NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

Djordje Vukadinović

Filozofski fakultet, Beograd 

Srpski Rišelje, Mali Sloba ili Ostap Bender?

(Prilog za političku biografiju Zorana Djindjića)

Za razliku od većine ovdašnjih političkih znalaca, nemam praktično nikakve veze sa glavnim akterima ove priče. Nisam sa njima drugovao i nikada nisam bio član njihovih - niti bilo kojih - partija. Ne vežu nas nikakve zajedničke uspomene, dilovi, niti animoziteti iz mladosti. Nisam se nikada nalazio niti pretendovao na neku od njihovih kadrovskih lista i, što je najvažnije, iako ih obojicu smatram vrlo sposobnim (doduše, na vrlo različite načine), i - pod odredjenim uslovima - solidnim izborom za Srbiju, moje lične političke preferencije nalaze se na drugoj, odnosno, trećoj strani, koja na ovim prostorima teško da u skoroj budućnosti može predstavljati ozbiljnu političku snagu. S obzirom na to, kao relativno upućeni i relativno nepristrasni posmatrač, smatram da bi bilo krajnje uputno - a i krajnje vreme - podvrći javnoj pažnji neke aspekte političkog lika i dela moćnog (i sve moćnijeg) srpskog Kancelara. Pri tom, njegovo delovanje u vezi sa kontroverznim izručenjem Miloševića, koje zamagljuje pogled ostrašćenih kritičara i navijača, služiće samo kao sekundarno potkrepljenje i ilustracija pojedinih konstanti ovog političkog portreta.

Iako svakako dosta toga sugerišu, pitanja koja se ovde pokreću nemaju prevashodni cilj da arbitriraju u najnovijoj varijanti srpskog »večitog derbija« (Karadjordje-Miloš, Stambolić-Milošević, Koštunica-Djindjić). Šta više, takvu vrstu političko-čaršijske personalizacije smatram važnim činiocem naših vekovnih političkih neprilika. Kritika upućena na jednu nipošto ne implicira blanko podršku i poverenje "drugoj" strani. Ipak, sećajući se držanja dobrog dela tzv. kritičke inteligencije u vreme Osme sednice  (»Šta nas briga«, »Njihova stvar«, »Svejedno da li je Kurta ili Murta«, »Što gore to bolje«), mislim da niko misleći ne bi smeo propustiti priliku da se oglasi, bez obzira na uvek prisutnu mogućnost da se pogreši i/ili da se bude politički izmanipulisan.

 1.                                                     

Zoran Djindjić je bio dobar student, talentovan filozof i autor nekoliko zapaženih teorijskih studija. Svoju filozofsku karijeru »kritičkog marksiste«  otpočeo je kao štićenik »praksisovca« (i potonjeg ideologa SPS-a) Mihajla Markovića, a politički put više-manje liberalnog demokrate tekao mu je uz Dragoljuba Mićunovića, unutar nacionalnog intelektualnog trusta okupljenog oko Demokratske stranke. Djindjić, razume se, nije ni prvi ni poslednji predstavnik svoje generacije koji je prevalio put od »integralnog marksizma« do Saborne crkve i vrćenja kolača po partijskim slavama. Isto tako, ni smaknuće vlastitog političkog mentora, Dragoljuba Mićunovića, nije neka retkost na ovim prostorima, gde politička i svaka druga oceubistva spadaju u neku vrstu nacionalnog folklora. Ista sudbina, uprkos teatralnom zagrljaju i javnom izmirenju, zadesila je kasnije i Djindjićevog unutarpartijskog izazivača Slobodana Vuksanovića i njegove pristalice. No, ni temeljne i višekratne čistke prvih partijskih ešalona nipošto nisu novost u istoriji srpskog partijskog života. (Doduše, tako korenito eliminisanje svih iole istaknutijih i autonomnih kadrova retko je gde zabeleženo, ne računajući u tom pogledu svakako nenadmašnu istoriju ruske komunističke partije.)

Ono što Zorana Djindjića ipak čini specifičnim političko-intelektualnim fenomenom jeste činjenica da se njemu sve te stvari nisu naprosto »dogadjale« nego ih je činio svesno, namerno i planski. Još početkom devedesetih, u jednoj neobičnoj kombinaciji racionalizacije, samoopravdanja i pouke iz novovekovne (Makijavelijeve) političke filozofije, elokventno je obznanio raskid veze izmedju politike i morala i saopštio da onaj kome je stalo do morala  može da »ide u manastir«. Njegova potonja politička karijera uveliko je izatkana od potvrda ove mudrosti. Djindjić nije otišao u manastir, ali jeste raskrstio sa svojom filozofskom savešću i političkom prošlošću, kao i svima iz svog okruženja koji bi ga na to, eventualno, mogli podsetiti. Za svega nekoliko godina Demokratskoj stranci je potpuno promenjena krvna slika, i od jedne izrazito intelektualističke i gradjanske partije, prepune doktora nauka i univerzitetskih profesora, pretvorila se u japi-stranku, koju danas (čast izuzecima) oličavaju ambiciozni kratko podšišani biznismeni koje nekad samo pravilniji naglasak i bolji izbor kravate razlikuje od SPS-ovskih pandana. Drastičnost ove promene bila je direktno proporcionalna dramatičnom obratu njenog lidera, koji je za relativno kratko vreme opisao neverovatan luk od drugovanja sa Hegelom, Marksom i Habermasom, preko srpskih disidentskih krugova, do kumovskih, prijateljskih i poslovnih veza sa novim bogatašima, šefovima tajne policije, duvanskim »kraljevima«, automobilskim dilerima i sličnom bratijom.

2.

Od izvesnog vremena, još pre oktobarskog prevrata, po opozicionim ali Djindjiću nenaklonjenim krugovima počela su da se povlače poredjenja sa Miloševićem, da bi nakon petog oktobra te asocijacije (»mali Sloba«) još više dobile na intenzitetu. Ipak, strahovanja da bi neko u današnjoj Srbiji mogao uspostaviti takvu, gotovo totalnu kontrolu političkog prostora kakvu je početkom 90-tih imao Milošević, naprosto su neosnovana. (Ja se, recimo, mnogo više pribojavam albanskog sindroma: totalnog sloma državnog poretka, bezvlašća, haosa i anomije.) To medjutim ne znači da bi trebalo prevideti činjenicu da Djindjić sa Miloševićem iz vremena njegovog uspona ima nekoliko politički ni malo bezazlenih sličnosti. To je, pre svega, sklonost kadriranju, dramatičnim noćnim sastancima i sudbinskim odlukama koje čitavu naciju (pa i planetu) bacaju u stres i prikivaju za TV ekrane. Obojica su vrlo odlučni i preduzimljivi i obojica svoj politički uspon temelje na imidžu efikasnih »rešavača problema«, odnosno, kritici sporosti i političke neodlučnosti prethodnika. Poseduju (pre)naglašenu volju za moć i ostavljaju utisak da su tome spremni žrtvovati ideje i ljude. Odlični su taktičari, kadrovski mešetari i dribleri na malom prostoru. Takodje, tu je i naglašena »briga za medije« i jedan vrlo elastičan odnos prema vladavini prava, ustavnosti i zakonitosti. Sasvim na tragu Brozove (i još starije, boljševičke) tradicije po kojoj se »ne treba držati zakona kao pijan plota«, ni Milošević ni Djindjić nisu previše skloni robovanju pravnoj formi. Naprotiv. Za obojicu je najvažnije da se »obavi posao« za dobrobit »Naroda«, »Partije«, »Budućnosti naše dece«… i da se na neki misteriozan način ta dobrobit uvek poklopi sa interesom održanja ili uvećanja njihove vlasti.

Pri tome posebno brine činjenica da se za svaki manevar ovog tipa (za svako transinstitucionalno »preuzimanje odgovornosti«) u javnosti redovno pronalazi kritična masa, uključujući i značajan broj "eksperata", spremnih da stručnim argumentima podrže najrazličitije oblike "revolucionarne" pravde i "supstancijalne" demokratije. Medjutim, oni kojima u kolektivnom pamćenju još bubnjaju parole novosadskih jogurt-revolucionara iz 1987. i odjekuje huk vox populi-a ("uhapsite Vlasija", "Idite na Kosovo" itd.), a da i ne govorimo o štektanju revolucionarne pravde po Srbiji 1944/5, morali bi biti mnogo obazriviji i uzdržaniji pred svakim decionizmom i olakim pozivanjem na "volju naroda". Konačno, ne treba zaboraviti da se u poslednje vreme, pa i iz Premijerovih usta, opet mnogo pominju reči kao »lider« i »pravo liderstvo«, koje su samo eufemističniji izraz za »vodjstvo« i »vodju«. Uprkos patetičnom uzviku Dušana Čkrebića na Osmoj sednici, biće da od toga, dakle, od vodjstva i lidera, Srbija nikad nije dovoljno umorna. Izgleda da se u mnogim glavama 5. oktobar shvata kao doslovna "kontra-revolucija", tačnije, »kontra-osma-sednica« i prilika da sada "mi" (sve uz podršku »naroda«) njima učinimo ono sto su "oni" (sa istim tim narodom) činili nama. Iako on lično, kao osvedočeni pragmatičar, nije doktrinarno ostrašćen, mora se reći da i Djindjić - slično mladom Miloševiću - pokazuje zavidnu veštinu manipulacije tim kolektivističkim resentimanom i sposobnost demagoškog usmeravanja ove nediferencirane pučke "žedji za pravdom".

Ali najvažnije, a s prethodnim povezano, jeste to što ni jedan zapravo nema nikakvu profilisanu političku strategiju niti ideal. U tome jednim delom leži i tajna njihovog političkog uspeha. (Na sličan način i njihove partije, sem praznjikavih fraza o Evropi i boljem životu, nemaju nikakvu jasnu programsku niti ideološku prepoznatljivost. To su uglavnom pragmatične interesne asocijacije koje se, prema potrebi, daju usmeravati u bilo kom pravcu.)   Kao što je Milošević dugo vremena uspevao da ga za svoga smatraju i nacionalisti i komunisti (i Nikola Ljubičić, i  Dobrica Ćosić, i Milan Panić), dok se u suštini svo vreme rukovodio isključivo principom lične vlasti, menjajući ideologije i saveznike kao košulje, i Djindjić pokazuje sličnu dozu ideološke elastičnosti i specifičnog (balkanskog)  »pragmatizma«.  Prema potrebi, integralni srpski patriota karadžićevskog usmerenja, koji na Palama uz vatru i pečene volove (d)očekuje NATO bombardere, stigao je da se nametne kao najpouzdaniji oslonac, ili bar najoperativniji izvršilac NATO interesa na Balkanu. Takodje, iako dosta dugo (u vreme dok je Vuk Drašković derao grlo i opanke po srpskim kasabama) vrlo »konstruktivan« i »televizičan« opozicionar, koji druguje sa Miloševićevim potpredsednikom i šefom njegove tajne policije, uspeo je da postane simbol, lider i glavni rentijer antimiloševićevske borbe. Za razliku od, recimo, Šešelja i Draškovića, on nije odlazio predaleko ni u približavanju ni i suprotstavljanju Miloševiću - a kada je konačno ušao u beskompromisan sukob (delom i prinudjen na to, s obzirom da je, uprkos Vučelićevom lobiranju, Milošević 1997. izmedju njega i  Draškovića izabrao ovog drugog) nije se više kolebao ni osvrtao.

3.

Višegodišnje izbegavanje (sopstveno, i DS-a) da udje u ozbiljniji klinč sa režimom, koji je tada bio na vrhuncu moći,  pravdao je rečima da »kada se već gubi utakmica nije nevažno sa kojim će to biti rezultatom«. Tako će sve do sredine 90-tih, dok su medijski pogromi masakrirali DEPOS, Panića, Draškovića i ostale, Djindjić biti u relativnoj političkoj zavetrini. Nesumnjiv opozicioni imidž povratiće tek učešćem u Koaliciji »Zajedno«, i tek pošto su, posle Krajine i Dejtona, Miloševićeva  kola ipak krenula niza stranu. Čak i tada, u jeku protestnih šetnji i krize nakon lokalnih izbora, Djindjić se bez znanja partnera sastao i pregovarao sa Miloševićem, koji će u dugim haškim noćima imati dovoljno vremena da razmišlja o posledicama svoje tadašnje (inače, savršeno tačne) procene da će se "sa Draškovićem lakše izaći na kraj".

 No, ni to tajno sastančenje nije mu ozbiljnije uzeto za zlo, delimice zahvaljujući blagonaklonosti Vesne Pešić, koja mu je podarila deo svoje opozicione aure, a delom stoga što je, usled nerealnih predsedničkih ambicija - i nadrealne sujete - Vuka Draškovića, srpska opozicija preko noći ostala bez lidera (Koštunica, koji će biti tema narednog priloga, u to je vreme još uvek čamio u dubokoj samoizolaciji). Djindjić je, dakle, preuzeo ovo napušteno kormilo i u naredne tri godine vodiće srpski opozicioni brod iz neuspeha u neuspeh - sve do konačne pobede. Ova naizgled apsurdna formulacija otkriva nam možda ključni momenat Miloševićeve propasti, odnosno, Djindjićevog trijumfa. Naime, žalosno stanje u kojem se srpska opozicija našla početkom 2000.  a naročito ponižavajući fijasko koji su doživeli ambiciozno najavljeni protesti Saveza za promene, sa Djindjićem na čelu, otupeli su Miloševićeve samoodbrambene instikte i podstakli ga na promenu Ustava i raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora. Tako je, paradoksalno, Djindjićeva "olako obećana brzina" i pogrešna procena s jeseni 1999. ("ukoliko Milošević ne padne do Nove godine, podneću ostavku") postala važan zamajac potonjeg opozicionog uspeha. Manje-više sve ostalo odradili su postkosovska frustracija, rastuća beda, zapadna logistika i Koštuničine oči (može i obrnutim redom).

Pa ipak, Djindjić je izgleda i sebe i ostale u DOS-u uspeo da ubedi kako je septembarsko-oktobarski prevrat prevashodno rezultat njegovog izuzetnog "menadžmenta" i na konto toga u decembru forsirano prigrabio srpsku premijersku fotelju, a sa njom i lavovski deo ovdašnje političke, finansijske i medijske moći. Sve to mu, doduše, nije donelo harizmu ni približnu onoj Miloševićevoj, pa i Draškovićevoj  (juče), ili Koštuničinoj  (danas), ali mu je omogućilo da preko noći politički vaskrsne i, u principu, ostane partner koji će, »za nuždu i nevolju« (a nevolja i nužda su u Srbiji redovno stanje), biti prihvatljiv svima - i svetu i nacionalistima, Koštunici i Žarku Koraću, podjednako patrijaršiji kao i Helsinškom odboru, navijačima i ženama u crnom. Malo ko će ga stvarno voleti. Niko mu neće verovati - ali neće ni moći bez njega. I svakome će se činiti kao manje zlo i potencijalni partner sa kojim je (za razliku od »onih« sa kojima nema šta da se razgovara) uvek moguće obaviti najrazličitije poslove.

Ambicioznom srpskom Rišeljeu to je više nego dovoljno, razume se, pod uslovom da je atmosfera dovoljno polarizovana i da uvek pri ruci ima odgovarajućeg Luja - koji će, prema potrebi, da posluži i kao »Pedro«. Svojevremeno, u unutarstranačkim relacijama to je bio Mićunović, danas, tj. od oktobra, to bi trebao biti  Koštunica, a sutra, prema potrebi, možda i prestolonaslednik Aleksandar. Nije bitno ko je, glavno je da se zadovoljava reprezentativno-paradnom funkcijom i tekuću operativu prepušta svojoj »desnoj ruci«. U tom slučaju, Djindjićeva lojalnost naprosto nema granice. Ovih dana, na primer, gotovo da je dirljiva njegova briga za Vojislava Koštunicu, što upadljivo eskalira svaki put nakon što Premijer povuče neki od svojih hazarderskih poteza, koji najčešće predstavljaju nešto izmedju »običnog«  kršenja ustava (već zaboravljena naftna uredba) i mini državnog udara (Miloševićevo hapšenje i izručenje). »Treba nam jak Koštunica«, izjaviće on neposredno pošto je ovoga derogirao i učinio smešnim pred licem čitave planete. Uopšte, Djindjić naglašeno brine za Vojino radno mesto, i ni po koju cenu ne želi da bez saveznog predsednika pregovara sa Djukanovićem. Uz sve to, pošto se »medjunarodnoj zajednici« upravo preporučio kao efikasniji i kooperativniji beogradski partner, on pastirski odlučno preseca višemesečni čvor povodom veronauke i pred vazda budnim i vazda uslužnim kamerama "novog" RTS-a smerno nudi svoju malenkost za rukovodioca budućeg konzorcijuma koji će finansirati dovršenje Hrama Svetog Save.  

4.

I kako se onda ozbiljno naljutiti na njega, kritikovati ga, ili, ne daj bože, smeniti u parlamentu, kada se sve preduzeto čini sa najboljom namerom »da se sačuva zajednička država« (izjava za B-92 od 9. jula), a Predsednik, rastereti od odgovornosti i muke odlučivanja koja mu, očito, teško pada? I kako onda Djindjićevu izjavu datu 28. juna popodne, neposredno nakon sednice Vlade, u kojoj se Donatorska konferencija eksplicite navodi kao drugi od tri razloga za odluku o Miloševićevom izručenju, sitničavo porediti sa izjavom datom Radiju B-92 iste večeri ("Ova odluka nema veze sa Donatorskom konferencijom")? I zašto se pitati o tome da li bi ova konferencija, za koju su već i Amerikanci potvrdili dolazak, zaista bila ugrožena da se Milošević te večeri nije pojavio u Hagu? ("Neće se valjda država i DOS raspasti zbog jednog Miloševića?") I čemu se čuditi ekspresnom popodnevnom izdanju Službenog lista u kojem je štampan tekst odluke, ili se zgražavati nad javnim hvalisanjem "spremnošću da se udje u sukob sa vojskom ako bi pokušala da se suprotstavi izručenju"? I najzad, ukoliko ništa od prethodnog nije bilo razlog za sumnju i upitanost, zašto se onda skandalizovati ako na sličan način, preko noći, nenadano i nepripremljeno, u školskim programima osvane veronauka? (Ili se iščudjavati zbog utiska da jedan predsednik vlade mesecima kao da nije imao preče brige od toga da što pre i po svaku cenu proda Lafaržu beočinsku cementaru?)

U svim ovim slučajevima na delu je isti princip, ista metodologija i isto neprincipijelno sakupljanje političkih poena (jednom prema spolja, a drugi put prema unutra), samo što će značajan deo srpske postoktobarske javnosti, naviknut na revolucionarnu pravdu i nesklon "legalističkim kerefekama" u trenucima kada se »radi o budućnosti naše dece«, prvi set pitanja naprosto ignorisati, ili protumačiti kao teranje vode na mlin "poraženih snaga", dok će, recimo, ovo sa veronaukom tretirati kao "nemili incident" ili čak samo kao »Zokijev taktički ustupak kleronacionalistima«. Šta više, rekli bismo da u odnosu prema Premijeru deo nezavisne i "gradjanske" javnosti nehotice ponavlja grešku koja je strukturno identična onoj koju je gro "nacionalnih" intelektualaca svjevremeno načinio u odnosu na Miloševića. Naime, zbog načelne, aksiomatski pretpostavljene bliskosti stanovišta i ciljeva spremni su da zažmure na  krupne demokratske deficite, ili da previde mogućnost da se ono što u jednom trenutku deluje kao jedinstveni strateški cilj na kraju ispostavi kao fakultativno taktičko sredstvo u borbi za puko očuvanje ili povećanje lične vlasti. Vrlo slično načinu na koji su, krajem 80-tih, nacional-liberali okupljeni oko Akademije reagovali na pojavu Miloševića, tretirajući ga delom kao orudje, a delom iskreno investirajući u njega svoje političke nade i ambicije, čini se da su danas mnogi srpski »gradjanisti« spremni da u dinamičnom Premijeru vide inkarnaciju vlastitih političkih stremljenja, ili bar njihovu najučinkovitiju  aproksimaciju - što, recimo, iz bezbroj razloga Žarko Korać nikada neće postati.   

(antrafile)

Djindjić će se verovatno do daljnjeg mudro držati uloge "velikog vezira" i za sada disciplinovano odoleva prirodnom iskušenju da i formalno istakne svoju kandidaturu da bude "kalif umesto kalifa". S obzirom kako se ubrzano slažu političke i medijske kockice, taj trenutak više nije daleko. On vrlo dobro zna da pre nego što se odluči na takav korak mora još mnogo da poradi na svojoj popularnosti, koja, uprkos vidljivim naporima i ogromnoj medijskoj mašineriji, još uvek ne prelazi značajnije onu koju u svima znanom stripu "dobri Iznogud" ima u odnosu na dremljivog Harun Al Rašida. No, s obzirom da je u Srbiji potpuno pervertovan redosled elemenata u nizu: popularnost-izbori-vlast, i Djindjić verovatno računa da je najvažnije uzeti ovo poslednje, a da će »ljubav« nakon toga doći sama od sebe. Uostalom, ako je pre deceniju i nešto jedan bezbojni komunistički aparatčik po imenu Slobodan Milošević, prigrabivši vlast, uspeo da bude prihvaćen kao "novi Karadjordje", zašto i on, Djindjić, makar na odredjeno vreme, ne bi mogao da prodje kao Miloš Obrenović? Ako ništa drugo, barem je od njega lepši, čedniji i pismeniji.