Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Relevantni tekstovi

hronika vesti (arhiva)

Djordje Vukadinović

Dnevnik za list Danas (šira verzija)

DOS naš nasušni, Obilići naših dana, Dan bezbednosti, lisice i Vuk, autonomija ili smrt

Petak, 18. januar 

Stvar se dugo krckala… Nema više! Dosta je bilo! Vec par godina sa prilicnim intenzitetom cirkulišem medijima stare i nove Srbije. Rekao sam - i spasao dušu… Proširio krug poznanstava… Suzio broj prijatelja... Promicao demokratiju… Slikao se… Ostavio trag… Sada povlacim crtu. Gubitak mobilnog telefona srecno se poklopio sa ovom odlukom. Konacno cu izgurati zaostale brojeve NSPM-a. Napisati uvodnike. Predati prevod. Otici zubaru. Predati disertaciju. Odmoriti se… Ili uciniti makar nešto od svega toga. (Ali pre toga, treba odraditi Dnevnik za Danas. Nikada baš nisam umeo da odbijam poslove, pogotovo ovaj koji dolazi od strane mojih prvih urednika. Drugim recima, gornji plan se odlaže za narednu nedelju - a tad ce verovatno nešto opet iskrsnuti)

Da li je vredelo svo to medijsko talambasanje? Nemam pojma. Znam samo da su mi oduvek bili sumnjivi oni "apoliticni" tipovi (od kakvih je vrvela kako Brozova tako i Miloševiceva Srbija), tobož odvec udubljeni svoju profesiju, koji od silne posvecenosti ne stižu da se osvrnu oko sebe, ali se (dabome, "slucajno") uvek nekako nadju uz bok aktuelnoj vlasti, kao i ona njima. Moji intelektualni junaci, Platon, Lok, Hegel, Horkhajmer, Habermas, Sartr… nisu od te vrste. Nisu bežali od pitanja dana i svetovne vreve. No, istini za volju, nisu imali ni mobilni telefon i nisu non stop bili na usluzi predstavnicima masovnih medija.

Dakle, je li vredelo? Zavisi od toga šta se htelo i šta se uopšte smatra ciljem javnog angažmana. Pojedinacno gledano, stvar deluje prilicno obeshrabrujuce. Nastup u nekoj praznjikavoj sali lokalnog doma kulture. Kratka izjava u medijima, cesto sa potpuno promenjenom poentom. Autorski clanak u uglednim ali niskotiražnim novinama, koji se automatski smešta u kontekst aktuelne dnevno-politicke polarizacije. Ipak, kumulativno dejstvo svega ovoga, nikako nije za potcenjivanje. O takvom "kapilarnom" podlokavanju Miloševiceve svevlasti vec je dovoljno receno, no, za razliku od nekih kolega, ja verujem da nam je nešto slicno potrebno i u demokratiji. Pogotovo ovakvoj. Ako ništa drugo, trebalo je u postoktobarskoj euforiji legitimisati žanr javne kritike, koja ne bi obavezno pocinjala i završavala zaklinjanjem na vernost "tekovinama revolucije". Trebalo je bar malo zatalasati žabokrecinu naših "nezavisnih" medija koji su sve više poceli da podsecaju na Miloševicevu Politiku, odnosno biltene "reformskog" krila DOS-a. Stvari od jesenas u tom pogledu kako-tako dolaze na mesto, ali su ti kriticki glasovi još uvek dosta slabi i pomalo izvinjavajuci. (U stilu, "mi koji smo glasali za vas imamo pravo da…") Kao da drugi nemaju pravo na kritiku i nezadovoljstvo? I šta bismo pre par godina, mislili o "kritickom" intelektualcu koji bi na slican nacin korio Miloševica? 

Subota 19. januar

Približava se prva godišnjica srpske vlade. Dal zbog silnih rezultata, dal zbog cega drugog, ali imam utisak da je prošlo mnogo više. A radilo se baš udarnicki. Nije bilo ni malo lako za tako kratko vreme spiskati toliki narodni kredit, entuzijazam i nadanja. Koliko samo intervjua, izjava, otvorenih studija, panela i konferencija za štampu. Pa, nece valjda biti da se sva aktivnost vlade svodila na medijsku samopromociju? Naravno da nije. Vlada je pokazala impresivnu aktivnost i u nekim drugim oblastima, kao što su, na primer, sejanje magle i proizvodnja uredbi, a imala je zavidne rezultate i u disciplinama: "pljuni pa zalepi", "reci pa poreci", "ko tebe kritikom - ti njega mandatom". Najzad, i gotovo bez ironije, Premijer i vlada su demonstrirali izuzetnu sposobnost i entuzijazam u koncentraciji moci i uzurpaciji ovlašcenja, energicno su ignorisali kritike na svoj racun i uspešno slamali otpore u DOS-u, javnosti i sindikatima. (One kojima se ove kvalifikacije cine suviše oštrim i paušalnim, upucujem na argumentaciju i debatu koja se može pronaci na adresi www//nspm.org.yu)

Realno govoreci, neki ogroman napredak nije ni bio za ocekivati i zbilja bi bilo suviše fantasticno da se od najgore opozicije u ovom delu sveta ispili "najbolja reformska vlada". (Moguci su samo obrnuti slucajevi.) Ipak, šta me je to prelomilo i "radikalizovalo"? Nisam se nadao narocitom materijalnom progresu i bio sam spreman dosta toga da istrpim pod firmom "decje bolesti demokratije", ali sam, priznajem, poklekao pred kolicinom emanirajuceg licemerja, praznoslovlja i politicke demagogije. Nisam želeo da previdim metastaziranje izvršne vlasti na uštrb sudske i zakonodavne, kao i, u osnovi, miloševicevsku sklonost da se najkrupnija državna i politicka pitanja instrumentalizuju u uskopartijske i dnevnopoliticke svrhe. Nisu mi bile uverljive reforme za koje su reformisti spremni da ucine sve - sem da grade pravnu državu i odreknu se dela vlasti - za koju, uzgred, svi govore da je prava muka i prokletstvo, ali je niko ne ispušta iz ruku. I nisam mogao da magicnu formulu: "Tranzicija je bolna stvar" i "Svet to zahteva" prihvatim kao univerzalno opravdanje za sve domace brljotine. I da mi to što nas "sada niko nece bombardovati" bude dovoljna uteha.

Što se pak tice tzv. ucinka tzv. ekspertskog dela vlade, koji polucuje najviše ocene medjunarodnih institucija i koji predstavlja Premijerov ponos, o cisto ekonomskim aspektima, razume se, ne mogu da sudim. Skrenuo bih ipak pažnju da njihova priznata strucnost ne bi smela da neopravdano u drugi plan potisne njihovu besprimernu rodoljubivost. Naime, bez obzira što patriotizam nipošto nije na samom dnu moje lestvice vrednosti, moram priznati kako sam potpuno fasciniran cinjenicom da su svi oni bili spremni da napuste svoje sigurne i visoko placene poslove u Londonu i Parizu (Premijer pomenu - 10 000 dolara mesecno), da bi se za 500 maraka preganjali sa gnevnim štrajkacima, otpuštenim radnicima i alavim sindikalistima. Upravo toj nezahvalnoj gomili, koja nije spremna da se žrtvuje za opšte dobro i nema dovoljno mašte da shvati kako, zapravo, dobija onda kada gubi, trebalo bi neprestano kao svetao uzor navoditi primer nicim izazvane žrtve i domoljubnog pregnuca vladinog ekspertskog tima. (Da je rec o jednom usamljenom slucaju, pa još i da razumem, ali citav tim bog te…) Srecom, gradjani i mediji velikom vecinom slepo veruju svojim ekspertima i obožavaju ih do imbecilnosti. (Svojevremeno su na slican nacin padali na "ekspertske" geopoliticke mudrosti Gavra Perazica, Smilje Avramov i Dragoša Kalajica.) U svakom slucaju, imena ovih Heroja Reformi, tih neoliberalnih Strahanova, Alija Sirotanovica i, tako reci, Obilica našeg doba, nipošto ne bi smela biti olako zaboravljena.

"A gde ti je DSS majkovicu? Šta je sa DSS?" Ovo razumljivo pitanje ima, verujem, isto tako logican odgovor. Ja pišem o ucinku vlasti (eventualno, i opozicije), a najveca kritika na racun DSS-a mogla bi biti upravo cinjenica da je svojim (ne)cinjenjem propustio priliku da se pozicionira kao predmet moje kritike.

nedelja, 20. 1. 

Sedmi dan se i Bog odmarao. O svetom Jovanu da i ne govorimo. Tako sam i ja batalio sve druge obaveze, rešivši da se posvetim onoj najtežoj i najvažnijoj - roditeljskoj. Groznicavo i razume se bezuspešno pokušavam da nadoknadim propušteno. Haoticno gomilam razonode (šetnja, fliperi, fudbalica, autici, bioskop) i zatrpavam klince mudrim životnim poukama. Rezultat, dabome, predvidiv. Ni pouke, ni zabave. Samo zarazna nervoza i beskonacna bitka o tome ko je u cemu bolji i ko je pobedio. Za nekoga ko je svoje znanje o bratskim odnosima crpeo iz idilicnih prikaza "bratstva i pobratimstva" u narodnoj epici, to je uvek traumaticno iskustvo. Godinama od prijatelja i strucnjaka marljivo sakupljam savete po tom pitanju i kamcim reci utehe koje se uglavnom svode na konstatacije kako je "to sve normalno", da je "svuda slicno" i da ce "vremenom proci". U svakom slucaju, da nisam u sopstvenoj kuci svakodnevno imao pred ocima prizore bespoštedne bratoubilacke borbe možda bih drugacije gledao na istorijat i rezultate medjunarodnog posredovanja na ovim prostorima. Ovako, prokleto dobro znam da kada se braca pokarabase nema tog "unprofora" koji ce pošteno podeliti pravdu. Što se bioskopa tice, Hari Poter je opravdao moja ionako ne prevelika ocekivanja. Bezbroj puta ispricana prica o dobru i zlu, garnirana "nevidjenim" filmskim efektima. Sasvim dovoljno za kolektivno tronuce i još jedan sizifovski pokušaj pedagoške moralke. "Vidite deco kako se Dobrota i Ljubav na kraju ipak isplate", izvlacim prašnjavu poentu od koje sam sa promenljivim uspehom godinama pokušavao da sacinim svoj životni kredo. "Aha. Ali pod uslovom da si carobnjak", hladnokrvno komentarišu potomci. Ocutao sam. A i šta reci?

ponedeljak, 21. januar 

Vec treci dana slavimo Dan bezbednosti (DB). Ne znam kako je bilo u ona mitska vremena Krcuna i Rankovica, ali odgovorno tvrdim da do kada seže moje ne baš kratko pamcenje DB nije proslavljen sa toliko pompe i glamura. Svecane akademije, najviši državni i crkveni velikodostojnici, modne revije, specijalne emisije i, kao vrhunac, policija na školskim casovima (!?). Znam ja da to nije "ona", vec "ova", naša, "reformska" policija, ali, opet, malo mi je cudno, napadno i naglo. Bice da su nove uniforme, nova vozila i novi zipo-upaljaci prevashodno i namenjeni tome da psihološki olakšaju i pospeše ovu brzometnu metamorfozu u "javni servis". U svakom slucaju, svi su se postrojili. Od Koštunice, do nj. k.v. prestolonaslednika Aleksandra i aktuelnog srpskog predsednika Milana Milutinovica. Plus clanovi predsedništva DOS-a. Plus strani ambasodori. Rekao bih da se nikada više srpskih vladara nije u istom trenutku tiskalo na tako malom prostoru. Bio je to (još jedan) trenutak trjumfa Zorana Djindjica koji je održao (još jedan) vizionarski govor, obecavajuci još jedan odlucan obracun sa korupcijom, kriminalom, narkomanijom, bezakonjem, biciklistima - i najavio još nekoliko novih vladinih projekata u tom pravcu. Uostalom, sadržaj govora i nije bio toliko važan koliko transparentna demonstracija cinjenice ko vlada Službom, što je, izgleda, oduvek bilo - i ostalo - pitanje svih pitanja u zemlji Srbiji.

utorak 22. januar 

Otpocela rasprava o omnibus zakonu u republickoj skupštini. Kraj te hit-teme gotovo da je nezapaženo prošla jedna druga vest. Prvi opštinski sud je naložio republickom ministarstvu unutrašnjih poslova da u roku od petnaest dana iz prostorija Srpskog pokreta obnove, kao i iz privatnih odaja bracnog para Draškovic, budu uklonjeni prislušni uredjaji, ali je istovremeno odbio zahtev oštecene strane da licno, ili preko ovlašcenog lica, prisustvuje tom cinu. Vest sama po sebi možda i ne bi zavredjivala veliku pažnju da ne predstavlja odlicnu ilustraciju principa po kojem funkcioniše ova vlast, pri cemu su "pragmatizam" i "kompromiserstvo" u suštini neadekvatni (odvec laskavi) termini za njegovo imenovanje. Mehanizam je svuda isti i može se pratiti od otvaranja policijskih dosijea, do kriminala i ratnih zlocina: ima potkazivanja - nema potkazivaca; ima zlocina - nema zlocinaca; ima kriminala - nema kriminalaca, niti odgovornih što oni nisu identifikovani. Ali to su vec poznate stvari. Koristim, medjutim, ovaj povod da konstatujem nešto drugo. Verujem, naime, da svi na neki nacin dugujemo barem jedno hvala, ako ne i izvinjenje Vuku Draškovicu.

Priznajem, grešna mi duša, da u prvi mah nisam mogao da poverujem da je ono na Ibarskoj magistrali zbilja bio organizovani državni atentat - mislio sam da se takve stvari dešavaju samo u americkim filmovima - kao što su mi i okolnosti u vezi sa pucnjavom u Herceg Novom delovale suviše neverovatno. U režimskim, ali i brižljivo usmeravanim opozicionim novinama provlacena je teza kako je ono prvo "obican" nesrecan slucaj, a ovo drugo neko novo "Vukovo izmotavanje". Stvari su vremenom izašle na videlo, ali je medijska mašinerija svoje vec odradila, i istina koja se mogla iscitati iz sve kracih i sve zabacenijih izveštaja mogla je da bude samo bleda satisfakcija unesrecenim porodicama - koje su istinu ionako vec znale. Cak i takav kakav je, proces koji se vodi protiv bivših celnika DB-a dovoljno jasno svedoci o razmerama državnog terorizma koji je, pošteno govoreci, bio prevashodno usmeren protiv Draškovica i SPO, u vreme kada su drugi opozicioni (i "opozicioni") celnici bili ili u mišjoj rupi, ili u Službi, ili pak sa Službom kafenisali. Kad na opozicionom nebu (skoro) nikoga nije bilo, Vuk je - ovakav ili onakav - bio tu. Ako se u jednom trenutku i izgubio, ko ne bi na njegovom mestu? Voleo bih da vidim toga ko bi izdržao višegodišnja stalna uhodjenja i podmetanja, batinanja i atentate, pretnje i izdajstva, s jedne, te idolatriju i izgledne sinekure, s druge strane. Slomije se i kamen, a kamoli covek. Što se mene tice, sigurno bih se izgubio i u mnogo blažim okolnostima. Uostalom, ovim sadašnjima je trebalo manje od šest meseci da potpuno izgube osecaj za realnost, a imali su pred sobom samo jedno, ali ocigledno preveliko iskušenje - vlast.

sreda 23. januar 

U narodnoj skupštini " u nacelu" usvojen omnibus zakon.Uz mnogo krupnih reci, ponovo za dlaku i kroz iglene uši ("za" 119 od 236 prisutnih). Ovakvim ishodom, u suštini, svi su bili zadovoljni. DS, LSV i Nova Srbija dobili su još nekoliko dana za usaglašavanje svojih poslovno-politickih interesa, a opozicija sjajnu priliku da još malo seiri zbog "nacionalne izdaje". Do samog zakona, tvrdim, nikome nije ozbiljno stalo. Ukratko: 1. Zakon ima diskutabilnu ustavnu podlogu - što je u citavoj prici, ocigledno, najmanji problem 2. Zakon derogira citavu mrežu postojecih zakonskih rešenja i proci ce dosta vremena pre nego što postane operativan 3. Ne izlazi znacajnije u susret zahtevima nacionalnih manjina 4. Ne nudi stvarnu decentralizaciju i deetatizaciju nivoa odlucivanja 5. Ni izdaleka ne zadovoljava aspiracije "autonomaških" stranaka. Pa cemu onda uopšte služi? Ako prodje, služice privremenoj pacifikaciji vojvodjanskog pitanja, prolongiranju donošenja novog ustava i odlaganju eventualnih vanrednih izbora. Služi pokušaju DS-a i LSV-a da interno preraspodele uticaj i podršku onih, navodno, sedamdesetak procenata gradjana Vojvodine koji podržavaju neki viši nivo teritorijalne autonomije. Služi demonstraciji moci Nenada Canka koji ce biti na dobitku bez obzira na konacni ishod glasanja, služi premeštanju nekih kadrovskih odluka (pre svega, u medijskoj sferi) iz Beograda u Novi Sad i služi kupovini vremena od strane Zorana Djindjica. Malo li je?

Cetvrtak, 24. januar 

Takozvano "vojvodjansko pitanje" za mene je pre svega recidiv Miloševiceve nakaradne unifikacije Srbije "od Horgoša do Dragaša", a tek sekundarno posledica "separatistickih" odredbi ustava iz 1974. (iako je hronologija, dakako, bila obrnuta). Kada su ove odredbe rušene za vreme "jogurt-revolucije", nije žalio niko sem najbližih clanova familije smenjenih funkcionera, dok ce otklanjanje posledica Miloševicevog "ujedinjavanja" biti neuporedivo bolnije i duže. Zloduh omraze, deobe i raskola vec uveliko je pušten iz boce i bice veoma teško vratiti ga nazad. Ipak, ubedjen sam da bi se to mnogo bolje moglo ostvariti kvalitetnim zakonima o teritorijalnom uredjenju i lokalnoj samoupravi nego pothranjivanjem kriptonacionalisticke price o "autohtonosti" i "Vojvodjanskim parama u vojvodjanskom džepu". Gradjanima širom Srbije (dakle, i u Vojvodini) stalo je pre svega do boljeg standarda, i u nedemokratskim medijskim uslovima, a s obzirom na prolongiranu bedu, ta njihova prirodna težnja lako može biti izmanipulisana od strane neodgovornih politickih avanturista.

Uopšte nisam neki prorok, ali sam zbilja od samog pocetka slutio da ce se ovo sa Vojvodinom upravo ovako, dakle, rdjavo završiti, a kada sam davne 90/91. na dan katolickog božica video kako pred samim ulazom u novosadsku Katedralu, pred ocima nezainteresovane policijske patrole, grupici bradatih spodoba trubaci sviraju "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala" bio sam apsolutno siguran da je stvar koju su oni olicavali osudjena na propast. Bio sam u to još sigurniji prilikom povremenih susreta sa svojim nekadašnjim ucenicima iz Karlovacke gimnazije (svojevremenim ucesnicima "antibirokratske revolucije"), koji su sada, sve bežeci od bede i mobilizacije, listom postajali tvrdi autonomaši. Hegelovski receno, "duh vremena je ucinio trzaj" u "autonomistickom" smeru i bilo je samo pitanje trena kada ce ta promena postati vidljiva i u politickoj zbilji. Nevolja je, medjutim, što se promene ovde uvek odvijaju po principu klatna - što ce reci, ide se iz krajnosti u krajnost. Ne poricem da ima neke kosmicke pravde (i ironije) u tome što su Sorabi kojima su Boško Krunic, Azem Vlasi, i Ante Markovic predstavljali inkarnaciju zla i vrhunac antisrpske rabote sada dobili Canka, Tacija i Djukanovica kao relevantne, cak dominantne politicke partnere. Ali mazohisticko sladostrašce zbog takvog raspleta i gnev zbog "deset potracenih godina" ne smeju nas navesti da danas zatvaramo oci pred metodologijom i suštinom politickog nastupa panonskog arafata, duceovskog lika i identicnih demokratskih kapaciteta. Tu pogubnu srpsku politicku klackalicu koja funkcioniše po pravilu: "Pobednik nosi sve" trebalo bi, ako je ikako moguce, prekinuti - ili bar umeriti - najmanje zbog nekog imaginarnog nacionalnog jedinstva, vec zbog toga da nam se opet, sutra-prekosutra, po ulicama Novog Sada ne bi valjala neka nova "srpska mladost", iznova se preganjajuci sa "antisrpskim foteljašima". I pri tom, sasvim izvesno, jogurt ne bi bio glavno oružje.

Jedna vest za kraj. Ružnjikavom, ali cvrstom timskom igrom Liverpul je u utorak na Old Trafordu jos jednom pobedio prebogati i zbilja sjajni Mancester. Tek kada to ponovo podje za nogom Crvenoj Zvezdi, moci ce se reci da je "tranzicija" bila uspešna - i da je završena. Tada nam, možda, intelektualno-politicki mutanti poput ovog i slicnih tekstova više nece biti potrebni. Nažalost, bojim se - a strašno bih voleo da grešim - da je taj dan jako jako daleko.

autor je politicki filozof iz Novog Sada i urednik Nove srpske politicke misli

gore

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM