Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Komentari

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Debata: Svet polse 11. septembra

Pristigli komentari

Mario Kalik: "Evropa" protiv Evrope

Dominirajuca dilema koja mnoge politicke elite, ukljucujuci i našu, prisiljava na jasno opredeljenje, jeste izbor izmedu Evrope i SAD, u kontekstu sada vec zapocetog angloamerickog napada na Irak. Preciznije receno, izmedu jednog dela Evrope (koju je americki ministar odbrane Donald Ramsfeld nazvao "starom"), s jedne , i nekih drugih evropskih zemalja i SAD, sa druge strane. Ovaj spor odrazio se i na intelektualne rasprave o globalnoj svetskoj politici i u tim diskusijama dobio oblik izjašnjavanja za jednu ili drugu opciju. Važnost aktuelnih dešavanja za buduci razvoj globalnih tokova daje tom sporu veliki intenzitet. Kao što se cini da se državni zvanicnici zemalja u sporu odlucno i jasno opredeljuju za jednu od "suprotstavljenih" strana, tako se i vodeci intelektualci zapadnih zemalja u svojim brojnim nastupima, intervjuima i tekstovima takode svrstavaju za jednu od tih strana. Retki su oni koji misle da je ovaj spor prividan ili, bar, da ima znatno manju težinu od one koja mu se priprisuje. Nasuprot razilaženjima koja izbijaju u prvi plan, oni pronalaze zajednicke stavove obeju strana i tako relativizuju dubinu i intenzitet ovog spora. Oni prepoznaju lažnost dileme i ne žele da se unutar nje svrstavaju. Filozofski receno, oni prepoznaju suštinu spora kao identitet u razlicitom. A suština mora da se pojavi, ona nije nešto potpuno odvojeno od pojave. Koja su to mesta na kojima se pojavljuje ova suština? "Lideri Nemacke, Francuske i Rusije su izdali zajednicku deklaraciju u kojoj kažu da 'još postoji alternativa ratu', uz napomenu kako njihovo mišljenje deli 'veliki broj' zemalja clanica Saveta bezbednosti UN koje žele da se Irak 'mirno razoruža'" ("Osovina protiv rata", NIN, 13.02.2003.). U tom kontekstu francuski ministar spoljnih poslova Dominik de Vilpen, u svom "vatrenom" govoru održanom na isto tako "vrucoj" sednici Saveta bezbednosti UN, izjavio je sledece: "U ovom hramu Ujedinjenih nacija mi smo cuvari ideala, cuvari savesti. To je teško breme, ali i izuzetna cast, i stoga prioritet moramo dati mirnom razoružanju" ("Iracka kriza: odbrojavanje sa zadrškom", Vreme, 20.02.2003.). Dalje, francuski ambasador u Vašingtonu u jednom svom nastupu je rekao da je "Francuska uvek bila lojalni saveznik Amerike, i da ce to biti i ubuduce, jer ona ne zaboravlja pomoc koju je Amerika pružila Francuskoj u dva svetska rata u proteklom veku. 'Uostalom, Francuska je, rame uz rame sa Amerikom, ucestvovala i u onom prethodnom ratu u Persijskom zalivu'" ("Sila na ulicama", NIN, 20.2.2003.). Kako stvar stoji sa Nemackom? Šrederova vlada je "u vreme dok su se ulicama Berlina valjale najmasovnije antiratne povorke, ucinila znacajan ustupak Americi i odustala od protivljenja da se Turska zajednickim snagama dodatno naoruža, što je bila cena turskog pristanka da se ukljuci u rat protiv Iraka" (ibid.) Joška Fišer je izjavio: "Mi ne sporimo americke tvdrnje da je Sadam Husein koristio projektile 'skud' protiv suseda i hemijsko oružje. Samo se pitamo cemu tolika žurba" (Transatlantsko sporenje: uoci presude Sadamu", Vreme, 12.02.2003.) Na kraju, "Ujedinjene nacije vec razmatraju ko ce voditi Irak posle Sadama. U nekim njihovim papirima oznacenim kao 'strogo poverljivi' rec je o 'mogucoj posleratnoj ulozi UN u upravljanju zemljom... Na kratak rok, spoljna sila koja se upušta u rat bice komandujuca i može upravljati zemljom ili nametnuti odredenu vlast', kaže se u dokumentu. 'Posle cetiri ili osam meseci, UN mogu dobiti više prostora za odredene odgovornosti u smislu upravljanja ili uspostavljanja bezbednosti i pravicnosti'" ("Scenario srednjeg udara", NIN, 6.2.2003). Dakle, i "stara" Evropa i SAD se slažu da Irak treba razoružati, samo što jedni smatraju da to treba uciniti putem vojne "intervencije", a drugi veruju da se taj cilj može postici mirnim putem. Svi "znaju" da je Sadam Husein "diktator" i da "teroriše" svoj i okolne narode, ali jedni misle da sa njegovim svrgavanjem ne treba toliko žuriti. A UN su se vec pomirile sa agresijom na Irak i razmišljaju o njegovoj buducnosti - pobednicka sila ce neko vreme upravljati Irakom nakon njegovog "izvesnog" poraza, a onda ce se stvari vratiti pod okrilje UN, i svi ce brzo zaboraviti sadašnji "neprijatan presedan". Kao što su zaboravili i prethodan, agresiju NATO na SRJ. Važno je da ce, nakon svrgavanja "diktatorskog režima", što žarko priželjkuju i "miroljubive" zemlje "stare" Evrope, zavladati Kaganova (per)verzija Kantove ideje o "vecnom miru" medu državama i nacijama. Tamo gde je Kant video mir medu ravnopravnim i suverenim državama kao krajnju svrhu istorije, Kagan podmece "postistorijski" evropski mir neravnopravnih clanica EU, koji je zapravo obezbeden od strane daljeg ostanka SAD u istoriji. Po njemu, "Sjedinjene Države rešile su Evropljanima Kantov paradoks", mada po cenu slobode, odnosno dominacije SAD nad Evropom. Kagan ne shvata da se navedeni paradoks ne može rešiti na ovaj nacin, žrtvovanjem slobode koja je kod Kanta "kamen temeljac" njegovog filozofskog sistema. Narocito je kod Kagana zanimljiva (samo)idealizacija Evrope - "Evropa se (naprasno - prim. M.K.) okrece od moci, ili - na drugi nacin receno - prevazilazi moc i stupa u samodovoljni svet zakona, pravila, medjunarodnih pregovora i saradnje". Valjda bi ovo trebalo da podrazumeva sankcije prema onome ko krši ove zakone, konkretno prema angloamerickoj agresorskoj koaliciji. Umesto toga, "stara" Evropa (i UN) "žale". I usput dozvole još nekoj zemlji da ucestvuje u agresiji (npr. Turskoj). Može li se govoriti o poštovanju (medunarodnih) zakona tamo gde se istovremeno ne preduzimaju konkretne mere protiv prekršilaca tih zakona, bilo u vidu ekonomskih sankcija, prekida diplomatske saradnje i, u krajnjem slucaju, vojne akcije? Videli smo da je patos (samo)idealizacije narocito prisutan u govoru francuskog ministra spoljnih poslova; medutim, on nije propustio da napomene ideju o razoružanja Iraka, makar to bilo mirnim putem. Prvo, nije mi jasno kako bi neko mogao da pristane da se sopstvenom voljom odrekne svoje vojne moci i tako uništi svoju državu (buduci da je vojna moc, pored teritorije i stanovništva, nužan, sastavni deo države)? Da tako prepusti svoju zemlju bližim ili daljim osvajacima i okupatorima? Drugo, zašto bi Irak trebalo da se razoruža? Kome je on pretnja? Ova pitanja idu "protiv struje", zapravo bujice napadne retorike o "diktaturi" i "tiraniji" Sadama Huseina. Onaj ko se upoznao sa orvelovskom retorikom americke spoljne politike, u kojoj se demokratske zemlje (one koje insistiraju da same, a ne SAD, odlucuju o njihovoj sudbini,) proglašavaju "diktaturama", a ogoljene diktature (npr. u Latinskoj Americi) ili feudalni režimi (npr. u Saudijskoj Arabiji i Kuvajtu) proglašavaju "demokratijama", mora biti skeptican prema ovoj retorici. U najmanju ruku, može se postaviti pitanje - da li je veci stepen demokratije sacuvan tamo gde se predsenik države postaje odlukom suda, i to uz manji apsolutni broj glasova, ili u situaciji kada se cisto i glatko pobedi na referendumu, sa sto posto glasova? Ako je Sadam osoba koja se ne libi da upotrebi "oružje za masovno uništenje" protiv svog naroda (da ne govorimo o drugim narodima) u cilju "ostajanja na vlasti", kako to da za ovih dvanaest godina izolacije njegove zemlje nije ucinio ništa slicno, pogotovo sada, kada je njegova "vlast" neporedno ugrožena? Kako to da takva osoba cini ustupke koji direktno ugrožavaju suverenitet njegove zemlje, npr. dozvoljava, bukvalno, njuškanje po svojoj zemlji, samo zato što se Buš(man)ovoj administraciji ucinilo da oseca "miris" atomskog naoružanja na nekoliko hiljada kilometara od Vašingtona? Pa šta i ako ima to naoružanje? U cemu je tu problem? S druge strane, umesto da "Evropa" posavetuje Buš(man)a da prvo pogleda da li "miris" možda ne dolazi od nagomilanog americkog nuklearnog arsenala, ona govori: "Da, Irak mora da se razoruža; samo sacekajmo, možda su Iracani glupi, pa ce se sami (mirno) razoružati. Što da ginu naša (evropska) deca ako ne moraju?". Kad cak i Amerika pokaže vecu inteligenciju, pa kaže "Irak se nece sam razoružati", jer, zaista, što bi to ucinio, Kagan i slicni tu razliku u taktickim procenama namah pretvore u nebuloze o Marsu i Veneri, ili Hobsu i Kantu. Pokušaji da se instant-kursevi "filozofije", savladani u školama CIA-e ili MI5-a, nakaleme na "analizu" globalnih politickih dešavanja, zaista deluju tragikomicno. Nažalost, ništa manje groteskne nisu ni izjave intelektualaca koji su podržali "intervenciju" NATO-a protiv SRJ ili, bar, nisu progovorili nijednu rec protiv nje, npr. Habermasa i Deride - odgovarajuci Ramsfeldu i naprasno se protiveci politici sile, Habermas kaže za Ramsfeldovu izjava da je napad na "vlastite americke ideale 18. veka", a Derida da je "simptomaticna za neznanje o tome šta je Evropa bila, šta jeste i šta ce postati". I zaista, koji su "americki ideali 18. veka", i šta je to "Evropa bila", "jeste" i "šta ce postati"? Kada se govori o americkoj revoluciji i nastanku americke države/nacije, cini se da je odlucujuci ideal nacionalnog suvereniteta. On seže cak do Aristotela, odnosno ideje gradanskog suvereniteta, po kojoj gradani jedne politicke zajednice istovremeno donose zakone i njima se pokoravaju. Ta ideja je zaista surovo narušena u slucaju Iraka - toj zemlji se namece okupacija i vladavina zakona okupatora, uz istovremeno uklanjanje onoga ko je predstavnik suverene politicke volje irackog naroda. Sporno je što se za tu ideju zalaže intelektualac koji je, u gotovo istoj situaciji cetiri godine pre toga, podržao njeno narušavanje, govoreci o "neuroticnom vezivanju za kategoriju suvereniteta". Narocito kada se ima u vidu da mu, po vokaciji, principijelnost i doslednost moraju biti osnovne intelektualne/moralne vrline. S druge strane, šta je "Evropa bila"? Njen identitet je svakako podvojen - to je Evropa slobode, ali i kolonijalne vladavine i kapitalisticke eksploatacije, filozofskog, naucnog i umetnickog stvaralaštva, ali i nevidene destruktivnosti, ogromnog materijalnog bogatstva, ali i fizicke bede. U velikoj meri ona je, doduše u novim oblicima, i danas takva. A šta ce postati, zavisi od odnosa snaga onih koji stoje iza ovih sukobljenih društvenih procesa. Derida je u onoj izjavi verovatno mislio na ovu prvu Evropu. Patos koji se u toj izjavi oseca daje reci "Evropa" emfaticki naboj. Sporno je, opet, što o takvoj Evropi govori covek koji nije ništa rekao protiv ubijanja jednog nesumnjivo evropskog naroda. U svakom slucaju, to bi bila ona ideja Evrope koja se provlaci kroz filozofiju od Aristotela do Huserla, i koja se suprotstavlja evropskim tokovima porobljavanja, destrukcije i fizicke bede. Današnja "Evropa", zapravo EU, suprotstavlja se toj ideji. Kada Francuska govori o razoružanju Iraka, i kada medu evropskom politickom elitom, pa cak i u javnom mnenju, postoji ubedenje da je Sadam Husein "dikator" koga svakako treba svrgnuti, onda se time devalviraju ideje nacionalnog suvereniteta i slobode, izražene, izmedu ostalog, i u Francuskoj revoluciji. Kada se na taj nacin proglašava da evropski standardi važe samo za neke zemlje i narode, dok se drugima odricu, onda je to antievropski gest, poricanje univerzalistickih nastojanja sadržanih u ideji Evrope. S druge strane, onaj ko brani univerzalni karakter ovih standarda, samim tim brani Evropu. Stoga se Evropa danas brani u Iraku i od strane Iraka. Kao što se branila i pre cetiri godine, u našem otporu NATO agresiji. Od ishoda te borbe zavisi da li ce Evropa uopšte realno postojati. A onima koji se, u slucaju poraza Iraka, i dalje budu pozivali na evropski duh, misleci pri tom na ono što se danas oficijelno naziva "Evropom", ostaju samo etikete, flacti voci.

 Pristigli komentari

Mislim da bi trebalo da date uz kritiku ili ostale dokumente ukratko ko je taj sto pise. Simptomaticno je pisanje tog Maria Nalika, koji se po meni ponasa kao dezurni politicki komesar neke organizacije. Ljudi su uvek pisali onako kako znaju i koliko znaju. Sve sto je u istoriji covecanstva do sada napisano iz bilo koje oblasti vredelo je onoliko koliko su ga citaoci i javnost prihvatili. Ovaj covek je ocigledno dezurni komesar organizacije koja je protiv vase. Njegove kritike su duze nego i clanci koje kritikuje i citaocima ne koriste nista a verujem ni vama. Ako je toliko sposoban sto on nesto ne napise pa da i njegovo znanje i stavove vidimo. Trazio sam po internetu i negde nisam naisao na njevovo ime a kamoli tekst. Nisam ucestvovao ni u jednom ratu, nisam podrzavao ni jednu vladu od 1945 do sada, rodjen sam i odrastao u Sumadiji pa nisam ni znao sta je nacionalizam, ali tipovi koa Kandicka, Biserko, taj profesor Dimitrijevic, onaj nekulturni fasista novinar lista Danas Dereta i mnogi drugi me vredjaju svojim pisanjem i agitacijom , kao Srbina koji nikome nista nije ucunio. Podrzavam vas u vasoj odbrani srpske istine i vecine srpskog naroda, koji je vec 13 godina proganjan od "zapadne civilizacije", a ovi placenici iste pokusavaju da Srbe svojom agitacijom sateraju u misju rupu kako bi se neki mracni planovi "zapadne civilizacije" okoncali.

Jos nesto. Mislim da je taj izraz NVO pogresan, jer za 30 godina u Kanadi o tome nisam cuo, vec o "Special Interest Groups", sto ovim zapadnjackim propagatorskim antisrpskim organizacijama i odgovara.

Puno pozdrava i uspeha u radu,
Radomir Todorovic
Kanada

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM