeriti, niti zaustaviti. I njihovim dojucerašnjim svetskim mentorima bilo je odmah jasno, da umesto ravnopravnih politickih partnera imaju pred sobom politicke podanike koji stalno pomeraju i iznalaze nove nivoe snishodljivosti.

Zar da im lekciju iz patriotizma sa temom Hag drže hrvatski politicari o tome kako ipak postoje granice politickih kompromisa i narodnog dostojanstva? Obezvredivanje i omalovažavanje sopstvene države kao da nema kraja... Zaklete demokrate, svetski reformisti, pune dve godine drže za predsednika coveka svrgnutog režima, politicku marionetu koju su na kraju „kargom“ istovarili u Hagu. Kažu, smenjen je direktor BIA, jer nije hteo da hapsi Šljivancanina i druge optužene za ratne zlocine... Pitam se, šta bi bilo da ih je uhapsio? Da li bi mu možda dali orden ili bi ga ostavili da o njemu sudi narod i istorija... Pricaju o mafiji, kriminalu, o nesposobnosti policije... Nije policija kriva i nije tacno da je nesposobna, vec je ispolitizovano rukovodstvo kojem je mera politicki interes, a ne profesionalna obaveza. Kakva mafija, nekoliko raštrkanih bandi... Sve bi se dovelo u red veoma brzo, samo da postoji interes i volja pojedinaca. Jadna li je zemlja i policija u njoj ako joj slucajeve treba da rešava Ljubiša Buha, zvani Cume, svojim svedocenjima. Još je tužnija cinjenica da se takvima služe da ljagaju i ruše druge, one kojima je i te kako stalo do ove zemlje i ovoga naroda i koji su to nebrojeno puta pokazali i dokazali.

Ne mogu a da ne pomislim kako je ipak sve to delo istih ljudi, onih kojima ništa nije sveto i kojima ni do cega što je srpsko - nije stalo! Pa ni do onih koji su krvarili i cija su mrtva tela razvlacena duž ratišta i od kojih je ostalo samo skromno secanje na izbledeloj fotografiji u spomen-sobi naših heroja u Kuli. Ako necete i ne želite da poštujete bivše, pa ni sadašnje komandante, poštujte bar mrtve! Niko, pa ni istorija, to vam nece oprostiti. Još manje oni kojima se apsolutno nepotrebno na ovaj nacin dodvoravate. Treba da znate, svaki narod poštuje svoje vojnike.

Jer, oni su vojnici u službi otadžbine i samo to hoce i da budu. Valjda i zbog toga meni danas ne daju da budem to što jesam. Ali, zato hoce da budem ono što nisam, da sam radio - ono što nisam radio. Baš u tome je problem: jer oni rade ono što ne treba da rade, a pricaju ono što ne misle. Znaci - lažu nas.

Zbog toga, mera mog života je velicina nacionalnog dostojanstva i patriotizma koji nosim u sebi, a ne kolicina podaništva i snshodljivosti koju pokazujem prema drugima. Posebno prema onima bez kojih ne možemo, niti hocemo. Ali na pravi nacin. Bolje cemo se razumeti i više ce nas i oni poštovati. Svet nam se smejao, nisu mogli cudom da se nacude kako taj cuveni reformski kurs trpi „miloševicevca“ na celu Srbije? Ali, trebalo im je za licna potkusurivanja, koja svi mi svakoga dana i uživo gledamo i slušamo.

Spletkarenja, ogovaranja, skupštinsko-poslanicke interesne prebacivke u kojima više nikome živom nije jasno, pa izgleda ni njima samima, s kim su u koaliciji, za koga jesu a za koga nisu... Politika revanšizma i osvete, svak’ protiv svakoga, njen je osnovni moto. Kao da istorija od njih pocinje...

Za kratko vreme, mnogo kratko, zaboravili su sve. Krcme poslednje kredite narodne volje u kojima ima mesta samo za njih same.

Narod, i ma ko drugi, izgleda da im više nije potreban. Ni za izbore, jer izgleda ni njih više nece biti. Veruju, ni nas, jer im je toliko stalo da nas se po svaku cenu i na bilo koji nacin reše...

Milorad Lukovic Legija

BLICNEWS:  (22.01.03.)

Ðilas: Ðindic ima sve više vlasti, a sve manje autoriteta i popularnosti

To sa Natašom Micic izaziva vecu krizu nego što ljudi osecaju, gledajuci njeno simpaticno lice. Ljudi misle - bili smo bez predsednika i do sada. Ja sam se okliznuo i mogao sam da slomim ruku. Da sam slomio ruku, imao bih gips tri nedelje, ali bih funkcionisao. Zamislite da neko kaže: funkcionisao si i bez ruke, odseci je

Autor: Marko R. Petrovic

Ime i prezime: Aleksa Ðilas

Roden: 1953. u Beogradu

Porodica: Supruga Olgica, deca Nikola (8), Marija (6)

Jelo: Domaca kuhinja, mada volim i azijske - indijsku, kinesku, tajlandsku i japanski sušiu

Restoran: Retko idem u restorane. Recimo, „Vidin kapija“

Knjiga: U mladosti sam najviše voleo Albera Kamija. Volim narodne pesme, roman „Carobni breg“

Film: Špijunsko-akcioni filmovi, ali moraju da budu inteligentno napravljeni Šta ne propušta na TV: Malo gledam televiziju Moto: Ljubav sve pobeduje

Aleksa Ðilas, istoricar i politicki analiticar, kaže da spada u grupu ljudi koju preterano ne zanima pisanje Ustavne povelje, kao ni rasprava o buducnosti zajednice Srbije i Crne Gore, ali priznaje da je uprkos tome procitao skoro sve tekstove koji su o ovoj temi objavljivani u novinama. Pretpostavlja, takode, da je jedini koji je to uradio, ali priznaje i da celokupnu situaciju ne shvata baš najbolje.

- Pre nekoliko decenija su vodeci evropski izdavaci razgovarali o tome koje su najdosadnije novine u Evropi. U najužem izboru našla se Pravda, što nije uopšte iznenadujuce, i Osservatore romano, službeni glas Katolicke crkve. U meduvremenu, Pravda je propala, i dobro je što je tako, a Osservatore romano, kažu mi, i nisu tako loše novine. Medutim, da se rasprava o Ustavnoj povelji vodila u to vreme, siguran sam da bi im, po dosadi, bila ozbiljan rival. Ako hocete da imate demokratiju, morate da imate transparentnost, ali i razumljivost. Kod Povelje je, medutim, postignut visok stepen nejasnoce, tako da i ljudi koji se time bave moraju da se muce da bi shvatili. Na kraju, shvate da ipak nisu shvatili, ili pomisle da su shvatili, pa se sledeci dan nešto dogodi što im pokazuje da nije to tako. Medutim, koga mi zavaravamo? Naša unutrašnja politika kroji se negde drugde, u EU i u Americi - kaže Ðilas za Blic News.

Pre ce biti u Americi.

- To je bilo do sada, a sada više u EU. Mislim da je Amerika izgubila interes za ovo podrucje. Evropa nece da se stvaraju nove državice. Širak kaže da, po njegovom mišljenju, EU ne bi priznala Crnu Goru. To nije isto kao da vam gospoda Nikolija, koja nama donosi sir, kaže: „Po mom mišljenju EU itd“. Ako bismo u Srbiji imali referendum za otcepljenje, ne mogu da zamislim da bi Srbijanci glasali da se otcepe od Crne Gore. Ne znam šta bi moralo da se desi da ovde bude vecina za to. Drugo, EU ne da Srbiji da se otcepi. Ne samo da ne da Srbiji da napravi veliku Srbiju, nego cak sada i kada bi htela da se smanji, ne može ni to. S druge strane, u Crnoj Gori je Ðukanovic najveca politicka snaga, izmedu ostalog i zato što su njegovi protivnici vrlo slabi, kao licnosti, kao politicari. Dalje, on ima podršku manjina. Medutim, Ðukanovic ne pobeduje sa dovoljnom vecinom da bi mogao da bude siguran da bi na referendumu pobedio. Ako bi na referendumu pobedio sa malom vecinom, ogroman broj Crnogoraca ne bi priznao taj referendum za legitiman.

Mislite li da bi to podelilo samu Crnu Goru?

- To bi moglo da izazove izvesne, cak oružane sukobe, uzevši u obzir da je to i teritorijalno podeljeno. Recimo, celo Cetinje je za otcepljenje, ali severni deo Crne Gore je bez izuzetka za zajednicu. Moglo bi se desiti da oni uopšte ne priznaju vlast Podgorice. Na primer, ako Podgorica zatvori granicu, oni nece da poštuju tu granicu. To je vrlo rizicna strategija koja bi mogla da uspe kada bi iza nje bili EU i, posebno, Amerika. Medutim, spoljna sila je rekla - necemo dalje menjanje granica na Balkanu, dalje usitnjavanje Balkana.

Da li mislite da ce Ðukanovic pokušati da iskoristi tri naredne godine za pribavljanje te nekakve saglasnosti?

- Da bi pridobio tu saglasnost, on bi morao da pokaže da je to jedna ekonomska jedinica koja može sama sebe da izdržava. Mislim da to ne može. Crna Gora je malo tržište.

Ðukanovic je jedini iz vladajuce garniture s pocetka 90-ih godina koji je i dalje na vlasti.

- To je najautoritarnija licnost na ovom podrucju, ali ne bih rekao da je diktator. Secate se one price srpske opozicije kako Miloševic ima sto hiljada policajaca. Ja sam to verovao. Izgledalo mi je logicno - ima Kosovo, pa boji se ovoga i onoga. Sada se Duško Mihajlovic mrtav-hladan pojavi, kao da kaže od sada cu nositi tamnoplave umesto svetloplave košulje, i kaže - ima 20 hiljada policajaca i taj broj treba povecati. Medutim, najveci broj policajaca po glavi stanovnika sigurno ima Crna Gora.

Mislite, dakle, da je otcepljenje nemoguce?

- Da, i zbog unutrašnjih i zbog spoljnih faktora. Istovremeno, izuzetno je teško napraviti efikasnu zajednicku državu. Ne znam koje je rešenje.

A ako bi se Crna Gora otcepila, ne bi li to zapalilo region?

- Ne bi zapalilo cak ni Srbiju i Crnu Goru. Bio bi veliki broj incidenata. Ne potcenjujem nijednu ljudsku žrtvu, ali ništa slicno onome što se dogadalo u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu, ne može da se dogodi. Pogledajte ko u Srbiji preti Crnoj Gori? Najgori što prete su ovi tipa Batica - mi cemo od vas da se otcepimo, a necete dobiti te vile i stanove. Prvo, toga je mnogo manje nego što Batic prica, a drugo, baš me briga za vile i stanove.

Nekoga je briga, ocigledno.

- Mi govorimo o zemlji u kojoj je stotine hiljada ljudi proterano, gde je desetine i stotine hiljada ljudi ubijeno, strašne stvari su se dogadale, bombe su padale. Ništa približno tako loše nece se više dogadati. Kada kažemo da je situacija teška, treba gledati realno. Znate, onaj vic - Amerikanka na koledžu piše roditeljima pismo: „Dragi roditelji, nisam vam dugo pisala, a to je zbog sledeceg - moj verenik i ja vozili smo se kolima i doživeli smo tešku saobracajnu nesrecu. On je povreden, a ja sam ostala paralizovana. Kada su mi davali transfuziju, greškom su mi ubrizgali krv zaraženu sidom“. A na drugoj strani, nastavlja: „Sve ovo se nije dogodilo, ali pala sam na ispitima. Samo sam htela da to što sam pala na ispitima gledate u pravom svetlu u odnosu na to šta je moglo da se dogodi“. Sigurno da nije dobro da nemamo sredenu državu. Ali, period haosa, raskola, krvavih sukoba je prošao.

Ðindic kaže da je sada pravo vreme za rešenje kosovskog problema. Da li je pravo vreme?

- To su pitanja koja se ne mogu odmah rešiti u smislu da svako bude zadovoljan. Ja sam bio pristalica podele Kosova još odavno. Nisam imao nekakav plan. Sigurno nisam bio za to da Albanci budu saterani u planine, a da sve što je plodno i sve gradove zadrže Srbi. Kada sam to zamišljao, medunarodni faktor nije bio protiv nas. Mi smo uvek popuštali kada smo slabi, a napadali kada smo jaki. Medutim, ako popuštaš kada si slab, uvek više izgubiš nego što bi izgubio da si popuštao kada si bio jak.

Tu mislite na one srpske pobede u ratovima i gubitke u miru?

- Ne. Na primer, zašto nismo prihvatili Plan Z4 u Hrvatskoj? Iskreno, neka me Srbi razapnu na krst, ja bih im manje dao. Imali su svoju valutu, najneverovatniji stepen autonomije, a to su oni odbacili. Secam se razgovora sa tim knindžama - nije nama cilj samo da zaštitimo Srbe, vec da presecemo vezu Hrvatske i Dalmacije i onemogucimo za sva vremena spajanje bilo kakve funkcionišuce hrvatske države. Pa da li su Hrvati baš tako jadni da to prihvate? Onda se završilo bežanijom, haosom. Slicno je i sa Kosovom. Najveca tragedija za Srbe nije to što Albanci hoce da se otcepe. Najveca tragedija bi bila kada bi oni odbijali da se otcepe, kada bi želeli da budu sa Srbima i Srbijom, jer mi ne možemo njih da izdržavamo.

Mislite da bi Albanci pristali na podelu Kosova?

- Verujem da bi. Ekstrateritorijalnost glavnih istorijskih i crkvenih spomenika na albanskoj teritoriji bi morala da postoji, i oni bi bili za duže vreme pod zaštitom medunarodnih snaga. Albance bi to, verovatno, jedno vreme nerviralo i postojala bi tendencija da se to prvom prilikom poruši, da ne ostane traga srpskoj kulturi i istoriji. Medutim, kroz izvesno vreme, kada bi se situacija smirila, njima bi se to isplatilo, jer bi dolazili turisti da to gledaju. Otvorio bi covek motel pored Gracanice, i tu bi dolazili autobusi s ekskurzijama, i to bi on naplacivao.

Govorite o preteranom angažovanju stranaca u unutrašnjoj politici Srbije. Nedavno ste imali polemiku i sa britanskim ambasadorom Carlsom Krofordom.

- Glavni krivci smo mi. Ja sam prevashodno kritikovao našu politiku. Rekao sam da nas naša politika dovodi u situaciju da može da dode ministar spoljnih poslova i da prica ono o cemu ne bi smeo da govori u vlastitoj zemlji. Kada bi kao ministar spoljnih poslova poceo da postavlja neka pitanja, pitali bi ga - šta je, postoji ovde ministar unutrašnjih poslova, to nije tvoj resor... Da ne govorim o arogantnom tonu koji nervira itd. Mislim da najveca slabost naše spoljne politike nije to što, možda, Svilanovic nije dovoljno pametan i cvrst, nego je to unutrašnja politika.

Kako to objašnjavate?

- U zemlji je haos. Koje su glavne institucije da bismo imali bolju spoljnu politiku? Može da zvuci glupo, ali to su Ministarstvo pravde i Ministarstvo policije. Ako imate iznutra sredenu državu, gde funkcionišu policija i sudstvo, to daje državi ugled i stabilnost. Nijedna država u istoriji nije vodila uspešnu spoljnu politiku ako je bila iznutra slaba. To izaziva pritiske Zapada, koji su sve veci. Tu se svako nade da o svemu može da prica, da odlucuje, što mu nikada ne bi palo na pamet da je to na neki nacin sredeno i da ima autoriteta. Izgradnja politickih ustanova ne ide dobro. To je opšti kontekst vlade koja nije jedinstvena, nemanja zajednickih politickih ciljeva, nefunkcionisanja parlamenta, cela ova kriza oko izbora predsednika...

Imamo v.d. predsednika.

- Mislim da je to sa Natašom Micic mnogo veca tragedija. Dobro, prejaka je rec „tragedija“, ali izaziva mnogo vecu krizu nego što to ljudi osecaju gledajuci simpaticno, nasmejano lice Nataše Micic. Ljudi misle - bili smo bez predsednika do sada, pa možemo i dalje. Ja sam se juce okliznuo i mogao sam da slomim ruku. Da sam slomio ruku, imao bih gips tri nedelje i funkcionisao bih verovatno i bez ruke. Zamislite sada da mi neko kaže - ti si funkcionisao tri nedelje bez ruke, odseci je, svejedno, možeš i sa jednom rukom. Ponovo imamo predsednika koji je izabran gotovo na prevaru, tipicno našim muvanjem sa zakonima, s institucijama. Kako je ona uopšte postala predsednik parlamenta? To je vrlo problematicno, dok su poslanici udaljeni, pa je Maršicanin dao ostavku, pa ona sama za sebe glasala. Sada postaje predsednik, pa se ne zna kada treba da budu novi izbori. Nece da ukinu Zakon o izboru predsednika, koji ocigledno parališe institucije. Od jedne vrlo važne institucije pravi se cirkus.

Kome to odgovara?

- Monarhistima i Ðindicu. Medutim, to strahovitu štetu nama nanosi. Zamislite, neko preduzece na Zapadu treba da investira u neku zemlju, recimo u Ameriku. Njih interesuje da je to stabilna država, da je stabilna valuta, da policija nije korumpirana, da sudovi obavljaju poslove. Kapitalista ne voli rizik. Mi smo sada zemlja koja sebi ne može da izabere predsednika. Na šta to lici?

Ne zvuci baš kao dobra preporuka za investicije.

- Naravno. Kada govorimo o policiji - ona ne samo što ne rešava slucajeve koje je obecala da ce rešiti, nego se i nove stvari dešavaju. Na primer, ovo u Zemunu. To je tako profesionalno uradeno. Možda su to bivši policajci, a možda su i sadašnji. Znate ono, preko dana na posao, a uvece honorarno. Kažu, kako da ukinemo kriminal? Prvo ukinite policiju. Šalim se, naravno, ali to je cak iznad organizovanog kriminala. To su privatne vojske. Kada sam bio u vojsci, u biblioteci smo imali prirucnik za diverzantska dejstva. Na primer, kako se uništavaju velike mašine. Dobro, ako imate atomsku bombu nije problem, ali ako ne znate gde tacno da stavite koju kolicinu eksploziva, kako to sve da povežete, necete ništa uraditi. Ekonomski gubici od toga su neverovatni. Ne mogu da vam to izrazim u brojkama, ali mislim da su ti gubici neuporedivo veci od novca koji ce nama možda Amerika da dâ.

Kolika je to svota?

- Ne postoji nijedan argument zbog cega bi zapadne države nama dale veliku pomoc. Ona ce biti ili mala ili vrlo mala. Americki Kongres ce dati 50 ili 80 miliona dolara. Šta je to? Za nas dvojicu bi to bilo dobro da dobijemo, ali koje su to pare? Glavni uzrok naše ekonomske propasti nisu greške u ekonomiji. Nismo mi osiromašili zato što naši privrednici nisu valjali nego iz politickih razloga. Prema tome, i oporavak je prevashodno politicki. U osnovi svega su stabilne politicke institucije. Ali vi ovde imate, recimo, Ðindica koji pokušava da prigrabi što više vlasti za sebe. Kada god govorim o Ðindicu, uvek govorim - naivno lukavstvo Ðindicevo.

Zašto?

- On pravi strašne greške sa vlastite tacke gledišta. Pretpostavljam da, kao profesionalni politicar, nije stavio sebi neki rok do koga hoce da bude na vlasti. To narocito ne zameram. Medutim, njemu bi bilo mnogo bolje da u teškom periodu krize deli odgovornost.

Sa Koštunicom?

- I sa Koštunicom. Da mnogo više eksponira druge politicare, da bude u dobrim odnosima sa politicarima koji imaju autoritet, da bude ono što je bio na pocetku, koordinator DOS, da malo manipuliše, da malo gura jednog pa drugog. A on ide na kancelarski sistem. Medutim, to je nešto više od kancelarskog sistema, gde bi parlament bio neefikasan. Kancelarski sistem uvek ima parlament koji je na drugoj strani. S druge strane, postoji nominalni predsednik, koji nije za potcenjivanje. Miciceva, medutim, nije nikakva autohtona licnost koja ima poverenje naroda, autoritet. Ne govorim to zato što je žena i što je mlada, nego što nije nicim to „zaradila“. To je bio sticaj okolnosti, ali ima i elemenata prevare.

Da li Ðindic ima neku alternativu?

- On ima sve više vlasti, a sve manje popularnosti i sve manje autoriteta. Njega ne ceni ni elita. On bi mogao da kaže - nisam popularan u narodu, ali pametni ljudi, sudije, privrednici, elita novinarstva, poznati intelektualci su na mojoj strani. To je jedna moguca vrsta politike. To je ono što je govorio Jovan Ristic u XIX veku - ne želim popularitet nego autoritet. Medutim, on nema ni popularnost ni autoritet, a ima sve više i više vlasti. Za svaku krizu i neuspeh, njega ce kriviti. On može da kaže - nece biti neuspeha, uspecu, ali je mala verovatnoca da cemo mi sada krenuti u fantastican preporod. Drugi nacin za njega da se održi na vlasti jeste da bude diktator. To je, medutim, nemoguce. Javno mnjenje ovde to ne bi prihvatilo. Bilo bi demonstracija. Štampa bi se pobunila. Evropa ne bi dala.

Ali Ðindic je kritikovao Koštunicu da on ne želi podelu odgovornosti, baš kada je bila u pitanju saradnja sa Hagom.

- Zašto nije promenio Zakon o izboru predsednika? Koštunica bi bio predsednik Srbije i morao bi ili da se suprotstavi ili da deli odgovornost. To su sve paradoksi naše politike. Nemamo nijednu ozbiljnu politicku partiju levo od centra. Ne mislim na ideološku levicu. Ušli smo u vrlo tešku ekonomsku krizu. Najveci problem je beda, a nemamo nijednu partiju koja se direktno time bavi. Svako nešto kaže o tome, ali nikome to nije centralno pitanje.

Zašto nema levice?

- Levica je bila u rukama komunista, pa su komunisti postali Miloševicevi pseudosocijalisti. Gubljenje vlasti i sudenje Miloševicu bili su preveliki udar. Levica nije uspela da se artikuliše, da se oporavi. Imate neke pseudoleve partije, ali toliko male. Recimo, Koracevi socijaldemokrati. On je od nekakvog socijaldemokrate postao - sve što Ðindic kaže, sve je istina. Ocigledno, tu nisu bila nekakva cvrsta uverenja.

Kritikujete Ðindica. A šta zamerate Koštunici?

- Sa mnogim stvarima se kod njega ne slažem i ne bih glasao za njega. Medutim, to je covek sa najvecom podrškom vec duže vreme u narodu. To nije beznacajna stvar ako hocemo da gradimo demokratiju. Najzaslužnija licnost za poraz Miloševica je sam Miloševic, bez dvoumljenja. Druga najznacajnija licnost je ipak Koštunica. Takav covek sada nema nikakvu vlast, sem nekakvu indirektnu kontrolu nad Vojskom, što je opet neka institucija u raspadanju. On je uguran u poziciju da bude u opoziciji. Prema tome, Ðindiceva kritika je nelegitimna. Ðindic jeste inteligentan politicar, ali da je politicar koji se trudi da vidi dalje u buducnost, trebalo bi da omoguci da Koštunica postane predsednik i onda bi bilo dvovlašce. On bi kao operativac, kao brži, kao energicniji, operativnu dnevnu vlast imao u svojim rukama. Imao bi istovremeno autoritet Koštunice koji bi ga pokrivao po mnogim stvarima i odbijao mnoge njegove kriticare, prinudio bi Koštunicu da deli odgovornost.

Koliko je Koštunica sam kriv što se našao u toj poziciji?

- Ne možete u današnje vreme da se bavite politikom ako nemate dobro organizovanu masovnu politicku partiju. Imam utisak da je Ðindiceva partija mnogo bolje organizovana. Cudno je kako Koštunica sa svojom popularnošcu i na talasu trijumfa coveka koji je pobedio Miloševica nije uspeo više da ucini. Cak je i na izborima za parlament na listicima pisalo DOS i u zagradi Vojislav Koštunica. Da je on tako sporedna licnost, ne bi oni to stavljali. On je veoma bitan, a potpuno je besmisleno da on ima manju vlast od Vladana Batica ili Dušana Mihajlovica. Ko bi glasao za Mihajlovica? Kakva je to uopšte partija? Da ne govorimo o tome da je on bio šef Udbe u Valjevu, da je njegova kompanija ekstraprofiter, da je sa Vukovim glasovima „pretrcao“ Miloševicu.

Možda je problem njegova neoperativnost.

- To je dobar izraz. Mi smo u situaciji gde je kompromis u stvari rešenje. Kompromis je rešenje i za unutrašnje probleme. Najlogicniji je sistem u kome bi bili Koštunica, Ðindic i Labus. Oni treba prirodno da saraduju. Razlike medu njima nisu tako velike.

Da li ih oni sami prave vecim nego što jesu?

- To je opet problem. Stavljate licni interes iznad partijskog, a partijski iznad nacionalnog i državnog. To su ipak neodgovorni politicari. Mislim da je Koštunica covek koji je to manje radio od drugih.

Ali se ne vide efekti.

- Zamislite ove izbore - da je Koštunici bio suprotstavljen Miloševic. Sevali bi gromovi iz Brisela i Vašingtona po Srbiji, da je za ceo zapadni svet legitimni predsednik Srbije Vojislav Koštunica, da oni uopšte ne priznaju taj zakon koji nigde u svetu ne postoji. Medutim sada je njih baš briga, a cak im je i simpatican Ðindic, jer im se cini da ce pre da popušta oko Haga i oko svega.

Vidite li u skorijoj buducnosti nekakve izbore?

- Ne znam dovoljno da bih to mogao da predvidim. U svakom slucaju, ako hocemo demokratiju - što više izbora, to bolje. Ne smemo se plašiti izbora. Ako izbori ne uspeju, novi izbori. Ako ne uspeju ni novi, promeni zakon tako da izbori uspeju. Ne znamo cak ni kakav predsednicki sistem hocemo? Neka smo i kao polumonarhija. Vidim da princ prima ambasadore. Ko to placa? Kaže - prestolonaslednik. Nema prestola. Naslednik kog prestola? Ovo je republika.

Možda se nada, u nekom buducem vremenu?

- Neka se nada, to je sasvim u redu. Možete vi da se nadate da cete biti kineski car ili ja ruski. I odluka o davanju Karadordevicima prava na korišcenje Belog dvora je donesena uredbom, bez referenduma, bez parlamentarne debate. Vladanje uredbama je, sa stanovišta parlamentarizma i prava, problematicno. Ðindic gradi kancelarski sistem, na svoju nesrecu, parališuci predsednicki sistem i istovremeno marginalizujuci parlament i u okviru ministarstava gradeci neka svoja podministarstva. Od Nenada Milica, zamenika Mihajlovica, pokušava da napravi nešto što ne postoji. Istovremeno, ne vidite nikakve rezultate. Tajna srpskog oporavka bice u dobroj i sredenoj politici. Najveca prepreka da do toga dode je Ðindic. Mislim da sebi pravi strahovitu štetu. Trebalo bi da smanjuje svoju vlast, a da povecava ulogu nekakvog koordinatora, coveka koji postavi dve jake licnosti izmedu kojih je rivalstvo, pa ih on miri. Tu bi imao mnogo vecu buducnost.

Kakvu mu buducnost predvidate?

- Ðindic je u lošoj situaciji, da ima sve više vlasti, a sve manje autoriteta i popularnosti. Jedino može da se spase ako bi uspesi reformi bili fenomenalni. Na primer, za nekoliko godina ovde bude kao posleratno „privredno cudo“ u Nemackoj, pa da se kaže - jeste, Ðinda je bio kvaran, jeste zavrtao ruke, ali vidi kako živimo. Medutim, to se nece dogoditi, niti ce on nekakve spektakularne uspehe postici s ove nacionalne tacke gledišta, da se, recimo, ujedini RS sa Srbijom.

Moj sin predsednik

Za razliku od nas Srba koji ne možemo da sredimo biracke spiskove, ne možemo da izaberemo predsednika i uopšte smo bruka i haos, Osnovna škola „Drinka Pavlovic“, u koju ide moj sin, ima sredene biracke spiskove i Nikola je izabran za predsednika razreda. Rekao sam mu da nije predsednik samo da se šepuri nego da mora nešto i da radi, da osmisli. On mi kaže - oni ne mogu mene da smene do sledece godine, a ja kažem - evo ga Zoran Ðindic. Pravi profesionalac s osam godina.

BLIC: (18.01.03.)G17 plus je kao nova mlada u selu, tako da ce oba pola (vlast i DSS) pokušati da pridobiju ovako znacajnu politicku partiju 

Vladimir Goati: DOS ne može doneti ustav 

Pojavu stranke G17 plus na politickoj sceni Srbije trebalo bi oceniti kao ulazak u politicku arenu jednog ozbiljnog politickog aktera. Pri tome, G17 plus je samo nova politicka stranka, ali ne i politicka snaga, s velikim šansama da se na ozbiljan nacin umeša u politicku borbu, izjavio je juce u razgovoru za „Blic“ Vladimir Goati, profesor iz Instituta društvenih nauka.

- Veliko je pitanje kojoj strani ce se od dva demokratska pola u Srbiji prikljuciti G17 plus posle sledecih izbora. Stožer jednog evropsko demokratskog pola je DS, znaci pol koji je na vlasti, a stožer drugog nacionalno demokratskog pola je DSS, koji je u opoziciji. Treci pol cine antisistemske partije koje teže restauraciji starog režima. Na koju stranu ce otici G17 plus s prilicno velikim procentom glasova mnogo ce uticati na odnose izmedu tih polova.

Kom polu je trenutno bliži G17 plus? - Teško je to sad proceniti. Tu ne igra ulogu i nece igrati samo nekakva programska distanca, vec ce ta blizina pre svega zavisiti od toga koliko lideri saraduju. Ako bi se radilo samo o programskim nacelima, tu je sigurno manja distanca izmedu G17 plus i pola koji je trenutno na vlasti, ali mnoge druge kalkulacije i elementi uticace na to kom polu ce se prikljuciti G17 plus. Upravo u toj neizvesnosti kom polu ce se prikloniti je i snaga i šansa G17 plus. Ta stranka je kao nova mlada u selu, tako da ocekujem da ce oba pola pokušati da pridobiju tako znacajnu politicku partiju. To je novi igrac na politickoj sceni i uvek je bolje da imate tog važnog igraca uz sebe, a ne protiv sebe. Pretpostavljam da cemo neku vrstu konkurencije oko naklonosti G17 plus imati u mesecima koji dolaze.

U prvi mah bile su procene da ce G17 plus uzeti uglavnom birace DS, ali istraživanja pokazuju da ce pridobiti i glasace DSS. - G17 ce privuci jedan broj ljudi koji je prilicno razocaran brzinom promena i reformi posle petog oktobra. Postoje tzv. pozitivni apstinenti, ljudi koji su bili nezadovoljni ponudom politickih stranaka i nisu hteli da troše vreme odlazeci na biracka mesta. Veliki broj ljudi, narocito mladih, koji veruje da je moguce drugacije i bolje, bice glavna snaga G17 plus. Ta stranka vec sada ima podršku deset odsto birackog tela, ali ta snaga može vremenom da se menja. G17 nema potrebe za „kišobranom“, jer ce od iskorišcavanja rezervoara „pozitivnih apstinenata“ zavisiti jacanje te stranke. Smatram da ce to biti dovoljno da ude u krug tri ili cetiri najjace partije.

Nekako, istovremeno s formiranjem stranke G17 plus poceli su otvoreni sukobi izmedu Zorana Ðindica i Mladana Dinkica. Ocekujete li dalju satanizaciju G17 plus od strane DS? - G17 nije rado viden kao novi gost na zabavi. Niko ne želi konkurenta na ogranicenoj politickoj trpezi. Ali, ne vidim tu razlike izmedu DS i DSS i svih drugih stranaka, jer je G17 velika potencijalna pretnja.

Kada bi danas bili izbori, ko bi po vašoj proceni ušao u parlament? - To je hipoteticko pitanje. Izborni zakon je izuzetno loš, najlošiji u regionu jugoistocne Evrope. Posebno tu napominjem problem birackih spiskova, kao deo izbornog procesa, koji nije na zadovoljavajuci nacin rešen. Sporan je i visoki cenzus od pet odsto, koji onemogucuva stranke nacionalnih manjina da preskoce taj prag i udu u parlament. Srbija to ne sme sebi da dozvoli. Smatram da ima dobrih razloga da se cak ide na cenzus od dva odsto. U tom slucaju, stvar bi po pitanju ulaska u parlament bila drugacija, a trenutno nemam dovoljno argumenata da protivrecim poslednjim istraživanjima, koja pokazuju da bi u parlament mogli da udu DSS, DS, SRS i G17 plus.

Kako vidite rešenje krize predsednickih izbora u Srbiji? - Izbori moraju biti raspisani po sadašnjem Ustavu i Izbornom zakonu. Predsednica Skupštine mora kontaktirati i uzeti u obzir stavove šefova parlamentarnih grupa, jer nema nikakve svrhe da desetine miliona evra odlaze, ukoliko imamo niz repriznih zbivanja gde se organizuju i propadaju izbori. Ona do osmog februara mora da donese odluku, ali pitanje kada ce ti izbori da se održe je pitanje politicke odluke i politickog dogovora. Bio bih srecan kada bi konsenzus politickih aktera bio da predsednica Skupštine raspiše izbore.

Neki ocenjuju da bi trebalo sacekati novi ustav Srbije, po kome bi predsednika birao parlament. - Mislim da zakon kaže da je obavezna da raspiše izbore. Promena Ustava ne može biti prepreka da se ne poštuju zakoni i sadašnji Ustav.

Šta je uslov da predsednicki izbori uspeju? - Uslov je da su takmaci na izborima u stanju da pridobiju birace i da predizborna borba bude više od kritike protivnika. Predsednicki kandidat mora da integriše ideje oba demokratska pola i bude zajednicki prihvatljiv kandidat za oba demokratska pola. Nije moguce izbrisati gumicom milion glasova, koliko je na izborima dobio Miroljub Labus. Dakle, jedino ako kandidat dobije podršku izvornog DOS, imace šansu da pobedi na izborima i postigne taj zakonski minimum koji ima svoj rezon, jer daje predsedniku republike legitimitet.

Ocekujete li da do kraja godine bude donet novi ustav Srbije? - Ja sam sumnjicav. Ustav na ustavom predviden nacin prakticno nije moguce promeniti, poštujuci sve odredbe za promenu ustava. To je jako teško, skoro nemoguce. Sumnjam da politicki akteri mogu da se dogovore o zajednickom predlogu ustava koji bi dobio podršku dve trecine parlamenta, jer ako bi se to i postiglo, mislim da je ovaj uslov da to podrži polovina birackog tela na referendumu neostvariv. Promene ustava su, dakle, moguce jedino na neustavan nacin, što nije na vidiku.

Da ce li novi ustav biti donet za vreme mandata DOS? - Veliki sam skeptik.

Ocekujete li vanredne izbore u 2003. godini? - Vrlo je teško ocekivati izbore 2003. godine. Vaše pitanje je da li ocekujem da Vlada izgubi skupštinsku vecinu. To je vrlo moguce. Nisu na vidiku, ali ne mogu da se iskljuce, jer u tom pogledu predvidanja lice na politicku meteorolgiju. U DOS-minus ili preostalom DOS svaka od malih stranaka može povlacenjem svoje podrške da opoziciji obezbedi 126 poslanika za obaranje Vlade i eto izbora. Ne vidim situaciju koja ce da vodi ka tim vanrednim izborima, ali za 24 sata u toj politickoj meteorologiji se stvari menjaju.

Kako komentarišete poslednja zbivanja u SPS? - Dešavanja u SPS su dramaticna. Stožer tog antisistemskog pola do skoro je bio SPS, ali ta partija je ušla u proces nezadržive erozije, tako da je sada stožer tog pola postala SRS, narociti njen lider Šešelj posle podrške Miloševica na izborima. Veliki broj ljudi iz SPS posle ovog rascepa polako ce ici ka drugim politickim opcijama. Taj socijaldemokratski prostor zbog kasne reforme SPS preuzimaju manje partije, a cini mi se i DS ima velike aspiracije da ude na taj prostor.

Ima li Slobodan Miloševic još uvek uticaja na SPS? - Ima ogroman uticaj. Njegova harizma nije potrošena i smatram da je rukovodstvo partije toga svesno. Miloševic ima 14 do 15 odsto vecu podršku nego SPS.

Da li ste pristupili stranci G17 plus?

- Ne. Ostao sam samo clan nevladine organizacije „Ekspertska mreža“.

Cetvrta Jugoslavija ima šansu 

- Kod nas postoji fatalisticko uverenje da je ovako formirana zajednicka država Srbije i Crne Gore osudena na neuspeh. Ja sam protiv tog fatalizma. Cesto se mogu cuti ocene da ono što je krivo rodeno život ne ispravi. Ali, nije to tacno. Ne treba zaboraviti da je Ustav Japana pisan na americkom bojnom brodu, a danas niko taj ustav ne dovodi u pitanje. Slicna je stvar sa Ustavnim zakonom Nemacke. Ako bude želje da se u zajednickom interesu radi, cetvrta Jugoslavija ima šansu. Ako obicni ljudi osete bolji život, politicari u obe republike ce se boriti za ocuvanje te države. Ne bih apriori proricao i unapred kukao o sudbini nove države.

U Centru za liberalno-demokratske studije predstavljen januarski broj Prizme 

Promeniti Ustav Srbije bez uplitanja sa strane

Beograd - Promena Ustava Srbije je nasusna potreba i treba je izvesti u najskorije vreme, ali bez uplitanja sa strane i na brzu ruku, a stvari treba postaviti okvirno, fleksibilno, otvoreno, posebno oko stepena autonomije, dopustajuci vecu slobodu izbora. Ovo su porucili Slobodan Samardzic i Ilija Vujacic na jucerasnjoj konferenciji za novinare Centra za liberalno-demokratske studije, predstavljajuci januarski broj politickog mesecnika Prizma, koji je specifican po tome sto je ceo posvecen Ustavu Srbije i ciji je prvi autor predsednik Jugoslavije Vojislav Kostunica. 

Po Samardzicevoj oceni, rok od sest meseci je prekratak za usaglasavanje ustava republika sa Ustavnom poveljom, jer ce biti tesko usaglasiti razlike koje postoje u projektima novog ustava koje su izradili Beogradski centar za ljudska prava, Demokratska stranka Srbije, novosadski Forum iuris i profesor Pavle Nikolic. Donosenje novog ustava Srbije nuzno je, jer su mnoga resenja prevazidjena i neprimenjiva. Izmedju ostalog, kako je naveo Samardzic, nije predvidjeno kako izabrati predsednika Republike u slucaju da izbori, zbog strogog cenzusa, ne uspeju. To daje povoda za brojna proizvoljna tumacenja, mahom prema politickim interesima, rekao je Samardzic. Vujacic je ukazao i na sadasnja ustavna ogranicenja koja sprecavaju donosenje pojedinih zakona, kao sto je bio slucaj sa Zakonom o lokalnoj samoupravi. Po njegovoj oceni, teritorijalna organizacija vlasti jedno je od najkontroverznijih pitanja koje moze da izazove velika sporenja sve do blokade konsenzusa. Problem moze nastati i u sporovima oko Sandzaka, potvrdio je Vujacic, odgovarajuci novinarima. Svi predlozi za novi ustav predvidjaju decentralizaciju, ravnotezu vlasti, ali zapostavljaju ekonomske racionalnosti, cime se ne smanjuje obim drzavne regulative, ukazao je Vujacic. 

Status Kosova u rukama drugih igraca

Na pitanje kako doneti ustav, a ne spomenuti Kosovo, Samardzic je odgovorio da je za Kosovo resenje koje su dali predlagaci Povelje - ono se samo spominje. Svako prejudiciranje statusa Kosova je vruca tema i ne treba ga posebno isticati, jer to je u rukama nekih drugih igraca. Ono bi u predlozima svakako uzivalo status najvise autonomije, rekao je Samardzic.

GLAS JAVNOSTI: (12.01.03.) 

Politicki analiticar - novo popularno zanimanje 

Tumaci naše stvarnosti 

U poslednjih godinu dana na našoj politickoj sceni upadljivo se medu najprisutnija medijska zanimanja nametnulo novo - politicki analiticar (Ðilas, Gligorov, Antonic, Pribicevic, Kresovic, Pavlovic, Cvetkovic, Vukadinovic, Vukomanovic, Goati itd.). Medutim, postavlja se pitanje da li ovo zanimanje opravdano zaslužuje ovoliku medijsku pažnju, jer nema dana a da se na politickim stranama naših listova ili na ekranima mnogobrojnih televizija ne pojavi neko od politickih analiticara sa svojim komentarima našeg politickog života.

Ako podemo od cinjenice da politicka analiza predstavlja pojedinacno vrednovanje javnih stvari onda nije ni cudo što su se posle srpske "oktobarske revolucije" 2000. godine, naglo pojavila razna tumacenja naše politicke zbilje, kojih iskreno receno, nije bilu u takvom obimu, niti takvog kvaliteta u Miloševicevoj eri, kao danas. Javne stvari postale su javnije nego ikada, mada su se, u suštini, vlast i moc ponovo koncentrisale u rukama jednog uskog broja ljudi, cak se može reci jednog politicara.

U situaciji kada na jednoj strani imamo predsednika Vlade Srbije sa velikom koncentracijom moci i vlasti kog podupire"uže kadrovsko telo" sastavljeno od lidera preostalog DOS-a, a na drugoj strani prilicno nehomogenu staru i novu opoziciju koje zajedno sve više lice na jalovu politicku snagu, teško je govoriti o nepristrasnim vrednosnim sudovima politickih analiticara. U takvoj situaciji mogu postojati samo bolja i lošija vrednovanja koja analiticari kreiraju na osnovu dva izvora: vrednovanja vladara i vrednovanja podanika. Da bi se pristrasnost analiticara svela na minimum, analiticari moraju da koriste empirijska istraživanja.

Najcešce korišceni podaci dobijeni su istraživanjima vezanim za analizu sadržaja i ispitivanjem javnog mnjenja. Analizom sadržaja analiticari dolaze do stavova politicke elite (vladara) a ispitivanjem javnog mnjenja do stavova gradana (podanika). Pristrasnost naših analiticara je ocigledna baš u toj sferi odnosa prema vlasti i opoziciji i ukupnom odnosu gradana prema politickom životu u Srbiji. Analiticari se opredeljuju na osnovu svojih stecenih i stabilnih stavova koji otkrivaju polarizaciju a sadrže pozitivan ili negativan intenzitet uskladen sa njihovim argumentima. Jedni su više okrenuti aktuelnoj vlasti, drugi opoziciji, a treci u prvi plan stavljaju gradane (birace). Argument, kao uskladen sistem stavova, daje kvalitet svake analize. Ako su argumenti izgradeni sa najpotpunijim sistemom stavova, cine jedinstvenu filozofiju politike a u krajnjem slucaju i života. Što su analize tacnije i sveobuhvatnije predstavljaju vredniju osnovu za predvidanja, finale svake naucne pa i politicke analize. Prvi je da što svestranije i što tacnije opiše predmet ili pojavu koju analizira, zatim da ceo problem temeljnije objasni a na kraju da što tacnije predvidi promene i razvitak pojave koju analizira.

Površnost medija

Najveci problem naših analiticara predstavlja aktuelnost i raznovrsnost domacih dogadanja tako da mediji pribegavaju površnom i kratkom citiranju izrecenih vrednosnih stavova, što ne daje potpunu sliku analiziranih stanja i dovodi u pitanje kredibilitet analiticara a i samog medija.

Atraktivno zanimanje

Sve u svemu, imamo jedno novo atraktivno zanimanje, koje je dovelo u sam vrh popularnosti pojedince kojima sam profesionalni rad nije omeden prostorom politicke analize i koji nadograduju svoje profesionalno umece popularnošcu koju nudi politicka analiza. Medutim, pravu meru vrednosti politickih analiticara imacemo tek kada im ovo zanimanje postane i iskljucivi izvor prihoda.

Kada je u pitanju celovita životna filozofija iz koje su proisticale najbolje analize stvarnosti, mora se pomenuti Lav Nikolajevic Tolstoj, pisac epohalnog "Rata i mira". Mnoge umne glave stavljaju ga na prvo mesto najsveobuhvatnijih analiticara. Kada su u pitanju naši prostori i sadašnjost treba pomenuti izvrsnog pomenicara - analiticara Aleksu Ðilasa, koji je tokom decembra 2002. na vrhunski nacin duelisao putem otvorenih pisama sa britanskim ambasadorom Krofordom, dajuci mu do znanja da analiza pre svega podrazumeva objektivnost a ne otvorenu licnu pristrasnost. Takode bih pomenuo i Gligorova, redovnog kulumnistu "Ekonomista", koji je u par navrata briljantno opisano našu stvarnost i na osnovu tog opisa dao preciznu prognozu daljih dogadanja.

Kada su u pitanju prognoze dogadaja koji ce obeležiti naš politicki život tokom 2003. godine, svi analiticari se uglavnom slažu da ce to biti godina u kojoj nam je, pre svega, potrebna politicka stabilnost i institucionalna uredenost države, jer su to neophodni preduslovi za napredak. Ðorde Vukadinovic ocekuje tešku 2003. ali joj daje epitet godine raspleta. Dušan Pavlovic ocekuje da ce se razbuktati problemi na relaciji politicka elita - državne institucije. A rezultat tog sukoba zavisi, pre svega, od želje i spremnosti aktuelne vlasti da uradi ono što nije uradila 2002. godine, da rašcisti sa Miloševicevim režimom. Ognjen Pribicevic smatra da ce se glavni sukob odigrati oko politicke organizacije G 17 plus i Demokratske stranke a da DSS mora da pokaže mnogo vecu odlucnost u borbi protiv Vlade Srbije, jer bi oklevanje DSS-u i Koštunici donelo pad rejtinga u birackom telu Srbije.

Vinko Ðuric

BLIC: (06.01.03.) Srbobran Brankovic, u autorskom tekstu za „Blic“, analizira previranja na politickoj sceni Srbije

Reforme - prva žrtva politike

Proteklu godinu u našoj politici obeležila je dramaticna eskalacija sukoba dve najjace frakcije u koaliciji koja je pobedila Miloševica. U zavisnosti od procene koji brod se više naginjao, mnogi sitni igraci ne samo iz sfere politike pokušavali su da preplivaju na drugu stranu, ili bar da napuste onoga ko im je izgledao kao brodolomnik. Posle istupanja G17 plus iz ostatka DOS prednost grupacije oko DSS se još više uvecala, a umesto razarajuceg sukoba jedan na jedan, demokratski deo politickog prostora pocinje da bude policentrican. Optimisticka interpretacija toga je da ce ova promena povecati izglede za kompromis. Suprotno stanovište ukazuje da nasuprot fragmentaciji demokratskog bloka dolazi do ukrupnjavanja onog promiloševicevskog.

Tranzicija - od krize do katastrofe Jedna od prvih žrtava ovog dubokog politickog sukoba bile su reforme. Vlada Srbije je u prvom delu svog mandata ispoljila nesumnjivu hrabrost i doslednost u njihovom sprovodenju, ali bi se reklo da je njena politika, narocito u protekloj godini bila polovicna i jednostrana. Izgleda da su vremenom njen glavni cilj sve manje bile reforme a sve više obracun sa politickim protivnikom. U takvoj politickoj situaciji reforme su ostale ogranicene samo na oštrim restriktivnim merama kao što su suzbijanje sive ekonomije, nametanje poreske discipline, sredivanje bankarskog sistema, sve to praceno neminovnim propadanjem neuspešnih preduzeca i otpuštanjem viška radnika, kao i cvrstim stavom prema zaposlenima koji su od Vlade tražili povecanje plata. Tome se nema šta prigovoriti, ali je cinjenica da su izostale dve krupne stvari koje su i ucinile reforme nepodnošljivim za vecinu stanovništva: 1) dubok i nepomirljiv politicki konflikt (u kome je prednjacio jedan deo Vlade) obeshrabrio je i gotovo zaustavio strane investicije, 2) zaokupljena borbom za skupštinsku vecinu Vlada se nije postarala da donese i sprovodi program podsticanja privatnog preduzetništva. Zajednicko za obe tacke je da je za neizbežne žrtve reformi izostala bilo kakva alternativa.

Privatizacija je tako postala jedini nacin da se dode do kakvih-takvih svežih para. Ali jasno je da se u uslovima velike politicke nestabilnosti i sama privatizacija ne sprovodi na željeni nacin: ona, naime, ide mnogo sporije a preduzeca se prodaju po znatno nižoj ceni nego što bi to bio slucaj u normalnim okolnostima. „Izlaz“ se nalazi u tome da se sredstva od prodaje firmi slivaju u budžet i velikim delom završavaju u potrošnji. Prosto je neverovatno da ceo taj poduhvat prolazi gotovo bez ozbiljnijih javnih osporavanja.

Zbog ovako žalosnog stanja reformskog projekta sve više se operiše zastrašujucom procenom od citavih milion ljudi koji bi vec ove godine mogli ostati bez posla. U uslovima kad krhka privatna inicijativa nije u mogucnosti da prihvati tu armiju gladnih, nikakav socijalni program nece moci da spreci izraze njihovog nezadovoljstva (neka samo kao ilustracija posluži podatak da je spremnost na ulicne proteste registrovana u decembarskom istraživanju 2002. bila veca nego ona u vreme pada Miloševica). Prošlogodišnji izbori jasno su pokazali kako socijalno nezadovoljstvo brzo prelazi u politicki radikalizam, cak i kad taj radikalizam personifikuju licnosti starog režima. Iscrpljujuc politicki sukob i opšti zastoj do koga on dovodi dace dodatne šanse demagozima koji nude brza, jednostavna i pogubna rešenja. Na toj tacki bi sadašnja kriza mogla da preraste u katastrofu.

Optimizam u takvim okolnostima je samo sinonim za lakovernost. Svako ko misli dobro sebi i svojoj zemlji ima mnogo razloga da se zapita šta bi valjalo ciniti da se katastrofa izbegne.

Corsokak kao sudbina Pre svakog razmišljanja o mogucim izlazima moralo bi da se odgovori na pocetno pitanje: zašto smo se ponovo našli u corsokaku?

Vecina politicara na Balkanu su u stalnoj komicnoj zabludi o svojoj istorijskoj misiji. Cim podlegnu takvoj zabludi – a za to im ne treba mnogo vremena, dovoljno je da dodu na vlast - oni brže-bolje izvode zakljucak da su zbog te umišljene mesijanske misije povlašceni u odnosu na druge, da zaslužuju više vlasti nego što im je podrškom biraca odmereno i krecu da taj višak prigrabe. Urodeni manjak odgovornosti za javni interes, nesposobnost strateškog mišljenja, usredsredenost iskljucivo na politicku taktiku i makijavelisticki prezir prema pitanjima morala – jasno je da ovakvi atributi krase politicare starog kova koji su u ozbiljnom sukobu sa demokratskim nacelima. Osnovni problem vecine naših politicara je iskljucivost i konfliktno poimanje demokratije po kome cilj politicke borbe nije kompromis, ili takmicenje u dobrim idejama, vec je cilj uništenje protivnika i težnja ka uspostavljanju apsolutne vlasti. U teoriji igara ovakav koncept se naziva igrom sa nultim ishodom: postoji jedan kvantum društvenih vrednosti o ciju raspodelu se socijalni i politicki akteri bore i ono što jedan dobije, drugi mora da izgubi. U prosperitetnim društvima se vodi politika koja teži uvecavanju tog kvantuma društvenih vrednosti, tako da su u principu svi, ili bar vecina socijalnih subjekata na dobitku; razume se, neko na vecem, drugi na manjem, što zavisi od rada, sposobnosti, imaginacije.

Drugi razlog krize je, krajnje eufemisticki kazano, problematicna poslovna elita. Ako se izuzmu preduzeca u društvenoj svojini, koja ce pre ili kasnije biti privatizovana, onda se može reci da srpskom ekonomijom dominiraju privatnici iz Miloševicevog doba, vulgarni nouveau riches, koji su svoj kapital i profit sticali prevashodno zahvaljujuci politickim privilegijama, monopolistickom položaju, korupciji. Oskudno je razvijen i nema skoro nikakav uticaj sloj a) biznismena koji svoj profit zaraduju vlastitom inventivnošcu i trudom i b) sloj menadžera koji umeju da se takmice u ambijentu regularne tržišne utakmice, bez potkupljivanja sudije. Bez njih, medutim, onih milion ocajnika koji ce u predstojecim mesecima ili godinama izgubiti kakav-takav posao, nece imati nikakve šanse da opstane.

Treci razlog ovog zastoja iz koga se ne nazire izlaz je ništa manje slab kvalitet intelektualne elite. Veliki njen deo i dalje je u mreži neproduktivne i opasne ideologije nacionalizma i on objektivno nije u stanju da razmišlja u kategorijama dvadeset prvog veka. Manja ali prilicno uticajna grupacija intelektualaca su posustali levicari stare garde koji teško mogu da se oslobode svog negativistickog pristupa i decenijama nagomilavanog razocaranja i cinizma. Za ozbiljnu politiku su potrebni intelektualci koji pozitivno razmišljaju o problemima i rešenjima. Jedan stari filozof je tvrdio da covek poseduje culo nezavisnosti koje nije biološke prirode i nije dato svima, ali je za intelektualce neophodno. Ono se sastoji u sposobnosti i hrabrosti da se jedna licnost otrgne od vladajuceg poretka stvari i da zamisli i koncipira drugaciji. Jedan broj mladih intelektualaca je posle svrgavanja Miloševica brzo i lako apsorbovan u razne vladine i nevladine strukture i, tako disciplinovan, postao je sterilan i nesposoban, ocajno invalidan baš u onom culu nezavisnosti. Zato bi se moglo reci da je gro naše intelektualne elite nedorastao problemima tranzicije.

U takvom okruženju mediji, koji ostaju poslednja brana zdravog razuma, nemaju velike šanse. Koliko god hteli da budemo kriticni prema njima, moramo priznati da se oni, pod pritiskom politicara željnih apsolutne dominacije, a bez dovoljne podrške inteligencije, još i dobro drže.

Solana kao sudbina Šta bi valjalo preduzeti odmah? Da bi se prevazišao parališuci politicki konflikt, morala bi da se pokrene inicijativa za postizanje bazicnog konsenzusa o kljucnim politickim pitanjima. Kako se iz zacaranog kruga teško može izaci bez podsticaja spolja, i kako se ovde važne odluke donose jedino uz pritisak sa strane, ne bi bilo loše da ovakav dogovor inicira sam Havijer Solana i cak da mu ponovo da ime Povelja (recimo o bazicnim politickim ciljevima). Ovim dogovorom bi se sve politicke partije koje to žele obavezale da ce, bile u opoziciji ili na vlasti, biti privržene sledecim ciljevima:

Nastavak ekonomskih reformi (ukljucujuci i privatizaciju) i to takvih da se zemlja dovede u stanje zrele tržišne privrede, sposobne da se u perspektivi ukljuci u ekonomski sistem Evropske unije; Odricanje od politickih revizija onoga što je do sada uradeno u privatizaciji (ovo je veoma važno jer bi umanjilo osecaj jeze koji strani investitori imaju kad god se u politickom govoru spomene poništavanje vec sklopljenih aranžmana);

Poštovanje preuzetih obaveza prema medunarodnoj zajednici Rad na ukljucivanju zemlje u Savet Evrope, „Partnerstvo za mir“, Evropsku uniju i druge oblike evroatlantskih ekonomskih, politickih i vojnih integracija

Regulisanje nerešenih pitanja sa susednim zemljama, uspostavljanje politicke stabilnosti u regionu i rad na ekonomskoj integraciji zemalja zapadnog Balkana

Donošenje radikalnog programa borbe protiv kriminala i korupcije; pomoc policija zemalja EU bila bi jedna od neizostavnih komponenata tog programa;

Otklanjanje (namerno stvorenih?) zakonskih smetnji za uspeh predsednickih izbora i postavljanje roka za donošenje novog ustava Srbije; izbori na svim nivoima odmah po donošenju novog ustava;

Kakav bi interes imale politicke stranke da prihvate ovakav dogovor? Na prvi pogled, to bi donekle ujednacilo njihove politicke pozicije i možda otežalo biracima izbor. Taj prigovor, medutim, ne stoji. Pored ovih ciljeva o kojima se postiže saglasnost, postoji citav niz drugih u kojima se stranke mogu razlikovati do mile volje: konkretna rešenja u novom ustavu, stepen decentralizacije zemlje, monetarna, poreska politika, itd. S druge strane, biraci manje glasaju o ovako opštim ciljevima, a više o poverenju: recimo, ogromna vecina biraca prihvata privatizaciju kao politicki cilj, ali oni mogu da veruju da ce politicka garnitura A taj cilj ostvariti sa manje zloupotreba i korupcije nego garnitura B, da ce politicka grupacija C, to uciniti brže nego A i B itd. Smanjivanje razlika se, dakle, predlaže upravo zato što su one tolike da parališu politicki život, ekonomiju i još mnogo štošta. Bazicni konsenzus je nešto bez cega jedna politicka zajednica ne može da opstane i to se smatra opštim mestom u politickoj nauci.

S druge strane, lako je videti da bi skoro svaka stranka ili grupacija mogla da nade svoj interes u pristupanju takvom dogovoru:

1) Stranke koje sada cine Vladu Srbije: dogovor bi doneo mnogo povoljniju klimu za nastavak njihove politike, što bi valjda poboljšalo i šanse za opstanak Vlade i za bolji rezultat na skupštinskim izborima;

2) DSS: kod zapadnih partnera bi se eliminisao izvesan strah ili pre neizvesnost u slucaju promene na vlasti. Samim tim lakše i normalnije bi se moglo doci do vanrednih skupštinskih izbora i do redistribucije politicke moci koja je sada raspodeljena na štetu ove stranke;

3) Stranke starog režima koje bi prihvatile dogovor dobile bi priliku da postanu legitiman deo politickog sistema i da se, kao konstruktivna opozicija, bore za podršku onih biraca koji sada u njima vide samo relikt strašne prošlosti. Ako se zna kolika praznina zjapi u levoj hemisferi politickog prostora i koliko je to veliki zabran potencijalnih glasova, ova prilika bi, bar za neke frakcije SPS, trebalo da bude dovoljan razlog da pristupe ovakvom sporazumu.

Važnije od interesa stranaka je pitanje interesa zemlje za postizanje dogovora. Taj interes se ogleda prevashodno u tome što bi ovakav konsenzus uneo ocajnicki željenu stabilnost u politicki život zemlje. To bi svakako ohrabrilo one koji se sada ne usuduju da investiraju kod nas, povecalo bi interes stranaca za kupovinu naših preduzeca i podiglo cenu firmi koje treba da budu privatizovane. Domacem biznisu bi takode laknulo jer bi se u manje napetoj atmosferi poslovanje moglo lakše planirati na duži rok. Konacno, Vlada (ko god je formirao) bila bi rasterecena i mogla bi više da se usredsredi na stvarne reforme.

Gradanin je privatnik Ovaj konsenzus je, medutim, samo prvi korak ka oporavku. Srbija je postala zemlja siromašnih i posustalih ljudi i ona ima sve preduslove da nastavi da klizi u bedu i beznade ukoliko se ne budu inicirale neke promene na strateškom planu. Za takve promene pomoc sa strane je neophodna, a ona se može ocekivati jedino od najmocniih zemalja u medunarodnoj zajednici. One mogu imati najmanje dva motiva za ovakvo angažovanje: 1) konacno uspostavljanje stabilnosti u ovom trusnom podrucju; 2) redukovanje troškova angažovanja u regionu buduci da bi ulaganje u pozitivan program bilo mnogo manje od onoga što bi se potrošilo na otklanjanje posledica do kojih bi došlo ukoliko se u Srbiji i drugim zemljama zapadnog Balkana ništa strateški ne bude promenilo. Ako bi zapadni politicari sledili ovu logiku, mislim da bi morali da se usredsrede na sledece strateške projekte u regionu:

1. Podrška razvoju privatnog biznisa i nastajanju moderne poslovne elite; Ova podrška bi morala najpre da se ogleda u stvaranju snažnih fondova koji bi kreditirali privatna preduzeca u nastajanju. Valjalo bi, takode, organizovati stalne treninge za privatnike i one koji nameravaju da pokrenu vlastiti biznis, kao i za menadžere malih i srednjih privatnih firmi; Cilj bi bio uspostavljanje klase uspešnih privatnika koja bi živela od svog rada i koja bi u perspektivi postala jedan od kljucnih socijalnih oslonaca demokratije. Medutim, da bismo se suocili sa pretecim problemom nezaposlenosti i siromaštva i da bismo stvorili ekonomski prosperitetno i politicki samosvesno društvo, nužna je „privatizacija odozdo“, široka i intenzivna privatna inicijativa koja ce vremenom rezultirati time da u izvesnom smislu svi postanemo privatnici: da logika privatnog biznisa postane kljucni rezon vecine ljudi. Jedino tako se prestaje biti podanik i postaje gradanin.

2. Podrška u nastajanju moderne politicke elite; Princip kojim bi ta elita trebalo da se rukovodi morao bi da bude kompromis umesto sukoba do uništenja; jednostavno, trebalo bi pokrenuti opsežno osposobljavanje politicara nove generacije za rešavanje kljucnih problema jedne zajednice: hiljade mladih aktivista raznih stranaka, kao i ljudi koji nisu u strankama ali pokazuju interes za politiku, trebalo bi da budu obuhvacene ozbiljnim treninzima na kojima bi se ucili strateškom mišljenju i planiranju, ali i planiranju i sprovodenju konkretnih politickih projekata i akcija.

3. Podrška u nastajanju moderne intelektualne elite: valjalo bi kao u Madarskoj, Ceškoj, Bugarskoj, otvoriti ispostave zapadnih univerziteta i dati materijalnu potporu perspektivnim studentima postdiplomskih i doktorskih studija

S razlogom se može ocekivati da bi ovako osposobljene nove generacije politicara, intelektualaca i biznismena bile superiorne u odnosu na one koji su sada na upravljackim pozicijama i da bi postepeno preuzimale kljucne poluge u svoje ruke. Brzina kojom se ta smena generacija bude odvijala bice brzina izlaska iz krize i trajnog oporavka naše zemlje.

Piše: Srbobran Brankovic

--------------------------------------------------------------------------------

Šefovi država i vlada, kraljevi, ambasadori, ministri i državni funkcioneri razmene svake godine na hiljade vrednih poklona Nije lako dati poklon politicarima BEOGRAD - Božicni i novogodišnji praznici su idealna prilika da se i politicarima uruce pokloni. Iako je praksa u svetu da se državnici medusobno daruju prilikom susreta, praznika ili u znak zahvalnosti zbog neke vrste pomoci, u Srbiji i Jugoslaviji ta oblast zakonski još nije regulisana.

Zbog toga se sa sigurnošcu ne može reci da li i od koga ovdašnji politicari primaju poklone, niti koja je vrsta i vrednost darova koje, svakako, nekima od njih sleduje bar po službenoj dužnosti. Sasvim je verovatno da medu potencijalnim darodavcima, kako je to donedavno bio obicaj, ima puno onih koji bi poklon urucili „pažnje radi“, naravno uz uslov da niko sem darovanog to ne zna.

U Srbiji još nije uspeo pokušaj da se ogranici mogucnost da se kroz poklone zapravo sakrije „nešto drugo“. Nacrtom zakona o sukobu interesa koji je izradio Savet za borbu protiv korupcije i koji je upucen Vladi Srbije, bilo je predvideno regulisanje slucajeva u kojima takozvani nosioci javnih funkcija dobijaju poklone.

Naime, predlogom je bilo predvideno da funkcioneri mogu da prime poklon u visini od 3.000 dinara od istog darodavca, a da ne moraju da ga prijave. Svaki poklon preko te vrednosti morao bi da se prijavi, a zatim bi se formirala komisija koja bi razmotrila da li bi poklon mogao da obezbedi darodavcu poseban uticaj ili korist.

Pored toga, Savet za borbu protiv korupcije je isticao i neophodnost postojanja zakonskih rešenja o evidenciji i kontroli imovine noosilaca javnih funkcija, kao i donošenja Kodeksa o ponašanju državnih službenika kojima bi ova materija, uz nova rešenja o finansiranju politickih stranaka, bila podrobnije regulisana. Medutim, sva ova rešenja i dalje se nalaze u formi nacrta i razmatraju se unutar ministarstava u Vladi Srbije.

U svetu je ova oblast odavno precizno regulisana, jer šefovi država i vlada, kraljevi, ministri i državni funkcioneri razmene svake godine na hiljade poklona. Ponekad su pokloni prilicno glomazni, poput konja kojeg su alžirske vlasti 1989. poklonile tadašnjem italijanskom predsedniku Francesku Kosigi; ponekad su dirljivi, poput žvakace gume, loza i Barbike koje je na poklon dobio papa Jovan Pavle II; nezgodni, poput dijamanata koje je bivši francuski predsednik Žiskar D’Esten dobio od africkog diktatora Žan-Bedela Bokase (taj skandal je umnogome doprineo njegovom porazu na izborima 1981); ili korisni, poput dve tone pirinca i 2.000 metara tkanine koje je vijetnamskom predsedniku poklonio kralj Kambodže.

U SAD, Stejt department svake godine objavljuje spisak svih poklona koje su dobili clanovi administracije, od predsednika do ambasadora, ukljucujuci i njihove supruge. Niko od njih, u stvari, ne bi smeo da prihvati poklon jer mu u protivnom preti kazna do pet godina zatvora, pa je moguce da ce jednog dana svi ti predmeti biti izneti na aukciju, zajedno sa satom od 10.900 dolara koji je Džordžu Bušu poklonio italijanski premijer Silvio Berluskoni i kompakt-diskom od 15 dolara koji je dobio od katarskog emira.

Medutim, poklon mora da se prihvati ukoliko bi njegovo odbijanje moglo da izazove diplomatski incident i zato završava u vlasništvu administracije. Pokloni koje dobija predsednik odlaze u predsednicku biblioteku, u stalnu kolekciju Bele kuce koja danas obuhvata preko 42.000 predmeta. Predsednik može da zadrži za sebe poklone cija vrednost ne prelazi 259 dolara. Ukoliko želi da zadrži i vrednije, mora da ih prijavi poreskim organima i plati odgovarajuce takse.

Džimi Karter je za vreme svog mandata dobio preko 40.000 poklona, a Ronald Regan više od 100.000, ukljucujuci i arapskog pastuva koji je predat americkoj konjici. A Džordž Buš mladi? Pošto svi znaju da obožava Teksas njega zasipaju sedlima, kaubojskim jaknama, cizmama, kaiševima i mamuzama. Na spisku poklona koje je dobio, iako ih nije želeo, nalazi se i 70 flaša vina - Buš mladi, naime, vec 15 godina apstinira od alkohola.

Kada je rec o poklonima, britanski politicari su u prilicno nepovoljnom položaju pošto imaju stroge zakone u tom domenu. Tako je Toni Bler 1997. bio jedan od malobrojnih svetskih lidera koji su na Samitu G-8 u Denveru morali da odbiju sat od 15.000 evra - poklon „Roleksa“ ucesnicima sastanka.

Kraljica je, medutim, u mnogo boljem položaju pošto se pomenuti zakon na nju ne odnosi. Ona poklone rado prihvata i voli da ih pokazuje. Tako je, recimo, prošlog leta priredila izložbu 200 od 1.500 poklona koje je tokom pola veka vladavine dobila na svojim putovanjima po svetu. Posetioci su, izmedu ostalog, mogli da vide i crtež neprocenjive vrednosti koji je kraljici poklonio Salvador Dali, ali i prilicno skromnu kolekciju školjki sa Sejšelskih ostrva.

N.M.J. - CDC/GB

Odneli i dvosede Bil i Hilari Klinton su izazvali skandal kada se otkrilo da su iz Bele kuce poneli sa sobom desetine poklona, ukljucujuci i kristalnu posudu od 25.000 dolara, skulpturu od 38.000 dolara, dva dvoseda vredna 20.000 dolara... Na spisku skandaloznih poklona koje je primio Klinton našli su se i oni koje je dobio od Monike Levinski, medu kojima su statua i držac za hartiju u obliku žabe i tanjir s natpisom „Santa Monika“.

hronika vesti (arhiva)