Djordje Joncic

S amo S poljnapolitika S rbina S pašava

1. UMESTO UVODA

Za vreme održavanja Beogradskog sajma knjiga 2002 godine upoznao sam autora vrlo zanimljive knjige "Zarobljena zemlja" gospodina Slobodana Antonica. "Zarobljena zemlja" je bila Srbija. U toku razgovora, a govorili smo upravo o toj zemlji, gospodin Antonic je, u jednom trenutku, predložio da odaberem jednu temu i o kojoj bi mogao pisati. Rado sam prihvatio taj predlog i posle nekog vremena izabrao sam i temu. Odmah po odabiranju teme postavilo se pitanje naslova. Odlucio sam se za naslov: "Samo Spoljnapolitika Srbina Spašava", i to ne samo zbog toga što smatram da naslov treba da odslikava sam sadržaj teme, vec i zbog toga, što smatram da treba da iskazuje i veze koje postoje izmedu uzroka i posledica dogadaja koji se u temi razmatraju, a koji su vezani za godinu 1989. I uopšte, spoljna politika, svetska politika, kako je razumem, predstavlja, po svojoj suštini, ono u politici što povezuje sve politicare i što je od vitalnog znacaja za sve ljude. Možda je cak spoljna politika u bliskoj prošlosti države SFRJ bila taj faktor koji je sve odlucio. Ako je to tako, a sve upucuje na to, ima razloga da se predpostavlja da je spoljna politika i u ranijoj prošlosti bila taj faktor koji je igrao prvorazrednu ulogu u dogadajima. Zadnjih godina cesto se govorilo o prošlosti SFRJ i isticao znacaj i veza te prošlosti sa nedavnim dogadajima u njoj. Ali nije se govorilo samo o istoriji, nego i o slozi. Razmišljajuci o tome nastala je, sasvim spontano, ideja da u naslovu treba da bude sadržana i istorija i tradicija. I tako sam, u jednom trenutku, došao na pomisao da je rec "sloga" i iskaz "Samo sloga Srbina spašava" to što sam tražio. Ivan Stambolic govoreci o slozi kaže: "Malo koji narod se toliko busao u patriotska prsa kao srpski i malo se koji narod toliko u sebi gložio, delio, tamanio, i to na najspirepije nacine. (...) S druge strane, opet, niko toliko nije i u pesmi i u politici vapio za slogom kao mi. Cak smo je i u grb uneli, na zastavu, a pod njom se, ipak, najljuce vojevalo, protiv rodene brace." (I. Stambolic: "Put u bespuce". Beograd. 1995:155). I tako je došlo do toga da sam pomislio, uvažavajuci i dalje znacaj reci sloga, da je prilika da se istakne znacaj i reci "spoljnapolitika". Zamenom te dve reci nastao je naslov ove rasprave. Možda ce, nadam se, neko od politicara u buducnosti malo više obracati pažnju na spoljnu politiku, a možda ce neko ko o politici bude pisao to isto da uradi. Svaka analiza prošlosti trebalo bi da obuhvati i analizu spoljne politike u prošlosti, i na taj nacin omoguci da se greške izbegnu i u buducnosti. U ponavljanju grešaka, meni se barem cini, srpski politicari imaju podosta nepotrebno lošeg iskustva i to baš u spoljnoj politici. Analiza prošlosti u svetlu spoljne politike trebala bi da omoguci i sadržajnije ocenjivanje te prošlosti. Udeo spoljne politike na zbivanja u Jugoslaviji, u SFRJ i u Srbiji znatno je znacajniji nego što se misli. Setimo se Prvog svetskog rata, 27. marta i 6. aprila 1941 godine. Setimo se 1989 godine. Koja zemlja može sebi da priušti luksuz da živi izolovana van svetskih globalnih zbivanja? Smatram da se premalo isticao znacaj spoljne politike u 1989 godini, u godini u kojoj je stvorena osnova za kasniji tok dogadaja u Jugoslaviji i Srbiji, u godini koja oznacava pocetak zbivanja. Ovaj rad nema pretenzije da predstavlja hronologiju dogadaja, niti naucnu raspravu, vec zbilja samo pokušaj da se iznese na videlo ono što je, po mom mišljenju, suštinsko i od globalnog znacaja u politici. On predstavlja stanovište jednog posmatraca, jedan nacin razmišljanja. Na kraju uvoda, hteo bih da kažem da ce nama koji smo živeli u tom vremenskom periodu koji spominjem, zauvek ostati bol koji smo doživeli. Da ce plac koji nas je spopadao zauvek ostati u našoj duši, i da ce nas secanje na ta vremena uvek peci. Mladima bi hteo da kažem, da ne misle kao po neko od nas, da su za sve krivi Srbi, ili da su za sve krivi Hrvati ili Nemci ili Amerikanci. Ako bismo želeli da govorimo o nekakvoj krivici, onda bismo morali da kažemo da su jedini krivci politicari. S tim u vezi dozvolite mi jednu malu digresiju i možda naizgled neobicno poredenje.

a) Seljak. Politicar

Iza svake politike, pa i spoljne, stoje politicari. Oni su ti koji organizuju, odlucuju i rade ili ratuju, a ne narod, kako neki govore. Nisu Srbi (narod) ti koji su radili ovo ili ono, nisu Hrvati ti koji su cinili to i to, niti su to bili Nemci ili Amerikanci. Jedini akteri su bili i ostali uvek isti, naime, politicari. Po mom mišljenju, nikad nije dovoljno naglašavano koliko je to istina. 1989 godine, kao i ranijih, vremenske prilike su za srpskog seljaka, kao uopstalom i za hrvatskog ili nekog drugog bile stalna tema razgovora. Jedan od važnijih faktora poljoprivrede, ako hocemo i najvažniji jeste faktor klima tj. vremenske prilike. Kao što rekoh, za seljake su vremenske prilike i 1989 godine bile stalna tema razgovora, ali i stalna briga koju su oni uvek uzimali u obzir kada bi odlazili da rade na svojim njivama. Samo od sebe se namece jedno pitanje: da li je srpski politicar 1989 godine razmišljao o svetskim prilikama kada je odlazio da radi? I da li je taj politicar uvažavao taj važan, ako ne i najvažniji aspekat? U kojoj meri je on u procesu donošenja odluka ukljucivao i svetske prilike? Politicari u Beogradu, cini se, nisu mnogo vremena trošili na razmišljanje o svetskim prilikama. Iako ne bismo hteli da budemo toliko iskljucivi i kažemo da oni uopšte nisu mislili na svetske prilike, neka razultati kažu kako je bilo. U najmanju ruku smem da kažem i zakljucim da i ako su možda razmišljali, nisu zasigurno ništa razumeli. Seljaci znaju od kolike važnosti su za njih vremenske prilike i oni to uvažavaju. Njihova egzistencija zavisi od vremenskih prilika. U prirodi u kojoj oni žive i rade to je njihov odredujuci, univerzalni faktor. Postavljam pitanje, šta su politicari u Beogradu znali o univerzalnom faktoru u politici, naime o svetskim prilikama odn. o spoljnoj politici? Odgovor je, cini se, vrlo jednostavan, oni, narodnim jezikom receno, nisu imali pojma. I što je interesantno, oni o tome nisu razmišljali ne samo 1989, vec i 1990, 1991, 1992 godine, itd. I naravno, ako sam vec spomenuo prošlost, hteo bih s tim u vezi da navedem i 27. mart 1941 godine. S obzirom na postignute rezultate seljak bi mogao da se nade uvredenim zbog poredenja sa politicarem. Zar biti politicar nije zanimanje kao i mnoga druga kada su u pitanju rezultati? Naš seljak je stradao zbog politike koja ga je obezvredila. Spominjem ga i zbog toga jer sam hteo da istaknem koliko profesionalno taj seljak svoj posao obavlja. I tako se, samo od sebe, namece zakljucak da su politicari u Beogradu, u svom poslu, bili cisti amateri.

2. POLAZNE OSNOVE

a) Neka razmatranja

U nedavnoj prošlosti imali smo, na jednoj strani, takvo stanje da su nam politicari iz sveta odbrojavali poslednje dane, a opet, na drugoj strani, politicare u Beogradu koji takoreci ništa nisu izostavili da urade (iako nenamerno, što ih naravno ne oslabada odgovornosti) da ne bismo postali objekat, stvar u koju može svako iz sveta da udara do mile volje, a da zbog toga ne odgovara. Odnos koji je bio uspostavljen izmedu sveta i Beograda imao je baš taj ishod. Taj odnos se stvarao polako i njemu je predhodio jedan drugi odnos unutar SFRJ, tj. odnos izmedu politicara Saveza komunista Slovenije i Saveza komunista Srbije koji je bio pocetak svih pocetaka i uzrok svih uzroka rasturanja i raspada Jugoslavije. Ako hocemo, to i nije bio odnos, to je bila konfrontacija, tj. sukob. Tvrdoca tog sukoba zacuduje i ne može se nicim drugim objasniti do licnim osobinama ucesnika u sukobu. Ima sigurno mnogo primera koji se mogu navesti kao ilustracija tog odnosa. Meni se, medutim cini da je slucaj vanrednog Cetrnaestog kongresa Saveza komunista Jugoslavije najpogodniji primer. Slobodan Miloševic je bio taj koji je zatražio održavanje tog Kongresa. Kako je do toga došlo? Milan Kucan i komunisti iz Saveza komunista Slovenije sukobljavali su se sa Miloševicem i sa politicarima iz njegove partije, Saveza komunista Srbije. Branko Mamula ("Slucaj Jugoslavija". Podgorica. 2002) ocenjuje da je sukob zapocela partija Slovenije. U sukobima su takode ucestvovali i politicari iz štampe. Stipe Šuvar, celni politicar Saveza komunista Jugoslavije, smatrao je da sukob preti da razori saveznu partiju, SKJ i zbog toga je razmišljao kako da iz centralnog organa partije, Centralnog komiteta, odn. njegovog Predsedništva ukloni Miloševica ili i njega i Kucana zajedno. Taj pokušaj njegovog ili njihovog uklanjanja dogodio se u novembru 1988 godine na sastanku Centralnog komiteta. Ali pitanje poverenja Miloševicu a i Kucanu nije moglo biti stavljeno na dnevni red, jer je Statutarna komisija izjavila da su oni, kao predsednici centralnih komiteta svojih republika, automatski clanovi Predsedništva Centralnog komiteta, što znaci da nisu bili birani clanovi. Medutim, izglašavanje poverenja ili nepoverenja nije najvažnije u tom primeru. Tu se radi o znacaju licnih osobina Miloševica. Borisav Jovic o tome piše: "Ne konsultujuci nikoga, tu, na samoj sednici Centralnog komiteta, Miloševic izlazi sa zahtevom Saveza komunista Srbije da se sazove vanredni, cetrnaesti Kongres Saveza komunista Jugoslavije, na kome treba da se rasciste svi nesporazumi i da se konacno ucvrsti politika koju ce Savez komunista Jugoslavije zastupati. Statut SKJ davao je pravo svakoj republickoj organizaciji da zahteva sazivanje kongresa. Miloševic je to iskoristio, naravno u ime republicke organizacije, ciji CK o tome nije raspravljao, niti je o tome doneo odluku. No, niko nije ni na sednici CK Jugoslavije ni u Srbji takav zahtev osporio." (B. Jovic: "Knjiga o Miloševicu". Beograd. 2001:53). Ovaj primer kada je Miloševic, ne pitajuci nikoga, doneo odluku na precac i predložio sazivanje Kongresa govori o nacinu rada samog Miloševica. Postavlja se pitanje šta je on tim predlogom nameravao. Na to pitanje daje odgovor Jovic: "Osnovna ideja Miloševica bila je da se otarasi tzv. antisrpske koalicije u CK SKJ, ciju su vecinu sacinjavali predstavnici republickih partija, birani po jednakom kljucu, nezavisno od broja clanstva. Odnos snaga na kongresu formira se drugacije, na osnovu broja delegata, koji se biraju u srazmeri sa brojem clanova Partije. Po tom kriterijumu, Miloševic je racunao na punu nadmoc, s obzirom na velicinu Srbije i srpskog naroda i na više nego srazmeran broj clanova Saveza komunista, a time i delegata" (isto). Miloševic je, izgleda, racunao na to da ce Kongres izglasati politiku za koju se on zalagao. Osim toga racunao je, možda, i na to da bi na Kongresu mogao da izdejstvuje da u Centralni komitet dodu drugi ljudi koji ga ne bi kritikovali. Njegovim namerama su se, i pre pocetka Kongresa, suprostavljali komunisti na celu sa Milanom Kucanom. Oni, slovenacki komunisti i Milan Kucan, bili su odlucni da to ne dozvole. Njihova odluka je išla cak i dotle, da su bili spremni, da u slucaju ako namere Miloševica ne bi mogli da sprece, ustanu, odu i napuste Kongres. O svojim namerama govorili su javno i dogovarali se sa Ivicom Racanom, vodom komunista Hrvatske. Jovic ocenjuje da je ishod Kongresa "bio prvi pravi pocetak raspada Jugoslavije" (isto) i "najgore rešenje po Srbiju." (isto). Iz daljeg navodenja Jovica vidi se šta je u osnovi dovelo do prekida Kongresa i zbog cega su ga slovenacki delegati napustili. A istovremeno se uocava kakve su kome namere bile i kakvu je narav ko imao, a to je ono što je, po mom mišljenju, bilo i najvažnije. Stvorila su se dva tabora, Miloševicev i Kucanov. Jovic o tome piše: "Oni su tražili preuredenje Jugoslavije, tako da Slovenija sama, svojim Ustavom, odredi koliko i kako želi da bude u Jugoslaviji, a ostali neka se dogovaraju kako im odgovara. Ona nece da pristane ni na šta drugo, nego na ono što sama svojim Ustavom definiše, JER ŽELI DA BUDE NE SAMO U JUGOSLAVIJI, NEGO I U EVROPI [podvuko autor]. Po njenom mišljenju, Jugoslavija se sporo približavala Evropi, zato Slovenija nije želela više da bude vezana jugoslovenskim ustavnim rešenjima, ako joj ne odgovaraju. (...) Slovenci su to nazivali asimetricnom federacijom." (isto:55). Pored ocene da je ishod tog Kongresa bio pocetak raspada zemlje, Jovic ocenjuje da je partija Saveza komunista Jugoslavije bila jedina realna snaga koja je mogla da ocuva Jugoslaviju. I tako su slovenacki delegati napuštajuci Kongres napustili i SKJ i uticali na Ivicu Racana i delegate iz Hrvatske da ne pristanu na nastavak Kongresa. Jovic to napuštanje naziva "razbijanje" Jugoslavije i nastavlja dalje: "(...) bitka za opstanak, ili za rasturanje Jugoslavije - zavisi kakav je ko sebi cilj postavljao - prenesena je na državne organe, pre svega na Predsedništvo SFRJ i na predsednike republika." (isto). On dalje zakljucuje: "Ali se sigurno može tvrditi da je Miloševicev pokušaj da ''disciplinuje'' SKJ sazivanjem vanrednog Cetrnaestog kongresa, ubrzao raspad SKJ, pa možda i same Jugoslavije, mada takvu nameru nije imao. Medutim, gledaju se cinjenice. U svakom slucaju postupio je brzopleto, bez dovoljnog sagledavanja moguceg ishoda, što u njegovoj politickoj praksi nije bio jedini slucaj." (isto). Ne mogu da zaobidem Branka Mamulu kada pišem o Cetrnaestom Kongresu SKJ cije ocene smatram veoma interesantnim. On navodi da je delegacija Slovenije došla na Cetrnaesti kongres da bi istupila iz SKJ-a, da je srpska delegacija došla sa ciljem da se nametne Kongresu, a da se hrvatska delegacija samo prividno kolebala. "Delegati iz Srbije odbacivali su sve prijedloge drugih nacionalnih delegacija. U takvoj partiji komunista Jugoslavije, s onako iskazanim kvalitetom i manirom vecinskog dela kakvog su ga prezentirali najbucnije delegati SK Srbije, malo bi tko želio produžiti. Oni, koji su i došli s namjerom da izadu iz SKJ dobili su potvrdu na Kongresu i uvjerili druge da ce to isto morati uciniti prije ili kasnije." (B. Mamula: "Slucaj Jugoslavija". Podgorica. 2002:166). Takode je interesantno šta Mamula navodi o partijskoj delegaciji JNA. Predsednik Saveza komunista Jugoslavije u Armiji (JNA) bio je admiral Šimic koji je predvodio delegaciju Armije na Cetrnaestom kongresu. On kao i general Veljko Kadijevic, sekretar za narodnu odbranu, zastupali su, skoro u potpunosti, mišljenje Miloševica, a to je da se može i bez onih koji hoce da idu, što znaci i bez slovenackih delegata. Vec je bilo govora o tome da slovenacki politicari smatraju da se Jugoslavija sporo približava Evropi i da ce oni sami tražiti rešenja kako da postanu deo Evrope. Skupština Slovenije izabrala je 14. aprila 1989 godine Janeza Drnovšeka za clana Predsedništva SFRJ iz Slovenije, koji je tada smatrao da slovenacki narod nije za izdvajanje iz Jugoslavije. Ali i to da narod nije više bio ni za politiku Saveza komunista. O slovenackom rukovodstvu mislio je da ide svesno na sukob sa srpskim rukovodstvom i da je to usmeravano uz pomoc štampe i televizije, što je ucvrstilo njihove pozicije u Sloveniji. Drnovšek je zastupao politicko stanovište koje se sastojalo od tri komponente: višepartijski sistem, slobodno tržište i demokratija. Pitanje približavanja Evropi je bilo ono, do cega mu je narocito bilo stalo. To se videlo i prilikom posete Beogradu i pre nego što je 15. maja 1989 godine postao Predsednik Predsedništva Jugoslavije. Tada se kod Predsednika Predsedništva Raifa Dizdarevica raspitivao dokle se stiglo sa približavanjem Evropskoj zajednici. Medutim Dizdarevic nije bio zainteresovan za tu temu, kao ni Budimir Loncar, ministar inostranih poslova, sa kojim je takode kontaktirao. Loncar se samo zanimao za predstojeci samit Nesvrstanih. A što je još važnije ni Borisav Jovic koji je bio podpredsednik Predsedništva nije ispoljavao nikakvog interesa za Evropsku zajednicu (vidi: J. Drnovšek: "Meine Wahrheit". 1998). Janesu Drnovšeku je bilo primarno da se ude u Evropu što je i za Sloveniju postigao. Ona 2004 godine ulazi u Evropsku uniju. A šta je sa Srbijom, odn. sa ostatkom bivše Jugoslavije? Ide li ona u Evropu? Odgovor je dala Predsednica skupštine Srbije Nataša Micic nakon usvajanja Ustavne povelje i Zakona za njeno usvajanje kojom se iznova definisao odnos izmedu Srbije i Crne Gore: "Završili smo taj posao i sada možemo da idemo dalje, u Evropu." ("Novosti". 20. januar 2003). Tom Ustavnom poveljom završen je proces razgradnje SFRJ i Jugoslavije koji je otpoceo 1989 godine. Za Srbiju to bi sada znacilo da je stvorila uslove koji bi joj omogucili da pocne da se priprema za ulazak u Evropsku uniju. A šta je sa Hrvatskom? U njoj politika i politicari još uvek nisu uspeli i ne uspevaju da se organizuju i ostvare preduslove za ulazak u Evropsku uniju. Kao što vidimo ni za Sloveniju nije bilo jednostavno. Hrvatsku još uvek opterecuje prošlost. Medutim Ivica Racan, predsednik Vlade Hrvatske, se bori. Srbija je tek sada ispunila jedan od uslova iako je prvi važan korak ucinjen 2000 godine. Medutim i nju opterecuje prošlost i naslede. Nakon svega ovoga se postavlja pitanje: da li je bilo moguce da sve bivše jugoslovenske republike i ranije, mnogo ranije, udu u Evropu? Moj odgovor je: mislim da je moglo. Raspad i ratovi su sigurno usporili približavanje Evropi, a Evropa je izgubila i energiju i novca i vremena koje je sve moglo da bude utrošeno i uloženo u integraciju Jugoslavije. Da se tako odvijalo, Slovenija bi vec bila u Evropskoj uniji kao i Hrvatska i Srbija. Namece se još jedno pitanje: šta sada? Odgovor je opet dala predsednica Skupštine Srbije: "Treba da se prilagodimo svetskim normama." (isto). Miloševic nije hteo 1989 godine da se prilagodi svetskim prilikama i nije hteo da prede sa jednog nacina razmišljanja na drugi. On nije želeo ni da shvati, ni da prizna da je tada bila potrebna nova politika.

b) Jedan dogadaj

U Srbiji se smatralo da je dogadaj od 28. marta 1989 godine bio najznacajniji u Srbiji od dolaska Slobodana Miloševica na vlast. Toga je dana održana svecana sednica Skupštine Srbije na kojoj su usvojeni ustavni amandmani. Tim amandmanima potvrdivala se jedinstvenost Srbije kao i njena državnost i ustavnotvornost na celoj teritoriji. Predsednik Skupštine Srbije i predsednik komisije koja je pripremila amandmane, Borisav Jovic, održao je govor. Evo njegovog kasnijeg opisa tog govora: "Bilo je mnogo dugotrajnih aplauza, skoro posle svake recenice, ali najjaci i naduži bio je kada sam izgovorio recenicu: - Više se nikad ne može i nece vratiti vreme da se o Srbiji odlucuje izvan Srbije -. Aplauz se nije mogao zaustaviti. Cinilo se da je ova recenica (...) istovremeno jasno otkrila i mišljenje prisutnih da se o njihovoj sudbini u neposrednoj politickoj prošlosti odlucivalo van Srbije. (...). Tek onda kada o sebi budemo sami odlucivali, moci cemo razviti sve stvaralacke snage Srbije i srpskog naroda." (B. Jovic: "Komadanje Jugoslavije". Beograd. 1992:). On spominje slavnu istoriju i vekovnu borbu za slobodu i junacke nacionalne pesme, neravnopravnost Srbije i govori o pocetku nove epohe dostojne slobodarske tradicije Srbije i srpskog naroda. Sve to je bilo lepo i ne može se ništa ili skoro ništa prigovoriti ukoliko se samo odnosi na period komunizma pod Titom. Ono što je davalo povoda za zabrinjavanje i što je stvorilo problem sledilo je kasnije, kada je isticao, da iako je došlo do promena politickog sistema u istocnoevropskim zemljama ne mora dotle doci i u SFRJ. Odabir politickog sistema u Jugoslaviji smatrao je iskljucivo unutrašnjim pitanjem. Interese zapadnih politicara kvalifikovao je kao mešanje u unutrašnju politiku što je drugim recima znacilo da se ocekivanja zapadnih politicara od samog pocetka odbijaju. Kako je on, kao i Miloševic, bio ubeden u vrednosti socijalistickog politickog sistema i kako je taj sistem 1989 godine nestajao i nestao i kako je Zapad nestanak tog sistema smatrao strateškim pitanjem, tako je polako postalo jasno da ce doci do sukoba izmedu Zapada i Srbije i istovremeno do podrške Slovenije i Hrvatske od strane tog Zapada. Politicki sistem istocne Evrope je propao i komunisti su izgubili vlast, dok su politicke promene tj. promene sistema u Srbiji izostale. Komunisti Srbije su još uvek te 1989 godine vladali. I kada su najzad slovenacki i hrvatski komunisti u prvoj polovini 1990 godine izgubili vlast, srpski komunisti su je na izborima decembra te iste godine dobili. Jevgenij Primakov o tome piše: "Reci cu nekoliko reci o tome šta je odredilo odnos Sjedinjenih Država i niza evropskih zemalja prema tom sukobu [sukob u Jugoslaviji]. Godine 1990 u Jugoslaviji su prvi put nakon rata održani izbori na višepartijskoj osnovi. U Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini - Savez komunista Jugoslavije pretrpeo je poraz. Komunisti su sacuvali vlast samo na preostaloj teritoriji bivše Jugoslavije - u Srbiji i maloj Crnoj Gori. (...) Tako je rukovodilac Srbije Slobodan Miloševic za mnoge na Zapadu stekao cisto ideološku "boju". "Ideološki pristup" prema njemu od strane americkog rukovodstva i rukovodstva nekih zapadnoevropskih zemalja postao je izraženiji kada je Miloševic došao na celo Socijalisticke partije Srbije koja se smatra naslednicom Saveza komunista Jugoslavije. Raspoloženje protiv Miloševica na Zapadu još više se pojacalo kada je Srbija ispoljila težnju da, u okviru zajednicke države, zadrži delove Jugoslavije koji su se izdvojili. (...) Naravno, za sve to postojali su odredeni razlozi. Ali istovremeno su zapadni mediji, prikazujuci dogadaje jednostrano, stvarali neraspoloženje svetske javnosti prema Srbima, i na kraju krajeva, prema "komunisti Miloševicu." (Jevgenij Primakov: "Godine u visokoj politici". Beograd. 2002:169). Ako ovo za nekog citaoca nije dovoljno jasno, onda zaista ne znam šta bi moglo jasnije da se navede. I sada dode neko i prica o teorijama zavere ili o stranim faktorima ili o htenju Washington-a da u Jugoslaviji ima vojne baze. Ako se Zapad udružio protiv komunizma u Srbiji, to ne znaci da je bila zavera u pitanju. Zapad je bio udružen protiv komunizma i za vreme postojanja istog na Istoku, za vreme Hladnog rata i još je tada vodio javnu borbu protiv Sovjetskog saveza. Moskva, centar komunizma, se ipak odrekla komunistickog politickog sistema, ali molim vas, jedan Miloševic i jedna Socijalisticka partija to nije htela ni po takvoj strašnoj ceni kao što je bilo stradanje naroda.

2. PREOKRET 1989 GODINE

a) Šta sa SFRJ?

U vremenu velikih politickih promena u godini 1989, koje su dovele do promena politickog sistema u Istocnom bloku, izostale su promene i veliki preokret u SFRJ. Ta cinjenica je stvorila problem. Politicari, kako u SFRJ tako i na Zapadu, morali su da se late rešavanja tog problema. Narocito je Washington, kao centar Zapada i NATO-a, bio zainteresovan za njegovo rešavanje. Bonn i Evropska zajednica su takode pokazivale interes za Jugoslaviju. Sve do preokreta 1989 godine SFRJ je bila nesvrstana i nije pripadala ni Istoku ni Zapadu, ali je važno da se kaže da je njen politicki sistem bio socijalisticki, što znaci isti, ili skoro isti, kao u Istocnim zemljama i u Sovjetskom Savezu. I to je bio taj problem, što jedino politicari u Beogradu izgleda da nisu prepoznavali. Politiku Washington-a u odnosu na Beograd odredila je cinjenica, da nije došlo do promena politickog sistema u Beogradu. To je bila srž i uzrok kasnijih sukoba izmedu Washington-a i Beograda. U tom sukobu, Washington je odigrao glavnu ulogu koja je odredila tok i kraj sukoba i sudbinu SFRJ. Naime, on je držao sve konce u svojim rukama i odlucivao o daljim koracima. Nestanak Istocnog bloka doveo je svetske prilike u neravnotežu. Dve reci sovjetskog vode M. Gorbacova: perestrojka i glasnost su obeležile kraj Hladnog rata, odn. kraj sukoba Istok-Zapad. Po mom shvatanju kraj sukoba izmedu Istocnog i Zapadnog bloka, izmedu Washington-a i Moskve, nije bio kraj sukoba izmedu socijalizma i demokratije. U Beogradu socijalizam je još uvek postojao. Upravo ta cinjenica je znacila da ce se sukob nastaviti, ali sada izmedu Zapada i Beograda. Protivnik zapadnim politicarima nije više bio sovjetski komunizam i Istocni blok vec politicki sistem u Srbiji, tj. ostatak komunizma u Evropi. Pri tome su zemlje Istocnog bloka igrale marginalnu ulogu. Glavnu ulogu su igrali Washington i Bonn. Medutim, postoji jedna razlika izmedu sukoba Istoka i Zapada i sukoba izmedu Zapada i politicara u Srbiji: taj sukob nije ostao samo na recima kao u doba Hladnog rata. Naime, Hladni rat se u Srbiji pretvorio u "Vruci". Naravno, osnovno je bilo to da je "protivnik" (Srbija) sada bio neuporedivo slabiji nego protivnik Istocni blok za vreme Hladnog rata. Od samog pocetka, tj. od 1989 godine Zapadu je smetalo, da je politicar u Beogradu bio spreman da ide sopstvenim politickim putem. Istok je napustio ili napuštao svoj politicki sistem, a Miloševic u Beogradu nikako nije hteo da ga se odrekne. Zapad se odlucio da nece trpeti nikakav socijalizam u Beogradu. Iz toga je nastala nervoza, nestrpljivost i neprijateljstvo. I kada politiku odreduje kategorija kao što je "neprijateljstvo" tada nastaje, jasno, konfrontacija. To zasigurno nije bila pametna politika. Na jednoj strani politicari u Beogradu sa svojom totalnom slepocom, a na drugoj, oni na Zapadu sa spremnošcu na konfrontacije. Zapad je svojom politikom stvorio jasne razlike, na jednoj strani oni dobri, a na drugoj oni rdavi u Srbiji (štampa na Zapadu je ponekad upotrebljavala i izraz "nitkovi"). I tako, iako je na pocetku bilo samo govora o sukobu izmedu demokratije i socijalizma, na kraju se samo govorilo o sukobu izmedu dobrog i rdavog. U toku ratova izgubilo se ono što je na pocetku bilo osnova za sukob i samo se govorilo o agresiji i o etnickim cišcenjima, a na kraju i o humanitarnim katastrofama. Ako je na pocetku stajalo pitanje: demokratija ili socijalizam, na kraju je stajalo pitanje: kada ce Miloševic da ode. Ratna zbivanja su potisnula glavni razlog sukoba u pozadinu i prešla svojim znacenjem u prvi plan, a osim toga su kao takva odredivala dalji tok dogadaja. Ali, glavni razlog sukoba, demokratija ili komunizam, je uvek bio i ostao prisutan (i onda kada se raspravljalo o Kosovu i Metohiji) i na kraju je cak izjednacen sa jednom osobom, tj. jednim politicarem, Miloševicem. Kao što sam na pocetku ovog odeljka vec rekao, veliki dogadaj, preokret je obeležio kraj Istocnog bloka i pocetak demokratizacije u tim zemljama. Medutim, dogodilo se da jedna politicka partija u Beogradu nije registrovala taj dogadaj i nije bila saglasna sa nestajanjem socijalizma u Jugoslaviji. I upravo je ta cinjenica bila smrtonosna za SFRJ i za kasniju SRJ. Ta partija nije bila sposobna da se transformiše u demokratsku, u njenim venama je još uvek tekla krv socijalizma. Šta je bio njen cilj? Da ocuva Jugoslaviju i Kosovo i Metohiju, što je i bilo legitimno. Ali, na žalost, to nije bilo sve. Ona je htela da sacuva i politicki sistem, socijalizam. 1989 godine bila je uverena da ako bi se sacuvao Titov politcki sistem, sacuvala bi se u tom slucaju i SFRJ. Ona je govorila da samo Titov sistem garantuje opstanak Jugoslavije. I onda je nastala situacija da smo na jendoj strani imali, u Beogradu jednu partiju koja je i dalje htela da sacuva i zadrži jedan politicki sistem koji je vec nestajao i nestao u Evropi i na drugoj strani, politicare na Zapadu koji su želeli da taj politicki sistem nestane s lica zemlje za sva vremena. Na taj nacin stvorilo se stanje koje je predodredilo sukob i odluke: i Zapad i Beograd su se odlucili na konfrontacije. Razultat toga je bio da je Zapad bio spreman da u ime demokratije uracuna i prihvati raspad Jugoslavije, što je kulminiralo u stanovištu: raspad po svaku cenu. Racunao je da ce na kraju jedne takve politike ipak doci demokratija. I to se i dogodilo: godine 2000 došla je demokratija i u Beograd. Problem je bio rešen: strateški cilj Zapada "demokratizacija Beograda" bio je postignut.

b) Pitanje odgovornosti

Odgovornost za rasturanje SFRJ i sve ono što se na tom prostoru dogodilo snose politicari: politicari iz Ljubljane, Beograda, Zagreba, Washington-a i Bonn-a. Raspad, rasturanje i ratovi bili su proces koji su direktno prouzrokovali i organizovali politicari. Moglo bi se reci: sukob politicara, sukob politika i licnosti iza tih politika. Narodi, ni religije nisu taj sukob otpoceli niti organizovali, vec su bili uvuceni u njega. Ne predstavlja uzrok sukoba to, što razliciti narodi žive na jednoj teritoriji kao što je bila SFRJ. To je nešto što je dato i tako postoji. I ta cinjenica ne može da bude dovoljan razlog da bi došlo do rata. Da bi došlo do ratova mora da se pojavi politicar. Bez njega nema ništa. I zbog toga nije na odmetu da se što cešce ponavlja da Srbi nisu uradili ovo ili ono, da Hrvati nisu pocinili to i to ili da su Nemci ili Amerikanci bili ti koji snose odgovornost za ovo ili ono. Nešto što se takode ne sme izostaviti kada je rec o odgovornosti, jeste pitanje odgovornosti politicara koji su upravljali novinama i televizijom, jer kao što je poznato, mediji uvek izražavaju neciju politiku. Samo da podsetim na neka imena kao što su Mitevic, Minovic, Milanovic. I na kraju, kada se radi o odgovornosti, ostaje pitanje, šta je sa biracima na izborima? Odgovor na ovo se ne može dati. Ponekad mi se cinilo da odgovornost postoji, a opet, bilo je dana, kada sam mislio da odgovornosti nema. Možda bi psiholozi i sociolozi mogli da odgovore na to pitanje. Pri tome moram naglasiti da pravim razliku izmedu biraca i naroda i da se te dve kategorije ne mogu izjednacavati. Na izbore, kao prvo, ne izlazi celokupan narod, a kao drugo, i oni što izlaze ne glasaju samo za jednu partiju.

4. INTERPRETACIJE

a) "Da li je moglo drugacije?"

"Da li je moglo drugacije?" - pita se Borisav Jovic i odmah odgovara: "Danas mogu da ocenim, posle svega što se dogodilo, da smo i Miloševic i ja bili ophrvani zabludama da se možemo osloniti na domace i medunarodno pravo, da ce to poštovati i velike sile i medunarodna zajednica, (...). Da je ta zabluda u našim glavama bila otklonjena u periodu donošenja odluka od kojih je zavisio rasplet dogadaja i sudbina srpskog naroda, možda je moglo biti mnogo drugacije, možda bi naša politika bila manje kategoricna i više prilagodljiva istorijskoj realnosti." (B. Jovic: "Knjiga o Miloševicu". Beograd. 2001:75). Ovi redovi Jovica zaslužuju pažnju. Koliko je meni poznato, to je jedini politicar iz vrha Saveza komunista Srbije (Socijalisticke partije) koji je barem priznao da je bio u zabludi. Za mene licno, to je velika stvar. Odmah dalje on nastavlja o greškama Miloševica: "Grešilo se jedino u tome što se verovalo da medunarodna zajednica drži do slova i duha sopstvenih pravnih dokumenata i što se nije polazilo od toga da ce ona prekršiti medunarodno pravo, kao i da ce podržati kršenje domaceg prava cak u meri koja sigurno vodi u sukobe." (isto). Upadljivo je da Jovic spominje pravo ali ne i politiku i ne istice da se verovalo da ce medunarodna zajednica držati do svoje politike, što je bilo verovatnije, ako ne i ocigledno. Ali takode priznaje i da je Miloševiceva politika bila iskljuciva i neprilagodljiva i da se njegova tvrdoca ogledala u politici po principu "ili - ili", tj. ili da se vratimo cvrstoj državnoj zajednici ili da se razidemo. Medutim, nigde ne spominje cinjenicu da se moralo voditi racuna i o politici (interesima) medunarodne zajednice. Radi li se ovde možda o uskoj i politicki iskrivljenoj svesti? Smatram da se ovde radi o stepenu razumevanja politickih problema. Njihov stepen razumevanja bio je na niskoj temperaturi ako ne i zamrznut.

b) Pravo naroda na samoopredeljenje

Opet se namece Joviceva knjiga za razumevanje ovog problema: "Polazilo se od toga da, kako se neki narodi opredelio da živi u zajednickoj državi, tako može da se opredeli da iz nje izade, naravno po odredenoj proceduri i vodeci racuna o interesima drugih. (...). Medutim, problem je nastao što u jugoslovenskoj krizi nije uvažavano pravo naroda na samoopredeljenje, nego pravo republika na otcepljenje. (...). Kada je u Hrvatskoj doneta odluka o izdvajanju iz Jugoslavije, srpski narod u Hrvatskoj je na osnovu prava naroda na samoopredeljenje odlucio da se odvoji od Hrvatske, što medunarodna zajednica nije uvažavala. Uvažavala je pravo republike, ali ne i [srpske] nacije. Nije uzeo u obzir ni to što je Hrvatska bila republika dva konstitutivna naroda, Hrvata i Srba, sve od osnivanja Republike do dolaska na vlast HDZ i Tudmana, koji su Srbe transformisali u nacionalnu manjinu, mimo njihove saglasnosti." (isto:77). Kurt Köpruner ("Reisen in das Land der Kriege". Berlin. 2001; prevod se sprema za prolece ove godine u Beogradu) naznacava da je osnovni ton u Evropi bio antisrpski i da su se austrijski politicari kao npr. austrijski ministar inostranih poslova, Alois Mock, smenjivali u Sloveniji, takoreci ne ispuštajuci kvaku na vratima Ljubljane iz ruku. Zatim se osvrce na samoopredeljenje, uz primedbu da je to postala rec godine, prelazi na Evropsku zajednicu i njenu Trojku, njena tri ministra koja su vodila Evropsku zajednicu, mnogobrojne konferencije o Jugoslaviji i na sastank u Bruxelles-u (Brisel) 1991 godine na kome se govorilo o samoopredeljenju. Dalje iznosi da se Miloševic tada u Bruxelles-u (Brisel) izjasnio za samoopredeljenje naroda, što je podrazumevalo da ako jedan narod može da se opredeli za izlazak iz SFRJ, mislilo se na Sloveniju i Hrvatsku, onda jedan drugi narod ima isto takvo pravo i može da se opredeli da ostane u Jugoslaviji. Miloševic je skupu skrenuo pažnju na Srbe koji žive u pojedinim regionima Hrvatske i koji u njima predstavljaju vecinsko stanovništvo. On je još istakao da su sadašnje granice republika samo administrativne i da ne odražavaju odnose u stanovništvu. Ako bi došlo do toga da se SFRJ deli, ne može se izbeci da se ne razgovara o novim granicama. Miloševic je svoje izlaganje završio recima da se ne dozvoli da jedna strana prevagne, misli se na Hrvatsku, i pre nego što se o tome ne postigne dogovor. U protivnom eskalacija sukoba ne bi mogla više da se izbegne. Pitanje samoopredeljenja bilo je povezano sa pitanjem granica. Pitanje granica, prema tumacenju Zapada, je znacilo nepovredivost granica republika. Medutim, Miloševicevo tumacenje zasnivalo se na tome da nepovredivost granica ne može da se tumaci odvojeno od pitanja samoopredeljenja naroda i da je zato potrebna saglasnost svih republika, znaci i Srbije. Zastupao je mišljenje da se poštuje pravo naroda na samoopredeljenje, ali i srpskog, i da se nove granice utvrde sporazumno, a ne samo na osnovu interesa samo jedne republike. Želeo bih da istaknem da su politicari Zapada smatrali da su republicke granice konacne, i da ce svako ko pokuša da ih menja biti proglašen agresorom što su i stalno, javno i svuda ponavljali. I pored toga je zacudujuce da je Miloševic i dalje insistirao na zahtevu promena republickih granica i da se nikada nije zapitao da li je taj zahtev uopšte realan i da li ga je mogao sprovesti uprkos protivljenju Zapada. Takvim stavom, razmišljanje o nekim alternativnim rešenjima bilo je onemoguceno. Jedino što je nudio bilo je šturo ponavljanje: "Ne cemo dati!", što se odnosilo na zahteve Zapada.

c) Pitanje licnih osobina Miloševica

Kao što smo videli iz opisa toka dogadaja i stavova glavnih aktera koji su te dogadaje prouzrokovali, glavnu ulogu su igrale njihove licne osobine. Smatram da se premalo isticao licni faktor politicara. U slucaju politicara Miloševica taj faktor izgleda da je bio odlucujuci. Njegove licne osobine su njega samog, a i one oko njega, onemogucavale i unapred iskljucivale svaku mogucnost da se u politici donosu prave odluke. U ostalom, to su na kraju pokazali njegovi rezultati. Ivan Stambolic je sve do 1987 godine bio prvi covek srpskih komunista i taj politicar koji je Miloševica doveo na vlast. Mora da se pode od toga da je on dobro poznavao Miloševica i zato bih naveo njegov opis: "Uvidao sam, naprimer, da [Miloševic] ume da prenagli, da izabere preke puteve, da ishitreno iskoraci, da površno zakljuci, da pretvrdo presudi, i niz slicnih mana svojstvenih coveku "vruce glave". (...) Medutim, nevolja je u tome što nisam predpostavio da se sve te odlike mogu izvrci u cudovisne mane ukoliko se ispolje u krajnostima. Nisam imao ni razloga ni povoda da u odlucnosti naslutim sklonost nasilju kao njenu krajnost, da u borbenosti predosetim ratobornost, da u energicnosti predvidim bezobzirnost, u ambicioznosti - beskrupolozno vlastoljublje, u dinamicnosti - brzopletost (...)." (I. Stambolic: "Put u bespuce". Beograd. 1995:136). Nešto bih još dodao što Stambolic ne spominje, a što je najbolje zapazio drugi bliski saradnik Miloševica, Borisav Jovic. Isticao je više puta da je Miloševic bio politicar koji je imao jednu izraženu osobinu a to je, da je uvek hteo samo on da odlucuje, i to o svemu. Sociolozi bi takvu osobinu nazvali despotizmom.

d) Spoljna politika Washington-a

S pravom se ukazivalo na to da ce biti teško da se za SFRJ nade pravicno rešenje za novonastala pitanja posle raspada Istocnog bloka i to iz razloga, s jedne strane, složenosti unutrašnjeg sastava SFRJ sa svojih šest republika, a s druge strane interesa Zapada za odredena rešenja, i na kraju, zbog nepomirljivih interesa i postavljenih ciljeva politicara u republikama. Washington je bio zainteresovan za demokratizaciju SFRJ, Bonn za samostalnost Slovenije i Hrvatske. Evropska zajednica je smatrala da njena spoljna politika po pitanju Jugoslavije treba da ima odlucujucu ulogu. Osim toga je povezivala svoju spoljnu politiku i sa pitanjem sigurnosti u Evropi. Ipak je uloga Washington-a bila najveca u procesu rasturanja SFRJ. U periodu od 1989 do 2000 godine americka spoljna politika igrala je odlucujucu ulogu, naravno u pojedinim etapama manje, u drugim više. Demokratizacija je ležala u osnovi te politike. Zbog toga neki analiticara izjednacavaju demokratizaciju SFRJ sa njenim razbijanjem. Takvo mišljenje nije samo u Srbiji rasprostranjeno. Buduci da SFRJ nije bila u sastavu Istocnog bloka uživala je u pozitivnoj spoljnjoj politici Washinton-a sve do 1989 godine. U periodu sukoba Istoka i Zapada, Washington je poštovao jedinstvo SFRJ i bio je garancija njene nezavisnosti. Medutim, nestankom Istocnog bloka nastala je nova situacija za SFRJ, i s novonastalom situacijom i nova politika Washington-a. Spoljna politika Washington-a je sada stavljala u prvi plan pitanje demokratizacije, a ne pitanje jedinstva Jugoslavije. I tako je postepeno došlo do toga da je "saveznik" Washington postao "neprijatelj" i "protivnik". Naravno, protivnik politickog sistema u Jugoslaviji, kao što je i za vreme Hladnog rata bio protivnik politickog sistema u Istocnom bloku. Iz toga bih mogao da izvucem zakljucak da je ustvari Hladni rat trajao sve do 2000 godine, godine u kojoj je nestao istocni politicki sistem i u republici Srbiji koja je pored ostalih pet sacinjavala SFRJ. U republikama Slovenija i Hrvatska istocni politicki sistem je nestao deset godina ranije, 1990 godine. Sve do 1989 godine ljudska prava u SFRJ smatrana su podnošljivim i njeni gradani su mogli da putuju i bez viza na Zapad (barem u neke zemlje). Svet je smatrao da je SFRJ bila mnogo liberalnija u odnosu na Istocni blok. Spoljna politika Washington-a bila je skoncentrisana na ekonomske probleme Jugoslavije. Medutim, kada je jednom bio završen Hladni rat došlo je do promena strateškog znacaja SFRJ. Od 1989 godine Washington pocinje da vrši pritisak na Beograd da napravi odlucujuce korake u pogledu demokratizacije politickog sistema. U istocnoj Evropi nestaje dotadašnji politicki sistem, dolazi do Preokreta, do demokratizacije Madarske, Cehoslovacke, Poljske i Istocne Nemacke i istovremeno do promena politike Washington-a prema Beogradu, što je bilo i za ocekivati. Sa demokratizacijom zemalja Istocnog bloka postavljalo se pitanje demokratizacije SFRJ, što postaje pitanje broj jedan, u suštini pitanje svih pitanja. Jedinstvo SFRJ nije više bilo od centralnog znacaja. Washinton je na sledeci nacin definisao svoju politiku prema SFRJ: jedinstvena SFRJ, ali demokratska, što opet znaci i jedno i drugo, što na kraju krajeva znaci da oni koji hoce samo jedno, iskljucuju ono drugo. Jedinstvo, ali i istovremeno i demokratizacija, višepartijski sistem, tržišna privreda. Sada je SFRJ mogla da dobije novi znacaj ali samo u okviru Zapada. Po tom odlucujucem pitanju zakazala je politika samo jedne od republika, a to je bila Srbija, odn. njena partija Savez komunista. Savez komunista nije bio u stanju da shvati i razume ili nije hteo da shvati i razume, u šta ne verujem, da se postavilo jedno sudbonosno pitanje za koje je postojao i odgovor: spoljna politika i demokratizacija. Ta partija je, istina, bila za jedinstvo SFRJ ali nije imala spoljnu politiku i nije pristajala da se odrekne istocnog politickog sistema. Ona je zastupala mišljenje da Jugoslavija treba da ostane jedinstvena ali kao socijalisticka federacija. Druge republike, kao npr. Slovenija, su bile za demokratizaciju što znaci napuštanje socijalistickog društvenog uredenja. Slovenija je htela da ide u Evropu i ude u Evropsku zajednicu, pa ako mora i sama. Prva politicka razmimoilaženja izmedu politicara Slovenije i Srbije, kao što je vec bilo napomenuto, nastala su oko izmene Ustava SFRJ. Srpski politicari su tražili promene Ustava u delu koji bi se odnosio na definisanje odnosa federacije. Tražili su, kako su to oni zvali, moderniju federaciju, sposobnu da bolje odlucuje, što bi moglo da znaci da centralni zajednicki organi dobijaju prevlast nad republikama. Slovenija se tome odlucno protivila i odlucila se na promene u svom Ustavu, promene koji bi Sloveniji davali pravo i da istupi iz federacije ako nade za potrebno. Slovenacki komunisti, znaci, nisu pristajali na izmene u Ustavu SFRJ, a s druge strane, srpski komunisti nisu pristajali na izmenu politickog sistema što nije bilo bezznacajno za odredivanje americke spoljne politike. Objektivno se radilo o suprotnim pozicijama koje, medutim, nije bilo nemoguce približiti nalaženjem zajednickog rešenja. Nažalost, suprotne pozicije su u daljem toku prebacene na sukobljevanje licnosti što je dovelo do medusobnih konfrontacija, a što je bilo kobno po Srbiju. Sigurno da opšti meduljudski odnosi zavise od toga da li postoje slicnosti u licnim osobinama ljudi. Tako npr. dobrosusedski odnosi mogu uspešno da se održavaju ako postoje slicnosti, kao što se i prijatelji nalaze po slicnostima, i ako hocemo, vec kod dece možemo uociti da se samo slicna deca rado medusobno igraju. Ocito je da politicari Saveza komunista i Slovenije i Srbije u tom periodu nisu pokazivali dovoljno slicnosti ni u interesima niti u osobinama da bi na kraju mogli da se slože. Medutim, politicar ne bi trebalo da sebi dozvoli luksuz da ga vode licne emocije, za njega je pitanje politickog rasudivanja odlucujuce. Kao što poneki komšija ne zove drugog komšiju na kafu radi održavanja dobrosusedskih odnosa, tako ni Slobodan Miloševic nije zvao Milana Kucana na kafu, niti je Milan Kucan zvao Miloševica. I što je najgore, Miloševic nije zvao ni americkog ambasadora u SFRJ Warren-a Zimmermann-a na kafu. Radije je pio kafu sam. Šta želim time da kažem? Dok za susede to ne mora da predstavlja neku tragicnost, u politici takvom se ponašanju pridaje posebna važnost. I tako "banalna" stvar kao zvanje ili nezvanje na kafu nije bila beznacajna za spoljnu politiku Washington-a, i zbog toga, jer spoljnu politiku ne odreduje samo sadržaj, vec i nacin komuniciranja. I na kraju krajeva, zbog cega bi inace postojala diplomatija i diplomatska ponašanja? Iako u opštim meduljudskim odnosima licne osobine odreduju te odnose, u politici, medutim, te licne osobine ne bi trebalo da stoje u prvi plan. U prvi plan bi morao da stoji sadržaj. A da bi sadržaj dobio na znacenju neophodno je da se licne osobine ne isticu u prvi plan, a što bi znacilo: negovanje dobrih odnosa kao deo spoljne politike. Dok je Predsednik Predsedništva SFRJ, Janez Drnovšek, 1989 godine igrao tenis sa pomenutim americkim ambasadorom, njegov zamenik Borisav Jovic je to kritikovao, kao da mu nije bilo jasno da su kontakti sa svetskim politicarima bili od vitalnog znacaja za Srbiju. Može da se spomene i jedan izuzetak. Tako je Ramila Andelkovic u vremenu kada je bila na celu Socijalistickog Saveza Srbije igrala lambadu u Beogradu sa svojim kolegom iz Slovenije, Jožetom Smoleom. Nažalost to nije bilo od znacaja jer je kasnije Miloševic svojom odlukom da bojkutuje robu iz Slovenije naterao Radmilu Andelkovic da preko Socijalistickog saveza to obelodani i na taj nacin poremeti dobrosusedske odnose sa Slovenijom.

e) Nacionalizam

Najznacajnije pitanje, za one analiticare koji su dogadaje u SFRJ svodili samo na jedan odgovor, bilo je: koja je pokretacka snaga stajala iza razarajuce dinamike dogadaja. Najcešci odgovor na to pitanje bio je: nacionalizam. Nacionalizam kao odgovor pojavljuje se u mnogim publikacijama i u štampi se tvrdi da su posle preokreta u istocnoj Evropi republike potpale pod nacionalizam. Ja, medutim, poricem znacaj nacionalizma u dogadajima u Jugoslaviji i smatram da se tu radilo iskljucivo o razlicitim odgovorima politicara u tim republikama na pitanja koja su nastala u vezi sa nestankom Istocnog bloka. Ta politika nije nacionalizam vec pitanje politickog sistema. Cinjenica da su u Jugoslaviji postojale republike ne daje pravo tim autorima da ih apriori kvalifikuju kao nacionalisticke. Mnogi autori, narocito na Zapadu, misle, kada govore o nacionalizmu kao eksplozivnom faktoru, samo na Srbiju, što takode osporavam. Cesto se piše i govori da je srpski nacionalizam instrumentalizovan u cilju ostajanja na vlasti. Cak se tvrdi da je Miloševic sve što je radio, cinio samo iz razloga ostajanja na vlasti. Ja smatram da je Miloševic mogao da ostane na vlasti i da nije sprovodio takozvanu politiku koja mu se pripisuje, tj. politika "samo ostajanja na vlasti". Nije u tome bio problem. Kao i svaki drugi politicar i on je mnogo cinio da bi ostao na vlasti, npr. u vezi sa izborima, ali ne bi moglo da se tvrdi da nije imao i politicki program. Naravno, da je pitanje održivosti i sprovodljivosti tog programa jedno drugo pitanje. Cinjenica je, da ako neki politicki program s pocetka ne odgovara rešavanju nekog problema, on ni kasnije u daljem toku nece odjednom postati odgovarajuci. Kako je Miloševicev program bio s pocetka loš, on je i u toku procesa razgradnje SFRJ takav i ostao. Osim toga, kada su jednom bile postavljene šine (u komunizmu su to zvali: smernice), dinamika je cinila svoje, odredujuci sledece korake. Godine 1989 pitanja su postavljali svi, i republike u SFRJ i politicari u svetu. Ali pitanja su postavljali i politicari koji su nastupali u ime Srba u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, što je bilo absolutno legitimno i nikako se ne može kvalifikovati kao nacionalizam. Nije se radilo ni o nacionalizmu, kada su politicari iz Beograda 1988 organizovali masovna okupljanja, "dogadanja naroda", i smenili komuniste na vlasti u Vojvodini. Drugo je pitanje da li je to bilo potrebno. "Dogadanje naroda" je isto tako moglo da se definiše kao protest protiv Titovog komunizma. Politicari u Beogradu su imali za cilj da stvore jednu ustavnu Srbiju i to iz jednog dela kao što su uostalom bile i sve druge. Gde je tu nacionalizam? Njima nije bio cilj rasturanje SFRJ i stvaranje jedne Srbije izvan Jugoslavije, što bi moglo da se nazove nacionalizmom. Kada je politicar Franjo Tudman 1990 godine razmišljao o izlasku Hrvatske iz SFRJ i stvaranju samostalne države Hrvatske, tada se možda moglo govoriti o nacionalizmu i tada se postavljalo i pitanje šta ce biti sa Srbima u Hrvatskoj, što, da ponovim, ne može biti ocenjeno kao nacionalizam. Pitanje Srba kao naroda u Hrvatskoj je došlo onog momenta na dnevni red, kada je postalo izvesno da ce se ta republika izdvojiti. Naravno, drugo je pitanje da li je trebalo da se to pitanje uopšte postavlja ili neka druga pitanja, kao npr. da se konsultuje i svet. "Dogadanje naroda" je, osim toga, imalo za cilj rešavanje ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji jer je rukovodstvo Srbije mislilo da ce to moci da reši ako Srbija postane jedinstvena. Ni to ne može da se obeležava kao nacionalizam. Nacionalizam nije ni u najmanju ruku mogao da bude uzrok raspada Jugoslavije. On je igrao neku ulogu u politici Franje Tudmana i Alije Izetbegovica, ali ne i Slobodana Miloševica. A upravo se ovde raspravlja o tvrdnjama mnogih da je nacionalizam Miloševica doveo do raspada SFRJ. Ti, što tvrde, da je nacionalizam bio srpski fenomen i kada izgovaraju rec nacionalizam automatski misle odmah na Srbiju i stavljaju znak jednakosti izmedu te dve reci pokazuju da je njihovo razmizmišljanje površno i da nisu uspeli da udu u srž problema.

f) Prošlost

Pitanju spoljne politike, politickog sistema i licnih osobina politicara dodao bih i pitanje prošlosti kao jednog od faktora koji su igrali ulogu u raspadu i rasturanju SFRJ. Biljana Plavšic, jedna od politickih voda Srba u Bosni i Hercegovini, govorila je ovih dana o razlozima svoje politike u ono vreme, 1992 godine, kada je otpoceo rat u toj republici. Ovaj primer ilustruje koliko je prošlost uticala na pojedine politicare i koliko je bila od znacaja kao jedan od važnih uzroka sukobljavanja i ratovanja. Ona kaže da je bila zaslepljena, opsednuta mislima da se ne sme dozvoliti da Srbi opet kao u Drugom svetskom ratu postanu žrtve drugih: "U to vreme, ja sam olako ubedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane. (...). Postavljaju se ocigledna pitanja: ako je ova istina sada tako jasna, zašto je ja nisam videla ranije? (...). Odgovor na oba pitanja je verujem, zaslepljujuca strepnja, koja je dovela do opsesije, narocito za one od nas za koje je Drugi svetski rat živa uspomena, da Srbi više nikada ne dopuste da budu žrtve. (...) Bili smo opredeljeni da ucinimo sve što je neophodno da prevladamo." (Biljana Plavšic u NIN-u od 19. decembra 2002:21).

g) Spoljna politika srpskih politicara prema Zapadu

Jugoslaviju je opterecivala prošlost, tj. istorija i to se videlo i na primeru odnosa izmedu politicara u Srpskoj Krajini u Hrvatskoj i politicara u Zagrebu. Iz istorijskih razloga rukovodioci tih Srba nisu pristajali da ostanu u Hrvatskoj ako bi se Hrvatska osamostalila. Kada je na vlast došla HDZ partija i na njeno celo Franjo Tudman ti srpski politicari su odbijali i svaku pomisao na ostajanje. Razvoj dogadaja je bio takav da kada je Hrvatska bila priznata kao samostalna država 1991 godine, oni su proglasili nezavisnu oblast Srpsku Krajinu. Branko Vlahovic ("Novosti". 6. i 7. januara 2003) iznosi kako je došlo do toga da su rukovodioci Krajine propustili poslednju mogucnost da poboljšaju svoje šanse kod medunarodne zajednice. Taj dogadaj najbolje ilustruje kako srpski politicari ni u Krajini u Hrvatskoj nisu imali razradenu, da ne kažem nikakvu, spoljnu politiku. Cetiri ambasadora medunarodne zajednice napravili su plan zvan Z-4 koji je trebao da reši odnose izmedu Zagreba i Knina, izmedu ostalih ruski ambasador u Zagrebu, diplomata Leonid Kerestedžijanc, americki ambasador u Zagrebu, Galbright, ali i predstavnici OUN i EU. Taj plan je bio gotov u januaru 1995 godine. 30. januara 1995 godine upoznali su sa tim planom Franju Tudmana. Odmah je bilo jasno da on plan nece prihvatiti, ali ga je i pored toga primio i rekao da ce se o njemu razgovarati. Ambasadori su potom istog dana odleteli za Knin. Na veliko iznenadenje ambasadora, Milan Martic je odbio da plan primi u ruke. Ruski ambasador ovako objašnjava odbijanje plana: "Stalno su ponavljali da oni ne mogu više živeti u istoj državi sa Hrvatima posle istorijskog iskustva koje su imali. Otvoreno su mi rekli da nikakva autonomija, pa i najšira koju smo im mi nudili, ne dolazi u obzir. Hteli su jedino samostalnu državu." (isto). Ambasadori su tada odbili da veceraju i prespavaju u Kninu. Ruski ambasador dalje ocenjuje znacajnost tog dogadaja: "Objektivno govoreci, u to vreme, 1994-1995, Hrvati su bili u boljoj poziciji. Medunarodna zajednica je bila na njihovoj strani. Srbi su imali veliku šansu da pokažu Zapadu da su kooperativni i da su spremni na kompromis. Da su tada pokazali spremnost da pregovaraju, to bi sigurno imalo pozitivan odjek u svetu. Na žalost, tadašnjem rukovodstvu u Kninu je nedostajalo mudrosti, diplomatskih znanja i dalekovidosti." (isto). Mora da se naglasi da taj plan nije predstavljao ultimatum. Radilo se samo o tome da se plan uzme i pogleda. Ali politicari Krajine, na celu sa Milanom Marticem, su cak i to kategoricki odbili. Akcijama Hrvatske vojske u maju i avgustu 1995 godine proterani su svi Srbi iz Krajne iz Hrvatske. Politicari su, odbivši plan širi medunarodne zajednice, odbili svaku saradnju sa svetom a posledice su bile katastrofalne.

h) Spoljna politika

Ako bi smo spoljnu politiku uzeli kao glavnu meru svih razloga koji su bili od znacaja za dogadaje u Jugoslaviji, onda bi smo mogli da kažemo da su tu meru odredili Washington i zapadne demokratije. Ja sam, na drugom mestu po znacaju, stavio i pitanje demokratije jer je sadržaj spoljne politike predstavljo pitanje demokratizacije i istovremeno nestajanje socijalistickog sistema. Oni koji nisu prihvatali tu meru rizikovali su mnogo. U SFRJ jedino je nisu prihvatili politicari Srbije s dostojnom pažnjom. Mera je znacila, da je Washington izražavao odredena ocekivanja, kasnije zahteve, kao npr. demokratizaciju. Da su politicari Srbije 1989 godine pristali na demokratizaciju, Srbija nije morala, po mom ubedenju, da prede stravican put i SFRJ nije morala da se raspadne. Srbija se na kraju 2000 godine demokratizovala jer Washington nije odustajao od demokratizacije, što je moglo da se predvidi. Dan demokratizacije bio je 5. oktobar 2000 godine, i odmah u februaru 2001 godine Srbija i Crna Gora su pristupile "Varšavskoj inicijativi", organizaciji koja okuplja više od sto demokratskih država. Što se tice spoljne politke Bonn-a/Berlin-a, može se reci da su politicari tog centra od samog pocetka stajali na strani Ljubljane i Zagreba i da i oni snose deo odgovornosti za raspad SFRJ i ratove. Bonn je 1991 godine sam priznao Sloveniju i Hrvatsku i ubrzao ili izazvao dogadaje u republici Bosni i Hercegovini. Uzrok takve politike treba tražiti u istoriji i u licnim osobinama Bonn-skih politicara. Odnosi medu republikama bi takode mogli da se na neki nacin svrstaju pod termin: spoljna politika, buduci da su, iako clanice federacije, po Ustavu imale mogucnost i da istupe iz nje. Tadašnji politicari u Beogradu nisu imali takva razmišljanja. I u toj, nazovimo je "maloj" spoljnoj politici radilo se o istom problemu: pitanje demokratizacije. Iako politicki sistem u SFRJ nije bio toliko represivan kao u drugim istocnoevropskim zemljama, iako je i privreda bolje stajala, taj sistem je bio jedan od sistema sovjetskog modela. A upravo je pitanje sistema 1989 godine bilo centralno pitanje. Na pocetku, znaci 1989 godine, Srbija, kao jedna od republika, bila je deo tog pitanja odn. deo problema. Kasnije je, medutim, došlo do promene. Srbija nije bila više deo problema vec sam problem. Slovenacki politicari su priželjkivali demokratiju i brže odluke. Medutim, jedna od karakteristika srpskih politicara u to vreme bila je sporost i nerazumevanje suštine. Njima je, ocigledno, trebalo mnogo više vremena da bi se mogli prilagoditi novonastaloj politickoj situaciji, a koga nisu imali. Nažalost, nisu imali ni predstave o tome kako da se sve reši, bili su za status quo, i reagovali su samo kada su morali, uglavnom nepromišljeno i bez jasnog plana koji bi odgovarao realnosti. Oni nisu shvatili ono osnovno, a to je da su se njihovi interesi najbolje i jedino mogli ostvariti kroz dijalog, kontakt sa svetom - spoljnom politikom kao i kontaktom sa drugim republikama - "maloj" spoljnoj politici i približavanjem a ne udaljavanjem. Hrvatski politicari nisu vodili takvu spoljnu politiku u odnosu na Zapad, politiku udaljavanja, vec politiku približavanja. Situacija u Hrvatskoj je, medutim, bila složenija jer su u njoj živeli Srbi kao narod sa svojim politickim vodama i zbog dolaska Franje Tudmana i njegove partije HDZ na vlast 1990 godine. HDZ-ova "mala" spoljna politika isto tako nije bila u odnosu na Srbiju i Srbe u Hrvatskoj na nivou nastalih problema, ali to nije bilo znacajno za njih. Oni su se svojom spoljnom politikom pobrinuli za to da Zapad svakako bude na njihovoj strani.

i) 5. oktobar 2000 - demokratija

Autor Ralph Hartmann na pocetku svoje knjige "Die glorreichen Sieger" (Berlin. 2001) govori o reakcijama politicara i štampe u Berlin-u i drugim gradovima na dogadaj od 5. oktobra 2000 godine. On taj dan naziva danom u kome je došlo do, na Zapadu, toliko ocekivanog preokreta u Beogradu. U Berlin-u se naglašavalo da su promene izostale 1989 i 1990 godine i da su došle sa deset godina zakašnjenja. Ministar spoljnih poslova Nemacke, Josef Fischer, izjavljuje na drugom programu zvanicne Nemacke televizije (ZDF) u jednoj emisiji specijalno posvecenoj tom danu, da se tu radi o dogadaju, deset godina posle pada berlinskog zida, koji predstavlja njegov konacan nestanak, i da se tu radi o demokratizaciji. Na prvom programu (ARD) Fischer ponavlja da se u stvari u suštini dogodilo to da je sa tim 5. oktobrom pao i poslednji kamen toga zida i nestao poslednji komad "gvozdene" zavese. Opet, kada je održana sednica nemackog parlamenta (11. oktobra 2000) Fischer kaže da je konacno pao i poslednji ostatak jedne komunisticke diktature. Nemacki nedeljnik "Der Spiegel", piše Hartmann dalje, iznosi svoje komentare i kaže da je oduvan i poslednji staljinista u Evropi, Miloševic, srušena poslednja tvrdava komunizma i postavljen poslednji kamen koji pokazuje završetak jedne epohe. Drugi pišu da su prvo bili skinuti Cesusesku i Honecker i eto sada Miloševic i da je posle deset godina nakon promena 1989 godine najzad osloboden i Balkan ("Bild", "Zeit", "Der Tagesspiegel"). I drugi listovi kao varšavske novine "Rzeczpospolita" i londonski "International Guardian" pišu slicne komentare kao npr. da je najzad posle Varšave, Praga, Budimpešte, iako sa velikim zakašnjenjem, nešto pocelo što predstavlja poslednju demokratsku revoluciju u Evropi, i da je era komunizma najzad prošla. Americki predsednik, Bill Klinton, uporedio je dogadaje u Beogradu sa padom Berlinskog zida i da Amerika i sada stoji na strani onih koji su za demokratiju u Srbiji ili bilo gde na svetu, svuda. Ministarka spoljnih poslova Amerike, Madeleine Albright, je opet izjavila da se nada da se i Srbija kao i uostalom Istocna Evropa oslobodila komunizma. Iz svega ovoga možemo izvesti zakljucak šta je od samog pocetka bio cilj Zapada: pobeda demokratije.

5. ZAKLJUCAK

Ako bi smo pošli od toga da uzroke rasturanja SFRJ nazovemo faktorima onda bi smo mogli da pobrojimo sledece: svetske prilike, spoljna politika, demokratija, slovenacki faktor, faktor Miloševic, politicki sistem Srbije, americki faktor, nemacki faktor, Franjo Tudman kao faktor, faktor Alija Izetbegovic, licne osobine politicara, prošlost (istorija) i mediji. Iako ce se nekome možda ciniti da je ovde ispušten još jedan razlog koji je po njima bio znacajan za raspad SFRJ, naime ekonomske prilike, tvrdim da one nisu bile od znacaja. Nacionalizam sam vec u posebnom odeljku iskljucio. Rec "ljudska prava" nisam takode posebno spominjao iako je ta rec cesto spominjana u politici Zapada, narocito za vreme Hladnog rata, i to zbog toga što tu rec smatram politickim terminom koga su politicari (zlo)upotrebljavali da bi opravdali svoje politike i što su to selektivno koristili. Ako npr. uzmemo nemacki faktor onda bi smo dodatno mogli da kažemo da se iza toga nije skrivala samo istorija, vec i želja politicara da posle ujedinjenja Nemacke izadu sa svojom spoljnom politikom u svet i da postanu, na kraju jednog perioda, opet "normalna zemlja". Kao što se vidi, mnogo uzroka. Po mom mišljenju izdvojio bih samo sledece kao najvažnije:

- svetske prilike,

- spoljna politika,

- politicari kao akteri,

- demokratija

- komunizam,

- istorija (prošlost),

- licne osobine politicara,

- drugi razlozi (npr. dinamika dogadaja, rat, mediji itd.).

autor: dr. med. Djordje Joncic

koautor: Suzana Joncic M.A.

Literatura:

1. Antonic, Slobodan: "Zarobljena zemlja". Otkrovenje. Beograd. 2002

2. Drnovšek, Janez: "Meine Wahrheit". Smart Books. Kilchberg/Zürich. 1998

3. Hartmann, Ralph: "Die glorreichen Sieger". Dietz. Berlin. 2001

4. Jovic, Borisav: "Knjiga o Miloševicu". IKP "Nikola Pašic". Beograd. 2001

5. Jovic, Borisav: "Komadanje Jugoslavije". Politika. Beograd. 1992

6. Köpruner, Kurt: "Reisen in das Land der Kriege". Espresso. Berlin. 2001

7. Mamula, Branko: "Slucaj Jugoslavija". CID. Podgorica. 2000

8. Paulsen, Thomas: "Die Jugoslawienpolitik der USA 1989-1994". Nomos. Baden-Baden. 1995

hronika vesti (arhiva)