Nazad

NIN, 20. dec. 2001.

Goran Svilanović

      To što ste, kao svoju "ličnu emociju", prošle nedelje izgovorili pod božićnom jelkom u Zagrebu izazvalo je različite komentare i tamo i ovde? Stiče se utisak da je za hrvatske nacionaliste to bilo premalo, za srpske previše.
       - Ja sam na to računao, ali sam smatrao da postoji obaveza ministra inostranih poslova SR Jugoslavije da se obrati građanima obeju zemalja, u ovom slučaju pre svega građanima Republike Hrvatske, sa jasnim stavom u pogledu sukoba koji su bili veoma tragični i u kojima je mnogo ljudi stradalo. Nemoguće je da ministar inostranih poslova SR Jugoslavije dođe u Hrvatsku i govori o svemu drugome kao da tog sukoba nije bilo. Zbog toga sam vrlo jasno rekao koliko je duboko moje žaljenje zbog stradanja tih ljudi.
      
       Vi ste izrazili žaljenje, a ne izvinjenje. U čemu je razlika?
       - Izvinjenje je veliki gest koji će možda doći na red, ali legitimaciju za takav gest može da ima samo šef države ili neko ko je izabran na direktnim izborima. Vremenom će, možda i to doći na red. Sudeći po reakcijama u hrvatskoj štampi koje sam video, tamo je jasno shvaćeno da ipak postoji izvestan prostor između onoga što sam ja rekao i onoga što su očekivanja u Hrvatskoj. Ali, s druge strane, mislim da je situacija u kojoj smo bili pre moga odlaska u Zagreb i ovoga gde smo danas, takođe veoma različita.
      
       Ko kome treba da se izvini?
       - To je komplikovano. Ali, ako se usredsredimo samo na događaje u poslednjoj deceniji, onda mora da se pođe od toga da je taj sukob bio na teritoriji Hrvatske. Međutim, svi naši odnosi sa susedima, pogotovo sa Hrvatima, mnogo su duži, mnogo kompleksniji nego što je poslednjih deset godina. A, to onda otvara mnoge teme..
      
       Zašto ste pomenuli Jasenovac u ovom kontekstu?
       - Mi sad možemo da uđemo u veliku raspravu i da kažemo da je Vukovar mesto ratnog zločina i oko toga ćemo se verovatno složiti. Možemo, takođe, da kažemo da je Jasenovac mesto gde je vršeno sistematsko ubijanje, neki kažu holokaust i da te dve stvari ne treba porediti. A, možemo i potpuno drugačije da pristupimo toj temi i da kažemo: kada se izražava žaljenje zbog jednog događaja nije dobro vezivati to i za neke druge događaje koji ne spadaju u taj vremenski period nego u neki drugi. Ja sam ipak odlučio da se vratim samo na emociju i rekao sam da želim jednu svoju emociju da podelim sa javnošću Hrvatske, a to je žaljenje zbog zločina koji su počinjeni i u kojima su stradali pre svega državljani Republike Hrvatske - Hrvati i Srbi, ali i naši državljani, to valja reći.
       Pomenuo sam Vukovar kao grad koji je u najnovijoj istoriji Hrvatske simbol za koji se vezuju strašne emocije većine Hrvata. Pomenuo sam i Jasenovac, ne zbog pretenzija da napravim ravnotežu, ili da kažem da je to isto, ili slično, jer to nije, nego zbog toga što je to u glavama ljudi, u glavama Srba u Hrvatskoj, a mislim i Srba u Srbiji, takođe simbol iz jednog drugog vremena. Nemam nameru da ih na bilo koji način poredim, ali ljudi nemaju tu vrstu racionalnosti kad se nađu u teškoj situaciji.
       Ne ulazi svaki čovek u to da li je nešto slično ili različito. Sa tim sećanjem na Jasenovac je veoma mnogo manipulisano i to je bilo barutno punjenje za strašan sukob koji je usledio. Upravo zbog toga sam ja to pomenuo. Svestan sam naravno koliko je straha indukovano tom kampanjom podsećanja na Jasenovac u glavama Srba i da je to bilo nešto što je donelo dodatnu ubilačku energiju, što je doprinelo da zločina bude više nego što bi ih bilo.
      
       Šta se praktično može očekivati od ove vaše posete Zagrebu?
       - Mi još nismo u situaciji da govorimo o dobrosusedskim odnosima, ali smo već dosta toga uradili. Ja sam imao prilike da se sretnem sa ministrom inostranih poslova Hrvatske u više navrata svuda po svetu. Jedan put smo već prešli zajednički, i Vlada Hrvatske i Vlada SR Jugoslavije. Vukovarska zbirka je tamo gde joj je mesto - u Vukovaru. Mislim da bi sledeći korak u tom smislu morao da bude i da matične knjige iz šest opština koje su donete, koje su u međuvremenu ovde mikrofilmovane, budu vraćene. To je i jedan od zahteva koji je meni vrlo jasno saopšten od strane Srba izbeglica. Ima još mnogo toga što bi trebalo uraditi.
       U pripremi ovog odlaska u Zagreb imao sam i jedan dobar sastanak sa predstavnicima hrvatske nacionalne manjine u Jugoslaviji. Posle toga sam se video sa predstavnicima izbeglica. I oni su mi detaljno izložili svoju situaciju ovde i njihova očekivanja od naše vlade i od hrvatske vlade. Takođe su preko mene nastojali da pošalju jasnu poruku šta su njihovi glavni problemi kad je u pitanju povratak i regulisanje čitavog niza njihovih prava u Hrvatskoj. Zatim sam razgovarao sa preosvećenim vladikom Tanasijem Rakitom i sa šefom kabineta Njegove svetosti patrijarha Pavla. Razgovarao sam posebno i sa direktorom Muzeja Srpske pravoslavne crkve gospodinom Mileusnićem zbog toga što sam želeo da imam što više informacija u vezi sa blagom Srpske pravoslavne crkve, sa hramovima Crkve koji su oštećeni i srušeni, sa blagom koje je iz njih odneto, da bih mogao da razgovaram o tome sa predstavnicima hrvatske vlade kako da se to blago vrati u hramove, koje bi valjalo u međuvremenu podići ili obnoviti. U Zagrebu sam imao razgovore sa ministrom inostranih poslova, sa predsednikom vlade, sa predsednikom države kao i sa potpredsednikom Sabora. Sastao sam se posebno i sa predstavnicima nevladinih organizacija iz Hrvatske koje su mnogo uradile u poslednjih desetak godina kad su u pitanju prava svih građana Hrvatske i prava Srba. Tu su bili predstavnici Helsinškog odbora, Građanskog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, grupe Gong, i predstavnici nekih organizacija iz Istre. Zatim, sastanku su prisustvovali i ljudi koji su nešto svih ovih godina radili i time branili dignitet i hrvatskog naroda i hrvatske države takođe, kao što je i nevladina scena u Beogradu veoma mnogo uradila u okolnostima koje su ovde bile.
       Razgovarao sam posebno sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj, sa mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim Jovanom, sa vladikom Lukijanom i još nekoliko sveštenika. Primio sam i veliku grupu Srba iz Hrvatske.
      
       Da li je u tim razgovorima bilo reči i o ratnim zločinima?
       - Naravno da smo razgovarali o ratnim zločinima i o potrebi da ljudi koji su za te zločine odgovorni, koji su ih pripremali, organizovali i izvršili moraju da odgovaraju. Tom prilikom je, naravno, otvoreno i pitanje broja internih optužnica u Hrvatskoj. Podneto je 1580 internih poternica u Hrvatskoj za Srbe koji se terete za ratne zločine i više od trista takvih poternica je podneto preko Interpola. Ja sam se složio sa svojim hrvatskim kolegom da je nužno da svi koji su počinili zločine odgovaraju pred svojim nacionalnim sudovima i naravno, pred Međunarodnim sudom u Hagu, ali sam takođe iskoristio priliku da pomenem da mi se čini da su ove brojke dosta velike i da su okolnosti u kojima su ta suđenja obavljena, ipak, bile specifične i da mislim da bi bilo korektno da se povede postupak revizije kako bi svi oni koji su zaista počinili zločin odgovarali, a oni koji su u takvoj atmosferi osuđeni bez stvarne krivice, mogli da budu rasterećeni ovog velikog tereta.
       Razgovarali smo i o radu Komisije za nestala lica, kao i o problemima izbeglica i njihovom nastojanju da se vrate. Predsednik Vlade Republike Hrvatske mi je detaljno izložio njihov stav u odnosu na problem stanarskih prava.Tu očigledno i dalje postoji nesaglasnost između nas i Hrvatske. Mi ćemo taj dijalog nastaviti.
      
       STEVAN NIKŠIĆ

hronika vesti (arhiva)