Miodrag Rackovic

                                    PRIČA O DRŽAVI U OBLACIMA

                        ILI KAKO  SE RASPADA DRŽAVNO TELO?

            Milošević je svrgnut, ali je ideologija ostala. Nikakvo čudo! Jer svi govore o ratnim, i stvarnim zločinima, koji su počinjeni, inspirisani ili čak diktirani Miloševićevom politikom razaranja državnog tkiva bivše Jugoslavije, a niko se nije bavio još većim njegovim zločinom: njegovim razaranjem semantičkog polja, zahvaljujući kojem je svaka prozvoljnost bila moguća, i uverljiva.

            Ta zbrka nastavljena je i danas, u shvatanju nacionalnih interesa, političkih prioriteta, države, kao nacionalnog organizma koji deluje, bez obzira na Miloševića, kao jedinstveni sistem. I trajaće, ko zna koliko dugo, što nesumnjivo dovodi u pitanje i demokratske aspiracije Srbije i njeno razumevanje sveta kome treba da se približi i u koji mora da se integriše. Ma koliko se busali u grudi da smo s prevratom od 5. oktobra stavili tačku na miloševićevsku despotiju i na agresivni nacionalizam, shvatanje da je država – prostor jedne nacije, njeno vlasništvo – vrhunski izraz zajedništva, sve to što podrazumevamo pod otvaranjem prema svetu, ozbiljno je dovedeno u pitanje.

   Od tog shvatanja države kao poseda koji je obeležen nacionalnom bojom, od organizacije društvenog života prema modelu patrijahalne zajednice, do mržnje i rata sa susedima gotovo da nema ni korak. Raspadom Jugoslavije došlo je do divljanja organicističkog shvatanja države koje je, paradoksalno, u mnogo čemu doprinelo krivljenju zbilje, apsolutnoj zbrci pojmova. Deset i više godina je prošlo, a to nam zagorčava život, jer problemi razgradnje državnog tkiva, čak i da je reč o zajednici Srbije i Crne Gore uveliko nadmašuju sve naše racionalne pretpostavke. Entropija koja je počela pojavom Miloševića na političkoj i javnoj sceni, nije prestala s njegovim padom. Oslobodili smo se Miloševića, ali ne i pometnje u značenjima, koju je on uneo.

            Jer, jedna je stvar raspadanje državnog tela/organizma, koje prati zadah truljenja, a sasvim druga stvar – rastakanje tako složene strukture kao što je organizovana i na institucijama postavljana federacija, nekada bratska zajednica jugoslovenskih naroda. Takva struktura ne može da se raščetvori prostom deobom, uvek ostaje ogromna ispražnjenost i suvišak značenja, koji deluju uznemirujuće.

            Meni je još u svesti grafički prikaz raspada Jugoslavije koji je objavljen, čini mi se u Vremenu, pre više od desetak godina, da bi čitaocima valjda bilo jasnije po kojim će se to šavovima cepati njihova zemlja. I koje su teritorije, a i granična pitanja, sporni toliko da bi mogli da dovedu čak i do rata?

            U osnovi tog grafičkog prikaza stajala je sasvim prepoznatljiva kontura nekadašnje Jugoslavije, kao da je izradjena makazama od crnog papira. Poput onih portreta koji vam rade, za bagatelne novce, vešti slikari na letovanju. A iznad nje, sasvim prepoznatljive karte republika i pokrajina, kao da su postale oblaci.

            Takvi grafički prikazi, kao simplifikacije, veoma su česti. Oni objašnjavaju razliku izmedju realnosti kakva jeste i kakva bi trebalo da bude. Najčešće imaju katastrofičnu poruku, stvarnost koja dolazi karikaturalna je, groteskna, najbolje je da ostane kako jeste. Svakako, skloni smo da ono što će nam se desiti u budućnosti primamo kao kvarenje naravi, ustaljenog reda, promene u moralnosti i svakodnevnom životu i ponašanju.

            Uostalom, zar ispod te razlomljene slike ne stoji crni fon, ponor, koji je monohroman, dakle celovit? Osim toga, ovim se prikazom htelo reći da nekada neprimetne, republičke granice, sada postaju državne linije razgraničenja, bez obzira šta to značilo i koje posledice imalo po delovanje nekada jedinstvenog državnog organizma. Jugoslovenski narodi, dakle, trebalo je da se ponašaju poput dobrih domaćina, da sačuvaju što više svog poseda i da, čak i po cenu prolivanja krvi, moraju da otmu, zaokruže, da spasu od raspadajuće države ono što je njihovo, ili bar misle da im po božanskom, istorijskom i ljudskom pravu pripada.

            Već sama činjenica da se u osnovi videla praznina a iznad nje državni kumulusi/oblasi koji su nestajali u isparenjima spaljenih gradova, industrijskih potrojenja i uništenih života na milione ljudi, govori o katastrofalnoj promeni u načinu i obliku mišljenja. Sada države nastale iz jugoslovenske federacije u novim granicama morale su da vode računa o onome što je bilo nebitno, a da svoje susede posmatraju kao neprijatelje, da manjine, ostatke bivših bratskih naroda, tretiraju kao strano telo od kojeg se moraju da oslobode.

            Ako su republike i do tada imale značajan oblik samostalnosti, zagarantovan Ustavnim amandmanima iz 1974. godine, ako su imale svoje organe i institucije, svoje zaokružene privredne sisteme, ipak su delovale i živele u okviru jedinstvenog privrednog i društvenog organizma. Sada su, medjutim, postajući oblik iznad praznine morale da insistiraju na tim medjama, a da im je bilo nemoguće da organizuju pod-sisteme, dakle državnu organizaciju koja će, osim samostalnosti, morati da promeni i način konstituisanja, podele vlasti, i mišljenja države, od federativnog uredjenja ka nacionalnoj državi.

            Najzad, ta negacija svakog organicističkog principa, koja je i nesvesno prestavljena tim grafičkim prikazom, shvaćena je kao život u mogućnosti, kao nešto što ne može da nam se desi, da umesto jedne federacije koja je, uzmimo, dobro funkcionisala, dobijemo - prazninu. Koju smo morali kasnije, razume se, ne mi, nego srpska totalitarna vlast, ali i nacionalističke vlasti u drugim državama, da ispunjavamo prividima i opsenama.

            Odavno smo, na primer, mogli čuti, a i pročitati, da država mora da funkcioniše kao jedan uskladjeni organizam, čije su reakcije i pokreti uslovljeni spoljašnjim podsticajima i okruženjem. O državi čija je glava u Beogradu a udovi i njenim federalnim jedinicama.

            U raspravama, medjutim, koje su trajale desetlećima, o finansiranju federacije, čiji se centar nalazio u Beogradu, govorilo se da je ta glava neka vrsta parazitskog organizma, koja i nije glava, koja misli o dobrobiti svojih udova, već perfidni način izvlačenja finansijskih sredstava iz članica federacije i njihovog trošenja na uredjenje Beograda, kao glave, i organa federacije, na stvaranje moćne federalne armije i policije.

             Opet, federalisti i čuvari bratstva i jedinstva su govorili da je prirodno što se izvestan deo republičkih nacionalnih dohodaka (sveža krv) odliva i hrani mozak, savezne institucije. Prirodno i zato što se mora ponešto odvojiti iz republičkih prihoda da bi, na korist svih članica, funkcionirala Jugoslavija, kao jedinstveni organizam, u čemu su sadržani interesi svih članica te federacije. Ponekad, čule su se i tvrdnje, da je glava u Beogradu, a stomak u nerazvijenim republikama i pokrajini.

            O drugim organima, kao što je srce, slezina i jetra, krvni sudovi (magistralni putevi - arterije, ili žile kucavice) - da i ne govorimo. Time je i najglupavijem gradjaninu bilo jasno kako funkcioniše federacija, pa su se zastoji u njenom radu mogli tumačiti kao nedostatak koordinacije izmedju delova i celine, u radu pojedinih organa, zastojem u protoku kapitala, dakle, krvi. Nevolja je u tome što su ti zastoji bili veći, a starost i trošnost organizma sve očiglednija.

            Ovakav način mišljenja bio je drag svim totalitarnim vodjama, koji su bili najčešće ljudi bez obrazovanja i mašte, koji su se obraćali prostom svetu, njima sličnima. Pa im je najlakše bilo da se, u objašnjenju vlastite neograničene i tiranske vlasti posluže primerima iz biologije, prirode, dakle iz sveta na čije zakone ne možemo da utičemo. Prosto, to je neminovnost, sve što nam se dešava ili je rezultat istorijskog ili organskog procesa. Kada se seče šuma, onda moraju treske da otpadaju. Oni su bili paraziti na zdravom telu revolucije kojih smo se morali osloboditi po cenu velikih žrtava.

            Organicistički pristup u tumačenju države i funkcionisanja njenih delova, ma koliko bio delotvoran dok je taj državni mehanizam skladno radio, pokazao se pogubnim, u trenutku njenog raspada. Odjednom, delovi su počeli da otkazuju poslušnost, što je dovelo do paralize složenog sistem odnosa, protoka ljudi, kapitala i roba, i medjuzavisnosti. Tome se moralo stati na put, pa su ti delovi odsečeni, svakako uz znatno prolivanje krvi, da ne bi dalje trovali državno telo.

            Da se našalim, otpočela je neka vrsta partenogeneze, u kojoj su odvojeni delovi države, odsečeni udovi odjednom počeli samostalno da žive i da dobijaju svojstva državnog organizma. Proces raspadanja je istovremeno, tako, postajao i proces stvaranja, razmnožavanja, novih država. Delovi tela su se, nema sumnje, pobunili protiv glave, koja je bila nosilac individualnosti, izvršne vlasti.

            Namerno insistiram da ovim primitivno organicističkim rasmatranjima da bih predstavio koliki je golemi talas zbrke i pometenje nastao u glavama, nekada jugoslovenskih gradjana. Za sve je to bila partenogeneza, osim za srpsku vlast i Slobodana Miloševića. Oni su prkosno, i s prezirom, govorili o odvojenim republikama, ali su ime bivše države zadržali sve do nedavno. Jer glava, ta glava koja se nalazila u Beogradu, kao nosilac svesti o bivšoj državnosti, ona je još postojala, pa prema tome i federalna država koja je, samo zahvaljujući desnim, reakcionarnim, nacionalističkim vrhuškama, ostala bez svog tela.

            Ako, opet, preokrenemo tu logiku, ispada da su odvojeni delovi, sada novostvorene države, bile u pravu, zahtevajući i izborivši se za svoju samostalnost, kada su tvrdile da im je bilo dosta eksploatacije i odluka koje su dolazile iz glave, iz centra. Hoćeš-nećeš, ispada da je Srbija, osobito kada je Milošević uzeo svu vlast u svoje ruke, ipak pritiskala, predstavljala pretnju, imala iscrpljujuće zahteve koje je htela da nametne svojim udovima.

            Opet, da se vratim grafičkoj predstavi, s početka ovog razmatranja. Da se nismo slepo držali tog organicističkog principa, svima bi bilo jasno da je napravljen totalni poremećaj značenja, ili razaranja semantičkog polja, da zapravo postoji ono što je iznad, oni nestalni oblaci nad prazninom. Teško da bi bilo ko mogao da shvati negadašnju mapu Jugoslavije drukčije nego kao zgužvanu i pocepanu hartiju, iz nekog zemljopisnog atlasa.

            Tačnije, važan je tu bio ugao gledanja: ako su oblaci nad prazninom, ili nad svojom senkom, ono što je važno, a ne sama praznina, onda bi posve razumljivo, svima bilo očigledno da izdvajanjem samo jedne republike iz sastava federacije, menja i izgled senke, prepoznatljivog profila države. Da ona više, sva je prilika, i ne postoji.

            To što je, kao savezna država dopustila da se izdvoji Slovenija, nije bila amputacija bolesnog tkiva, već destrukcija federacije. Ona je prestala da postoji onoga dana kada su trupe JNA bile postavljene na slovenačkim granicama, kao da je to nekakav čep koji će da spreči da Slovenija ne iscuri iz Jugoslavije. Istovremeno, prestala je da postoji i jugoslovenska armija, koja se pretvorila u neprijateljsku, nenarodnu, agresorsku vojsku.

            Da se tako pokušalo razmišljati, proces rastakanja svakako da ne bi bio zaustavljen, ali bi se obavio, uzmimo, dogovorom. Pravnim i teritorijalnim natezanjima učinilo bi se da do rata ne dodje, da se budući odnosi izmedju delova tako definišu da mogu funkcionisati, iako je država Jugoslavija prestala da postoji. Da se zapravo napusti organicistički princip, čime bi se ostavila mogućnost ostalim republikama, budućim državama, da imaju pravo da se organizuju po svojoj volji, da mogu da budu deo saveza država, meke federacije ili asimetrične federacije, kako se nekada govorilo.

            Kada kažem da je organicistički način mišljenja imao pogubne posledice, govorim sa stanovišta modela mišljenja koje je sklono grotesci ili uvidjanju paradoksa. Tako, na primer, što je Miloševićev režim više insistirao na postojanju, iako iskasapljenog jugoslovenskog tela, ono se sve više smanjivalo, iako je režim u Srbiji po svaku cenu, makar i po cenu beskrajnih patnji, razaranja i prolivanja krvi, hteo to da zaustavi.

            Potpuno je jasno zašto se toliko Miloševićev režim držao organicističkog pristupa. Očigledno, u dogovorenom ratu, ali to je posebna tema rasprave, izmedju Srbije i Hrvatske, a kasnije i u agresiji obe ove države na Bosnu, bilo je važno da se zadrži privid nekog, na zakonima zasnovanog nasilja, istorijske neumitnosti, pa čak i ispravljanja vekovnih nepravdi.

            Ako postoji još Jugoslavija - bila je potekstna teza Miloševićevog režima - ako ima ustav i čitavu zakonodavnu strukturu, okrenutu i prema unutra i prema inostranstvu, onda novostvorene države nisu nastale usled raspada Jugoslavije, već usled separatističkih težnji reakcionarnih vlasti u njima, koje je Jugoslavija nastojala da spreči. Time je ona stavila sve druge republike izvan zakona i sistema, a demokratski izabrane vlasti u tim državama, kao para-državne, terorističke, desno orijentisane, separatističke grupice neprijatelja koje treba uništiti.

            Drugim rečima, Jugoslavija nije izvršila agresiju na druge države, već je pokušavala, istina uzaludno i krvavo, da sačuva svoju celovitost. I drugo, kada je postalo jasno da su od otcepljenih republika stvorene države koje su medjunarodno priznate, opet je Jugoslavija, tačnije Srbija nastavila ratovanje, da bi zaštitila srpsku manjinu u otcepljenim delovima. Svoju jetru, i slezinu, svoju dušu! Sledstveno tome, ako nema agresije, to jest, ako se priznaje potreba organizma da čuva ili odseca svoje organe i udove, ko ima prava da se u to meša, a osobito da to, spašavanje glave, centra identiteta, smatra ratnim zločinom ili agresijom.

            Očigledno, promenila su se i druga značenja, kao na primer odnos izmedju manjine i većine, pa ono što je nekada bila većina, ili narod, sada je postalo zanemarljiva manjina, u nacionalno organizovanim državama. Proces koji je otpočeo rastakanjem države nije mogao da se zaustavi. Gotovo da bi se moglo govoriti o strasti razdvajanja, o pomami dekonstrukcije tako da su u okviru pojedinih država stvoreni novi, fantomski državni organizmi, čije derivatne oblike prepoznajemo u Bosni, danas. U njoj, kao što se vidi, još uvek radi nacionalistička potreba za partenogenezom, koja je potajno podsticana od država-suseda, a koju mora da sputava medjunarodna zajednica.

            Uostalom, još ne znamo šta će da bude, ili je i to sasvim izvesno, sa Kosovom, niti sa Vojvodinom, a sudbina druge federativne jedinice, Crne Gore već je odredjena Ustavnom poveljom. Ono što je najvažnije, čak i da ostane u federaciji sa Srbijom, posle trogodišnjeg zajedničkog života, čak i da veze te dve države budu nezamislivo tesne, ime Jugoslavija je konačno prestalo da postoji.

            Toliko krvi, potpuno suludih nacionalističkih ideja, toliko pene na usnama i mržnje u srcu prosuto je, toliko praznih reči, nepotrebnog govora, umišljenih studija, novih medjudržavnih ugovora, novih granica i razgraničenja je napravljeno, da bismo ne bili na početku, već usadjeni u nove praznine. U nove grafičke projekcije koje su, samo u oblacima stvarni, a za osnovu ima kosmičku crnu jamu potpunog poremećaja svih vrednosti.

...............

            Nije pravi problem u tome kako da se osvestimo i da shvatimo šta je učinjeno u naše ime, kako se krivica prosula na naše glave, već da se naučimo da s tim i živimo, da nam prošlost neće dati odgovore za izazove budućnosti. Čak i promenjeni ideološki koncepti kao da su prilagodjeni sistemu destrukcije, a ne izgradnji novih umesto pokidanih veza. Tu mapu, celovite praznine i oblaka republika koje nestaju nisam sačuvao, ali me još muči taj tlocrt što se podigao u vazduh, na kojem su i reke, i planine i more nalik na iskidane vene. Praznina ispod oblaka je mesto opasnog zračenja zbilje, od kojeg još nismo uspeli da se izlečimo.

            Tek sada, posle više od deset godina mržnje, ludosti, zabluda, manijakalnih tumačenja, rata, pustošenja, pakosti i zluradosti, vratili smo se na početak. Pitanja Balkana, kao šire regije, moramo da ostavimo po strani, da saberemo pokidane delove ne jedne države, već novostvorene zbilje.  Da je ispod slikovitih, reljefnih oblaka, koji su nestali pod jakim radijacijama rata i potmule mržnje, ono što je ispod, taj profil od crnog kartona, konačno postao praznina.

 (tekst primljen 30.01.03)

hronika vesti (arhiva)