Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Komentari

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Debata - Svet posle 11. sptembra

Đorđo Agamben

Rat protiv Evrope

 

Pitanje: Kako filozof poput vas reaguje na ovaj rat [rat u Iraku - prim. prev.]? Da li je Amerika sebi prisvojila pravo da bude iznad prava?

Đorđo Agamben: Mislim da se na ovaj rat ne može reagovati kao filozof, umetnik, Francuz, Italijan, radnik, ili građanin: možemo da reagujemo samo celim svojim bićem, svim vidovima naše egzistencije. Uostalom, očigledno je da ovim ratom Sjedinjene Države zloupotrebljavaju silu, čine nasilje nad pravom. Američka vlada je bez oklevanja ignorisala i pogazila ono što je ostalo od međunarodnog prava, a što već stavljeno na teška iskušenja u poslednjih nekoliko godina. Da bi se shvatilo šta se dogodilo, mislim da ne smemo zaboraviti da se ovo kršenje pravnih regula događa, čini mi se, prema paradigmi koja danas vodi čitavu politiku Sjedinjenih Država posle 11. septembra, to jest prema paradigmi vanrednog stanja. Ali ono što ekstremno uznemiruje jeste da je ta paradigma, to izuzetno i privremeno stanje, postepeno postala normalan model upravljanja.

P: Šta hoćete time da kažete?

Đ.A: Ići ću dotle da kažem da je namerno stvaranje stalnog vanrednog stanja postala jedna od suštinskih praksi savremenih država, računajući i demokratske države. Kada je reč o Sjedinjenim Državama čini mi se očiglednim da Bela Kuća pokušava svojoj zemlji, ali i čitavom svetu, da nametne stalno vanredno stanje koje nam se predstavlja kao odgovor na jednu vrstu svetskog građanskog rata između države i terorizma. Dovoljno je pomisliti na prelaz s Vajmarske republike na nacizam, ali i na aktuelnu situaciju izraelske države... Skorašnja istorija nas je poučila da nijedna demokratija ne može da se odupre vanrednom stanju koje se isuviše prolongira, odnosno ratnom stanju koje postaje stalno. Time hoću da kažem kako mi se čini da se čak i američka demokratija, pod uslovom da ona danas još postoji, izlaže opasnosti, pod pritiskom tog stalnog vanrednog stanja koje je stalno ratno stanje, da se preobrazi u jedan otvoreno antidemokratski režim.

P: Vi govorite o jednom obrnutom terorizmu. Da li je to opravdano?

Đ.A: Kada vanredno stanje postane stalno, to jest postane normalna paradigma politike, tada država i terorizam završavaju tako što obrazuju jedinstveni sistem, čije se dve strane ne mogu više identifikovati. To je unitarni sistem sa dva lica, od kojih jedno služi da bez prestanka opravdava akcije onog drugog i to u takvom stepenu da se više ne može razlučiti koje od njih igra koju ulogu.

P: Da li mislite da će podele koje je, u Evropi, izazvao ovaj rat, biti duboke i teške?

Đ.A: Ono što mi se čini jasnim jeste da se pre svega radi o ratu protiv Evrope. Od trenutka kada je Evropa postala ekonomska sila koja preti premoći Sjedinjenih Država, Amerika je htela da dokaže kako Evropa ne postoji politički. Poslednjih meseci američka diplomatija je otvoreno i sistematski radila na uništenju evropskog političkog jedinstva. Na žalost, u tome je i uspela.

P: Da li bi Amerikanci mogli da iskoriste ovu priliku kako bi podelili Evropu?

Đ.A: Ubeđen sam da je to jedan od skrivenih i nepriznatih razloga ovoga rata, razlog daleko od toga da bude od drugorazrednog značaja.

P: Šta je inspirisalo poslednje Berluskonijeve izjave u Brislu o Francuskoj i Širaku [Berluskoni je oštro kritikovao Francusko protivljenje ratu u Iraku. - Prim. prev.]?

Đ.A: Koji god da su razlozi za njihov izbor - istinsko uverenje, ili oportunizam - Francuska i Nemačka su jedine evropske zemlje koje daju pravu političku viziju Evrope. Berluskoni i drugi političari s kontinenta su, tome nasuprot, dokazali su bili samo izvršioci američkih interesa. S gledišta spoljne politike Italija je, "tehnički", od 1945. američki protektorat. Očigledno je da zemlja po čijoj su čitavoj teritoriji posejane američke vojne baze ne može biti nezavisna.

P: Puno se govori o "ratu slika". Koja istina, po vama, stiže do televizijskih gledalaca?

Đ.A: Prvi rat u Zalivu nas je navikao na tu manipulaciju u kojoj se mešaju događaj i novost, a informacija teži tome da dođe na mesto činjenice. Ovoga puta, međutim, primećujemo nešto novo: izvanrednu reakciju masa protiv rata, u svim evropskim zemljama. Krajnjoj zbrci informacija suprotstavila se krajnja lucidnost "gledalaca". To je istinska pozitivna tačka koju danas primećujem.

P: Koju ulogu danas još mogu da imaju Sjedinjene Države u okrilju Ujedinjenih Nacija?

Đ.A: Kako su Sjedinjene Države pokazale da Evropa nije politička sila, isto su tako pokazale da OUN nije politička realnost, već, najviše, humanitarna. Moguće da će Amerika, kada se rat okonča, odlučiti da OUN poveri zadatak da rukovodi humanitarnom pomoći. U toj situaciji potpunog nasilja nad pravom taj bi zadatak, po mom mišljenju, bio ponižavajući.

P: Na šta pomislite kada vidite prizor Bagdada pod bombama?

Đ.A: Jedini trenutak u kojem je u Evropi postojalo pravo kulturno jedinstvo, bio je između XII i XIII veka. Deo tog jedinstva činile su islamska i jevrejska kultura. Verovatno je, takođe, da ne bismo imali modernu filozofiju bez Arapa koji su nam preneli grčku filozofiju i bez jevrejskih prevodilaca koji su nam na latinski preveli dela Avicene, Averosea itd. Od toga doba u Evropi nije bilo kulturnog jedinstva. Bez sumnje, istinskog kulturnog jedinstva može biti samo pod uslovom da i ove druge dve realnosti budu uključene.

 

Đorđo Agamben (Giorgio Agamben), rođen u Rimu 1942, učenik Martina Hajdegera i Mišela Fukoa, jedan je od najznačajnijih teoretičara moderne moći. Profesor je estetike na univerzitetu u Veroni.

 

Prevedeno iz: Le Figaro, 7. april 2003. Razgovor vodila Tiziana Mian

                                       Sa francuskog preveo Ivan Milenković

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM