Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Hronika 19. dec. 2001.

hronika vesti (arhiva)

(pošaljite komentar)

Blicnews, 18, dec. 2001.

Đindic je uspostavio monopol na reforme

Antonic: Povezanost policije i mafije se zasniva na interesu, velikom novcu i zavetu cutanja, tako da je to teško razbiti, pogotovo kada pažnja naših kljucnih politickih aktera, a tu pre svega mislim na Zorana Đindica i Dušana Mihajlovica, nije toliko okrenuta ozdravljenju tog dela društva koliko obezbedivanju što vece politicke moci

Autor: Peda Obradovic

Sociolog i politikolog, profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu i clan G17 plus Slobodan Antonic živi u jedinom novobeogradskom soliteru u cijem malom liftu svira muzika. Naravno, majstori su zvucnik montirali sa one strane daske (zida), zbog još uvek realne opasnosti da tranzistor bude razbijen. A na dan kada je ovaj intervju pravljen (ponedeljak), u Beograd su ponovo doputovali crnogorski predsednik Milo Đukanovic i premijer Filip Vujanovic da u prisustvu Havijera Solane, specijalnog izaslanika EU, ponovo sednu za sto sa predstavnicima Srbije i savezne administracije. Medutim, razgovori koje je Solana vodio sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom i premijerom Zoranom Đindicem, vršeci pritisak na obe strane da se posvadani lideri pomire, imali su mnogo vecu težinu. Na pomen ova dva politicara i njihov sukob, Antonic ce se nasmejati i reci:

- Ma, taj sukob Koštunica-Đindic traje još od 1994. godine, kada je Đindic došao na mesto šefa DS. Još od tad traje njihov rivalitet - kaže Antonic, i dodaje:

- Petog oktobra Koštunica dolazi na vlast, kada postaje glavna politicka figura. Njegov legitimitet stecen na izborima i nacin na koji je oboren Miloševic dali su mu veliku politicku moc, dok je Đindic još nedovoljno popularan i tek se bori za mesto premijera Srbije. Tu pocinju njihovi sukobi oko raspodele politicke moci. Videli ste kako je Đindic kandidovan, pa kako je postao premijer, kako je postepeno na razna mesta postavljao svoje ljude, zatim ovladavao medijima i zauzimao glavne poluge moci, kako je postepeno potisnuo Koštunicu u inostranstvu.

Da li je tu posredi licni rivalitet ili ima istine u prici koja se servira javnosti o politickim, cak i ideološkim razilaženjima? - Rekao bih da je sukob izmedu njih dvojice podjednako licni, politicki i ideološki. U politici je obicno licni sukob prvi, iz kog proizlazi politicki, da bi se na kraju pretvorio i u ideološki. Samo što se on stalno potpaljuje njihovim licnim razlozima.

Taj sukob proizvodi stalne krize koje destabilizuju ionako nestabilne politicke prilike u Srbiji... - Radi se o tome da je to sukob izmedu stranaka koje su na vlasti. Negde od avgusta, odnosi izmedu DS i DSS su daleko lošiji nego oni izmedu vladajucih i partija u opoziciji u nekim drugim zemljama. Ako jedna od partija u DOS kontroliše vojsku a druga policiju, taj sukob može biti potencijalno jako opasan.

Na šta tacno mislite? - Tu su u pitanju naoružane frakcije države. Ali, Đindic i Koštunica su politicari koji su cvrstog demokratskog opredeljenja i obojica shvataju da bi svaki novi sukob doneo mnogo štete.

Da li se u tom sukobu nazire pobednik? - Zanimljivo je videti kako se opredeljuju srednji i viši ešeloni politicke i državne elite. Postaje sasvim jasno da je u nekom kratkorocnom periodu Đindic dobitnik. Osnovno pravilo kada je moc u pitanju, jeste to da jedna moc kao gravitaciona sila privlaci drugu moc, pogotovo kad se nalazi u rukama takvog coveka kao što je Đindic.

Ako imamo u vidu da je javno mnjenje i dalje na strani Koštunice, da li su te poluge moci u Đindicevim rukama dovoljne da preokrenu izbor biraca u njegovu korist? - To je Đindicev glavni problem i zato on odlaže izbore. Razlika izmedu Đindica i Koštunice bila je sedam prema jedan u korist Koštunice, dok je sada to manje od dva prema jedan. Dakle, Đindic se nada da ce ga vremenom stici. Istina, a to se videlo kad je izbio protest Crvenih beretki, Đindic nije u potpunosti gospodar situacije kao što se predstavlja u inostranstvu.

Šta bi, po vašem mišljenju, bio najbolji nacin da se postojeca politicka kriza u Srbiji konacno reši? - Izbori bi svakako bili najbolje rešenje. Pošto imamo duboki sukob unutar vladajuce koalicije, cak i pretnje jedne od stranaka da ce da izbaci iz parlamenta poslanike druge partije, izbori bi definitivno bili najbolje rešenje.

Šta bi još iz tih izbora moglo da proizide kao posledica? - Mislim da bismo na kraju dobili tri velike reformske grupacije, jednu okupljenu oko DS, drugu oko DSS - koji bi dobio možda jednu ili dve manje stranke - i trecu, u vidu grupacije koju bi cinio G17 plus i možda Otpor. Te tri grupacije bi dobile dovoljno glasova da bar dve formiraju vladu. G17 plus bi u tom slucaju odlucio sa kim bi napravio koaliciju. A upravo se tu kriju neke buduce tacke konfilkta.

Jer, kao i u svim drugim politickim igrama, tako i u ovoj glavni akteri, a tu pre svega mislim na Đindica, žele da budu jedini. Iako ovde govorimo o savezništvima, uvek je konacni cilj uklanjanje svih protivnika.

Pomenuli ste tri reformske grupacije, a u javnosti je ustaljena podela na reformiste (DS) i one koji koce reforme (DSS)? - Mislim da je loše ako imate samo jednu reformatorsku struju. Stalno se govori o tome da su jedine reformske snage one okupljene oko Đindica, a naravno da nisu. U vreme komunista, govorilo se da su samo oni progresivni, u vreme Miloševica da je jedino on bio pravi zastupnik nacionalnih interesa. Politicari vole da uspostave monopol na ideju, pogovo ako je ona u tom trenutku kurentna, a to je i mogucnost da diskreditujete protivnike. Sada je kritika Đindiceve vlade kritika reformi, i u tom slucaju automatski postajete etiketirani kao antireformska snaga.

Ima li neceg istinitog i u Đindicevoj argumentaciji da bi izbori zaustavili reforme? - To je jednom i on sam lepo rekao kroz metaforu: ako ste negde krenuli kolima, pa još i kasnite, ne možete tek tako da stanete i da promenite gumu, izgubicete bar 45 minuta. To jeste tacno, ali svaki vozac zna da je bolje stati i promeniti gumu nego rizikovati da završite u jarku. Izbori bi bili nešto što bi zaustavilo i odložilo reforme na bar od dva do tri meseca. Ali posle toga biste imali cistu situaciju i mnogo manje mogucnosti za manipulacije i zloupotrebe.

No, ni Koštunica ne sedi skrštenih ruku, pa se sada razgovara o radikalnim promenama u Vladi Srbije, gde bi se DSS vratio... - Mislim da je on zakasnio i da je poslednji momenat da napravi jednu ozbiljniju raspodelu politicke moci bio u avgustu ove godine posle ubistva Momira Gavrilovica. U meduvremenu je Đindic uspeo da ojaca, da iskoristi poluge vlasti koje ima i da nešto od otpisa dugova pripiše sebi. Istovremeno, ojacao je u medijima. Ali nije sve u neposrednoj kontroli medija, vec je Đindic uspeo da pridobije jedan i važniji deo društvene elite, ljude koji rade u nevladinom sektoru. Oni i dalje doživljavaju Koštunicu kao konzervativnog nacionalistu a Đindica kao reformatora.

Da li greše i gde? - Naravno da greše, a cak mislim da su sve više svesni toga.

Pocela je i serija sastanaka lidera Srbije i Crne Gore o buducnosti zajednicke države. Može li se ovog puta ocekivati neko rešenje ili je ta prica završena? - Problem je što postoje dve politicke elite, što automatski znaci da imate dve politicke zajednice, odnosno dve države. Kada posmatrate crnogorsku politicku i društvenu elitu, vidite da je ona za nezavisnost, što znaci da je nezavisnost te republike nešto sasvim izvesno. Jedan od razloga zašto je to tako je taj što je u manjim državama manja konkurencija za elitne položaje. U Kini koja ima skoro dve milijarde ljudi daleko je teže postati ambasador nego u Srbiji sa deset miliona ili Crnoj Gori sa 600.000 stanovnika. To je tako i u nauci ili kulturi. Istovremeno, manja država je ekonomski slabija, ali se 60 odsto crnogorskog budžeta puni od stranih donacija, što nije nešto mnogo novca. A s obzirom na to da je Srbija u poslednjih deset godina prošla kroz traume odvajanja, raspoloženje o samostalnosti polako sazreva.

Da li to znaci da ste uvereni da Jugoslavija više nema buducnost? - Da, jer Srbija i Crna Gora više nisu jedno društvo i sad je teško napraviti model države koji ce to povezati. To ne znaci da je to i nemoguce, ali tu pre svega stoji problem identiteta.

Kako ocenjujete ukljucivanje Havijera Solane u razgovore? - Medunarodna zajednica ne želi nove probleme iz prostog razloga što ne može da razreši stare. Njima se cini da je Balkan previše rascepkan i da tu ima previše država, pa da bi nastanak novih država stvorio nove probleme. Inace, mislim da to nije najsrecnije rešenje.

Jedina institucija koja povezuje Srbiju i Crnu Goru je VJ. Koštunica je najavio kadrovske promene, ali je general Pavkovic još covek zbog koga od oktobarskih promena trpi žestoke kritike... - Oni koji su najviše kritikovali VJ kad je izbila pobuna JSO odmah su poceli da govore kako je dobro što je vojska ostala u kasarnama i da je ona faktor politicke stabilnosti u zemlji. Ona se ovde za potrebe unutrašnje borbe predstavlja znacajnijom nego što jeste i od nje se pravi strašilo. Ali tek kad postane profesionalna, ona ce postati prava poluga moci i onda ce se ona izjednaciti sa policijom. A što se generala Pavkovica tice, ja sam ga kritikovao kada je bio najmocniji i kada se previše mešao i politiku. Medutim, on je sjajan primer coveka koji je baš zahvaljujuci svojim sposobnostima, manje na bojnom polju, a više dodvoravanju porodici Miloševic, napravio sjajnu karijeru - dobio je tri cina za cetiri godine. Ali ne treba zaboraviti da je on komandovao Trecom armijom VJ tokom sukoba sa NATO i da on, iako to možda nije bila njegova zasluga, predstavlja simbol uspešne odbrane, ne samo ovde vec mnogo više napolju.

Iako je u policiji zvanicno zapoceta reforma, do sada je bilo mnogo kritika na nova kadrovska rešenja, dok se i o samom ministru policije vec govori kao o coveku cija se smena ocekuje. Zbog cega je to, po vašem mišljenju, tako? - Policija je u sistem vlasti bila mnogo više umešana od vojske. Problem je u tome što je kod Miloševica cela privreda bila kriminalizovana, i što je kriminal bio jedna od glavnih privrednih grana. U toj strukturi moci policija je igrala veoma važnu ulogu jer je kontrolisala i kriminal i privredu. Od oktobra prošle godine imali smo promenu samo na vrhu piramide, a kad ministar policije kaže da mafija pokušava da nade novog kuma medu politicarima, to znaci da postoji snažna mafija, koja ne samo da traži vec je verovatno i našla neke kumove i nekoga sa kim uspešno saraduje. Ona je zapravo bila povezana sa privredom i ogromnom kolicinom novca, o cemu nam svedoci primer onih 600 kilograma heroina.

Da li se ipak može registrovati neka promena u policiji koja bi pokazala da su reforme policije zaista pocele? - Ta povezanost se zasniva na interesu, velikom novcu i zavetu cutanja, tako da je to jako teško razbiti, pogotovo kada pažnja naših kljucnih politickih aktera, a tu pre svega mislim na Đindica i Mihajlovica, nije toliko okrenuta ozdravljenju tog dela društva koliko obezbedivanju što vece politicke moci. Medutim, neobicno je kako javnost reaguje.

Mislite da se na ta pitanja ne obraca dovoljno pažnje? - Nije mi jasno kako je moguce da niko ništa ne pita. U jednoj demokratskoj državi bi se na svakoj konferenciji za štampu pitalo šta je sa „slucajem Gavrilovic“ ili kako stvari stoje u „slucaju Curuvija“, koji je simbol Miloševiceve policije van kontrole i veze mafije i policije. Ali ne. Ovde se javnost bavi time da li ce Maršicanin biti smenjen ili da li ce DS i DSS postici dogovor. Može se reci i to da se krize možda i veštacki prave kako bi se pažnja javnosti sklonila sa nekih drugih pitanja.

Postoji li i danas veza vlasti i kriminalnih krugova? Cak se premijer Đindic otvoreno povezuje s podzemljem. O cemu se tu zapravo radi? - Pa, on je sam voleo da se pohvali tom vrsta veza. Govorio je da nije britanski aristokrata vec da živi u Srbiji i kako mora da se poznaje sa takvim ljudima. O tome je teško govoriti bez pravih argumenata, ali tu se uvek postavlja pitanje ko tu koga ima. Kaže se da Đindic ima Jovicu Stanišica, a moglo bi se reci i ovako: da li Jovica Stanišic ima Zorana Đindica.

Kako vam izgleda situacija u Državnoj bezbednosti? Goran Petrovic je smenjen, ali se i dalje ne zna mnogo o tome šta se unutar tajne policije dešava. - To je ozbiljan problem i ja se ne bih našao u koži bilo kog politicara koji sa tim treba da se nosi. To je posao koji znaci stavljanje glave u torbu.

Iz svega toga proizlazi zakljucak da mafija posle oktobra slobodno operiše kao i u vreme Miloševicevog režima... - Moglo bi se reci da je 5. oktobra režim promenjen, a da je struktura moci ostala ista. Imate te iste veze politike, ekonomije i kriminala. Društva u tranziciji koja su uspela uspela su zato što su se obracunala s mafijom. Društva, poput ruskog, društva su gde mafija ima državu, a ne država mafiju. I kada biste pitali nekog sociologa, on bi vam rekao da je za uspešnu tranziciju mnogo važnije uspostavljanje stabilne, pravne države, a ne brzina privatizacije.

Preti li Srbiji opasnost da doživi rusko iskustvo? - To ce zavisiti od pravca privatizacije. Ekonomske reforme mogu da se ostvare samo uz novi kapital, a on može doci na dva nacina: jedan je da izvršite preraspodelu dohotka sopstvenog stanovništva i da dodete do toga da deset odsto stanovništva poseduje 70 odsto nacionalnog bogatstva, što je bilo u Britaniji sredinom prošlog veka. Onda tih deset odsto nešto potroši na luksuz a nešto investira. Drugi nacin je da privucete strani kapital. Kad je Srbija u pitanju, ovo prvo je malo moguce, jer je društvo strahovito osiromašeno.

Mecijarov sindrom

- U reformama morate da imate ljude koji imaju samodisciplinu i samokontrolu i javnost koja kontroliše i disciplinuje. U sadašnjoj situaciji nemate ni jedno ni drugo. Stari Miloševicev sistem politickih odnosa nije demontiran. Politicari imaju snažan uticaj na medije zbog toga što se trude oko toga, ali i zato što su novinari i urednici navikli da služe politickoj moci i da budu uz nju. To je zato što u sadašnjem sistemu politicka moc znaci ekonomsku moc. U takvoj situaciji, kada imate i monopol nad idejom, nad reformom, ona može da ne uspe.

Ko je za to odgovoran? - Postoje tendencije kod samog premijera koje pokazuju da on može da se razvije u pravcu kome sa razvio Vladimir Mecijar u Slovackoj. On je 1992. došao za premijera, gde je ostao do 1998. godine. Tu se javio jedan osoben sistem autoritarne vlasti gde je premijer u centru pažnje, a ne predsednik. To je bio režim koji je kontrolisao privredu, privatizaciju, medije i parlament. Njemu je najveca zamerka bila ta što je iz parlamenta izbacio poslanika koji se usudio da glasa protiv vlade. Te autoritarne tendencije se izgleda pojavljuju i kod Đindica.

Kako se ponaša elita

Jednom prilikom ste izrazili nezadovoljstvo zbog ponašanja poslanika u parlamentu Srbije... - Iz televizijskih prenosa možete videti kako se ponaša naša politicka elita. Ako su oni u stanju da se pred javnošcu tako ponašaju, ako se ministar bije sa poslanicima, da poslanik ode u Solun i tvrdi da je glasao, a onda šef poslanicke grupe te stranke takvu pricu podrži, ako imate pretnju premijera da ce iz parlamenta da izbaci poslanike jedne partije jer hoce da postave pitanje poverenja njegovoj vladi, ako to rade uz prisustvo javnosti, onda možete da zamislite kako se ponašaju kada tog prisustva nema.

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM