Ostali tekstovi debate

Eksplozivna mešavina

Američki časopis The Nation posvetio je seriju članaka razmišljanjima intelektualaca o spoljnoj politici Amerike. Razgovor sa Jirgenom Habermason vodio je novinar Deni Postel početkom decembra, kada je Habermas boravio u Americi kao gostujući profesor na Nortvestern univerzitetu.

The Nation: Kakav je Vaš stav prema mogućem ratu u Iraku?

Jirgen Habermas: SAD ne bi trebalo da započnu rat ukoliko ne dobiju nedvosmislenu podršku Ujedinjenih nacija.

The Nation: Koji uslovi bi, po Vašem mišljenju, trebalo da budu zadovoljeni da bi vojni napad na Bagdad bio opravdan?

Habermas: U poslednjoj rezoluciji Saveta bezbednosti neposredno su nabrojani  relevantni uslovi. U svakom slučaju, samom Savetu mora biti ostavljeno da proceni rezultate istrage koju su sproveli inspektori UN. Zatim, do vojne akcije može da dođe samo ukoliko postoji, najpre, spremnost na dugoročni aranžman, a zatim i realna perspektiva da će se doći do nekog rešenja za izuzetno eksplozivnu mešavinu problema na Bliskom istoku. Ne bi bilo dobro bombama samo naterati Sadama Huseina da napusti predsedničku palatu, a onda drugima ostaviti da raščiste sve ostalo.

Osim toga, ranije NATO intervencije pokazale su da postoji zastrašujuća neosetljivost u odnosu na "kolateralnu štetu" – već sama reč razotkriva ono što bi trebalo da prikrije. U budućnosti bi planovi za svaki pojedini udar morali da zadovolje uslov srazmernosti.

The Nation: Vi ste bili zagovornik Zalivskog rata 1991. godine…

Habermas: Iračka invazija Kuvajta je bila povreda međunarodnog prava, a osim toga, Sadam Husein je pretio da će Izrael napasti bojnim otrovima.

The Nation: … kao i intervencije na Kosovu 1999. godine?

Habermas: Zbog pat-pozicije u Savetu bezbednosti u tom slučaju su oni koji su se zalagali za intervenciju bili pred težim zadatkom. Masakr u Srebrenici je uticao na to da ja promenim mišljenje. Ukoliko su sve ostale opcije iskorišćene, međunarodnoj zajednici mora biti dozvoljeno da u slučaju kršenja ljudskih prava posegne i za vojnim sredstvima.

Već u vreme intervencije na Kosovu videlo se da postoje različite strategije opravdavanja. Zagovornici intervencije na kontinentalnom delu Evrope mnogo su se trudili da dokažu kako taj potez priprema istorijski prelaz sa "mekanog" međunarodnog prava ka potpuno institucionalizovanom režimu ljudskih prava. Tome nasuprot, američki i britanski zagovornici intervencije ostali su u tradiciji svojih liberalnih nacionalizama – oni se nisu pozivali na osnovne principe nekog budućeg kosmopolitskog poretka, već im je bilo dovoljno da univerzalistička snaga njihovih nacionalnih sistema vrednosti zadobije priznanje u čitavom svetu.

The Nation: Kako vidite svoj današnji stav prema iračkom pitanju u odnosu na pozicije koje ste ranije zastupali?

Habermas: Moguće da je u američkoj vladi i ranije bilo frakcija koje su, iz razumljivih razloga, želele smenu režima u Iraku. Ali javnost se okrenula u tom pravcu tek kada je Buš na događaje od 11. septembra odgovorio objavljujući "rat protiv terorizma". Države mogu da vode ratove samo protiv drugih država, a ne protiv nevidljivih protivnika. Tako je ta zbrzana definicija jednog suštinski novog fenomena, definicija koja se kreće u okviru poznatih i stoga pogrešnih pojmova vođenja rata, poslužila kao mogućnost da se zadovolji široko rasprostranjeno očekivanje većine Amerikanaca da se “nešto mora uraditi”. Čini se da od tada Bušovu spoljnu politiku vodi pre svega unutrašnjepolitička kalkulacija.

Intervencija u Avganistanu je na jedno vreme mogla da prikrije parališuću nesrazmeru između visoko tehnološki razvijene mašinerije jedne do zuba naoružane supersile, s jedne strane, i difuzne mreže neprijatelja koji stalno izmiču. Konvencionalni obrazac rata koji se vodi protiv neprijatelja koji se može napasti tu je uspeo da se nametne. Ali Irak nije Avganistan. Uprkos mnogim najavama, do sada nije bilo nedvosmislenih dokaza o umešanosti Bagdada u terorističke napade.

The Nation: Kako Vi vidite ulogu SAD u današnjim svetskim zbivanjima?

Habermas: Najviše me uznemiruje novi Strateški plan nacionalne bezbednosti. Taj provokativni dokument daje Americi prava da izvodi preventivne udare protiv svakoga ko joj se učini dovoljno sumnjivim. Pored toga, on izražava njenu odlučnost da svakog konkurenta spreči čak i u samom pokušaju da posegne za statusom moći koji bi se merio sa njenim. Ne tako davno jedna generacija mladih Nemaca, koju su američki vojnici oslobodili nacističkog režima, divila se političkim idealima te nacije – jer tada je Amerika učestvovala u stvaranju Ujedinjenih nacija i u organizovanju suđenja u Nirnbergu i Tokiju. To je bila revolucija u klasičnom međunarodnom pravu. Smanjena je snaga suverene nacionalne države, a državne vlasti su izgubile imunitet u odnosu na međunarodno krivično gonjenje; napadački ratovi i zločini protiv čovečnosti su uključeni u međunarodno pravosuđe kao kažnjiva dela. Hoće li ista ta Amerika sada naprosto gurnuti u stranu sva ta civilizacijska dostignuća pravnog obuzdavanja "prirodnog stanja" u kojem se nalaze zaraćene strane?

The Nation: Kako ocenjujete trenutne nemačko-američke odnose?

Habermas: To kako se danas ponašaju Buš, Ramsfeld i drugi, pokušavajući da uplaše nemačke vlasti, pomalo me podseća na ponašanje siledžija u školskom dvorištu. Nemački kancelar Šreder je u pravu što ne prihvata Bušovu prećutnu promenu politike prema Iraku – počelo se od razoružanja, a završilo sa promenom režima. Doduše, trebalo je da odmah kaže i kako je spreman da prihvati odgovarajuće odluke UN. Slažem se i sa Joškom Fišerom koji je uvek pokušavao da "kvartet" (SAD, Rusija, EU i UN) pokrene na zajedničko delovanje kako bi se nekako došlo do mirnog rešenja odnosa Izraela i Palestinaca i kako bi to rešenje bilo dugoročno. Taj konflikt o kojem govorimo, ima korene i u nemačkoj i u evropskoj istoriji. Od osnivanja Savezne Republike Nemačke solidarnost sa Izraelom je predstavljala nepisani zakon nemačke spoljne politike za svakog koji je bio na vlasti. Tako će ostati i u budućnosti. Poslednji izbori za Bundestag su opet pokazali da trenutno ne postoji opasnost da antisemitizam pusti korene u široj populaciji.

The Nation: A kako vidite odnos SAD i Evrope, uopšteno uzev?

Habermas: Mnogi Amerikanci još ne shvataju pravi karakter i razmere odbojnosti, pa čak i resantimana koji prema politici vladajućih krugova u Americi trenutno oseća čitava Evropa, uključujući i Veliku Britaniju. Lako se može dogoditi da afektivni jaz postane i dublji no ikada posle Drugog svetskog rata. Za ljude poput mene koji su uvek bili na strani proameričke levice, važno je da se napravi razlika između kritike upućene politici koju vode američke vlasti, s jedne strane, i plime smušenih antiameričkih predrasuda, s druge. Ako se setimo rata u Vijetnamu videćemo koliko je u tom pogledu od pomoći povezivanje, čak i poistovećivanje evropske opozicije američkoj politici sa sličnim pokretima u SAD. U poređenju sa 1965. godinom, ovde sada vlada klima straha.

Moguće je i to da između Evrope i Amerike vlada neka vrsta sistematski poremećene komunikacije. To mi nije padalo na pamet sve dok jedan američki prijatelj nije pokušao da mi objasni kako, po njegovom mišljenju, izgleda ratoborni pogled na svet, pogled koji imaju ljudi poput, recimo, Pola Volfovica. Ti ljudi za sebe veruju, kaže se u tom objašnjenju, da su jedini pravi braonioci univerzalističkih ideala. Istovremeno, oni Evropljane, koji su uvek bili skloni da prihvate antisemitizam, vide kao ljude koji se danas ponovo vraćaju na cinični realizam svoje računice moći iz prve polovine XX veka, dok jedino hrabri Amerikanci i Britanci posežu za oružjem da bi se borili sa iste ciljeve za koje su se borili u Drugom svetskom ratu. Posmatrano iz ove perspektive, ispada da jedino Anglosaksonci brane univerzalne vrednosti demokratije i slobode, i bore se protiv “zla” koje danas oličavaju “otpadničke države”. Ali, da ova slika ne bi ostala samo obična karikatura, potrebna nam je transatlanska diskusija o prednostima i slabostima pozicija koje se danas međusobno suoprotstavljaju u vidu “liberalnog nacionalizma” i “kosmopolitizma”.

The Nation, 16. decembar 2002.

(prevela: Aleksandra Kostić)

hronika vesti (arhiva)