Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Debata - Svet nakon 11. septembra

hronika vesti (arhiva)

Majkl Lind

 

                         KOJA CIVILIZACIJA?  

Ideja o liberalnom "Zapadu" koji se suprotstavlja fundamentalizmu je zabluda

  

Od 11. septembra, političke vođe nastoje da odrede suprotstavljene strane u onome što očigledno predstavlja neku vrstu rata. Je li to rat između radikalnih Muslimana i Sjedinjenih Država? Između hrišćanskog Zapada i Islama? Ili je reč o još većem sukobu - sukobu između sekularizma i fundamentalizma u celom svetu?

Najuticajnije pokušaje da se odredi posthladnoratovski svet predstavljaju teze Frensisa Fukujame ("Kraj istorije i poslednji čovek" 1992) i Semjuela Hantingtona ("Sukob civilizacija" 1993). Kao što je poznato, Fukujama je tvrdio da liberalna demokratija predstavlja poslednji stupanj političke evolucije čovečanstva. Hantington naglašava postojanost premodernih lingvističkih, kulturnih i religioznih podela, poput one između zapadnog i istočnog hrišćanstva ili konfučijanske i hinduističke Azije.

Svaka od ovih šema obuhvata izvesne aspekte realnosti. No alternativa koja zaslužuje razmatranje jeste ona koja civilizaciju određuje ne u terminima tehnološkog razvoja ili kulture, već pogleda na svet. Ovakav pristup nudi nam nešto manje civilizacija nego što ih nabraja Hantington, ali više od jedne civilizacije u završnoj fazi, kao što predlaže Fukujama.

Posmatrano iz ovog ugla, najvažnije civilizacijske podele - koje dobijaju još veći značaj nakon događaja od 11. septembra - mogle bi biti one između "natprirodnih" i sekularnih civilizacija. Ova podela je blisko, iako ne u potpunosti, povezana sa podelom između premodernog agrarnog društva i industrijskog društva. Od natprirodnih civilizacija, najznačajnije su avramske (judaizam, hrišćanstvo i islam) i indijske (hinduizam i budizam). Dve glavne avramske religije, hrišćanstvo i islam, ovladale su najvećim delom teritorije i stanovništva sveta, uključujući južnu Aziju i obe Amerike. Od svih nezapadnih država, jedino su Kina i Japan izbegle muslimansku ili hrišćansku prevlast. Današnje muslimanske teokratije poput Avganistana, Irana, Sudana i Saudijske Arabije predstavljaju krajnje primere društava zasnovanih na natprirodnoj religiji.

Na sekularnoj strani civilizacijske podele postoje tri najvažnije tradicije: humanizam, racionalizam i romantizam. Ove tri tradicije nastale su u Evropi ali sada imaju sledbenike u celom svetu. Sve tri u osnovi predstavljaju sekularne poglede na svet i ne pozivaju se na autoritet božanskog otkrivenja ili mističke gnoze (iako neki romantičari jesu mistici ili panteisti, a neki humanisti jesu vernici). Izvan sekularizma koji im je zajednički, ove tri tradicije se u osnovi međusobno razlikuju.

Humanistička civilizacija kristalisala se u renesansnoj Italiji, pre no što se proširila na Holandiju, Britaniju i Sjedinjene Države. Ova liberalna, komercijalna, prevashodno demokratska civilizacija proširila se i na druge države ugledanjem (Lafajetova Francuska, Ataturkova Turska, Jeljcinova Rusija) ili osvajanjem i konverzijom (Nemačka i Japan posle 1945.). Humanisti nastoje da se suoče sa problemima socijalnog života uz pomoć praktične mudrosti, crpljene najvećim delom iz istorije, književnosti i običaja, pri čemu se u neznatnoj meri ili nimalo ne obraćaju natprirodnoj religiji ili prirodnoj nauci, sa mogućim izuzetkom nadiruće sociobiologije. Humanisti su obično umereni kao filozofi i obazrivi kao reformatori. Primeri velikih humanističkih mislilaca i državnika su Petrarka, Erazmo, Bekon, Montenj, Volter, Franklin, Hjum, Berk, Smit, Hamilton, Džeferson i Medison.

Racionalizam se, kao pogled na svet koji stoji u osnovi brojnih sekularnih doktrina, najpre kristalisao u Francuskoj sedamnaestog i osamnaestog veka. Racionalisti odbacuju humanističku distinkciju između praktične mudrosti i prirodne nauke. Cilj racionalista svih vrsta jeste da ustanove nauku o društvu, izgrađenu na prirodnoj nauci koja može poslužiti kao osnov za uspostavljanje "racionalnog" društvenog poretka. Stiven Tulmin 1) je uveo korisnu distinkciju između "razumnosti" renesansnih humanista i "racionalnosti" filozofa prosvetiteljstva. Racionalistički panteon obuhvata socijalne inženjere poput Kondorsea, Sent Simona, Komta, Furijea, Bentama, Marksa, Lenjina i Ejn Rand 2). ("Sekularni humanisti" koji podržavaju svetski federalizam i utopijske socijalne reforme zapravo su racionalisti.)

Romantizam, treći najvažniji sekularni pogled na svet, nastao je i proširio se iz Nemačke s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Romantičari odbacuju podjednako razumnost i racionalizam, slaveći nadahnutu nerazumnost umetničkog genija, deteta ili primitivca neiskvarenog civilizacijom. Ruso, Emerson, Vagner, Niče i Franc Fanon trebalo bi da se nađu na listi romantičarskih proroka, a idealistički filozofi kao što su Kant i Hegel zacelo su bliži romantizmu nego humanizmu ili racionalizmu.

Američka revolucija i francuska revolucija u svojim konstitutivnim fazama bile su humanističke. Francuski teror i boljševički teror bili su racionalistički. Drugi svetski rat predstavljao je borbu triju sekularnih civilizacija: humanizma (Ruzvelt i Čerčil), racionalizma (Staljin) i romantizma (Hitler). Rat islamskih radikalista protiv Sjedinjenih Država, Evrope i Izraela predstavlja, pored ostalog, sukob između religiozne i humanističke civilizacije.

Moja je teza da humanistička civilizacija predstavlja relativno mladu, globalnu civilizaciju, zasnovanu na post-srednjovekovnoj, italijansko-holandsko-angloameričkoj tradiciji ustavnog, komercijalnog društva. Nepotrebno je podsećati da se ova definicija dramatično razlikuje od konvencionalnog katehizma o "usponu Zapada".

Na primer, uvrežena ideja o jedinstvenom liberalnom Zapadu, definisanom tradicijom renesanse, reformacije i prosvetiteljstva, je netačna. Renesansni humanizam je nespojiv sa protestantizmom reformacije, a racionalizam prosvetiteljstva je stran i jednom i drugom. Činjenica da su ove tri tradicije koegzistirale u Britaniji, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama, ne znači da one predstavljaju tri faze iste tradicije.

Jedna druga verzija priče o "usponu Zapada", bliža katolicizmu nego koncepciji "renesansa-reformacija-prosvetiteljstvo", drži da je Zapad sinteza "grčko-rimske" i "judeo-hrišćanske" tradicije. U suštini, "judeo-hrišćanska" tradicija ima vrlo malo veze sa tolerantnim, individualističkim, komercijalnim društvom.

Uzmimo za primer tvrdnju da je hrišćanstvo zaslužno za liberalnu ideju političke jednakosti. Rani moderni liberalni republikanski teoretičari crpli su ovu ideju od Cicerona i stoika. Hrišćani i muslimani veruju u jednakost vernika pred Bogom, a to je koncepcija koja je tek u novije vreme interpretirana na taj način da opravdava jednakost. Naravno, Pavle je naložio robovima da se vrate svojim duhovno-ravnopravnim gospodarima. Hrišćanske crkve okrenule su se protiv ropstva tek pošto su počeli da ga osuđuju sekularni filozofi poput Dejvida Hjuma. Južnjački protestanti u Sjedinjenim Državama branili su ropstvo sve vreme građanskog rata, a Katolička crkva ga je branila sve dok ono nije, decenijama kasnije, ukinuto u katoličkoj Kubi i Brazilu.

Suverenitet naroda, republikanizam, demokratija, vladavina zakona umesto vladavine čoveka, ideja o prirodnom zakonu koji nadilazi konvencionalni zakon države - sve su ovo delovi  prehrišćanskog, grčko-rimskog nasleđa, poznatog obrazovanim Evropljanima i zapadnjacima od vremena renesanse do devetnaestog veka. Zasluga za ove koncepte ne može se u većoj meri pripisati Mojsiju ili Hristu nego Muhamedu.

Ali zar nije protestantizam proizveo kapitalizam? Istoričare kulture koji vulgarizuju kompleksnu tezu Maksa Vebera o afinitetima protestantizma i kapitalizma, tumačeći je u uzročno-posledičnom ključu, lako je osporiti. Komercijalni kapitalizam, u potpuno prepoznatljivoj formi, razvijao se u katoličkoj Evropi, poglavito u severnoj Italiji, pola milenijuma, od 1100. do 1500. godine. Tek politička represija nad Italijom od strane protivreformatorske Španije dovela je do preimućstva severozapadne Evrope, gde je kapitalistička proizvodnja uzela maha u pluralističkoj Holandiji i u Britaniji posle invazije "Viljema Holanđanina" 1689. godine. To se nije desilo u puritanskim društvima poput Kalvinove @eneve ili Kromvelove Engleske. U Sjedinjenim Državama, središte kapitalizma nije bila puritanska Nova Engleska ili južnjački "biblijski pojas" 3), već poliglotski, sekularni, trpeljivi Menhetn, ranije poznat kao Novi Amsterdam.

Šta je sa prirodnom naukom? Apologeti hrišćanstva tvrde da je hrišćanstvo utrlo put prirodnoj nauci demitologizujući svet. Ovo bi predstavljalo novost za papu Jovana Pavla Drugog, koji je septembra 2000. izveo tridesetominutni egzorcizam nad devetnaestogodišnjom devojkom koja je počela da vrišti za vreme javne audijencije. Evangelistički protestanti, kao i katolici, veruju u demone i praktikuju egzorcizme. Konzervativni protestant Dž. F. Kogan tvrdi da rast ljudske populacije, u opreci prema fiksnom broju palih anđela, dovodi do toga da preopterećeni demoni moraju da kolaju kroz brojne pojedince "brzinom struje". Još inovativniji je velečasni Džim Pizboro iz Savane u Džordžiji, koji u knjizi "\avo u mašini: da li je vaš kompjuter u vlasti demona?" objašnjava kako svaki personalni računar napravljen posle 1985. godine poseduje skladišni kapacitet da udomi jednog zlog duha. Sve ovo opravdava se pozivanjem na Isusa čiji su brojni uspešni egzorcizmi opisani u Novom Zavetu.

Moderna prirodna nauka izgrađena je tokom poslednjih nekoliko vekova na sačuvanim osnovama antičke helenske nauke - na atomizmu Leukipa i Demokrita iz petog i četvrtog veka pre nove ere, kao i na heliocentričnoj teoriji Aristarha (310-230 p.n.e.). Poput muslimana, hrišćani su uporno pokušavali da potisnu nauku kad god bi ona zapretila njihovim dogmama, od vremena Galileja do današnjih dana - kada protestantski fundamentalisti u SAD još uvek vode kampanju sa ciljem da se u učionicama zabrani rasprava o darvinovskoj biologiji, ili da joj se pridruži biblijska "kreacionistička nauka". Prema Stivenu Hokingu, koji je 1981. godine prisustvovao Vatikanskoj konferenciji o kosmologiji, "papa nam je rekao da je u redu izučavati evoluciju vaseljene nakon big benga, ali da ne treba izučavati i sam big beng, jer je on Božije delo".

Nadalje, da li sloboda savesti ima hrišćanske korene? Tek pošto im nije pošlo za rukom da uspostave teokratije na teritorijama koje su kontrolisali u religioznim ratovima, katolici i kalvinisti su se povukli pred idejom sekularne države (i dan danas katolički ultramontanisti i protestantski teolozi sanjaju o teokratskoj vladi). Kada je Musolini došao na vlast u Italiji, papa Pije Jedanaesti je izjavio: "Ako postoji totalitarni poredak, to je crkveni poredak, s obzirom na to da čovek u potpunosti pripada crkvi". (Vatikan se nije pomirio sa liberalnom demokratijom sve do šezdesetih godina.) Najznačajniji protestantski reformatori bili su isto toliko tiranski nastrojeni. "Oni koji se protive kažnjavanju jeresi su kao psi i svinje" - grmeo je Kalvin. U poređenju s njim Martin Luter je bio umeren, kada je 1528. pisao: "Nipošto ne mogu prihvatiti da se lažni učitelji kažnjavaju smrću; dovoljno je da budu proterani". O Jevrejima je relativno tolerantni Luter pisao: "Spalite njihove sinagoge… naterajte ih da rade, i postupajte strogo sa njima, kao što je Mojsije činio u pustinji, pogubivši tri hiljade da ne bi ceo narod postradao… Pogrešno je dakle biti sažaljiv".

Izuzev netipičnih hrišćanskih manjina kao što su kvekeri, anabaptisti ili Jehovini svedoci, najznačajniji pobornici slobode misli i religiozne tolerancije bili su sekularni mislioci i državnici poput Voltera i Tomasa Džefersona, koji je napisao: "Naša građanska prava ne zavise u većoj meri od našeg religioznog uverenja nego od naših uverenja o fizici ili geometriji". Džeferson je naglasio da su zakonodavci koji su doneli statut Virdžinije štiteći slobodu veroispovesti "imali na umu da unutar njega omoguće zaštitu Jevreja i inoveraca, hrišćana i muhamedanaca, pripadnika hindu religije i svih drugih vera".

Stoga, daleko od toga da predstavlja izvorište humanističke civilizacije, hrišćanstvo u svojim tradicionalnim formama je nespojivo sa liberalnim, demokratskim, sekularnim društvom sa privredom zasnovanom na primenjenoj nauci i komercijalnoj razmeni. Isto tako, konzervativno hrišćanstvo, kako u protestantskoj tako i u katoličkoj formi, oduvek je imalo daleko manje zajedničkog sa humanističkom civilizacijom nego sa ortodoksnim islamom. I ortodoksno hrišćanstvo i ortodoksni islam smatraju da razum mora biti potčinjen iracionalnoj veri. "Razum je đavolova kurva" - izjavio je Luter. Pavle je rekao - "mudrost Grka je ludost pred Bogom". Pravi izvor humanističke civilizacije, uključujući prirodnu nauku, demokratiju i duh slobodnog istraživanja, valja potražiti kod strarih Rimljana i preko njih kod antičkih Grka, koji su prvi mitološko mišljenje zamenili rasuđivanjem o čovečanstvu i univerzumu.

U interesu socijalnog mira, političke elite u zemljama engleskog govornog područja, kao i u kontinentalnoj Evropi, odrekle su se intelektualne konzistentnosti prihvatajući autoritet svake od ove tri rivalske sekularne tradicije u različitim sferama. U političkim raspravama, Amerikanci koriste jezik renesansnog humanističkog republikanizma; kad je reč o poslovanju, nauci i tehnologiji, oni su kartezijanski racionalisti; kad je reč o moralu i religiji, oni teže da se izražavaju kalvinističkim jezikom javnog ispovedanja i pokajanja; a kad je reč o umetnosti, oni upotrebljavaju nemačke romantičarske kategorije genija, originalnosti i inspiracije. Tu i tamo pojavljuju se kolizije - na primer, kada kakva izložba "blasfemične" umetnosti ilustruje sukob između hrišćanske i romantičarske koncepcije kreativnosti.

Čak i pre 11. septembra, ovaj tegobni kompromis pokazivao je znake slamanja. U Sjedinjenim Državama, broj sekularnih i samo nominalno religioznih pojedinaca postojano se povećavao, dok broj aktivnih vernika polako opadao. Ali u delu religiozne populacije koja se smanjuje, na značaju dobija fundamentalistički protestantizam, konzervativni katolicizam i ortodoksni judaizam, dok privrženike gube umereni protestantizam, liberalni katolicizam i reformatorski i konzervativni judaizam, najčešće u korist neverujućih. Slabljenje liberalnih denominacija nagoveštava sve veću polarizaciju između doslednih sekularista i posvećenih vernika.

Do devedesetih godina, desničarski protestanti, katolici i Jevreji ostavljali su po strani međusobne razlike da bi vodili rat protiv sekularizma i humanizma. Proširenje političkog savezništva "ljudi od vere" prihvatanjem reakcionarnih muslimana koji dele njihovo protivljenje feminizmu, pravima homoseksualaca, abortusu, kontracepciji i slobodi od cenzure, jeste logičan naredni korak. Usled pritiska hrišćanskih fundamentalista, predstavnici SAD na međunarodnim skupovima o planiranju porodice našli su se, kad je reč o pitanjima kontracepcije i abortusa, na istoj strani sa muslimanskim teokratijama i Vatikanom, a nasuprot Evropljanima i predstavnicima istočnoazijskih zemalja.

Tokom poslednje dve decenije, mnogi konzervativni hrišćani u SAD i drugim zemljama izražavali su simpatije za neke aspekte reakcionarnog islama.

Kada je, 1989. godine, jedan od gledalaca "Razgovora uživo" Larija Kinga upitao tadašnjeg glavnog državnog opunomoćenika za borbu protiv narkomanije Vilijema Dž. Beneta - "Zašto graditi zatvore? Treba biti oštar kao Saudijska Arabija. Odrubimo glave prokletim dilerima droge. Isuviše smo mekani", Benet je odgovorio:  "S moralne tačke gledišta, takvo rešenje za mene ne predstavlja problem". Jedan drugi konzervativni katolik, Patrik Bjukenen, optužio je Salmana Ruždija da je objavio "blasfemičnu uvredu vere koju ispovedaju stotine miliona ljudi". U isto vreme kada su, 1998. godine, talibani u Avganistanu izbacivali žene sa posla, južnjačka Baptistička konvencija donela je rezoluciju kojom se od žena zahteva da se "blagodarno podvrgnu vernom vođstvu svojih muževa".

Dva dana nakon 11. septembra, utemeljivač "Moralne većine" Džeri Folvel rekao je utemeljivaču "Hrišćanske koalicije" Petu Robertsonu (u televizijskoj emisiji ovog poslednjeg) da "Bog nastavlja da podiže zavesu i dozvoljava neprijateljima Amerike da nam čine ono što verovatno i zaslužujemo". NJih dvojica su se složili da je napad bio Božija kazna za američko tolerisanje pagana, pristalica abortusa, feministkinja i homoseksualaca: "Upirem prstom u njihova lica", rekao je Folvel. "Vi ste pomogli da se ovo dogodi".

Neki konzervativni hrišćanski intelektualci u SAD sada otvoreno flertuju sa podsticanjem na pobunu. Katolički sveštenik Ričard Džon Nojhaus je 1996. upriličio simpozijum na kome su desničarski religiozni aktivisti, uključujući i sudiju Roberta Borka, ustanovili kako je Vlada SAD u tolikoj meri nemoralna da bi revolucija mogla biti legitimna. Dve godine pre toga, na religioznoj konferenciji na Floridi posvećenoj "Obnovi Amerike", bivši potpredsednik Den Kvejl pridružio se auditorijumu u recitovanju teokratske parodije simvola vere: "Ispovedam hrišćansku zastavu, i Spasitelja, radi čijeg Carstva se ona vije. Jednog Spasitelja, raspetog, vaznesenog, koji ponovo dolazi, sa životom i slobodom za sve koji veruju".

Danas je hrišćanska desnica daleko snažnija u američkoj politici nego što je bila 1800. ili 1900. godine. Džeferson je 1787. godine svom nećaku Piteru Karu pisao - "sa hrabrošću prosuđuj i o samom postojanju Boga; jer, ako postoji, on bi morao odobravati preimućstva razuma pre nego zaslepljenog straha..." Džeferson, koji je priredio verziju jevanđelja bez natprirodnih delova, uveravao je svog nećaka da vera u Boga nije nužno i vrlina. Ovakva osećanja nisu ga sprečila da bude predsednik u dva mandata. O Džefersonovom suparniku Aleksandru Hamiltonu, istoričar Karl-Fridrih Voling piše: "Ni po čemu se Hamilton ne razlikuje više od Olivera Kromvela nego po mržnji prema puritanizmu - religioznom i političkom. Ponajviše zahvaljujući humanizmu koji je usvojio od ateiste Hjuma, on je bio manje zabrinut da će Amerikanci postati dekadentni ili korumpirani, a više da će postati krajnje gordljivi".

Za razliku od toga, 2000. godine i republikanski i demokratski predsednički kandidat tvrdili su za sebe da su evangelistički protestanti koji su lično "pronašli Isusa". Potpredsednički kandidat Ala Gora bio je ortodoksni Jevrej koji je odbijao da radi ili putuje na sabat i tvrdio kako ateisti ne mogu da budu uzorni građani. Ova tvrdnja Džozefa Libermana iznenadila bi Džordža Vašingtona, koji je, u pismu napisanom 1790. godine jevrejskoj zajednici NJuporta na Rod Ajlendu, isticao religijsku neutralnost Vlade SAD: "Na sreću, Vlada SAD, koja ne odobrava zatucanost niti podstiče netrpeljivost, zahteva samo da se oni koji žive pod njenom zaštitom ponašaju kao dobri građani, dajući joj delotvornu podršku u svim prilikama".

Za vreme predsedničke kampanje 2000. godine, Džordž V. Buš je izneo začuđujuću tvrdnju da "kad je reč o evoluciji, ključno pitanje i dalje je kako je Bog stvorio svet". Sedamdeset i osam godina ranije, jedan od njegovih prethodnika u Beloj kući - Vudro Vilson, rekao je: "Naravno, kao i svaki drugi inteligentan i obrazovan čovek, verujem u evoluciju živog sveta. Iznenađen sam što se u današnje vreme takva pitanja uopšte postavljaju". U besedi pred američkim Društvom za istoriju 1912. godine, Teodor Ruzvelt je o Darvinu govorio kao o velikanu.

Iako hrišćanski konzervativci danas kontrolišu Republikansku partiju, osiguravajući da nijedan pristalica evolucione biologije, najvećeg dela biotehnoloških istraživanja, prava homoseksualaca i prava na abortus, ne bude nominovan za predsednika ili potpredsednika, oni nisu moćni u tolikoj meri da svoju viziju društva nametnu u celini. Hrišćanska desnica ipak pronalazi nove saveznike - u radikalnoj levici.

Vilijem Kristol, bivši šef kabineta Dena Kvejla, "krstaš" protiv prava na abortus i prava homoseksualaca i urednik u vašingtonskom časopisu Ruperta Mardoka "Vikli standard", udružio se sa levičarom Džeremijem Rifkinom da bi uticao na Kongres da zabrani kloniranje u terapeutske svrhe, koje je legalno u Evropi i istočnoj Aziji. Pod uticajem religiozne desnice, Buš je naneo štetu genetskom istraživanju, što je prouzrokovalo preseljavanje istraživačkih projekata u Britaniju i druge zemlje. Rifkin se takođe pridružio južnjačkim baptistima u nastojanju da zabrane patentiranje biljnih i životinjskih gena.

Da li će protestantski i katolički bombarderi klinika za abortus uskoro postati braća po oružju aktivistima "Grinpisa" koji uništavaju genetski modifikovane proizvode? Fundamentalistička zelena alijansa protiv tehnologije i naučnih istraživanja nije iznenađujuća. Najposle, tokom poslednjih četvrt stoleća, darvinovska evoluciona psihologija napadana je i sa levice (koja veruje da je ljudska priroda beskonačno rastegljiva) i sa religiozne desnice (koja veruje u hebrejski mit o stvaranju). I religiozna desnica i najveći deo romantičarske levice dele arkadijsku viziju (sličnu onoj koju su zastupali sekularni fašisti i muslimanski konzervativci) o statičnoj, premodernoj, ruralnoj zajednici duhovnih ljudi koji nisu otuđeni od prirode i Boga sekularizmom i kapitalizmom.

Fundamentalistička zelena alijansa već je pronašla glasnogovornika u bivšem potpredsedniku Alu Goru. Bogoslovski đak i "nanovo rođeni" baptist, Gor je objedinio hrišćanske i ekološke klišee u svom bestseleru "Zemlja u ravnoteži" iz 1992. godine. Nazivajući probleme zaštite prirodne okoline "krizom obezboženja", Gor podseća i na religioznu desnicu i na ludističku levicu kada tvrdi: Strka i uzavrelost industrijske civilizacije maskiraju našu duboku usamljenost i čežnju za onakvim jedinstvom sa svetom kakvo je u stanju da uzdigne naš duh i ispuni naša čula bogatstvom i neposrednošću istinskog života. Hvaleći ekološke aktiviste kao "borce pokreta otpora", Gor predviđa "globalni graćanski rat između onih koji odbijaju da uvide konsekvence neobuzdanog napredovanja civilizacije i onih koji odbijaju da budu nemi posmatrači destrukcije".

Najveći negativac u istoriji prema Goru je niko drugi do Frensis Bekon, filozof naučnog metoda. "Bekonova moralna konfuzija - konfuzija koja stoji u osnovi znatnog dela moderne nauke - poticala je od njegove (platonske) pretpostavke da ljudski intelekt može bezbedno razumeti i analizovati svet prirode bez ikakvog obzira na moralne principe koji određuju naše odnose i obaveze kako prema Bogu tako i prema Božijoj kreaciji. Prema Goru, nauka se mora ponovo podvrgnuti superviziji religioznih elita.

Bušovo odbacivanje Darvina i Gorova optužba na račun Frensisa Bekona pokazuju koliko daleko su SAD odlutale od prosvećenog humanizma osnivača nacije. Džefersonova tri najveća uzora bili su Isak NJutn, Frensis Bekon i Džon Lok. Hamiltonu je to bio Julije Cezar. Ni Džeferson ni Hamilton nisu pomišljali da listi pridodaju Mojsija ili Isusa. Taj previd nadomešten je tokom predsedničke kampanje 2000. godine, kada je Džordž V. Buš, upitan da navede svog omiljenog filozofa, odgovorio: "Isus Hrist".

Humanistička civilizacija je dakle danas ugrožena kako unutar svojih granica tako i izvan njih. Liberalne demokratije možda će biti u stanju da se odupru muslimanskom terorizmu, ali najveća dugoročna pretnja sekularizmu, demokratiji i nauci mogla bi doći iznutra, od narastajuće koalicije religiozne desnice i romantičarske levice, ujedinjenih netrpeljivošću prema otvorenom društvu, netrpeljivošću koju ovi pokreti dele jedan sa drugim i sa Osamom bin Ladenom.

preveo: Aleksandar Bjelogrlic

 

BELEŠKE

 

 

1) Stephen Toulmin, engleski filozof, rođen 1922. godine u Londonu. Obrazovan pod uticajem Ludviga Vitgenštajna, istakao se radovima iz oblasti moderne teorije retorike i argumentacije. Najznačajnija dela: "Uvod u filozofiju nauke" (The Philosophy of Science; An introduction 1953), "Upotreba argumenata (The Uses of Argument 1958), "Ljudsko razumevanje" (Human Understanding 1972), "Uvod u rasuđivanje" (An Introduction to Reasoning 1979). (prim. prev.)

 

2) Ayn Rand, američka književnica ruskog porekla. U alegorijskom romanu "Atlas je slegnuo ramenima" (Atlas Shrugged 1957) i raspravama nastalim šezdesetih godina, izložila je filozofsku tezu docnije nazvanu "randijanski argument" - vrstu radikalnog libertarijanizma. 

 

3) Soutnern Bible Belt, obuhvata države krajnjeg juga Sjedinjenih Država, uključujući i Teksas. U njima tradicionalno dominiraju evangelističke denominacije (metodisti, baptisti, prezbetarijanci) koje su počev od četrdesetih godina 18. veka proširili imigranti škotskog i irskog porekla.

 

 

 

 

 

(Članak "Which Civilisation?" Majkla Linda prvobitno je objavljen u britanskom časopisu "Prospekt", u novembru 2001.)

 

 

 

 

 

 

Beleška o piscu:

 

 

Michael Lind, bio je urednik ili član redakcija Njujorkera i Harpers magazina, stalni saradnik Njujork tajmsa, Vašington posta i drugih vodećih američkih časopisa. Rođen 1967. u Teksasu, objavio je nekoliko knjiga iz oblasti istorije i politikologije, među kojima se izdvajaju "Naredna američka nacija (The Next American Nation 1995), "Vijetnam; neophodni rat" (Vietnam; The Necessary War) i "Radikalni centar" (The Radical Center 2001, koautor Ted Hempsted), u kojoj razmatra socijalne, političke i ekonomske implikacije američke tranzicije u postindustrijsko društvo.

Po vokaciji polemičar koji je napravio lični zaokret od desnice ka idejama liberalne levice, Majkl Lind je, zajedno sa Tedom Hempstedom osnivač fondacije "Nova Amerika", čije je osnovno polazište da su Amerikanci razočarani političkim ideologijama dveju najvećih partija, te da državne institucije moraju postati fleksibilnije i ponuditi građanima veći izbor, kako bi se umanjila društvena nejednakost i sprovelo načelo pravednosti. U tom cilju predlažu izmene izbornog sistema, kako bi se veća šansa dala kandidatima trećih partija, bez straha da će ti glasovi zbog cenzusa biti utrošeni uzalud.

 

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM