Slobodan Divjak

Tiranija većine i odgovornost postojeće srpske vlasti

Kao oblik vladavine, tiranija se određuje na različite načine. Ipak, čini se da je najprikladniji onaj kojim se ona definiše kao vršenje vlasti izvan prava: tamo gde prestaje zakon, nastaje tiranija. Izraženo tradicionalnom terminologijom, moglo bi se reći da u tiranskim režimima ne čini zakon vladara, već, obrnuto, vladar čini svoju volju zakonom. Drugim rečima, za razliku od liberalno-demokratskog poretka, u kojem je javna vlast ograničena opštim normama (temeljnim ili ustavnim zakonima) i vrši se u okviru zakona koji je regulišu, dok građani imaju zajamčena prava da se obrate nezavisnom sudstvu radi utvrđivanja i sprečavanja svake zloupotrebe i prekoračenja ovlašćenja, u tiranskom režimu pravo je podređeno vladavini ljudi (pošto su oni koji vladaju  nadlegalni arbitri, tu vlada geslo princeps legibus solutus – vladar je iznad zakona).

Usled ovoga, tiranija se najšeće dovodi u vezu isključivo sa onim političkim sistemima u kojima vlast ne crpe svoju legitimaciju iz volje većine i u kojima, sledstveno tome, ne postoji vladavina univerzalizovanog prava. Reč je, naravno, o apsolutističkim, autoritarrnim i totalitarnim formama vladavine. Međutim, iluzija je misliti da tiranija ne može biti svojstvena i parlamentarnim demokratijama, i pored toga što u njima vlast proverava svoj legitimitet na slobdodnim demokratskim izborima. Da je to tako, pokazuju mnogi teoretičari modernog doba koji su se bavili problemom "tiranije većine" (među njima su najpoznatiji Aleksis de Tokvil i Džon Stjuart Mil). Ovaj fenomen koji je bio karakterističan naročito za rani period razvoja kapitalizma, može imati različite uzroke i modalitete. 
Na primer, za Tokvila, kao i za njegovog prijatelja Mila, demokratija u svom krilu nosi opasnost od tiranije većine: demokratija kao postepeno ostvaranje egalitarističkog ideala bremenita je opasnošću od nivelisanja i od toga da završi u despotizmu. To su dva alternativna oblika tiranije koja predstavljaju negaciju slobode. Ali ipak, osnovni uzrok tiranije većine leži u odsustvu podele vlasti zbog čega postojeća izvršna vlast, koju je izabrala skupštinska većina, podređuje zakonodavnu i pravosudnu vlast što joj omogućuje da u velikoj  meri vlada bez pravnih ograničenja.

Na neki način je na toj liniji razmišljao i Tokvil kada je u sedmoj glavi prvog dela Demokratije u Americi razmatrao problem o kojem je reč. Kada je većina svemoćna, to izaziva brojne rđave učinke, među njima nestabilnost zakonodavnog tela, samovoljno vladanje zvaničnika, konformizam u mišljenju, nestašicu ljudi vrednih poštovanja u političkoj oblasti. Po njemu, svemoć je uvek rđava – bez obzira na to da li je posredi moć monarha ili moć naroda. Pravi politički problem nije toliko u tome ko drži vlast koliko u načinu kontrolisanja i ograničavanja vlasti. U vezi sa pitanjem da li je vlast dobra ili loša, ne treba suditi po tome da li je ona u rukama mnogih ili nekolicine, već po tome koliko mnogo odnosno koliko malo je njoj dopušteno da čini. "Svemoć mi se čini sama po sebi lošom i opasnom, piše Tokvil. Ne postoji, dakle, ovozemaljska vlast toliko dostojna poštovanja ili sa toliko priznatim svetim pravom kojoj bih dopustio da dejstvuje bez kontrole i da gospodari bez prepreka. Kad, dakle, vidim da se pravo i mogućnost da se sve čini priznaje bilo kojoj sili, zvala se ona narod ili kralj, demokratija ili aristokratija, vršila se ona u monarhiji ili republici, kažem: tu je klica tiranije i idem da živim pod drugim zakonima."

Lek za tiranju ovakvog tipa Tokvil vidi u podeli vlasti: "Pretpostavite, naprotiv, jedno zakonodavno telo sazdano tako da predstavlja većinu, ali da nije nužno rob njenih strasti; izvršnu vlast koja bi imala svojstvenu joj moć i sudsku vlast nezavisnu od tih dveju vlasti; još uvek ćete imati demokratsku vlast, ali neće više biti gotovo nikakvih izgleda za tiraniju"

Teško bi bilo poreći činjenicu da je Srbija, i posle pada Miloševića, bila izložena tiraniji većine koja se sa protokom vremena pretvara, sve više i više, u tiraniju lažne, nelegitimne većine, tj. u tiraniju manjine.

Koreni te tendencije nalazili su se u interpretaciji 5. oktobra koju je plasirao  deo pobedničke vlasti. Osnovna karakteristika te interpretacije je ta da ona nije bila usmerena na to izađe iz okvira mitologizacije kao takvog: što je više demitologizovala bivšeg tiranina, to je više mitologizovala sebe i svoju misiju, ostajući tako zatočena u začarani krug ciljeva čisto vizionarskog karaktera koje, kao takve, ne može ostvariti normalna politika, već politika koja zahteva "prečice", upravljanje na osnovu improvizovanih dekreta kako bi se "ubrzala istorija". Prikazujući borbu između reformista i antireformista kao borbu između dobra i zla, u kojoj je reprezentima dobra sve dopušteno, dominanatni deo nove vlasti prevideo je da se radikalni raskid sa prethodnom tiranijom većine (koja vremenom sve više gubila svoj legitimitet) ne može postići ponovnim uspostavljanjem tiranije većine samo drugačijeg ideološkog predznaka, već jedino vođenjem normalne politike, tj. podvrgavanjem politike pravnim ograničenjima koja su imanentna svakoj pravnoj državi. Stav da se do pravne države može stići ignorisanjem autoriteta procedure, tj. nepravnim sredstvima samo je ponavljanje zabluda revolucionarne logike.

Sada je jasno da osnovni sukob unutar pobedničkog izvornog DOS-a nije bio sukob između reformista i antireformista, modernista i tradicionalista, proevropskih i antievropskih snaga, već onaj između legitimista i legalista iz kojeg su oni prvi izašli kao pobednici.

Polazeći od tačne ocene da postojeći pravni okvir ne omogućuje sprovođenje dubokih reformi, legitimisti se nisu zalagali za što bržu promenu tog okvira izvođenjem pravno-političkih reformi (novi ustav, novi bazični zakoni itd.), već su insistirali na tome da u datoj situaciji uverljiva pobeda na izborima daje za pravo pobedničkoj većini da vlada oslanjajući se iskljčivo na načelo legitimiteta. Time su reforme uzdignute iznad načela legaliteta: ako su komunisti upregli pravo u službu revolucije, ako je Milošević nacionalne ciljeve izdigao iznad prava, legitimisti su pravo podredili reformama. Ovakvom svojom orijentacijom, oni su zapravo na duži rok dali preimućstvo principu svrsishodnosti u odnosu na načelo legaliteta, čime su otvorli vrata tiraniji pravom neograničene većine, tj. bezdržavlju i bezakonju. Situaciji koja omogućuje tiraniju većine nije lako odoleti: jer ona pruža bar prividan legitimitet zadovoljavanju dubokih ljudskih poriva – samoljublja, egoizma, vlastoljublja i tome slično.

Dubinske motive legitimista otkriva i činjenica da su oni bili krajnje tolerantni prema situaciji u kojoj nije postojao ni minimum uslova za podelu vlasti. Naime, u strogom smislu tog pojma, sadržanom u liberalnom učenju, pravna država stiče svoj konačni karakter pomoću ustavnih mehanizama koji onemogućavaju samovoljno, tj. nelegitimno vršenje vlasti i sprečavaju njene zloupotrebe, odnosno njeno nelegalno vršenje – otuda je pravna država jedinstvo legitimiteta i legaliteta. Najvažniji od tih mehanizama su: 1. podređivanje izvršne vlasti zakonodavnoj ili, tačnije, vlade, iz koje izvšna vlast proističe, parlamentu, iz kojeg se, u krajnoj liniji, zakonodavna i vlast političkiog usmerenja izvode; 2. odgovornost parlamenta u vršenju redovne zakonodavne vlasti pred nadležnim sudom, kojem je poverena kontrola ustavnosti zakona; 3. relativna autonomija lokalne vlasti u odnosu na centralnu vlast; 4. sudstvo nezavisno od političke vlasti. Lako je pokazati da već samim tim što u postpetooktobarskoj Srbiji nije dugo vremena funkcionisao Ustavni sud, podela vlasti, a time ni funadament pravne države, nije postojala, što nimalo nije uznemiravalo legitimste. Ako se uzme u obzir činjenica da su legitimisti, nakon izbacivanja DSS iz Skupštine, izglasali, zahvaljujući parlamentarnoj većini koju su tada imali, amandane na set zakona o pravosuđu kojima su zapravo ukinuta institucionalno-formalna jemstva nezavisnom pravosuđu, onda se nameće zaključak da je legitimistima do podele vlasti bez koje nema vladavine prava i do nezavisnog sudstva stalo kao do "lanjskog snega". Naravno da pri ovome ne isključujem mogućnost da su neki predstavnici takve orijentacije iskreno verovali da se reforme mogu sprovesti jedino u tom autoritarnom okviru. Ali, to ne dovodi u pitanje objektivnu logiku same stvari: da kretanje ka normalizaciji političkog i društvenog života nije moguće bez prethodno izvršenih pravnih reformi – naprosto nijedan primer iz procesa tranzicije ne govori protiv te teze. Jer pravna reforma nije reforma ove ili one sfere društvenog i političkog života, već reforma unutrašnjih pravila artikulacije svih tih sfera i njihovih međusobnih odnosa. Upravo zato što ono nije samo princip jedne od sfera modernog sveta, već princip kojem su podvrgnute sve sfere modernog života i princip kojim se reguliše njihov međusobni odnos, moderno pravo može biti pojmljeno samo u kontekstu racionalizacije  društva kao celine, jer su racionalnost modernog prava i racionalnost modernog društva tesno povezani. Racionalnost modernih društava ne zasniva se na nekoj posebnoj, supstancijalno određenoj viziji dobrog života, već na formalnoj racionalnosti, onoj koja proističe iz sleđenja univerzalizovanih "pravila igre", tj. proceduralne logike.

Kada se pominje Evropa i potreba naše integracije u EU, ne treba zaboraviti da je moderno pravo fundament evropskog identiteta: nema nijedne druge evropske vrednosti koja bi nadvisivala vrednost prava. Otuda je naš povratak sistemu modernog prava uslov bez kojeg ne može biti naše evropeizaicje i našeg ulaska u EU. Drugim rečima, derogacija sistema prava od strane naše vladajuće političke elite pouzdan je znak da ona nije nastavljač onih proevropskih tendencija koje su bile na delu u istoriji Srbije, već njenih antimodernih, populističkih, probalkanskih tendencija.

Sistematskim podrivanjem autoriteta procedure, legitimisti su sistematski podrivali autoritet institucija jer je suština modernih institucija definisana njima odgovarajućim procedurama. Kada je, primera radi, protivzakonito izbačen veliki broj poslanika, pre svega iz DSS, izvršen je nepopravljivi udar na samu instituciju skupštine i na samu logiku parlamentarnog sistema: od tog udara ta institucija nije se ni do današnjeg dana oporavila, o čemu rečito svedoči i činjenica da se ni dan danas ne može utvrditi tačan broj poslanika. Tiranski karakter te velike postizborne krađe prizlazio je iz sledećeg rezonovanja. Ako imamo skuptštinski većinu i ako nema Ustavnog suda (tada ovaj sud nije bio još konstituisan), onda možemo da izglasamo i to da je "crno" u stvari "belo" i niko nam ništa neće moći. Već samom činjenicom što se Nataša Micić nalazi toliko dugo na funkciji v.d. predsednika Srbije, mada na nju nije izabrana ni na legalan ni na legitiman način, devalvirana je ta itekako važna institucija. Već samim tim što su guverner i Savet Narodne banke izabrani bez postojanja kvoruma, tj. na nelegalan način urušene su te institucije. Itd.

Osnovni problem u logici legitimista kojom se rukovodio vladajući deo DOS-a sastoji se u tome što je ona, budući da je uvek iznova odlagala pravne reforme, bila glavna i permanentna prepreka uspostavi pravne države, tj. onoga što jedino može elimisati tiraniju iz političkog života. Utoliko je logici legitimizma imanentna logika tiranije, tj. vršenja vlasti izvan prava.

Ovde bih se mogao složiti sa ocenom mog kolege koji je u časopisu Prizma napisao "Poredak i procedura deklarativno su sve i svja, a praktično su nužna zla, ukoliko ih nije moguće izbeći. Preovlađuje by pass procedura ili preskakanje legalnih kanala vlasti. To je način na koji predsedništvo DOS-a, kao Politbiro, donosi i realizuje sve značajnije odluke. Zadugo nije nije bilo vidljivo da je DOS neplanirano, od samog starta funkcionisao kao osnovna prepreka uspostavi pravne države, utoliko što je načelno bilo nemoguće da donese odluku kojom bi bio narušen njegov vaninstitucionalni status."

Da je to tako, pokazuje i završni bilans DOS-ove vladavine koji je obeležen mnoštvom afera. Te afere nisu slučajni već zakoniti proizvod u velikoj meri tiranskog načina vladanja koji se ne obazire ni na kakva ograničenja (pravna, moralna, običajna). Te afere nemaju samo moralnu dimenziju (ona čak tu nije ni najvažnija); one su opipljiva manifestacija takvog načina vladanja pri kojem nužno - upravo stoga što ne postoji podela vlasti, nezavisno sudstvo niti autonomno delovanje policije - dolazi do mešanja politike i biznisa,  kriminala i vlasti čiji je zajednički imenilac konflikt interesa i dominacija korupcije, tj neracionalnost upravljanja. Zadah afera koji se širi Srbijom rezultat je istorijske neodgovornosti vladajuće srpske elite. Tužno je bilo posmatrati naše visoke funkcionere, nekada moralistički nastrojene intelektualce, (izuzimam časne izuzetke) kako pokušavaju da bez trunke unutrašnjih dilema opravdavaju najgrublja kršenja zakona i procedure, krađe glasova i mandata, štimovanja kvoruma, šurovanja sa serijskom ubicama, vređajući tako "zdrav razum" svojih građana. Pokazalo se da ljudi ispoljavaju svoju pravu prirodu tek u iskušenjima. Lako je odbijati funkcije kada vam ih niko ne nudi, lako je biti moralan kada vam ništa drugo ne preostaje.

Izlaz iz sumraka prava u koji je Srbija zašla moguć je jedino raspisivanjem vanrednih izbora za ustavotvornu skupštinu. Jer sadašnja vladajuća garnitura ne može doneti ustav dostojan poštovanja. Ne samo zato što bi ustav u tom slučaju bio donetet prostom skupštinskom većinom što je nedopustivo uzme li se u obzir istorijska težina i važnost tog dokumenta, kao i potreba da on bude dugovečan. Reč je i tome što bi i ta prosta većina bila pod znakom pitanja, tj. o tome što bi se, s obzirom na nelegalan status jednog broja poslanika u postojećoj skupštini, uvek postavljalo pitanje da li je ustav donet na legalan način ili nije. Kao najviši pravni akt kojim se izražava suština demokratske države, ustav naprosto mora biti pošteđen svih sumnji koje unižavaju njegovo dostojanstvo i autoritet. Jedino ustav koji je donet na osnovu širokog političkog i društvenog konsenzusa i na osnovu odgovarajuće procedure koja se ne može osporavati pravnim i racionalnim argumentima, i zakoni izvedeni iz takvog ustava, mogu postaviti nužne formalno-institucionalne garancije za podelu vlasti i vladavinu prava. Dakle, ili vanredni izbori za ustavotvornu skupštinu ili sve dublje tonjenje u tminu bezakonja i bezdržavlja.

(Autor je urednik Trećeg programa Radio Beograda i pisac nekoliko knjiga iz političke filozofije)

hronika vesti (arhiva)