Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Hronika 13. dec. 2001.

hronika vesti (arhiva)

 

 

Dragan Marsicanin: Tikva je morala da pukne

Intervju sa Dimitrijem Boarovim

NIN, 13. dec. 2001.

Dragan Marsicanin: Tikva je morala da pukne

 - Mi smo se zalagali za ono što predstavlja set važnih pitanja, koja, zapravo, predstavljajuuslov uvodenja Srbije u zajednicu evropskih zemalja. I to je ono na cemu i Evropska unija insistira i što je u našem interesu. To je da se Srbija najpre uspostavi kao pravna država, nasuprot zalaganjima da se ovde vlada po pravilima bezakonja. S druge strane, da se ucini sve da se ojacaju institucije koje smo zatekli potpuno razorene, da gradani imaju poverenja u institucije u kojima se donose odluke. Ali, bilo je tendencija da se i ono malo institucija koje postoje, medu njima i Narodna skupština Republike Srbije, potpuno razore. 

Borba protiv korupcije i kriminala je ono na cemu smo insistirali od pocetka. Druga strana to pitanje potpuno zanemaruje. Da li zbog nesposobnosti, da li zbog toga što u tome ima interesa, to ce gradani proceniti. 

Ove tri tacke su Tacka Jedan programa Vlade Republike Srbije. A tu se ništa nije uradilo. To pitanje smo otvorili u junu i od tog momenta pocinje oštar sukob unutar koalicije DOS. Vlada je sklona nezakonitom radu. U svom radu vec neprestano krši zakone, neprestano krši Ustav, poziva se na princip celishodnosti a ne na princip zakonitosti...

Tvrditi da nešto ne može biti efikasno ukoliko je zakonito i da je bitan samo princip celishodnosti, potpuno je neverovatno.

Vašu stranku, pa i predsednika Koštunicu, zovu kocnicarima reformi...

I tu imate stvaranje privida i samoproglašavanje za reformiste. To je isto radio i Slobodan Miloševic. I on je neprestano nešto reformisao, a one druge svrstavao je u protivnike svoje, jer on vodi Srbiju u svetlu buducnost. Imate, danas, retoriku komunisticku, imate sve ono što smo imali u vreme prethodnog autoritarnog režima, imate potpunu destrukciju institucija, potpunu destrukciju parlamenta preko onih sto ili ne znam koliko poslanika koji sada cine, po recima Zorana Đindica, Demokratsku opoziciju Srbije, zatvaranje svake mogucnosti da se ona ustavna funkcija parlamenta - kontrola izvršne vlasti, jedna od važnih funkcija, potpuno ukine, ostavi sloboda izvršnoj vlasti da radi šta hoce. Mi danas imamo proces stvaranja jednog novog autoritarnog režima. To je to. Tome se može odupreti jedino pozivanjem na izvorna, pocetna opredeljenja, zajednicka opredeljenja Demokratske opozicije Srbije.

Dakle, da li je Demokratska opozicija Srbije, onakva kakva je bila na samom pocetku, realizovala program sa kojim je dobila izbore. I tu je odgovor potpuno jasan. Ni po kvalitetu ni po obimu ni po dinamici, nije.

Od dana preuzimanja vlasti do danas, ništa nije privatizovano.Postupci su u toku, postupci za privatizaciju upravo onih najboljestojecih preduzeca koja su uz pomoc države, da je bilo malo pameti, mogla da budu puštena i da se oporave, da krenu u proizvodnju i da zapravo predstavljaju jednu bazu razvoja Srbije, zatim da se skuplje prodaju.

Znaci, kod nas se do istine dolazi glasanjem. Da li je covek bio u sali ili nije, odlucila je vecina. 

- To je ta destrukcija parlamenta. Destrukcija svih institucija, izmedu ostalog i parlamenta. Jer, vecina može da izglasa i da je dan noc, i noc dan, pa tada coveku jedino preostaje da se iz toga mirno povuce.

U svakom slucaju, on racuna na 131 poslanika. Dakle, tu racuna i na gospodina Ilica, ali još više racuna na Stranku srpskog jedinstva. Tu ponovo moram da napravim poredenje sa ranijim autoritarnim režimom i da pokažem kako se i u tome pronalaze znaci formiranja jednog novog Miloševicevog nacina snalaženja. On, Miloševic, bio je svestan da nema podršku gradana ali je rekao: ova vlada je stabilna, parlament je stabilan, ja u parlamentu imam vecinu od 126 ili 140 poslanika, narod je izabrao tu vecinu i mogu nesmetano da vladam cetiri godine. Ali, tikva je morala da pukne. Iza Miloševica nije bilo vecine gradana. Imamo istu priliku i danas.

A demokratija je vladavina vecine?

 - Tu rec više niko ne stavlja u usta. Možete uociti da pitanje odgovornosti i pitanje demokratije više niko ne pamti šta znace. Ako smo uvek govorili "neodgovorna Marjanoviceva vlada", sada imamo vladu koja takode ne želi da razgovara uopšte. Ne da se stavi na proveru nego ne razgovara o efektima rada. Vi sada imate takode neodgovornu vladu i imate potpuno ono što smo zaboravili: to pitanje demokratije i suštine šta je to demokratija. O tome se, jednostavno, više ne razgovara....

Ali, necete ni prvi ulaziti u salu? - Delovacemo u skladu sa Poslovnikom i sa punom odgovornošcu. Ne osecamo obavezu da ubrzano punimo salu. To je obaveza onih na vlasti. Oni su u tome majstori.

NIN, 13. dec. 2001.

Cedomir Jovanovic, predsednik kluba poslanika DOS-a, na pitanje ocekuje li Vojislava Koštunicu na Predsedništvu DOS-a, od svih mogucih odgovora odabrao je ovaj: "Baš me briga. Njegov problem."

Nemojmo zaboraviti ni Vladana Batica, ministra pravde, koji se založio da i DSS izade malo na ulicu da bude opozicija, potvrdivši ono što mnogi tvrde, kako se u Srbiji u poslednjih godinu i nešto, u stvari, ništa i nije promenilo - vlast je na vlasti, a opozicija na ulici. Doduše, za Vladana Batica jeste se promenilo, s obzirom na to da je on taj koji trenutno nije na ulici.

 

NIN, 13. dec. 2001.

Intervju sa Dimitrijem Boarovim

- Vidite, prvo je što je Vojvodina bila bogatija i ulazila je u državnu zajednicu sa siromašnijim. Srbija je tokom Prvog svetskog rata, to je opštepoznato, katastrofalno prošla. Iako je bila pobednica, ona je izgledala gore od svih poraženih država. I sada, kad je stvorena zajednicka južnoslovenska država, ipak su politicki centri u Ljubljani i u Zagrebu bili važniji, snažniji, i energicnije pružali otpor jednoj ideji da se ta napacena Srbija mora renovirati. I u podtekstu takvog jednog zahteva iz Beograda da se Srbija zaleci, bila je ideja da se preko poreskog mehanizma naplati ratna šteta, jer su te teritorije - Vojvodina, Hrvatska, Dalmacija, Bosna, Slovenija bile teritorije jedne države s kojom je Srbija ratovala. Znaci, na jedan nacin se opravdanje tražilo i u cinjenici da su to teritorije sa kojih su išle ratne operacije prema Srbiji, koje su bile deo Austrougarske koja je bila protivnik Srbije. Ja sad ne držim tacno u glavi sve cifre, ali Vojvodina je bila duplo više oporezovana od cele Srbije iako je imala duplo manje stanovnika. Znaci, dvostruko manji broj stanovnika ukupno je placao dva puta više. U najmanju ruku, Vojvodina je cetiri puta više bila oporezovana. E sada, patriote i nacionalisti ondašnji su govorili: pa dobro, to je da opelješimo Madare i Nemce, ali su nastradali svi - i vojvodanski Srbi. I to delimicno objašnjava cinjenicu da su Srbi iz Vojvodine ti koji traže autonomiju posle 1918. godine. I što je malo poznato, Joca Laloševic prvi je koji izbacuje parolu "Vojvodina Vojvodanima". To nisu izmislili komunisti. To su izmislili somborski radikali na celu sa Jocom Laloševicem, veleposednikom, predsednikom Narodne uprave; dakle, izvršnog organa Velike narodne skupštine koja je proglasila sajedinjenje sa Srbijom. Vojvodina Vojvodanima, dosta je bilo pljacke Vojvodine, Vojvodina je posle deset godina sajedinjenja isceden limun, nova vlast je dovela neke barabe iz Srbije da budu žandari, da preuzmu celu vlast, a Vojvodanima nije ostalo ništa, sem da placaju poreze.

Na promociji svoje nagradene knjige rekli ste da ima onih u Srbiji koji smatraju da ce Srbija biti veca ako se uništi Vojvodina. Ko u Srbiji želi i pokušava da uništi Vojvodinu? 

- Prva je stvar što se, po mom mišljenju, opet krenulo jednom više puta loše isprobanom stazom. Srbija je u užasno lošem ekonomskom stanju. Tri cetvrtine ljudi u Srbiji koji imaju redovne prihode žive od budžeta Srbije. Jedna cetvrtina budžeta ne može da isfinansira. I sada je privatizacija shvacena kao nužnost ne samo da se privreda ucini efikasnijom, nego da se proda to što se može prodati i da se na izvestan nacin zakrpi budžet Srbije od koga živi tri cetvrtine ljudi. I prva ideja je da se proda ono što se može prodati i ispostavilo se da taj strani svet, ti strateški investitori, oni koji hoce nešto da kupe ovde, u osam od deset slucajeva hoce da kupe nešto u Vojvodini. To je prica o Beocinskoj cementari još u Marjanovicevo vreme, to je sad prica o šeceranama vojvodanskim, to ce sutra biti prica o uljarama. Znaci, opet se krenulo jednim putem da se Srbija spasava rasprodajom Vojvodine. 

Ne mislim da je to loše za Vojvodinu. Nekim vojvodanskim politicarima rekao sam da prodati Vojvodinu strancima znaci da ce Vojvodina opet ici brže u razvoju od Srbije i da to uopšte ne treba doživeti tragicno što ce Nemci, Francuzi, Englezi ili vec ne znam ko, sutra biti vlasnici sedam osmina Vojvodine a u Srbiji ce patrioti biti vlasnici Srbije. To ce biti loše za Srbiju, a ne za Vojvodinu. 

A što se tice sadašnjih vojvodanskih politicara, meni su oni pomalo ružicasti. To je tacno. Oni su potekli iz jednog komunistickog vaspitanja i oni sami ne pokazuju da razumeju dovoljno liberalnu tradiciju u Vojvodini. Jer, Vojvodina je bila autonomija i Vojvodina je bila uvek pokrajina bogatijeg sveta, bogatih ljudi. Oni su kolo vodili u Vojvodini i kad god su oni kolo vodili, ta vojvodanska ideja je imala velikog odjeka. Ali cinjenica jeste da su komunisti realizovali te ideje u okviru onog pokušaja, Titovog pokušaja da se spase Jugoslavija.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM