Verzija bez fusnota (ako ne vidite dobro ovu stranicu)

Miloš Knežević

LEGALISTI PROTIV PRAGMATISTA

Moralna akustika u ponorima dnevne politike[1]

Kada kažem demokratija - mislim država!

Vojislav Koštunica

Kome je do morala neka ide u crkvu!

Zoran Đinđić

Legalisti

Legalizam je raznolik, zastupljen je u čitavom političkom spektru. Legalisti se razlikuju, ima ih takođe svuda, gde god se politički misli i radi, u svim strankama, na svim područjima države. Ipak, legalizam i legalisti se, danas, kako je rečeno, najčešće identifikuju sa DSS-om i njenim liderom Vojislavom Koštunicom, koji je istovremno jedan od dva najistaknutija lidera DOS-a i predsednik SRJ. U ravni političke psihologije Koštuničin lik i retorika, postali su sinonim upornog zalaganja za legalizam.[2] Legalistička struja, dakle, prepoznaje se, najpre među Koštuničinim partijskim kolegama, sledbenicima, simpatizerima i glasačima.[3] Isticanje legalista kao zastupnika legalizma, kao i uvek, čini se na dva načina: a) pozitivan, kroz političku afirmaciju ideologije legalizma i b) negativan, kroz političku kritiku i demistifikaciju legalističkog nastojanja. U oba slučaja, u skladu sa psihološko-političkom predispozicijom shvatanja politike, u centru pažnje je ličnost Vojsilava Koštunice. Legalizam legaliste Koštunice doživljava se trojako: a) upravo po legalizmu se Koštunica razlikuje od nelegalnosti sklonog Miloševića; b) Koštuničin legalizam obezbeđuje, makar i minimalni, kontinutet sa pozitivnom nacionalnom i državnom idejom;  c) Koštuničinim usporavajućim i osporavajućim legalizmom se uspostavlja protivteža širenju i preuzimaju vlasti Zorana Đinđića. U Koštuničinom liku, čini se nije mogao bolje da se iskaže poriv umnogostručavanja i deobe vlasti posle miloševićeve autoritarne jednine. Koštuničina flegmatičnost u kratofiličnim omamama izaziva simpatije spram Điniđićeve nervoze u upražnjavanju vlasti. Otuda legalistička ponavljanja legaliste Koštunice, iako na momente čak i dosadna, ipak imaju terapeutsko dejstvo među onima koje je smorila Miloševićeva opsesivna omnipotencija.

Šta bi, između ostalog, mogao još da znači legalizam u Srbiji i Jugoslaviji danas? Moć legalizma temelji se na istovremenoj težnji očuvanja tradicije i uspostavljanja moderne situacije obaveznog uvažavanja i primene normi. "Predsednik Koštunica samo traži legalizam. On od svih zahteva poštovanje postojećih zakona i sprovođenje procedure, to je za njega Sveto pismo", kaže jedan od Koštuničinih bliskih saradnika.[4] Središni pojam legalističkog stila politike je legalizam. Legalisti, ne bez patosa, za sebe misle da su istinski reformatori. Mnogima legalisti liče na advokatski klub vičan dugim i zamornim parlamentarnim debatama. Legalizam se trudi da očuva stare običaje, tradicionalne vrednosti i kontinuitet nacionalnog i državnog razvoja u njegovim normativnim, institucionalnim i proceduralnim vidovima. U stvari, legalizam teži da spasi i očuva institucije države, insistirajući na vrednim normama i korisnim procedurama, zasnovanim na razumevanju državnog razloga i nacionalnih ciljeva. Sloboda se za legaliste može ostvariti samo u dobro organizovanoj, bogatoj, jakoj i pravednoj državi. Legalisti podrazumevaju da je očuvanje države ujedno i nacionalni i građanski interes. Legalisti se oslanjaju na tradicionalne državne ustanove, kakva je recimo vojska. "Vojska je po svojoj prirodi integrativni faktor i potpuno je logično da uživa tako veliki ugled u narodu. Zato je i prirodno što je naš narod jasno umeo da u Vojsci i nekolikim drugim institucijama prepozna temelj očuvanja države", podvukao je Koštunica.[5] Stoga je drugo lice legalizma kontinualnost, institucionalizam i proceduralizam. Volja legalizma nastoji da se prikaže kao nepromenjena državna volja promenjenog poretka. Za legaliste država je u naciji - nacija je u državi! Legalisti smatraju da je moguća i potrebna nacionalna demokratija u kojoj su usaglašeni principi etnosa, nacije, vere i građanstva. Za moderniste, pragmatičare takvi nazori su isuviše tradicionalni, čak anahroni. U takvom nazorima vojvođanski političar Boško Kovačević ne vidi ništa dobro: "Priče o nacionalnoj demokratiji, o neutralnosti države i dobrim zakonima, o ekonomiji kojom se mogu transcendirati nacionalne kontroverze u Srbiji, samo su odlaganje našeg suočavanja sa nacionalnom patologijom, od koje boluje nemali broj stanovnika Srbije."[6]

Osim domaće krtike legalisti su izloženi i nerazumevanju sa strane. Uočeno je da se legalisti nešto usporenije i smotrenije uklapaju u neprestalne zahteve i ultimatume međunarodne zajednice. Ali, ni legalisti ne ostaju dužni, kritikama iz sveta. Odatle Vojislav Koštunica primećuje: "Na međunarodnoj zajednici je da dokaže da se odrekla jeftinog trijumfalizma iz vremena bombardovanja, uprošćene slike o Balkanu i netačne slike o Srbima."[7] Otuda ima mišljenja da i Koštunica zajedno sa legalistima, poput Miloševića, nastavlja izolacionističku i autističnu spoljnu politiku. Tako, na primer, Milan Protić kaže: "Kako drugčije tumačiti Koštuničine reči da neki hoće da zamene komunizam amerikanizmom. (...) Ključno je pitanje šta je nacionalni interes ove zemlje. Dobrobit našeg naroda može da se postigne samo u saglasju sa velikom silom a ne ako smo sa njom u sukobu. Mislim da je to sasvim jasno i logično. Ali, ima onih, s predsednikom Koštunicom na čelu, koji to ili ne mogu ili neće da razumeju i koji bi i dalje da se natežu sa velikim silama na štetu našeg naroda."[8]

Legalisti su uvereni da je demokratija nedostižna ukoliko se i dalje praktikuje bahata revolucionarna volja koja ne uvažava pravna, institucionalna i proceduralna ograničenja. Legalisti su dosledni kritičari dekretizma - stila vladanja putem uredaba izvršne vlasti mimo volje i znanja skupštine. Sam Koštunica o tome veli: "Dve stvari su za mene važnije od svega - uspostavljanje pravne države i očuvanje savezne države. I u jednom i u drugom slučaju kao da su pojedine ličnosti u DOS-u radile da te meni toliko vredne stvari, dovedu u pitanje - pravnu državu i poštovanje prava. Odjednom se sve izvrnulo u svoju suprotnost. Pronalaženi su razlozi da se u nekim stvarima ponaša kao što se i Milošević ponašao. Nije neuobičajno da vlada donosi uredbe, ali ih mora donositi samo u jednom jedinom slučaju - da bi bio sproveden zakon a ne da bi zakon bio izigran. Toga je bilo mnogo."[9] Otuda, izgleda kao da inertni, katkad i bezvoljni legalizam sitničavo pravnički sputava živahne reformske zamahe. Čini se kao da komotni i čangrizavi legalisti, postrance od događaja, bolje znaju šta neće nego šta hoće. Nenad Čanak taj utisak ovako formuliše: "Sada imamo situaciju da Koštunica i njegov tim direktno ne rade ništa i direktno nizašta ne odgovaraju, pa je Đinđić, lativši se mesta premijera Srbije, postao centralna ličnost za sve što ne valja. Onda je za bilo koje dobro mutni legalista Koštunica zaslužan, za bilo šta što ne valja odgovoran je Đinđić."[10] Po Čankovom mišljenju, pasivni položaj političkih voajera omogućuje legalistima, u najmanju ruku, nezasluženi politički kapital. Čanak ističe da su, pored Koštunice, i "Mićunović i Stambolić bili takođe u planu za predsedničke kandidate".[11] Doduše, Nenad Čanak je donekle svestan Koštuničinih vrednosti i zasluga: "Vojislav Koštunica u ovom trenutuku jeste izuzetno cenjen ali, ali ne smemo zaboraviti da je on to postao time što smo ga mi kandidovali kao DOS i stali iza njega svojim ugledom i uticajem i u njega projektovali antimiloševićevsko, a ne prokoštuničino raspoloženje. U njega se projektovala želja da se prekine sa starim načinom, a ne da se prihvai program DSS koja je oduvek bila jedna strančica salonskih fašista."[12]

Mnogi legaliste doživljavaju kao spasioce nacije, države i socijalnog mira. To se posebno odnosi na složenu ličnost Vojislava Koštunice. U Koštunicu su položene velike nade. Jedni u Koštunici vide čoveka koji će Srbiju na podnošljivo moralan način izbaviti od Miloševićevih greha i pripisivanja kolektivne krivice; drugi u njemu vide mimikrični produžetak nacionalne politike na minimalnom nivou, dok; treći Koštunicu otvoreno ne podnose i "raskrinkavaju" ga različitom tipovima argumentacije, pomoću onoga za šta veruju da su neoborivi dokazi. Ovo poslednje se svodi na tezu da je Koštunica, u suštini, isti ili gori od Miloševića. Jedni se nadaju i očekuju da Koštunica bude potpuno različit, da niučemu ne podseća na Miloševića, dok bi drugi, verovatno, želeli da Koštunica što više liči na Miloševića, ali su razočarani što ne liči. Mišljenja se u skladu sa političkim iskustvom, stavovima i očekivanjima, dabome, veoma razlikuju.

Tako je književnik i politički aktivista Matija Bećković, sa karakterističnim agitatorskim nadahnućem, preporučivao Koštunicu rečima: "On je oličenje nove, mlade, obrazovane, moderne, lepe, nekompromitovane Srbije. Njegovo ime bi moglo biti pravi odgovor na pitanje: "Ko je vaš kandidat?" Koštunica je ispod Rudnika, odakle, odavno nije bilo čoveka koga čeka srpski narod. A kad god je taj narod postojao, tu su se rađale njegove vođe. On je čovek budućnosti, formula u koju može mnogo da stane, a da opet ostane svoj. Ne znam šta o tome milsi on sam, ali da je on taj, čini mi se da znam bolje od njega."[13] Bivši predsednk SRJ, književnik Dobrica ]osić sličnim rečima podseća da je: "podržavajući DOS i Koštunicu izrazio uverenje da će Srbijom upravljati novi ljudi koji će voditi novu nacionalnu i državnu politiku. A da ti novi ljudi treba da budu sposobni, mladi, pošteni i vredni. Takođe i da DOS i predsednik Vojislav Koštunica takve ljude ne treba da vide samo u svojim strankama nego i u čitavom sprskom društvu. To je za mene bitan uslov da se Demokratska revolucija preobrazi u opšti preporod Srbije."[14] Na istorodnom epskom temelju politike ne izostaje ni političar-književnik Vuk Drašković: "Najiskrenije, verovao sam da samo dva Vojislava, Mihaijlović i Koštunica, sigurno teraju Miloševića u drugi izborni krug, a to znači u poraz."[15]

Suprotno trojici književnika/političara Nenad Čanak konstatuje: "I posle propasti velikosrpskog ekspanzionizma Slobodana MIloševića, došli smo u situaciju da Vojislav Koštunica praktično igra nastavak iste uloge."[16] I odmah potom: "Suštinska promena je u tome što se Srbija prvi put suočila s jasnom činjenicom da nije bio problem u Miloševiću, nego u ideologiji. I da oni koji će nastaviti da je promovišu - a Vojislav Koštunica je njen simbol - vode Srbiju u novi krug pakla."[17] Ali, negativno poistovećivanje Koštunice sa Miloševićem, za Čanka nije dovoljno ubedljivo zato, nešto kasnije, drugim povodom i na drugom mestu, on daje detaljnije objašnjenje: "Govorim o memorandumskom klanu čiji su eksponenti pojedine stranke i lideri. Ovde nije u pitanju stranačka stvar, već duboko ideološka platforma koja samo menja svoje favorite koji igraju na otvorenoj sceni. Režija uvek ide iz istog mentalnog kruga načertanijsko-memorandumskog koji se do danas bavi istim idejama. Kada je propala ideja Velike Srbije u teritorijalnom smislu dobili smo hegemonističku unutar-srpsku priču potiranja razlika."[18] Da je u oštroj kritici "srpskog nacionalizma" od ranije dosledan Čanak potvrđuje sledećim rečima: "..stvoriti državu sa srpskom većinom u ideološkom smislu, gde se pripadnost srpskom etnosu vezuje za jednu ideološku platformu. I radikali, i SPS, i JUL, i SSJ, i bilo koja od tih "patriotskih" snaga se bori za istu stvar. Oni među sobom nemaju nikakve političke razlike, čak ni monarhiste ne trpe, nego je u pitanju pravolinijska ideja boljševičko-nacionalističkog socijalizma, dakle nacionalsocijalizma. U to spada i DSS i njeni sateliti koji sada pokušavaju da stvore "patriotski blok" gde ih Koštunica i ljudi oko njega čuvaju od izvođenja na sud i pred lice pravde u smislu odgovaranja za ono što se desilo."[19] Ili sledeće: "Dokle će nas dovesti to ne davanje da se zemlja rasparča? Setite se dokle smo stigli sa nastojanjem da sačuvamo celinu. Vojvodina neće više da propada da bi se poistovetila sa jedinstvenom Srbijom. Ima života i van Beograda. Kada se oni iz Beograda toga sete možda se i dogovorimo."[20] Čankova obuzetost likom i delom Vojsiava Koštunice zaslužuje još nekoliko navoda. Čanak, naravno ne prihvata nacionalizam, štaviše, pokazano je da ga se gnuša, tako da za njega nema dilema, da ne može biti "umerenog nacionalizma: "To je kao krokodil vegetarijanac. Ne može on da bude umeren: ili postoji ili ne postoji. "Nasmešeni nacionalista", to znači da pokazuje zube celom svetu, a to je upravo nastavak onoga što smo imali do sad."[21] Na isto mestu u razgovoru Čanak ponavlja svoju frapantnu mantru: "Kombinacijom socijalne napetosti i "umerenog nacionalizma" dobiće se vrlo neumeren, ekstreman, pravi izvorni, socijalno zasnovan fašizam.”[22] Koštuničinu navodnu fašistoidnost, slično Čanku, ali na drugi način, zapazio je i Bogdan Bogdanović: "Naš šef države vrlo pažljivo sakuplja sve najgore što je ostalo od Vukovih četnika i ostalih barapskih desnih partija i mislim da on njima ide uz dlaku i od njih pravi svoje biračko telo. A to je uvod u fašizam."[23] Popularni vojvođanski lider i arhitekta neuspeli političar, dakle, u Koštuničinom nastupu prepoznaju pomaljanje fašističkog svetonazora. Oni Koštunicu doživljavaju po obrascima nekadašnje levičarske kritike pravoslavnog klero-nacionalizma, nikolajevstva i ljotićevstva kao političku sablast, srpskog nacional-socijalistu i fašistu? Nasuprot Čankovih "jakih reči" upićenih Koštunici, drugi vojvođanski politčar Mile Isakov ima daleko više poverenja u aktuelnog predsednika SRJ: "Mi sa Koštunicom imamo razlika po pitanju Vojvodine - on je vidi kao jednu od regija, ali ne smeta, pošto je legalista, držaće se Ustava i zakona. Na nama je da se za svoju autonomiju izborimo i uspećemo kada se budu vrednovali argumenti. Sigurni smo da će to Koštunica poštovati."[24]

Istovremeno, radikal Aleksandar Vučić, Koštuničin politički negativitet prepoznaje na savim drugom, kriptopolitičkom planu: "Smatram da je Koštunica daleko najodgovorniji za sve što se dešava i da je on ključ cele megaprevare. Niko živi Đinđića ne voli i svi to znamo. Međutim, neki ljudi se i dalje zavaravaju Koštunicom, misleći da je on nešto spasavao i da će on nešto da spasava. On je, u stvari, sve ove doveo na vlast i sada se čudi što oni vladaju. On ih i drži na vlasti."[25] Vučić, dakle, Koštunicu kao "najobaveštenijeg čoveka u zemlji" (kako je jednom primetio lider SRS Šešelj) ne doživljava kao moralizatorskog marginalca, nego kao presudni agens "megaprevare".

Sa druge strane političke ulice, sa vrha DOS-a, već citirani demohrišćanin Protić, poput Čanka takođe opsednut Koštunicom, izvodi niz slobodnih poređenja: "Koštunica je, kao i Tuđman nekada, formalno stilizovan kao pobednik nad komunistima. Drugo, kod obojice je nacionalno-demokratska opcija mnogo više nacionalna nego demokratska. Treće, i Koštunica je, kao i Tuđman svojevremeno, opsednut državom i vlašću. Četvrto, Koštunica se slično Tuđmanu oslanja kao na poluge na ljude iz komunizma, tj. prethodnog režima. I, poslednje, najvažnije, obojica su težila da zaštite optužene za ratne zločine iz svojih država."[26] Za čudo, merna veličina Protićeve analogije je pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuđman. I zagrebački sociolog Žarko Puhovski, takođe se odvažio da uporedi svog "starog prijatelja Voju", ali ne sa Tuđmanom, nego sa liderom Hrvatske liberalne stranke Draženom Budišom. Ocena Puhovskog ide u prilog Koštuničine intelektualne i moralne nadmoći: "Budiša sigurno nema te intelektualne sposobnosti koje ima Vojo Koštunica, mada među njima postoji sličnost u tome što obojica imaju želju za pomalo pompeznim moraliziranjem u politici. No, Budišini ukloni ka radikalnoj desnici... doveli su u sumnju njegovu moralističku poziciju i valja se nadati da se to neće dogoditi Koštunici."[27] Politikolog Slobodan Inić je, takođe, bio uveren da je pronikao u unikatnu tajnu Koštunične političke pojave. "Ne postoji valjda niko na političkoj pozornici Srbije u ovih poslednjih pet godina "pluralizma", ko je našem žalosnom nacionalnom i političkom stanju iz redova opozicije toliko doprineo, a da se ne zove onaj drugi Vojislav... kao - Vojislav Koštunica. Teško je, takođe, pronaći nekoga od stranačkih vođa ko je spreman da se na riječima, opet, toliko poziva na načela u politici i političkim borbama (...) a ko je, ne manje, spreman da ih izda u prvoj pogodnoj prilici kao predvodnik najnovije generacije "demokratskih" Srbijanaca."[28]

Očigledno je da smireni lik predsednika SRJ Vojislava Koštunice izaziva neumesne i ostrašćene reakcije, koja vode u šokantna poređenja. Koštunica je, između ostalog, otpužen da "želi jednoumlje marksističko-lenjinističkog tipa zamjeniti ortodoksnim fundamentalizmom."[29] Koštuničina flegmatična postojanost iritira sangvinične, u balkanističkom diskursu ogrezle političare. Zanimljiv psihološki fenomen: politička mirnoća u koju se podozreva, koja provocira i iritira!? Izloženo je na koje se sve nečuvene načine Vojislav Koštunica poredi sa Slobodanom Miloševićem ("novi Sloba"), Vojislavom Šešeljom ("drugi Vojislav"), Franjom Tuđmanom, Draženom Budišom i nacističkim firerom Adolfom Hitlerom? U skladu sa ovdašnjim shvatanjem politike "poštenjačina" Koštunica zasut je najgorim diskvalifikacijma i etiketama. Kad je reč o svakako najgorem poređenju sa nacistima nije na odmet navesti pronicljive reči kulturologa Žike Bogdanovića: "Krivicu više - zanimljivo i indikativno - za praroditeljski nacionalni greh ne nosi samo "srpska buržuazija", već i ukupno nacionalno biće - razume se, osim onih koji su u međuvremenu sami sebi oprostili. Tako, jedva da smo nešto različiti od nacista, i to samo u kvantitativnom smislu, budući da su nam zločini, ipak brojčano nižeg reda vrednosti; i stoga je, kao genocidičnim, neophodno nad svima nama izvršiti denacifikaciju."[30] Bogdanovićeve upozoravajuće reči nalaze u potvrdu u sve učestalijim sugestijama za denacifikaciju delova ovdašnje "zabludele nacionalne elite". Filozof Miša Đurković je lucidno produbio tu temu: "Fenomen popularnosti predsednika SRJ je mehanički ubačen u matricu koja je u proteklih deset godina iskonstruisana i nereflektivno nametnuta, ne samo kao dominantna već kao gotovo jedina postojeća na opozicionoj intelektualnoj sceni. Ova matrica kaže da su Srbi po tradiciji podanički narod koji karakteriše izrazito kolektivistički i cezaropapistički, traženju Vođe sklon mentalitet, i kao takve ih sa Rusima, smešta u azijatske, orijentalne, nedemokratske narode."[31] U sistematičnom naturanju ovakvih krivotvorina Đurković uočava opasnost od "unutrašnje "orijentalizacije" i kolonizacije srbijanskog društva" i pojave "totalitarnih, "prosvećenih" apsolutizama umišljenih unutrašnjih denacifikatora, civilizatora i usrećitelja."[32] Suprotno na početku citaranom Žarku Koraću, Miša Đurković smatra da je ovaj ideološko-propagandni vid tumačenja Koštuničine popularnosti sveden na podaničku autoritarnost birača, temeljno pogrešan.

Ima, međutim, i umerenijih, u svakom slučaju razložnijih uvida, od prikazanih hiperboličnih učitavanja nacifašističke prirode Koštuničinog lika. Žarko Korać, koji svakako nije Koštuničin ideološki istomišljenik, zapaža dvosmislenu situaciju: "Došli smo u disproporciju unutar DOS-a da je čovek koji je nesumnjivo lično doprineo pobedi opozicije nad Miloševićem, takođe bio i neko u koga smo svi investirali svoje ambicije, svoje nade, svoje želje i svoj rad. Dakle, Koštunica je i realan čovek političar, koji je pobedio, ali i simbol svih nas, živ čovek i simbol jedne borbe."[33] Koštuničin rival pragmatičar Đinđić svestan je lične, partijske i koalicione povezanosti sa Koštunicom. Evo šta je o toj vezi govorio sam Đinđić neposredno pred osvajanjje vlasti DOS-a: "Svoju odgovornost sam u potpunosti vezao za uspeh Koštunice i njegov neuspeh je više moj neuspeh nego njegov, jer on je samopožrtvovano prihvatio nešto što mu je nametnuto. Nije se on takmičio, pa rekao: hoću, hoću, nego smo ga mi stavili pred svršen čin. I praktično, činjenica da je on naš izbor, pre svega DS-a, vezuje njegov neuspeh direktno s nama i u to nema nikakve sumnje. Ako on uspe, to je njegov uspeh. Ako on ne uspe, to je neuspeh nas koji smo napravili tu koncepciju. (...) Koštunica može da vodi ofanzivnu kampanju, a mi hvaleći ga i ističući njegov vrline, možemo da istaknemo njegove skrivene potencijale i ostvarimo, što ni u jednom drugom slučaju nije bilo moguće."[34] Đinđićeve reči o načinu Koštuničinog izbora za lidera DOS-a autobiografski je potvrdio i sam Koštunica: "Ja nisam ni nameravao da se kandidujem, nisam se nudio, misam se preporučivao, i tu odluku sam vrlo teško doneo. Jedan od razloga za moje kolebanje bio je vezan i za te složene odnose između Srbije i Crne Gore. Onoga trenutka kada sam ušao u tu bitku, rešen sam da u njoj ostanem do kraja."[35] Toliko o pragmatičnom korišćenju osvedočenih političkih vrlina izabranog "najboljeg kandidata" i "simbola", od strane nesimboličnog skupa "nemogućih kandidata". Đinđićev realističan stav - da se bez Koštunice nije mogao pobediti Milošević - utoliko zanimljiviji što je posle godinu dana, zarad očuvanja nade u promene (kako kaže citirani Čanak), sve rašireniji stav da se “sa Koštunicom ovako dalje više ne može”.

Atribut političkog poštenja, koje je pragmatično uočio Đinđić, kao dobitnički izborni adut, potvrđen je i u anketi NIN-a, sprovedenoj pred izbore septembra 2000. Poučni rezultati te ankete pokazali su da je Koštunica "tukao" Miloševića u svim ispitanim pokazateljima: mogućnosti da izvede zemlju iz izolacije; popravi odnose sa Crnom Gorom; uvede red, poštuje Ustav i zakone, tj. uspostavi pravnu državu. Anketa je, međutim, ukazala da anketirani građani presudnu prednost daju nepotkupljivo moralnim svojstvima tadašnjeg kandidata opozicije: sposobnosti, doslednosti i poštenju.[36] Moralna simbolika rušenja Miloševića mnogima je pružala nadu u očajnom osećaju poraza i etičke degradacije na nacionalnom i državnom planu.

Toga su svesni i neki drugi analitičari. Razmišljajući o promenjenoj konstelaciji snaga na političkoj sceni Srbije, sociolog Mladen Lazić o Koštuničinom epicentralnom moralnom imidžu misli sledeće: "Koštunica je specifičan i po tome što je njegova situacija sasvim paradoksalna. On sada služi kao tačka okupljanja i takozvane levice i takozvane desnice u Srbiji. Po svom političkom programu Koštunica je na desnici ili na desnom centru, kako on to voli da kaže, a po svom nacionalnom programu on privlači ono što se lažno predstavljalo kao levica, dakle bivše socijaliste. S druge strane, pošto je on čovek koji nastupa s moralističkih pozicija, može da služi i kao neki kišobran za, po mom mišljenju, uglavnom lažne moraliste hrišćanskog tipa. Koštunica, dakle, okuplja ljude krajnje raznorodnih opredeljenja."[37] Slično Laziću, uz određenu skepsu, misli i istoričar Aleksa Đilas, kada kaže: "Koštunica je složenija pojava. On, verujem, gaji unutar sebe stvarno osećanje pravednosti. To nije čovek koji je vlastoljubiv. Veruje u demokratiju i pravnu državu. Ali, pokazalo se da nije lider."[38] Filozof Miša Đurković racionalne razloge Koštuničine popularnosti sagledao je ovako: "Najpre, on je kao figura simbol promena i obaranja Miloševićevog režima i njegova harizma je slična onoj koju je, recimo, Havel imao u Čehoslovačkoj ili Valensa u Poljskoj u sličnim situacijama. Zatim, svi ostali politički lideri su zbog različitih subjektivnih i objektivnih razloga (polu)kompromitovani ili (polu)potrošeni; to su indirektno priznali i lideri DOS-a vodeći kampanju tako što su predstavljali Koštunicu kao jedinog koji može da pogleda narodu u oči."[39] Iz predočenih negativnih i pozitivnih poređenja, po svemu sudeći, Vojislav Koštunica snagom sopstvene ličnosti ponajviše potseća na samog sebe.

Pragmatičari

Pragmatičari oličeni u premijeru Srbije Zoranu Đinđiću[40] i dosovskoj koalicionoj većini, smatraju da je demokratija nemoguća bez "velikog skoka", nelinearnosti i diskontinuiteta, koji zahtevaju uporni politički dinamizam i praktično rešavanje problema. Đinđić o potrebi promene sistema kaže: "Jedna od razlika je i što je on uvek legalista, a ja nisam. I zaista mislim da jedan loš sistem ne možemo menjati kockicu po kockicu u skladu sa pravilima istog sistema, jer na nekim mestima on je tako napravljen da ne može da se promeni. Kao što se Ustav Srbije ne može uopšte promeniti. Poštujući pravila tog sistema, jedino do čega možemo doći, jeste isti taj, samo nešto malo bolji sistem."[41] Đinđić je, doduše, poodavno uočio razliku u političkom pristupu u odnosu na tadašnjeg opozicionog kolegu Koštunicu: "Osnovna razlika između nas je u tome što se DSS zalaže za velike državne i ustavne promene, a ekonomski problemi bi se rešavali usput ili kasnije. Mi se zalažemo za radikalne promene u domenu privrede, a ustavne i državne promene bi usledile kasnije."[42]

Pragmatisti ne odustaju od političkog menadžmenta i dektretizma. Oni se ne plaše decizionizma, bez obzira na legalističko ukazivanje na iskušenja zapadanja u postmiloševićevski autoritarizam. To je uočio, i sa tim se ne slaže Aleksa Đilas: "Vladanje uredbama je opravdano jedino u slučaju vanrednog stanja. Ono je početak marginalizacije parlamentarizma, što može da vodi diktaturi."[43] Odatle se čini da hiperaktivni, katkad i nervozni pragmatisti povremeno zastranjuju u reformske privide koji obezbeđuje alibi vlasti. Mnogi među pragmatistima prepoznaju užurbanu novu elitu koja nema dovoljno sluha za potrebe saniranja i održanja socijalnog mira posle traumatičnog miloševićevog razdoblja. Među legalistima, i ne samo među njima, postoji mišljenje da ekstremni pragmatizam još više destabilizuje društvo posle ratnih razaranja, uvodeći ga u novi ciklus  neizvesne tranzicione destrukcije. Strpljivim i obazrivim legalistima pragmatisti često liče na usiljene modernizatore koji se u svom poletnom voluntarizmu i novotarijama previše oslanjaju na uticaje, uslove, nagovore i naređenja spoljašnjih činilaca, a premalo na volju naroda. Za pragmatiste legalisti misle da su isuviše kooperativni, čak do nivoa snishodljivosti; dok pragmatisti optužuju legaliste ne samo za neažurnu saradnju sa svetom nego i za već viđenu sklonost ka osamljivanju, izolacionizmu.

Na unutrašnjem planu pragmatisti, poput legalista, zastupaju načelo podele vlasti, ali po njihovom shvatanju izvršna vlast oličena u premijeru (kancelaru) trebalo bi da ostvaruje naglašeniju ulogu u odnosu na predsednika. Skoro svi pragmatičari su republikanci, i monarhiju respektuju samo kao neizbežan faktor tradicionalističkih političkih zamajavanja. Ali, ukoliko bi povratak monarhije, kojim čudom, iz bilo kog unutrašnjeg ili spoljašnjeg razloga, postao neizbežan, nema sumnje da bi većina pragmatista sa istim republikanskim žarom bila lojalna novom kraljevskom obliku uređenja.

Pragmatisti se diče avangardnom ulogom "pesnice" u razbijanju Miloševićeve monokratije i odlučnim sprečavanjem konsolidacije ostataka prethodnog režima. Pragmatisti, takođe, smatraju da legaliste predstavlja mala stranka precenjenog uticaja i prevelikih ambicija, bez dovoljno sluha za koalicione potrebe, koja nije shvatila da ne može biti opozicija vlasti u kojoj je! Opravdanje za prolongiranje izbora pragmatisti nalaze u inicijalnom dogovoru i ciljevima koalicije DOS. Pragmatisti su svesni vlastite nepopularnosti i verovatnog poraza u slučaju trenutnog raspisivanja izbora. Zato pragmatisti žele održanje jedinstva koalacije nekoliko stvarnih i mnoštva virtuelnih stranaka koje bi posle izbora, skoro sigurno prešle u politički zaborav. Otuda se umereni i zabrinuti pragmatisti zalažu za "moratorijum" na podele u DOS-u i reorganizovanje u DOS plus.

Pragmatizam se doživljava kao razboriti realizam, potpuno svestan političkih uslovljenosti i spoljašnjih ograničenja u realizaciji državnih, nacionalnih i građanskih interesa. "Mladi" Đinđić je 1991. godine to izložio kroz sledeće reči: "Jedini put iz ovog ćorsokaka jeste put destrukcije Miloševićevog pojma nacionalnog interesa. Neophodno je, najpre, pokazati da ovaj interes, ni u jednoj svojoj dimenziji, nije u nekoj vezi sa represivnim, nasilnim ili čak ratnim sredstvima. Srpski nacionalni interes, kao interes naroda koji nije etnički i teritorijalno homogen, po svojoj suštini traži demokratska sredstva svog ostvarenja."[44]

Pragmatičari uvažavaju beskorisnost potpunog nacionalnog i državnog nihilizma separatista iz savezničkih mini-stranaka u DOS-u. Obavešteni pragmatisti, a oni to hoće da budu u svakom trenutku, ipak znaju dalekosežnu vrednost legalističkih principa vladavine prava i pravne države, te finalnu kontraproduktivnosti njihovog omalovažavanja. Viđeni očima sa strane, pragmatisti su, ako ne bolja ono svakako kooperativnija strana DOS-a, pogodnija za buduće odnose sa Srbijom i SRJ sa međunarodnom zajednicom.

Budući da je simbol i sinonim pragmatizma premijer Zoran Đinđić, on kao "jedini evrokompatibilni političar" (kako kaže Pal Šandor), zaslužuje koju reč više o prirodi pragmatičnog političkog nastupa. I već na početku, zapaža se upadljivo odsustvo pohvala, pa čak i umerenih ocena, u pravom moru kritika osim, naravno, reči koje Zoran Đinđić izgovara o samom sebi.

Iako je većina upućenih uverena da su Đinđić I Koštunica politički rivali, Đinđić, doduše samo donekle, misli suprotno. "Ja jesam deo tima. Moja ambicija je bila da učestvujem na merodavan način u završetku diktature u Srbiji i da krene jedan normalan politički sistem. Sada više nemam neku oročenu ambiciju, da li ću ceo mandat ostati, šta će se posle dešavati. (...) Moja ambicija j zadovoljena činjenicom da sam 5. oktobra video leđa Miloševiću. Ja sam sve svoje političke ciljeve ostvario. Možda je prethodnih deset godina dovelo do toga da su oni postali skromniji nego što su bili 1990. godine, kada sam želeo da budem čovek koji će uvesti Srbiju u Evropsku zajednicu. Da li to sada mogu da sanjam, nisam siguran. Borba sa Miloševićem je bila gerila. Sada počinje ozbiljna politika i ne bih voleo da budem viđen kao neko ko je bio dobar za politiku pod neregularnim uslovima, a kada je došla politika pod evropskim uslovima, onda nije sposoban."[45] U javnom mnjenju, kako je predočeno, vlada uverenje da je reč o dubokom, možda i nesavladavimom, sukobu različitih opcija. Đinđić, međutim, sugeriše suprotno: "Osim vizije treba imati tim koji to nosi i mi i jesmo, pre svega Koštunica i ja, mi jesmo taj tim, i tu nema nikakvog spora među nama."[46] Njegovo mišljenje ne deli Đorđe Vukadinović: "Oni uopšte nisu srećan tandem, odnosno, mislim da bi za Srbiju, a i za njih lično, bilo kud i kamo bolje da ih neko vreme gledamo kako se naizmenično smenjuju na vlasti. (...) Čini se, naime, da umesto željene harmonizacije i uzajamnog dopunjavanja njihovih političkih manira i temperamenata ovako nedefinsan odnos kod obojcie samo potencira i produbljuje njihove latentne političko-psihološke nedostatke i sklonosti. Đinđić postaje još brži, nestrpljiviji i nemarniji prema dugoročnim temama i proceduralno-moralnim pitanjima, a Koštunica se još više ukopava u svoj moralističko legalistički bunker, i postaje još sporiji, neodlučniji i nepreduzimljiviji. I obojica, prema potrebi, za takvo svoje držanje u ponašanju onog drugog uvek mogu pronaći više nego dobro opravdanje."[47]

Zreli Đinđič je očigledno evoluirao jer je pre deset godina izjavio: "Načelo liderstva nije nespojivo sa demokratijom".[48] Da bi posle deset godina to sumirao u rečima: "Kada se završavala diktatura, dolazila je dezintegracija, a zatim se javljala snažna ličnost i uveravala nas da je najbolja diktatura."[49] Ipak, pored Đinđićevog pokadšto rezignantnog odricanja vlastoljubivosti, nije na odmet navesti kakvu je dijagnozu poodavno dao Đinđićev politički otac i kratkotrajni zaštitnik, Dragoljub Mićunović. O "omiljenom genijalcu praksisovaca" i svom nevernom pulenu (koji nije Brut!) Mićunović je kazao: "Pretendent ambiciozan, ne samo na mesto pretsednika DS, nego mnogo ambiciozniji za viša mesta u ovom našem društvu i državi. To je postalo vidljivo, ali ambicioznost je vrlina, to ne mora biti mana. Pored toga, postojali su ljudi koji su smatrali da novac i politika moraju ići zajedno i da svoju finansijsku moć moraju pretočiti u političku moć. Oni su se kladili na "odličnog trkača" i smatrali su da u to treba uložiti novac. Zato su tu i uložili, računajući da će im se jednog dana profitabilno vratiti."[50] Trezveni Mićunović je prema Đinđiću bio i ostao blagonaklon. Podorobno isptujući njihov politički odnos to je uočio i publicista Nenad Stefanović. On navodi da je Đinđić s početka smatran za Mićunovićevog "klinca skakavca",[51] "niskog rejtinga u osnivačkoj grupi DS sastavljenoj od "13 apostola srpske demokratije".[52] O tom višesmislenom odnosu Stefanović dalje kaže: "Od osnivanja stranke Đinđić je bio Mićunovićev Trocki. (...) Bio mu je veran i odan prijatelj i desna ruka, Mićunović se ponosio pragmatičnoću svoga Trockog, koji je uspevao da bez kukumavčenja nabavlja novac za stranku, da organizuje i plaća stranački aparat…"[53]

Razmišljajući o današnjem Đinđiću sociolog Žarko Puhovski, povodom odluke o izručenju Miloševića, kaže: "Đinđić je to učinio sa ekstremnom pragmatičnošću koja, principijelno govoreći, po mnogo čemu nije sasvim korektna, ali mislim da je, s obzirom na dugogodišnje stanje duha u Srbiji, imala gotovo lječidbeni karakter pozitivnog šoka."[54]  Slično Puhovskom o Đinđićevom pragmatizmu misli i sociolog Mladen Lazić: "Đinđić je prozapadno orijentisan, ima tipično ciničan zapadni način razmišljanja. Njega zanima efekat i on ne analizira moralne konsekvence svojih činova. Možemo to da ocenjujemo kako hoćemo, ali to je ono što se smatra modernim ponašanjem. Međutim, Đinđić deluje u društvu koje ima dosta izražene predmoderne karakteristike, tako da takvo njegovo ponašanje često ima kontraefekat. (...) Ne samo da se udvara pogrešnom krugu ljudi koji njega nikada ne mogu da podrže, nego istovremeno odbija od sebe upravo one ljude koji su ga do sada podržavali, bez obzira da li su stajali iza njega ili ne. Dakle, ta njegova pragmatičnost je krajnje uslovna."[55]  Već citirani publicista i kasniji funkcioenr DS-a Nenad Stefanović nadahnuto zapaža osobine "navesnika makluanizacije srpske politike" i njegov "mehanizam opošljavanja politike": "Gde se završava politika, a gde počinje biznis, to staro pitanje svih parlamentarnih sistema, u DS-u je konačno izbrisano kao lažna dilema. To su jednojajčani sijamci, u stvari, to je preslikana mentalna situacija samog Đinđića. U njemu paralelno egzistira duša biznismena i duša političara. Za razliku od Fausta, kod njega se te dve duše nisu pobile. On je srpski kontra Fuast."[56]  Naposletku, evo Stefanovićevog biografskog krešenda Đinđićeve suštine: "Njegovo poimanje sveta je tipično za kompjutersku generaciju. Đinđićeva svest je kao neko silikonsko vlakno, koje ogromnom brzinom propušta informacije, osete, mirise, ukuse, i ništa ne zadržava kao svoje trajno svojstvo. Otuda proističe i njegov pragmatizam kao moralom neopterećeni pogled na svet."[57]  Stefanović, dakle, smatra da je pragmatizam imoralizam, te da Zoran Đinđić, poput Muzilovog "čoveka bez svojstva", nema trajne osobine i da je, verovatno, upravo zbog toga pragmatičan.

Ali, da se ne bude nepravedan u potrazi za sličnostima, ne liči samo Vojislav Koštunica na Slobodana Miloševića nego mu je sličan i Zoran Đinđić. Tako, recimo, pisac Vidosav Stevanović smatra: "Toj mešavini nerazumljivog, iracionalnog, bahatog, sitnokalkulantskog i pogrešnog - što je nepogrešivo odlikovalo Miloševićevu spoljnu, unutrašnju i ekonomsku politiku - Đinđić je uspeo dodati nešto sopstvene zbunjenosti."[58]  Šta je o premijerovom shvatanju politike mislio politikolog Slobodan Inić, rečito govori naslov poglavlja u njegovoj posthumno objavljenoj knjizi "Potreti": "Zoran Đinđić - politika kao šverc".[59]

No, Stefanovića i Inića u oceni "đinđizma" daleko prevazilazi Vuk Drašković. Prema zaključcima SPO u današnjoj Srbiji vlada bezakonje, kriminal i pljačka građana. Mafija dobija unosne poslove, koji se finansiraju iz međunarodnih kredita i donacija. Ono što je do nedavno radio diktator Milošević, prema lideru SPO, sada radi premijer Đinđić. Nekadašnji neosporni vođa opozicije Vuk Drašković, o jednom do svojih naslednika misli sldeće: "Mafija je centralizovana i pod kapom je srpskog premijera. Stavio je pod svoje sada i parlament, izveo "parlamentarni puč" o čemu Milošević nije nikada ni pomislio. (...) Iako smo mislili da je Miloševićevo vreme najgore i najteže vreme, sada je daleko gore. (...) Imamo posla sa ljudima koji će rasparčati državu da bi obezbedili feud za sebe. Izlaz je u izborima što pre i neka nas ne zamajavaju referendumom u Crnoj Gori. Moramo zaustaviti Đinđića on je spreman na veliko zlo."[60] Da Zoran Đinđić nalikuje Slobodanu Miloševiću smatra i Kosta Čavoški: "Ja ne bih hteo da budem zao prorok, ali sudeći po onome što je do sada već učinio, on dobrim delom nagoveštava, ukoliko dugo ostane na vlasti, a to je malo verovatno, onog pravog, zrelog Milošvića, koji nam je ostao u najgorem sećanju. Već na samom početku svoje vlasti Zoran Đinđić je pokazao da ne drži ni do ustava ni do zakona. I da se prosto, snalazi i dovija, kao što je to svojevremeno činio Josip Broz. Broz je ostao zapamćen po čuvenoj izreci - da se ne treba držati paragrafa kao pijan plota! I u tom pogledu je, ne samo Sloodan Milošević, nego i Zoran Đinđić, Brozov učenik."[61]

Neumerenim i pristrasnim ocenama, red je dodati nešto umerenije tonove. Istoričar Aleksa Đilas proniče u iskrivljenu sliku i mane obojice. "Koštunica je lažni svetac, a Đinđić neskriveni grešnik. Đinđić ni ne krije da politiku smatra manje-više makijavelističkom delatnošću."[62] Đilas, zapravo, uviđa nastavak manihejske logike političkog, potrebe za zlom i dobrom, bolje rečeno liderskog i partijskog priklanjanja u savremenoj Srbiji. Pragmatičari se, po svemu sudeći, ne razlikuju od pragmatizma. Šta, u stvari, radi Đinđić: Koštunicu jedva trpi zbog potreba očuvanja i učvršćenja vlasti; Miloševića je izručio i ne trpi ga čak i kada je u Hagu; kooperativan je i poslušan, ali neomiljen. Da li je to gubitnička cena pragmatizma u tradicionalno nepragmatičnoj Srbiji u kojoj čak i “Brozov učenik” može da postane “novi Pašić”!

hronika vesti (arhiva)