Timoti
Garton
Eš
VAŠINGTON
U
RATU
U
ovom gradu nema nedoumice: rat je na pomolu i Bliski Istok će
biti preoblikovan
Došavši
u
prestonicu
hipersile
iz
mirotvorno
rastrzane
Evrope,
nalazim
tri
stvari.
Vašington
je
u
ratu.
Vašington
ulazi
u
rat.
I
Vašington
počinje
da
razmišlja
o
miru
kojim
će
se
okončati
oba
rata.
Narodu
u
Britaniji
i
u
ostatku
sveta
ove
tri
stvari
bi
trebalo
da
budu
jasne.
Kad
je
reč
o
dvama
ratovima,
ovde
postoji
izvesna
zabuna.
Ponekad,
kada
Vašingtonci
kažu
"rat",
oni
misle
na
rat
protiv
terorizma,
koji
oni
još
uvek
intenzivno
proživljavaju
u
svakodnevnom
životu.
No
ponekad
misle
i
na
predstojeći
rat
sa
Irakom.
"RT"
i
"RI",
kako
ih
poneko
naziva.
Najdirektniji
zaključak
je
da
Vašington
ulazi
u
rat
sa
Sadamom
Huseinom.
Sadamova
svečana
izjava
da
više
ne
poseduje
oružja
za
masovna
razaranja,
udarac
je
onima
koji
su
se
još
nadali
miroljubivom
rešenju,
i
poklon
onima
koji
misle
da
je
njegovo
svrgavanje
silom
oružja
jedini
put
do
efikasnog
razoružanja.
Iz
razgovora
sa
ljudima
iz
Bušove
administracije
i
onima
bliskih
njoj,
jasan
je
zaključak
da
za
ovaj
rat
-
RI
-
pitanje
više
nije
"da
li",
već
"kada"
i
"kako".
Svojim
izveštajem
za
Ujedinjene
nacije
na
12
hiljada
stranica,
Sadam
je
napisao
najdužu
samoubilačku
poruku
u
istoriji.
Da,
administracija
bi
po
mogućstvu
želela
multilateralnu
podršku
Ujedinjenih
nacija
za
ovu
operaciju
i
stoga
nema
ništa
protiv
da
se
inspektori
Un
rastrče
kako
bi
proverili
navode
iz
izveštaja.
No
njihovi
vlastiti
obaveštajni
izvori
im
već
govore
da
Sadam
ponovo
laže.
Po
potrebi,
oni
će
obelodaniti
jedan
deo
obaveštajnih
podataka
kako
bi
obezbedili
podršku
Saveta
bezbednosti
i
šire
javnosti
u
SAD
i
Evropi.
A
onda
će
ga
pritegnuti.
Zašto?
Sva
objašnjenja
kojima
se
služe
antiamerički
ili
tobože
antiamerički
nastrojeni
Evropljani,
čuo
sam
i
od
samih
Amerikanaca.
Da
Buš
ovo
radi
kako
bi
odvratio
pažnju
od
ekonomskih
problema
kod
kuće.
(Istaknuti
demokratski
senator
Džon
Keri
nedavno
je
uputio
ovu
optužbu.)
Da
je
reč
o
nafti.
Da
on
okončava
nedovršeni
posao
iz
Zalivskog
rata
administracije
starijeg
Buša.
Da
je
to
lična
osvetnička
akcija
da
bi
se
oborio
"tip
koji
je
pokušao
da
ubije
mog
tatu".
Da
je
Sadam
na
udaru
zato
što
nisu
u
stanju
da
pronađu
Osamu
bin
Ladena.
Da
je
to
rat
za
Šaronov
Izrael
ne
manje
nego
za
Sjedinjene
Države.
Da
je
stvar
u
dobijanju
narednih
predsedničkih
izbora,
kao
i
prošlomesečnih
izbora
na
polovini
mandata,
gde
je
ova
ratobornost
republikancima
već
obezbedila
upečatljivu
pobedu.
Isto
tako,
poznat
mi
je
i
stav
koji
o
ovom
ratu
imaju
liberali
koji
su
se
već
istakli
podrškom
za
humanitarne
intervencije
u
Bosni,
na
Kosovu
i
drugde.
Sadam
je
kriv
za
genocid.
On
je
i
do
sada
upotrebljavao
oružje
za
masovna
razaranja
protiv
svojih
suseda
i
svojih
vlastitih
građana.
Realna
je
opasnost
da
će
ga
upotrebiti
ponovo,
što
pruža
legitiman
osnov
za
intervenciju.
Jedini
pouzdan
način
za
razoružavanje
jeste
njegovo
obaranje.
No
ono
što
na
mene
ostavlja
najveći
utisak
jeste
do
koje
mere
ljudi
iz
Bušove
administracije
i
oni
bliski
njoj
predstojeći
rat
sa
Irakom
doživljavaju
kao
deo
tekućeg
rata
protiv
terorizma.
Kada
kažem
"Vašington
je
u
ratu"
ne
koristim
reč
"Vašington"
samo
kao
diplomatsku
skraćenicu
za
Sjedinjene
Države,
kao
u
primerima
"London
insistira"
ili
"Pariz
insistira".
Mislim
na
Vašington,
ovaj
trenutno
hladnoćom
okovan,
privlačan
ali
na
jednu
temu
sveden
grad
na
reci
Potomak,
ili
-
preciznije
rečeno
-
na
njegovu
republikansku
elitu.
Minulog
vikenda,
u
Kanzasu
i
Misuriju,
u
poljoprivrednom
srcu
Amerike,
pitao
sam
farmere,
studente,
učenike
i
večernje
posetioce
kazina
da
li
im
se
čini
kako
se
nalaze
u
ratu.
NJihovi
odgovori
kretali
su
se
od
neodlučnog
"ne
baš"
do
"moglo
bi
se
reći".
Ovde,
u
prestonici
države,
ljudi
bliski
Bušovoj
administraciji
odgovaraju
odlučnim
"da",
sa
izrazom
koji
sugeriše
-
"zašto
me
nešto
tako
čudno
pitate".
Uz
večeru,
ovde
svi
imaju
svoju
živopisnu
priču
od
11.
septembra:
panični
trk
do
škole
da
bi
se
izvukla
deca,
haotična
evakuacija
kancelarije,
stub
dima
koji
se
vije
iz
Pentagona,
zastrašujuće
glasine.
Oni
bogatiji
obezbedili
su
antidote
za
antraks,
zalihe
hrane
u
podrumu,
čak
i
"nuk"
pilule
koje
navodno
ublažavaju
efekte
male
nuklearne
"prljave
bombe".
Neki
su
se
čak
odselili
iz
Vašingtona,
ili
su
barem
srećni
što
će
to
uskoro
učiniti
njihova
deca.
Iako
do
očekivanog
narednog
terorističkog
napada
još
nije
došlo,
oni
osećaju
kako
je
to
samo
pitanje
trenutka.
Kada
sam
ovde
živeo
godinu
dana
tokom
osamdesetih,
Vašington
je
bio
neverovatan
grad.
O
svim
problemima
sveta
-
ratovima,
gladi,
bolestima,
revolucijama
-
diskutovalo
se
tokom
doručka,
ručka
i
večere,
ali
ništa
od
toga
nije
direktno
uticalo
na
udoban
život
tapaciranih
kancelarija
i
ugodnih
predgrađa.
Posle
11.
septembra
ovo
se
promenilo.
Javno
i
privatno
su
se
traumatično
izmešali.
I
što
ste
bliži
središtu
moći,
sve
više
ste
uznemireni
bezbrojnim
mogućim
scenarijima
terorističkih
napada.
"Stvarno
je
zastrašujuće
kada
počnete
o
tome
da
razmišljate
u
pojedinostima"
-
rekao
mi
je
jedan
viši
zvaničnik.
Stoga,
kakva
god
bila
analitički
predočena
istina
i
koliko
god
to
bilo
daleko
od
rata
kakav
je
viđen
u
Bosni
i
na
Kosovu,
Vašington
oseća
da
je
u
ratu.
Ovo
je
varoška
činjenica
svetskog
značaja.
No
sedenje
skrštenih
ruku
uz
osećaj
straha
nije
sve
što
Vašington
čini.
On
ne
samo
da
se
priprema
da
povede
rat
(RI)
koji
-
koliko
god
klimave
bile
navodne
veze
između
Sadama
i
Al
Kaide
-
smatra
delom
šireg
tekućeg
rata
protiv
terorizma
(RT).
Uveliko
svestan
da
predstavlja
imperijalnu
prestonicu
najmoćnije
zemlje
u
istoriji
čovečanstva,
on
isto
tako
počinje
da
razmišlja
o
dugoročnijem
putu
ka
miru
kojim
će
se
po
pretpostavci
okončati
ovi
ratovi.
Administracija
koja
je
stupila
na
dužnost
ideološki
suprotstavljena
učešću
SAD
u
takozvanom
"proizvođenju
država"
na
spoljnopolitičkom
planu,
sada
je
otvoreno
posvećena
primenjivanju
takozvanog
"proizvođenja
države"
u
Iraku
nakon
invazije
(ili,
zavisno
od
preferencije,
nakon
oslobođenja).
Ovaj
novi,
demokratski
i
prosperitetni
Irak
treba
da
predstavlja
model
i
magnet
za
svoje
susede,
kao
što
su
Zapadna
Nemačka
i
Zapadni
Berlin
bili
za
svoje
neslobodne
susede
tokom
hladnog
rata.
Dalekosežni
mislioci
govore
o
ohrabrivanju
plišane
revolucije
kojom
bi
se
demokratizovao
Iran.
Tu
je
zatim
i
Saudijska
Arabija
-
bogat,
prijateljski
nastrojen
i
represivan
američki
saveznik,
iz
čijih
su
izvorišta
vahabi
islamizma
(izvorišta
mržnje
pored
izvorišta
nafte)
potekli
mnogi
od
terorista
koji
su
napali
SAD
11.
septembra.
Niko
u
administraciji
ne
želi
to
javno
da
kaže,
ali
jasna
linija
logike
vodi
od
demokratizacije
Iraka
do
demokratizacije
Saudijske
Arabije.
Ako
želite
da
se
rešite
islamističkih
komaraca,
morate
isušiti
močvaru.
Stoga
ljudi
ovde
govore
-
iako
ne
javno,
već
u
kuloarima
vlasti
-
o
Vilsonovom
projektu
za
preoblikovanje
čitavog
Bliskog
Istoka,
uporedivom
po
svojim
ambicijama
jedino
sa
onim
primenjenim
u
Evropi
1919.
i
1949.
godine.
Nadobudni
Evropljani,
kao
i
ljudi
u
samoj
regiji,
mogu
dovesti
u
sumnju
kako
realističnost
ovog
projekta
u
embrionalnoj
fazi
tako
i
sposobnost
SAD
da
ga
sprovede
u
delo.
Bolje
bi
bilo
da
se
angažujemo
u
promišljanju
načina
kako
da
se
on
dopuni
i
unapredi.
Dakle,
da
rezimiramo.
Svet,
a
naročito
Evropa,
treba
da
prime
znanju
ove
tri
stvari,
sviđale
im
se
one
ili
ne.
Vašington
je
u
ratu.
Vašington
ulazi
u
rat.
I
Vašington
počinje
da
razmišlja
o
miru
kojim
će
se
okončati
oba
rata.
(Gardijan,
12.
decembar
2002.)
preveo:
A.
Bjelogrlić
hronika
vesti (arhiva)