hronika vesti (arhiva)

Severni recepti za prevazilazenja sukoba

Da li je Republika Srpska tvorevina zasnovana na genocidu

Danas, 22. dec. 2001.

Kako je Skandinavija od izrazito nestabilnog podrucja postala jedan od najprosperitetnijih delova sveta

Severni recepti za prevazilazenja sukoba

Skandinavija je vec vise decenija evropska specificnost. U ocima komunista, bio je to sinonim za "srecni kapitalizam". Kapitalisticki liberali, poput Miltona Fridmana, jedva da bi i priznavali razliku izmedju drzavnog sovjetskog modela i "drzave blagostanja". Kada se kaze "drzava blagostanja", onda se u prvom redu misli na skandinavske zemlje. Ako se jos kaze i "svedski socijalizam", onda se vec stvara slika regiona koji je imao neki svoj, izuzetan model razvitka koji ga je odvojio od ostalih evropskih krajeva posto u njemu vladaju harmonija i blagostanje, te da su sloga, tolerancija i materijalna sigurnost trajne osobine Skandinavije. Ali, nisu. Skandinavske zemlje su u ranijim vremenima u konfliktnosti cak i nadmasivale svoje evropske savremenike, ali su kooperaciju i stabilnost ucvrstile mnogo pre nego sto je to poslo za rukom Evropskoj uniji. Skandinavija je zbog toga poucan primer za sve regione koje zele da prevazidju tesko nasledje konflikata i medjusobnih ratova, te da se posvete progresu. Kada ovo kazemo, mislimo, naravno na podrucje bivse Jugoslavije, ali i na ceo Balkan. Dovoljno je reci da je pocetak proslog veka Skandinavija pocela sa dve nezavisne drzave - Svedskom i Danskom, a da ga je okoncala sa jos tri dodatne drzave: Norveskom, Finskom i Islandom. Svih pet drzava ima poptuno razlicit status u medjunarodnim organizacijama. Tri od njih su clanovi NATO, a dve - Finska i Svedska, van su njega. One su, umesto da budu clanovi vojnog saveza, sledile danski put i postale clanice Evropske unije. U okviru Evropske unije, Finska je odlucila da vec od ove godine prihvati evro, dok su Svedska i Danska izabrale da zadrze svoje nacionalne valute.

IDEJA JEDNAKOSTI

"Moglo bi se pomisliti da je stvaranje tih drzava obelezeno dezintegracijom, antagonizmom i nepoverenjem izmedju etnickih grupa. Ali, to nije bilo skandinavsko iskustvo. Mora se, medjutim, reci da je 18. vek bio obelezen mnogim ratovima izmedju Danske i Svedske, sa mnogo brutalnosti i okrutnosti. Kljucni period, koji je ovo omogucio, jesu procesi koji su se desavali u 19. veku. Oni su omogucili da 1905. dodje do mirnog razdvajanja Svedske i Norveske kao i niza kasnijih mirnih i specificnih resenja za status etnickih grupa", kaze generalni sekretar nordijske asocijacije Svedske Anders Lungren. U tom veku poceli su snazni procesi solidarnosti i egalitarizacije nordijskih drustava koji su se kondenzovali u ogromnom impuslu za obrazovanje. To su, sustinski, i koreni na kojima je "drzava blagostanja" izrasla bas u Skandinaviji. "Na pocetku proslog veka sve su to, u poredjenju sa ostatkom Evrope, bile siromasne zemlje", kaze za Danas predsednik Nordijskog saveta Soren Kristiansen. "Jedini resurs bili su ljudi. Njihovo znanje bilo je osnova uspeha. Mi imamo jako dobar obrazovni sistem jos od sredine 18. veka. U centralnoj Evropi postoje velike razlike izmedju gornjih i donjih slojeva. U skandinavskim zemljama to nije tako. Egalitaristicka ideja bila je veoma vazna. Kada poredite nas industrijski razvoj s Velikom Britanijom, videcete koliko je u Britaniji ogromna razlika izmedju uprave i radnika, poslovodstva i radnika, visih i nizih klasa, mada niko ne spori da je Velika Britanija demokratska zapadna zemlje. Mi smo, medjutim, obrazovanje ucinili dostupnim svima, jer smo jedino mogli da se oslonimo da obrazovanog i radnog coveka, a ne na kolonijalna bogatstva. Siromasne zemlje koje ne ucine obrazovanje dostupnim svima, postaju siromasnije, a pored toga zatvaraju i jedini resurs koji ih moze uciniti bogatijim. Logika je jednostavna. Bogatstvo vam niko nece doneti sa strane, dakle, morate ga stvoriti sami. Sami ga mozete stvoriti samo ukoliko je znanje besplatno i dostupno svima jer se samo na taj nacin mogu pod jednakim uslovima probiti najkvalitetniji", kaze Kristiansen. Neke pretpostavke, medjutim, zavise i od samog podneblja."Tesko je drugacije ziveti u zemlji sa tako surovom klimom. Morate biti solidarni da biste preziveli. Tu je gotovo nemoguce imati hijerarhiju jer svako licno mora da pomogne susedima. To je razvilo smisao drustvene odgovornosti. Osim toga, surova klima i nedostatak resursa gone vas na predani rad. Drugacije necete preziveti", dodaje Kristijansen. Nas sagovornik kaze da ovakve ideje dolaze iz socijademokratskih stranaka. One su bile veoma jake i danas su u Skandinaviji i Finskoj. Jos od sredine 19. veka koriscen je sistem poreza kako bi se ujednacili prihodi. U centralnoj Evropi, radnici tokom rada odvajaju da bi bili sigurni u penziji. U Skandinaviji porezi obezbedjuju penzije. Gradjani koristite beneficije bez obzira da li su doprinosili tokom svog radnog veka. Osim toga, veliki je broj javnih institucija koje se finasiraju iz poreza: skole, univerziteti, deciji vrtici... "Bizmark je hteo da uvede nas poreski sistem u Nemackoj, ali je bio odbijen. Umesto njega, razvijen je sistem koji ima u osnovi hijerarhiju. Ali i tu je u pitanju odnos katolickog juga i protestantskog severa", navodi Kristiansen kulturne pretpostavke skandinavskog uspeha.

ALANDSKI MODEL

Ovaj proces ne bi bio mogucan bez snazne zelje za mirom, postovanja principa demokratije i vladavine prava, tvrdi Lungren. U nordijskim belinama stvoren je smisao za citav niz potpuno nesvakidasnjih resenja autonomija i rezultata u sabiranju ko sta dobija ili gubi da bi se sprecio apsolutni dobitnik ili gubitnik i tako kompromis ucinio mogucnim. Takav je slucaj sa Alandskim ostrvima koja su figurirala kao mogucni recept za Kosovo, Skandinavci vole da ga navedu kao pravi primer postovanje zakona, pa cak i ako oni nikome od zainteresovanih ne idu sasvim u prilog. "Kada je rec o Alandima, resenje su nasla tri gubitnika, kaze Elizabet Naukler, lider Alandske autonomije. Svedska je izgubila teritoriju, Finska nije dobila vlast, a Alandska ostrva nisu ujedinjena", kaze nam ona. Ali, Svedska je dobila demilitarizaciju, Alandi autonomiju i Finska suverenost, dodaje ona. Problem je nastao kada su se 1921. Finska i Svedska pojavile s potpuno oprecnim projektima za ova ostrva s vecinskim svedskim stanovnistvom. Svedska je podrzala secesiju, a Finska je nastojala da zadrzi suverenitet. Obe su se saglasile da ce prihvatiti odluku Drustva naroda i tako je prihvaceno pomenuto netipicno resenje. Sukobe s pocetka proslog veka ovaj region je prevazisao vracajuci se u proslost, mozda dublju nego sto bi se nekome ucinilo da je prihvatljivo u analognim slucajevima. Desifrujuci tu pojavu, finski ministar za nordijsku kooperaciju Jan Erik Enestam kaze: "Imali smo, srecom, veliku javnu podrsku za nardijsku integraciju. Pocetkom 19. veka rast nacionalizma doveo je do jednog pokreta koji je sve vise uzimao maha - do skandinavizma. On je produbio kontakte u akademskim krugovima, na ekonomskom planu, medju politickim partijama i kod sindikata. To je bila siroka reakcija protiv politickih podela. Onda smo se setili: Boze, pa svi smo mi bili Vikinzi u 9. veku!" Ali, ovo vracanje u proslost nije moglo da skandinavske zemlje sjedini dovoljno da bi se nasle u federalnoj drzavi, niti da jedna drugu obavezno potpomazu u individualnim sporovima. Danska tako nije dobila svedsku podrsku za njen spor sa Nemackom zbog Sleske, iako je vecina "skandinavista" upravo to zelela. "Postalo je jasno da je nordijska saradnja mogucna na uvazavanju racionalnog i emocionalnog stava. Racionalni stav je da regionalna saradnja i mir vode u visestruku dobrobit, u rastuci uticaj u svetu kojim dominiraju velike ekonomije. Drugo stanoviste jeste prihvatanje nase kulturne i jezicke bliskosti. Ako hocemo da metaforicki da kazemo - nasa kooperacija je postala mogucna i blagorodna zahvaljujuci kombinaciji srca i mozga", zakljucuje Anders Lungren, ali su "filozofski temelji, bez kojih bi sve ovo bilo nemogucno, postavljeni pre 150 godina". Mada ce mnogi zbog uloge drzave, sporazumevanja i solidarnih principa pretpostaviti da su u ovoj integraciji najvazniije institucije, Lungren naglasava da taj koncept ne bi bio mogucan, da nije postao "narodni koncept". "Egalitarne i demokratske vrednosti, uz siroko obrazovanje, omogucili su nas prosperitet. Mi verujemo da su to vrednosti koje mogu slicne rezultate da daju u drustvima koja su slicna nasim, pa i onima koji imaju tesko breme konflikata, kao sto je vasa zemlja", kaze Lungren. Dragan Bisenic

MOST RADIJA SLOBODNA EVROPA

Da li je Republika Srpska tvorevina zasnovana na genocidu

Gradjanski rat ili genocid

Omer Karabeg: Nasi sagovornici su u Sarajevu Stjepan Kljujic, predsednik Republikanske stranke Bosne i Hercegovine, koji je bio clan ratnog Predsednistva Bosne i Hercegovine, a u Banjaluci Igor Radojicic, generalni sekretar Demokratske socijalisticke partije Republike Srpske. Gospodine Kljujicu, da li mislite da ce optuznica protiv Slobodana Milosevica za genocid, ukoliko se dokaze pred sudom u Hagu, dati za pravo onima koji tvrde da je Republika Srpska tvorevina zasnovana na genocidu?

Stjepan Kljujic: Republika Srpska je ustrojena Dejtonskim sporazumom i ona formalno ne bi bila ugrozena ako se dokaze da je Milosevic izvrsio genocid. Ne vjerujem da bi se medjunarodna zajednica, ovako heterogena kakva jeste, mogla vratiti Dejtonskom sporazumu i izvrsiti njegovu reviziju. Prema tome, i ako se dokaze da je Milosevic izvrsio genocid, tesko je povjerovati da bi takva presuda Haskog tribunala mogla osporiti Republiku Srpsku kao entitet.

Igor Radojicic: Objavljivanje optuznice za genocid protiv gospodina Milosevica izazvalo je u Republici Srpskoj prilicne polemike, pa i uznemirenost jer su pojedini politicari postavili pitanje da li bi eventualnom presudom da je Milosevic izvrsio genocid bio ugrozen ustavni polozaj Republike Srpske. Mislim, medjutim, da ne postoji osnova za takve strahove. Haski tribunal sudi fizickim licima, on, znaci, ne sudi ni drzavama, ni kolektivitetima. U ovom slucaju optuzen je gospodin Milosevic kao pojedinac, pa eventualna presuda za genocid, sa pravne tacke gledista, ne bi imala nikakve konsekvence na Bosnu i Hercegovinu kao drzavu, niti na entitete od kojih se ona sastoji. Ukoliko bi neko i pokusao da na osnovu takve jedne presude ospori Republiku Srpsku, mislim da bi to bio uzaludan posao jer je ustavni okvir danasnje Bosne i Hercegovine postavljen Dejtonskim sporazumom, ciji su garant glavne svjetske sile, a one nemaju nikakvog interesa da mijenjaju sadasnje ustrojstvo Bosne i Hercegovine.

Omer Karabeg: Slobodan Milosevic je nakon citanja optuznice za genocid u Bosni i Hercegovini izjavio da ona predstavlja pokusaj da se falsifikuje istorija. Kako vi, gospodine Radojicicu, gledate na tu optuznicu?

Igor Radojicic: Kad je rijec o odgovornosti za rat u Bosni i Hercegovini, mislim da se ne moze izbjeci odgovornost ondasnjeg vrha Bosne i Hercegovine, znaci svih onih ljudi koji su bili u vrhu drzave i u vrhu glavnih politickih stranaka. Karakter rata, o kome je govorio gospodin Kljujic, je nesto sto ce medju nama, u Bosni i Hercegovini, jos dugo vremena biti sporno. Za razliku od onih koji smatraju da je rijec o agresiji, mi u Republici Srpskoj uglavnom govorimo o tome da se Bosni i Hercegovini desio gradjanski rat ili, mozda, medjuetnicki rat.

Omer Karabeg: Niste mi odgovorili na pitanje kako gledate na tvrdnju Karle del Ponte da je u Bosni i Hercegovini izvrsen genocid.

Igor Radojicic: U Bosni i Hercegovini su se desavali ratni zlocini. Postavlja se pitanje da li je sve te zlocine mogucno podvesti pod naziv genocid. Ja ne bih bio spreman davati tako teske ocjene.

Omer Karabeg: Gospodine Kljujicu, da li vi smatrate da je u Bosni i Hercegovini izvrsen genocid u proteklom ratu?

Stjepan Kljujic: Naravno da je izvrsen genocid ako su citava sela i gradovi bili unisteni i ako se organizirano islo protiv jedne etnicke skupine. Na ovom prostoru pocinjeni su najveci zlocini nakon Drugog svjetskog rata. Mozda ni u samom Drugom svjetskom ratu na ovim prostorima nije bilo takvih zlocina. Ne mogu se sloziti sa gospodinom Radojicicem kada kaze da je rat u Bosni i Hercegovini bio gradjanski. Uostalom, postoje dokumenti Vijeca sigurnosti Ujedinjenih naroda u kojima se govori o agresiji. Moram reci da je Milosevic pocinio ogromno zlo i to nece biti tesko dokazati, jer postoji mnogo svjedoka. Sve je bilo sracunato. Uostalom, i sam sam svjedok nekih dogadjaja. Bio sam na razgovorima s Milosevicem kada je on meni nudio podjelu Bosne i Hercegovine. Moram vam reci da je on fantasticno poznavao stvari, poznavao je opcine i prostore koje je dijelio. Naravno da sam mu ja rekao da za partnera mora pronaci nekog drugog. Dakle, zlo koje nas je zadesilo, bez obzira kako ga nazivali, bilo je planirano i to je grijeh Slobodana Milosevica.

Igor Radojicic: Medjunarodni sud u Hagu podigao je optuznicu protiv Slobodana Milosevica za dogadjanja u Bosni tek sada, 2001. godine, a rat u Bosni i Hercegovini zavrsen je prije sest godina. U prvim poratnim godinama pozicija gospodina Milosevica u medjunarodnoj zajednici bila je sasvim drugacija. Da nije doslo do neuspjeha pregovora u Rambujeu i da nije bilo dogadjaja na Kosovu, vrlo je moguce da ne bi bilo nikakvih optuznica protiv Milosevica. S druge strane, predsjednik Tudjman, da je pozivio, vjerovatno bi slicnu sudbinu dozivio kao Milosevic. Uostalom, sada duvaju drugaciji vjetrovi oko gospodina Izetbegovica. On je godinama bio neka vrsta favorita medjunarodne zajednice na ovim prostorima, a sada se, ne samo u Republici Srpskoj, vec i u mnogobrojnim medjunarodnim analizama, pominje pitanje njegove odgovornosti, kao i odgovornosti Predsjednistva Bosne i Hercegovine za dogadjanja i zlocine u proteklom ratu. Ovdje se nije desio zlocin samo pripadnika jedne etnicke skupine nad pripadnicima druge etnicke grupe. Nisu ovde ljudi stradali samo zato sto su pripadali ovoj ili onoj etnickoj grupi. To je bio tezak, prljav rat u kome se desavalo mnogo toga sto je tesko i objasniti, a kamo li procesuirati. Zato i kazem - tesko je prihvatiti formulaciju da se ovdje desio genocid.

Omer Karabeg: Gospodine Radojicicu, da li je u Republici Srpskoj izvrseno etnicko ciscenje? Oni koji to tvrde kazu da je prema sadasnjem sastavu stanovnista Republika Srpska gotovo etnicki cista, dok popis iz 1991. godine daje potpuno drugaciju sliku sastava stanovnistva na podrucju koje se danas zove Republika Srpska.

Igor Radojicic: Ne bih ogranicio pricu samo na Republiku Srpsku. Ako uporedite etnicku strukturu Bosne i Hercegovine iz 1991. godine sa ovom sadasnjom, vidjecete da je ona takozvana "leopardova koza" promijenila svoj izgled. Recimo, broj stanovnika srpske nacionalnosti u Sarajevu smanjio se na 10 odsto od predratne populacije, sto je jedan od elemenata optuznice protiv gospodina Izetbegovica koja je pripremljena u Republici Srpskoj. Vjerovatno su slicne brojke i u Republici Srpskoj, kada je u pitanju stanovnistvo nesrpske nacionalnosti. Znaci, u Bosni i Hercegovini je etnicka mapa tokom rata potpuno izmijenjena. Doslo je do velikih etnickih pomjeranja, negdje prisilom, negdje zbog toga sto su ljudi iz straha napustali svoje domove, jer se nisu osjecali bezbjednim. Etnicka mapa Bosne i Hercegovine globalno je promijenjena i to ne treba svoditi samo na jedan entitet.

Stjepan Kljujic: Ne mogu se sloziti sa gospodinom Radojicicem. Prije svega mislim da se niko nije selio dobrom voljom. Znate, moramo krenuti od toga ko je poceo. Da nije bilo fasizma, da nije bilo plana etnickog ciscenja, da nije bilo Slobodana Milosevica koji ga je spovodio, ne bi doslo do promjene etnicke slike Bosne i Hercegovine. Nije tacno da su ljudi iz Banjaluke i iz Sarajeva izasli pod istim uvjetima. Bosnjaci i Hrvati su ubijani, pljackani i protjerivani iz Republike Srpske. Vi, gospodine Radojcicu, a ja duboko vjerujem da ste vi i vasa stranka zaista demokratski nastrojeni, morate shvatiti kako je sve pocelo i ko je bio zrtva. Sve sto se kasnije desavalo bilo je posljedica agresije. Dobro vam je poznato na ciju se je stranu stavila Jugoslavenska narodna armija koja je u to vrijeme bila cetvrta konvencionalna vojna sila u Evropi. JNA je to otvoreno radila, sjetite se samo generala Uzelca, pa generala Jankovica, da ne govorimo o Kukanjcu. Pa zar sudbina Srebrenice, da uzmemo samo taj zlocin, nije za Haski tribunal dovoljan dokaz da je u Bosni i Hercegovini izvrsen genocid. Ali to nije bitno. Bitno je da u Republici Srpskoj jos uvijek nemamo kriticnu masu ljudi koji ce Srebrenicu shvatiti i kao vlastitu tragediju. I budite uvjereni, sve dok srpski narod ne bude osudio protagoniste tog zlocina, nece biti sretan ni on, ni drugi narodi pored njega.

Omer Karabeg: Gospodine Radojicicu, ima li spremnosti u Republici Srpskoj da se prihvati istina o Srebrenici?

Igor Radojicic: Utvrdjivanje istine je od sustinske vaznosti kako se ne bi dogodilo da kolektiviteti budu optuzeni za zlocine pojedinaca u proteklom ratu. Zbog toga ja uporno insistiram na posmatranju cjeline dogadjaja u Bosni i Hercegovini, iako je sada, nakon optuznice protiv Milosevica, paznja opet usmjerena prema Republici Srpskoj. Nijedan zlocin, ko god da ga je pocinio u bilo kojem dijelu Bosne i Hercegovine, ne smije ostati neimenovan, jer se onda ostavlja prostor za shvatanje da je nekome dozvoljeno da nekaznjeno pocini zlocin, a drugom nije. Sto se tice vaseg pitanja, gospodine Karabeg, mogu vam reci da javno mnjenje Republike Srpske postepeno pocinje da shvata objektivne cinjenice iz proslog rata, to jest da je bilo zlocina i da su se desavale grozne stvari koje su pocinili i pripadnici srpskog naroda. To je posljedica ne samo rada Haskog tribunala, nego objavljivanja brojnih dokumenata. Ali ono na cemu se uporno insistira, to je da se utvrdi odgovornost i svih ostalih koji su pocinili zlocine u drugim dijelovima Bosne i Hercegovine. Zbog toga se ovdje s velikom paznjom ocekuje kako ce Haski tribunal reagovati na veoma teske optuzbe, potkrepljene dokazima, koje se odnose na odgovornost bivseg Predsjednistva Bosne i Hercegovine i prije svega gospodina Izetbegovica. Ukoliko Haski tribunal pokaze volju da otvori istragu o odgovornosti Izetbegovica i clanova Predsjednistva Bosne i Hercegovine, kao i o odgovornosti vojnog vrha Armije Bosne i Hercegovine i Hrvatskog vijeca obrane, onda ce se ovdasnje javno mnjenje malo drugacije modelovati, jer je ljudima tesko da osude pripadnike sopstvene etnicke grupe, ukoliko je Haski tribunal slijep za zlocine koji su cinjeni nad Srbima.

Omer Karabeg: Gospodine Kljujicu, smatrate li vi tu optuznicu protiv Alije Izetbegovica validnom?

Stjepan Kljujic: Morate me razumjeti, ja ne zelim da govorim o Izetbegovicu. Mi nismo ni u kakvim odnosima. Ali ja gospodinu Radojicicu zelim da skrenem paznju na nesto drugo. Godine 1994. ubijena su dva fratra u Fojnici, sto je izazvalo veliko uznemirenje medju tamosnjim Hrvatima. Ja sam otisao tamo, i na kraju su ljudi, koji su ubili fratre, rijec je o Bosnjacima, bili osudjeni. Kako su oni osudjeni, da li je kazna bila adekvatna, da li su je korektno izdrzavali, to je drugo pitanje. S druge strane, problem sarajevskih Kazana, koji su sinonim za stradanje sarajevskih Srba, bio je tokom rata stalno prisutan. I bez obzira na sve, domaca vlast je sudila vinovnicima tog zlocina. I moram reci da su bile ogromne zrtve u obracunu sa Cacinom skupinom, i da su u tom sukobu nastradali uglavnom Muslimani, Bosnjaci. Dakle, vlast u Sarajevu organizovala je dva sudska procesa u kojima je sudila Bosnjacima, cime se ne moze pohvaliti ni Herceg Bosna, ni Republika Srpska. U ratu u Bosni i Hercegovini bilo je nekoliko presudnih momenata, a Srebrenica je jedan od tih. Srebrenica je postala simbol zrtvovanja ljudi. I to se mora osuditi, ne pomazu tu izgovori da je bilo zlocina i na drugom mjestu. Ja tesko mogu da razgovaram sa nekim ko ne moze da shvati sta je znacilo rusenje Ferhadije, sta se desilo sa Vukovarom, ili sta se desilo sa Dubrovnikom. Eventualna haska presuda za genocid nece nista rijesiti, dok se ljudi koji zive na prostoru bivse Jugoslavije ne suoce sa istinom, dok stanovnik Banjaluke, uzimam taj primjer, a to vazi i za druge gradove, jednog dana ne kaze "Mene je stid sto sam gledao kako ruse Ferhadiju, a nisam pokusao da to zaustavim".

hronika vesti (arhiva)