Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Debata - Svet nakon 11. septembra

hronika vesti (arhiva)

Draško Vuksanovic

MULTINACIONALNE KOMPANIJE I POLITIDEOLOŠKI DISKURSI

"Kada dolazimo u dodir sa nekom vladom koja ne voli Sjedinjene Americke Države, uvek pitamo: ko vam je miliji - Velika Britanija, Nemacka, Francuska? Raspolažemo mnogim zastavama, izaberite. " Robert Stivenson, potpredsednik Forda [1]

Nedugo posle pada Miloševicevog sultanata Radio-televizija Srbije prenela je jevandelski intoniranu izjavu jednog domaceg ekonomiste da ce strani kapital pohrliti u Jugoslaviju jer u njoj postoji deo zdrave i atraktivne privrede, te kvalifikovana i jevtina radna snaga. Na prvi pogled, razlozi da se radna snaga raduje svojoj jevtinoci, ili pak pukom dolasku kapitala kao vrednosti per se, bezmalo su misticni. Možda vedri ton ove obavesti i nije u dubljoj korelaciji sa pretpostavljenim osecanjima radne snage? Da li je i ekonomista jevtin, i ako jeste, quanto costa? Šalu na stranu, posredi je paradoks zemalja u tranziciji, gde se jevtinoca radne snage kao takva namece jedino prema kriterijima Zapada, dok se u poredenju sa uobicajenom domicilnom cenom rada ponuda stranog poslodavca najcešce može uzeti kao prosecna, pristojna, "ne tako loša" ili cak "dobra (za naše prilike)".

Tako bi moglo da se nacne pitanje poslovne politike multinacionalnih kompanija na tržištima Treceg sveta, najposle i u istocnoj Evropi, koje je sa stanovišta njegovih nevoljnih rezidenata u stvari pitanje buducnosti što mora da pocne odmah, jer vremena za cekanje nema. Stoga ne cudi da reakcije na ovaj aspekt globalizacije i na Zapadu i na Istoku imaju jasne obrise politideoloških nastrojenja. Štaviše, multinacionalni kapital jedna je od lakmus-tema za ideološke diskurse i politicku praksu levog i desnog centra, nevladinih organizacija i angažovanih intelektualaca, kako u sredinama iz kojih kapital potice, tako i u onima u koje ulazi. I, još bliže, to je jedan od problema gde tradicionalno predvidljive reakcije nosilaca politickog diskursa mogu divergirati ili konvergirati u neocekivanom smeru.

No, pre bilo kakve analize ideoloških pristupa, treba se usredsrediti na pitanje: šta su to multinacionalne kompanije i koja je njihova uloga u ekonomskom i kulturnom životu zemalja periferije na cijem se tlu pojavljuju kao "strani investitori"?

Proces razvoja i ukrupnjavanja nadnacionalnih privrednih subjekata postavio je sasvim nove standarde u medunarodnim ekonomskim odnosima, bacivši u zapecak nacionalne vlade, koje sopstvenim ekonomskim i politickim instrumentima više ne mogu da pariraju upravljackim strukturama multinacionalnih kompanija. Ova (pre)vlast ocigledna je na primeru kljucnih institucija istorijski nastalih voljom velikih bordova, koje, kako saznajemo od ekonomiste Zvonimira Landupa, i post festum ostaju pod njihovom kontrolom: u finansijskom sektoru to su Medunarodni monetarni fond, Svetska i Evropska banka za obnovu i razvoj, te Evropska investiciona banka, a na polju protoka robe - Svetska trgovinska organizacija.

Kako se to prakticno odražava na društva u zemljama periferije? In consequentia, globalizovanje privrednih i upravljackih struktura dovodi do ukidanja samoregulišuce uloge nacionalnih tržišta, a nadnacionalne privredno-upravljacke strukture postaju dominantni regulatori privrednih i društvenih tokova iliti, prema recima jednog autora, "otoci svesne vlasti u okeanu nesvesnog" [2], olicenom u stanovništvu, to jest radnoj snazi i potrošacima na domicilnom tlu. Multinacionalne kompanije diktiraju uslove koji nisu nužno u skladu sa ciljevima privrednog razvoja i makroekonomske politike jedne države; imaju manju osetljivost na zahteve lokalne zajednice (stepen zaposlenosti i ekološki problemi), pribegavaju monopolu zato što u zemljama van razvijenog centra nema zakona koji monopol sprecavaju. Njihov interes za ulaganje u zemlje periferije ogleda se u niskim nadnicama, nepostojanju jakog sindikalnog pokreta, labavim propisima o zagadivanju prirodne sredine, niskim porezima. Posledice su ocigledne, ali jednoj od njih treba posebno posvetiti pažnju.

Ako bi se interesi medunarodnih koncerna dosledno sproveli, poreske stope, na primer, bile bi toliko niske da bi budžetski deficit države morao da se leci nauštrb prosvete i kulture (one bi, svakako, prve došle na doboš). Sa stanovišta multinacionalnih koncerna, daroviti violinisti ili profesori sociologije sasvim su izlišan fenomen, univerzitet koji ukljucuje humanisticke nauke i studije nacionalne kulture preteran je luksuz, potreba da se unutar nacije odvija sociokulturna stratifikacija prema prirodnoj obdarenosti pojedinaca (karakteristicna za liberalna društva Zapada [3]) nešto je o cemu sirotinja ne bi trebalo da razmišlja. Naravno, ovakva strategija se ne obelodanjuje. Naprotiv, na delu je i javno stipendiranje talenata, ali u perspektivi ono nije nešto na šta se može osloniti, jer pociva na dobroj volji donatora, a ne na zakonski garantovanom pravu unutar socijalno uredene države. Gradanin dolazi u situaciju da na krucijalna pitanja njegove egzistencije utice neko kome ne može ni da pruži ni da uskrati podršku na izborima.

Teorija o slobodnom jedinstvenom tržištu, kao uporište pohoda medunarodnog kapitala, manjkava je utoliko što se o jedinstvenosti tržišta može govoriti samo tamo gde postoje jedinstveni zakonski propisi za sve ucesnike u tržišnoj utakmici. Dakle, zakoni koji na Zapadu štite zaposlene od samovlašca poslodavaca, a ticu se pre svega cene rada i dužine radnog vremena, ne važe za radnu snagu na tržištima periferije, iako se proizvodi koje ona stvara, neretko radeci iste poslove kao i zaposleni u maticnim poslovnim jedinicama na Zapadu, prodaju po celom svetu bez obzira na zemlju u kojoj nastaju. Na Menhetnu su 1997. godine održane demonstracije ispred Diznijevih prodavnica. Demonstranti su sprecavali kupovinu, noseci transparente sa obaveštenjem da plišane igracke kompanije Dizni, u maloprodaji vredne izmedu dvadesetak i dvestotinak dolara, šiju deca na Tahitiju za 16 centi na sat, dok direktor Diznija na sat zaraduje 91.000 americkih dolara. Strukturalistickim terminima to se može ovako izraziti: multinacionalne kompanije nisu eksponent funkcije jedinstvenog tržišta, nego su osvojena nacionalna tržišta eksponent funkcije partikularnih interesa multinacionalnih kompanija.

Neko ce se, jamacno, zapitati: zbog cega bi, ako stvari tako stoje, nerazvijene zemlje uopšte ulazile u integracije? Naravno da za to postoje cvrsti razlozi, kao što su pokretanje devastiranih privreda, beg od nasledenog ekonomskog mrtvila, tranzicija u moderne oblike ekonomskog i civilizacijskog života. Pri svemu tome dešava se da se uspehom smatra ako su plate zaposlenih u MNK dvostruko više od nacionalnog proseka. Radnici primaju dvesta, a ne sto maraka mesecno. Kržljavi žir sanja da postane veliki žir, umesto, makar, osrednji hrast. Ovo važi za zemlje poput Kine, a ni Brazil nije mnogo odmakao u nivou aspiracije. No u pojedinim državama Dalekog istoka situacija je još gora. Decji rad uz bedne nadnice, razvojna besperspektivnost, ekološki sumrak, farsicno protivljenje domaceg stanovništva pokušajima levih organizacija na Zapadu da zakonima u svojim zemljama sprece kompanije da se tako nehumano ponašaju - obeležja su borbe za opstanak najsiromašnijih. Vrhunac horora koji nadmracuje ostale slucajeve ipak je prica o nigerijskom plemenu Ogoni, cije je celukupno životno stanište, Arkadija sa prebogatom vegetacijom površine 1050 kilometara kvadratnih, detaljno opustošeno radom naftnog koncerna Šel. Vlada Nigerije pravno je zaštitila svog poslovnog partnera od deranžiranja i troškova kojima bi bio izložen u slucaju da mora placati odštetu žrtvama zagadenja (ljudi masovno umiru, ili se iseljavaju, ili vode gerilski rat protiv Šela). Voda Pokreta za opstanak ogonskog naroda Ken Saro-Viva, dobitnik medunarodne Goldmanove nagrade za zaštitu životne sredine 1995. godine, ubijen je nedugo pošto je uspeo da internacionalizuje problem Ogonilenda [4]. Prilike na istoku Evrope manje su dramaticne i omogucavaju kudikamo viši nivo aspiracije, a ono što se ovde dešava na planu javnog i nejavnog politideološkog diskursa u vezi sa multinacionalnim kompanijama veoma je zanimljivo stoga što se iz liberalno-demokratske vrednosne orijentacije razvija stav koji unekoliko podseca na desnicarsku odbojnost prema internacionalizaciji. U ime prava na sopstveni liberalizam, autentican nosilac liberalnog diskursa bice skloniji zaziranju od ovakve integracije nego što bi se ocekivalo. Tradicionalno ksenofobicna desnica ponašace se slicno, ali ce njeni argumenti i ciljevi cesto biti drukciji (npr. mržnja prema Mekdonaldovim restoranima, utemeljena na shvatanju o prednostima domacih specijaliteta). Uopšteno, oprezan i kriticki stav prema MNK poklopice se sa kritikama što na adresu velikih koncerna stižu od levice na Zapadu (narocito su aktivne nevladine organizacije, poput Worldwatch Institute [5]). To ukazuje na prostornu relativnost ideoloških diskursa, a ona se ponajbolje ocituje na temi kao što su multinacionalne kompanije i njihov globalni pohod. Đavo je, medutim, uvek budan. Napuštanje vrednosne lestvice da bi se zauzelo mesto u rovu, sve iz naivnosti ili straha da se ne postane autsajder (sa stanovišta samog rovca: nicija devojka), sužava krug autenticnih na svim stranama. Tako se neke liberalne iliti leve demokrate vezuju za politiku liberalno-demokratskih država koja u mnogim aspektima nije nimalo liberalna, niti demokratska: krize se razrešavaju (pri)silom, dakle ratovima i sankcijama gde se nedužni, pa cak i deca, prinose na oltar autoritetu Zapada. Razume se, ni politicka logistika za svakojake opacine krupnog kapitala ne bi se dala uglazbiti u proklamovanu aksiologiju otvorenog društva. Za to vreme desnicari, narocito na prostorima gde je, kao na Balkanu, besneo rat, podležu logickim lomovima zastranjujucih razmera. Ovde bi se, kao digresija po istom kalupu, po tome kako se istina i osecaj za pravedno žrtvuju nezdravoj pristrasnosti, mogao navesti primer koji bismo najradije nazvali zlocinackim silogizmom. Iz premise: Amerikanci su od pocetka krize defavorizovali Srbe (T) ide se na tezu: Amerikanci optužuju Mladiceve trupe za zlodela u Srebrenici (T), zatim sledi : Mladiceve trupe su srpske (T), da bi se izveo zakljucak: Mladiceve trupe nisu odgovorne ni za šta (crimen mentis). Ako im je, kao konzervativcima, stalo do Božjih zakona, ne bi trebalo da u mislima i na recima cine grehe koje bi kao grehe mišljenja priznali i najljuci ateisti.

I tu dolazimo do suštine. Rovci svih boja i mirisa podrivaju potencijalni prosveceni konsenzus da se globalizacija humanizuje, i to ne kao humanitarno pitanje, nego kao privrednorazvojni problem postavljen na osnovama konsolidacije ukupnih interesa. Globalizaciju nije mogucno zaustaviti, ali njene pogodbe podležu varijacijama. Uostalom, valjda ce jednom doci dan kada ce se obesnažiti Adornovo upozorenje da vlast i moc u sebi svagda imaju nešto zastrašujuce.

p.s. Moramo primetiti da je desnicarski diskurs koji izlazi iz prostora demokratskog centra u Srbiji do danas uveliko marginalizovan i sveden na minornu formu, dok je deklarativni levi liberalizam nastavio da se ponaša kao da je neprijatelj u punoj snazi, što bi moglo biti znak da nije slucajno da se prema pitanju multinacionalnih kompanija ovaj diskurs u Srbiji razlicito postavlja od diskursa autenticne liberalne levice u Sjedinjenim Americkim Državama. Praviti od komarca magarca u ovom slucaju znaci podizati zastor pred istinskim problemima koje donosi nadiruci korporativni kapitalizam.

[1] Casopis "Business Week", 19. decembar 1970, str. 58-59. (navedeno prema knjizi "Svetska kapitalisticka privreda i multinacionalne kompanije", Christian Palloix, Zagreb, naslov originala "L'Economie Mondiale Capitaliste et les firmes Multinationales" [2] Stephen Hymer, "Efikasnost (pruturjecja) multinacionalnih korporacija", Zagreb, str. 441. [3] Ljubomir Tadic, "Nauka o politici", Beograd, 1988. [4] http://www.worldwatch.org/pubs/paper/127.html [5] http://www.worldwatch.org/

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM