TEMELJI NOVE NACIONALNE STRATEGIJE

 

Tragični martovski događaji na Kosovu su samo još jednom pokazali da naša država ima tragičan nedostatak kako nacionale strategije tako i sredstava za postizanje njenih ciljeva. Država bez ideje, bez strateške orijentacije je društvo bez uma i volje. Naša društvo je pd konstrolom stranih tutora i višestruko zavisno od tuđe pomoći, takoreći retarditrani invalid. Država je slepa i gluva jer joj institucije koje bi donosile informacije, kreirale, sprovodile i kontrolisale odluke ne funkcionišu.

Rehabilitacija bolesnog organzma podrazumeva određeni sled koraka i terapiju kao proces. Prvi zadatak je rad na izgradnji institucija države i na organizaciji sistema institucija i agencija koje će moći u novom vremenu odgovoriti kompleksnim i izuzetno teškim izazovima. Ali je pitanje kako izgraditi institucije, na kojim osnovama? Rekonstrukcija institucija i vitalnih elemenata države je jedino moguća na temelju mudrog kombinovanja zapadnih modela i naše tradicije i istorijskog iskustva.

Naša država je bez minimuma autoriteta i kredibiliteta kako u sopstvenoj zemlji, tako i u inostranstvu. Bez poverenja je svaki pojedinac i svaka zajednica, pa i država, nemoćna i propala. Sve se temelji na poverenju i autoritetu, a ovi izrastaju iz moralne snage i doslednosti, pokretani vrlinama i vrednostima i snažnoj volji koja gura ka njihovom ostvarenju. Jedini put je odlučnim i pozitivnim akcijama i stavovima povratiti autoritet vlasti u sopstvenom narodu, a time i u svetu. Uslov svega je vlast u koju ljudi imaju poverenja i prema kojoj imaju poštovanje, i da ona, takva, na temelju realne strategije izgradi i dogradi institucije privredne, političke i bezbednosne moći. Upravo zato su trenutno naši strateški, upravni, obaveštajni i diplomatski kapaciteti žalosno nedovoljni za ostvarenje bilo kog nacionalnog interesa, a da o ambicioznijoj politici i da ne govorimo. Nedostatak poverenja stvara manjak hrabrosti i predanosti, a ovi vode konfuziji i propadanju. Iz toga prirodno proizilazi to što nemamo institucije za strateško planiranje i efikasno prikupljanje informacija, a i da ih i imamo, njihovo delovanje bi bilo bez značaja i smisla, jer nemamo vladu koja ozbiljno shvata te ciljeve, i nastoji da ih ostvari. Isto tako je sasvim logično da nemamo ni teorijske ni praktične preduslove za aktivnu borbu za ono što smatramo da nam pripada. Slaba vlada, propala privreda, vojska koja se raspušta i degradira, neefikasna i korumpirana policija, slabe i neaktivne bezbedonosne strukture predstavljaju veliki rizik za nacionalnu budućnost. Jedino nam preostaje da se nadamo da nam se neće ništa loše desiti. A znamo iz istorije da su društva u takvoj situaciji i sa takvim stavom po pravilu propala i nestala.

Kao temelj i preduslov ostvarenja ciljeva nacionalne strategije je nužna vlast od autoriteta, vlada koja bi imala podršku velike većine građana – najbolje "uža" ili klasična koncentraciona vlada [1] . To je uslov političke stabilnosti i početka ostvarenja strateških projekata. Vreme je da se zaista završi priča o dosovskim "reformama" koje su zapravo simulacije i parodije istinskih razvojnih reformi. Pod apstraktnom zastavom Reforme su sprovodili razgrađivanje institucija države i privrede, drastično smanjili naš kapacitet za nezavisno delovanje, dobrovoljno i sa ushićenjem nas podvodili u kolonijalni status u političkoj i ekonomskoj sferi (G17). Nasuprot toga istinske reforme mobilisanjem svih nacionalnih snaga jačaju državu, vojsku, ekonomiju i bezbednost celog društva. A uz novu orijentaciju ka društvenim "investicijama", a ne ka trošenju i entropiji idu novi ljudi na čelu institucija, nova politika-strategija sa drugačijim ciljevima-prioritetima i radikalno drugačija organizacija-delovanje u izmenjenim uslovima.

Nema sumnje da smo država sa najžalosnijim kredibilitetom u Evropi i to nije potrebno posebno elaborirati (raspad institucija, ćorsokak "reformi", siromaštvo i dominacija korupcije, privredni pad, nedefinisana država i politika i sl.). Kako se izvući iz ove skoro bezizlazne spirale bede, nestabilnosti, nezaposlenosti, raspada institucija i sl.? Šta znači potreba obnove autoriteta vlasti? – pre svega, uspostavu demokratije sa autoritetom (nasuprot dosovskoj koja je nije imala). Vlada bi osim širokog okupljanja političkih snaga (svih ili većine) na poslu državne, društvene i privredne obnove – kreirala realni i ozbiljan konsenzus oko osnovne strategije-ciljeva. Narodna vlast sa autoritetom je uslov bilo kakve ozbiljnije reforme. U tom pravcu smo uvereni da je predsednički sistem [2] poput onog u SAD ili Rusiji za naše uslove (kako vekovne političke tradicije tako i "trenutne" društvene nestabilnosti) temelj izgradnje pravedne i pravne [3] države sa autoritetom [4] i stabilnog i koliko je moguće pravednog društva. [5]

Izvršna vlast sa autoritetom, kao proizvod jakog predsedničkog sistema i vlade široke koalicije, bi imala kapacitet da mobiliše nacionalne snage na zadatku društvenog i privrednog preporoda, a u spoljnoj politici da se aktivnom politikom otklone pretnje i opasnosti. Samo takva vlada je vlada "koja zna šta hoće, ali i šta može da ostvari" kako kaže Predrag Simić, (Vujanović: 2004, 2) i koja može dovesti do ostvarenja vitalnih interesa. On poput mnogih primećuje slabost i popustljivost naše političke elite, kao i nepostojanje političke volje da se ostvare berem neki nacionalni ciljevi. Aleksandar Fatić iz Instituta za međunarodnu politiku porazan saldo naše spoljne politike vidi u nedoraslosti onih koji su je vodili. Oni su bili "nacionalno nesvesni, bez elementarnog patriotskog duha" i bez svesti o tome "šta je nacionalni interes" (Vujanović: 2004, 2). [6] Pored žalosnog stanja naše političke elite ono je možda još gore u pitanju intelektualna elita koja je često "provincijalna, pozerska, snobovska, u kreativnom pogledu jalova, u moralnom pogledu više nego krhka, u ideološkoj zatucanosti uvek tvrda preko mere, uvek u raskoraku sa svojom zemljom zbog tuđih ideala i interesa" (Brdar: 2003, 20).

Sve je to tačno, ali ono što ne vide mnogi je da se ti ciljevi ne mogu ostvariti samo promenom vladajuće garniture i retorike već strukturalnim promenama svih institucija (sadržaja i forme) i obnovom "društvenog kapitala", a pre svega sveobuhvatnog Poverenja. Ciljeve spoljne politike se mogu postići kroz celovit i dubinski društveni preporod koji donosi jačanja privrede, bezbednosnog aparata, diplomatije, a van zemlje mobilizacijom iskrene podrške drugih zemalja našim ciljevima. Obnova uvek polazi iz moralnog temelja i realizuju ih one snage koje deluju u skladu sa onim najboljim iz jedne zajednice i njene kulture. [7] U našem slučaju to znači da stvaranje demokratije sa autoritetom koji izrasta iz naše tradicije socijalno pravedne države i jake izvršne vlasti ima kapacitet plodotvorne mobilizacije društva, a nikako vlast otuđena od naroda, realnosti i tradicije tj. bez Poverenja. Ključni problem, što primećuju mnogi (Davinić, 2004), je što kod nas ne postoji (sa pravom ili ne) ni minimum poverenja u vladu, državu, politički sistem parlamentarne demokratije, pravni poredak i u vodeće institucije.

Poverenje je temelj egzistencije i zajednica pa tako i ključni element svake uspešne strategije – političke i ekonomske; to potvrđuje i Frensis Fukujama ("Sudar kultura") kada govori da samo društva sa jakim unutrašnjim poverenjem koje proizilazi iz prisustva tradicije u sferi politike, kulture i privrede mogu očekivati uspeh i prosperitet. A društva u kojima politički i privredni sistem ideološki odudara od tradicije i mentaliteta (npr. (post)komunistički Istok) gube i ostatke "društvenog kapitala" i samo tonu dublje u podele, siromaštvo i opštu kriminalizaciju. Ono što trebaju da znaju naši "reformatori", "institucionalisti" i "konstitucionalisti", je da institucije ne vise u vazduhu, već da moraju biti utemeljene na moralu i idealima, a oni se mogu izvući samo iz konkretne nacionalne tradicije, običaja i shvatanja jednog društva [8] . Opasna i utopistička je vera da se institucije, bez te kulturne, etičke i idejne podloge i sadržaja mogu uspešno "instalirati" u jedno društvo sasvim drugačijeg kulturnog "bekgraunda" [9] . Primer propalih Revolucija & Reformi na Istoku Evrope, koji je postao groblje zapadnih ideologija, a pre toga grobnica sopstvene tradicije i istorijskog iskustva, je tragična ilustracija onoga o čemu govorimo.

Poverenje se može povratiti samo ako su ljudi na čelu vlade i ključnih institucija društva u skladu ("u poverenju") sa tradicijom, a time i sa narodom i sa realnošću. Politički i privredni sistem ne može da se izvuče iz "glave", iz apstraktnih teorija o progresu, iz spasonosnih formula i univerzalno važećih principa "tržišta" i "ustava", već iz istorijski živog razvoja i iskustva zajednice i samosvojnog pogleda na svet. Iz tog živog zajedništva elite i naroda, i međusobnog poverenja se jedino može roditi prirodna i vitalna politika ali i produktivan privredni život. Kapitalizam i demokratija su izrasli na prostoru zapadnog sveta, tačnije u protestantskom društvu i iz njegovih tradicija [10] i specifičnog pogleda na svet, pa stoga i njemu odgovaraju. Opasna ideološka iluzija je da su njihovi recepti univerzalni i da odgovaraju svima i u svakom vremenu.

Ako mi želimo da stvorimo moderno demokratsko društvo sa efikasnim privrednim sistemom mi to možemo samo na "svoj" način, samo u skladu ("u poverenju") sa sopstvenim istorijskim iskustvom, vrednostima, identitetom i mentalitetom. Demokratiju i uspešno društvo možemo graditi na našim tradicijama sabornosti i solidarizma, što je specifično naša percepcija i osoben oblik demokratskog duha. Uz to ide tradicionalno patrijarhalno shvatanje države i vlasti kao jedini put da se ovde stvori vitalna, moderna i nezavisna država i privreda. Tako je Japan kombinujući zapadnu tehnologiju-organizaciju i svoju konfučijansko-budističko-šintoističku tradiciju stvorio globalne korporacije i superjaku državu sa naglaskom na vrednosti koncenzusa, paternalizma i hijerarhije. Oni su pokazali da je privredna ekspanzija (ostvarena kroz nacionalistički protekcionizam i mobilizacijom nacionalnih snaga) i temelj i put savremene političke strategije, što kod nas malobrojni zagovaraju u političkom životu. Svako ima svoj put ka uspešnoj "reformi" koji uvek ide preko njegovog iskustva, njegovog shvatanja sveta i vrednosti kojima vekovima teži. Moderno vreme svedoči da se rešenje i za politiku i za ekonomiju ne nalaze u njima kao autonomnim sistemima već van njih - u sferi ideja, ideala, etike i tradicije.

Tek kada se formira demokratska država zasnovana na autoritetu, to jest na široko i duboko shvaćenom poverenju može pokrenuti proces preporoda države, privrede i celog društva. Da bi društvo bilo stabilno i bezbedno potrebno je pored snažne vlade i jake privrede imati i vitalan sistem bezbednosti. Srbija je zemlja koja je preživela raspad države i društvenog sistema, ratove, pogubne sankcije i bombardovanja, promašene reforme i političke krize, pa je stoga i njena stabilnost i bezbednost veoma ugrožena. Srpsko društvo svojim siromaštvom, neotpornošću i nesigurnošću privlači nevolje i opasnosti. Na taj način Srbija predstavlja izvor nestabilnosti i rizika i za samu sebe i za ceo balkanski region.

Da bi se ovo rizično stanje prevazišlo potrebno je na prethodnim principima konsolidovati pa ojačati institucije sistema, a pre svega prvu liniju odbrane (vlada, policija, vojska, obaveštajni sektor i diplomatiju) da bi se mogla povesti borbe za vitalne nacionalne interese. A u ovom ističemo bezbednosno-obaveštajni sektor koji mora da konsoliduje svoju klasičnu funkciju, ali i da preuzme nove uloge i zadatke u skladu sa nacionalnom strategijom razvoja i bezbednosti. Nove uloge koje nameću izazovi novog vremena su pored trenutno aktuelne borbe protiv organizovanog kriminala i terorizma i funkcija aktivnog servisa privrednog razvoja, transfer informacija i tehnologija u naše društvo (ne samo u privredi).

Samo na temelju jednog društva Poverenja i socijalne pravde se može kombinovati postmoderna strategija razvoja društva znanja. Naime znanje je snaga samo ako je podvrgnuto moralu i pozitivnim idealima, a ovi proističu iz vrlina i vrednosti tradicije jedne zajednice. Tek se sa tim duhom sloge i poverenja može uspešno vršiti modernizacija društva. Patriotizam elite i vlade je uslov uspešne koordinacije različitih aspekata privrednog razvoja, promocije našeg društva i države u regionu i u svetskim centrima moći i uticaja [11] .

Prožeta duhom naše tradicionalne etike, reformisana država, a pre svega bezbednosno-obaveštajna struktura, [12] morala bi u velikoj meri po organizacionoj formi i stilu delovanja biti postmoderna, "otvorena", specijalizovana (mnoštvo ekspertskih agencija), mobilna i fleksibilna – jednom rečju mrežna struktura trećeg talasa [13] (Tofler). Ovo znači aktivno sadejstvo svih civilnih i vojnih struktura, države i kompanija, organizacija i institucija, partija i pojedinaca na planu stvaranja informatičke mreže kao preduslova za stvaranje novog informatičkog društva. Informatičko-obaveštajni sektor treba da bude ne samo oči i uši države i privrede, već i njihova aktivna podrška. Informatički servis mora prerasti u istinski informatički, edukativni (u saradnji sa univerzitetima) i strateški centar celog društva, a pre svega institucija države i privrede i njene elite.

Na duhu solidarnosti i društvenog poverenja utemeljena i mrežno ustrojena globalna struktura informatičko-obaveštajne mreže koja obuhvata našu zemlju i dijasporu, ali i institucije i pojedince koje možemo mobilisati na iskrenu saradnju u svetu, može sprovoditi strateške zadatke u spoljnoj politici [14] i unutrašnjem društvenom i privrednom razvoju. Pouzdana, aktivna i mobilna diplomatsko-medijsko-obaveštajna struktura je temelj aktivne, racionalne i efikasne spoljne politike kakva mora da se vodi u XXI veku.

Pored toga što su otuđene od naroda i života, naše državne institucije, a pre svega diplomatska-obaveštajna struktura, tavori u XIX-vekovnim oblicima razmišljanja i organizovanja (npr. birokratizam). Ona čak nije ni na nivou zapadnih vlada XIX veka jer joj nedostaje neophodna stručnost, posvećenost, profesionalnost i patriotizam. Ove institucije su u rasulu, sa kadrom koji se osipa i čiji nivo sposobnosti opada. Uz sve to je došao i dosovski revolucionarni amaterizam, partijskog-klanovski nepotizam i sveopšta korupcija kao šlag na tortu. Nedostatak moralnog integriteta [15] , stručnosti, iskustva i patriotizma novih ključnih ljudi je ove institucije doveo do ruba propasti. Osim toga i ono malo institucija koje bi mogle pomoći vladi (partije, SANU, Vojska, Crkva, vodeće kompanije, dijaspora i sl.) niti su konsultovane, a kamoli povezane u jednu nacionalnu mrežu. Zato je vlada, pa i najbolja, bez ovih institucija slepa i gluva bez kvalitetnih informacija i analiza je nesposobna da formuliše racionalnu strategiju i dostižne taktičke zadatke, ali i da ih sprovodi i kontroliše njihovo sprovođenje.

Hitna rekonstrukcija institucija na temelju naše društvene i istorijske tradicije podrazumeva dovođenje "novih ljudi" iz spoljne i unutrašnje emigracije, koji bi sa patriotski i stručno obavljali važnu prelaznu funkciju izgradnje društva na postojećim "pseudoreformskim" ruševinama. Mi želimo po svaku cenu izbeći još jednu boljševičku revoluciju ili talibansku reformu, već da se od onoga što već postoji gradi nešto trajno i vitalno na temelju ostataka institucija i "društvenog kapitala". Nije reč o novoj revolucionarnoj čistki već o rekonstrukciji postojećih i izgradnji novih funkcija privrednog i bezbedonosnog sistema. Na taktičkom novu je pre svega reč je o promeni prioriteta i metoda delovanja vladinih službi. A ovo traži nova strateška znanja i veštine neophodne za izazove i opasnosti XXI veka. Kao moderna i mobilna struktura "trećeg talasa" (Alvin Tofler), utemeljena na sopstvenom vekovnom iskustvu, nove državne institucije bi bile mrežno decentralizovane, stručno specijalizovane i međusobno integrisane. [16]

Samo postmoderno-tradicionalnom organizacijom i sa novo-tradicionalnim pristupom problemima se može uspešno pokušati realizovati nacionalna strategija razvoja i bezbednosti. Uz valjane informacije, jasne analize i predloge strateških pravaca delovanja i projekata koji iz toga slede, ali i instrumente sprovođenja tih ideja, jedna sposobna, demokratska i patriotska vlast može uspešno voditi političke akcije. Mi možemo da se opravdavamo nepovoljnim istorijskim, geopolitičkim i sudbinskim situacijama u koje smo bili gurnuti, ali ne i za rasulo institucija, nesposobnosti i korupciju političara, nepatriotizam i neznanje u vrhovima institucija nemamo nikakvog izgovora. Pre svega je potrebno priznati žalosno stanje i nemoć naših institucija. A zatim, naš je predlog novoj vladi i Predsedniku vlade da se formira nadstranačke (i nestranačke) komisije koja bi analizirala stanje i predložila promene u prioritetima i metodama delovanja ključnih sektora (privreda, bezbednost, vojska, policija). Zatim na temelju brzog skeniranja i praktičnih zaključaka izvršiti korenite promene ključnih institucija, sa naročitim naglaskom na razvoju nove informatičke strukture kao centralne i koordinirajuće za celo društvo. A to je temelj za formulisanje i ostvarivanje strateških i vitalnih nacionalnih interesa.

 

 

Navedeni radovi i literatura

·             Brdar, Milan (2003). "Razaranje Troje" u Prizmi, decembar 2003. Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije. www.clds.org.yu

·             Davinić, Prvoslav. (2004) Šta Srbija hoće? www.nspm.org

·             Fukujama, Frensis. (1997) Sudar kultura. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

·             Hantington, Semjuel. (1998) Sukob civilizacija. Podgorica: CID

·             Meyer, Edward i Nash, William. (2002) Balkans 2010. Report of an Independent Task Force Sponsored by the Council on Foreign Relations. www.cfr.org 

·             Veber, Maks. (1968) Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo.Veselin Masleša.

·             Vujanović, Dubravka. (2004) "Dati ali i dobiti". Večernje novosti. 23.2.2004. Beograd: Večernje novosti.