Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Miloš Knežević

NADNACIONALNA ISKUŠENJA EVROPE NACIJA

Evropske muke sa jedninom

Mnogo naroda od vajkada živi u Evropi, no, postoji li jedinstveni evropski narod? Kada je reč o kulturi u Evropi i nacijama u Evropi, podjednako se zapada u dilemu oko postojanja jedinstvene evropske kulture i mogućnosti konstituisanja nacije Evropljana. Manja je, naime, nedoumica oko intermarijumskih i kopnenih obrisa evropskog kontinenta, nego oko etničke, nacionalne pa i kulturne homogenosti žitelja evropskog tla. Etnička homogenost, po svemu sudeći, ne postoji. Ko više nedostaje: Evropa ili Evropljani? Evropa je heterogena - Evropljani jos uvek nedostaju Evropi. Taj suštinski deficit »kolevke« savremenih naroda nije lako, a možda i uopšte nije moguće otkloniti. Uostalom, zar mnoštvo etnosa, naroda i nacija na relativno malom prostoru ne iskazuje istorijsko bogatstvo i mogućnosti razvoja. Izgleda da je lakše raseliti Evropljane nego ih sabrati i stopiti u istoliki narod. Pogotovu, ne po zapovednom načelu: »Jedna Evropa – jedan Narod – jedna Vlada!«

Otuda je uputnije jer je tačnije govoriti o narodima Evrope i Evropi nacija, nego o homogenom evropskom narodu. Nacije odolevaju, nacije su žilave i to ne bi smelo da bude loše, naprotiv. »Nacionalna država je postala manje važa; ali ona jos nije suvišna ... Za sada je samo nacionalnodržavni okvir u stanju da bude zaštitni omotač demokratskim i liberalnim institucijama. I same nacije odolevaju u ništa manjoj meri od nacionalne države .... evropske nacije, koje su poćetkom 19. veka jos uvek bile utopijske tvorevine, u sadašnjosti su se dokazale kao živa kulturna i duhovna bića, čak i kao izraz one raznovrsnosti bez koje bi Evropa izgubila svoju suštinu. « Navedene reci Hagena Šulcea ukazuju na potrebu uvažavanja istorijski nužnih, reklo bi se egzistencijalnih funkcija nacija i država u nacionalnom obliku.

Vremena su se promenila, Imperije u Evropi kao i i mperijalni Evronarod , svakako, ne postoje jer se nijedna od postojećih nacija-naroda do sada nije odrekla niti je izgubila svoj etnonacionalni profil. Nije, naime, jos uvek stvoren sloj Evropljana u potpunosti »emancipovan« od svojih nacionalnih drzava. Jos uvek nije empirijski utvrđena pojava Evropljana koji bi širokim osećajima kontinentalne zavičajnosti nadvisili partikularne osećaje pripadnosti matičnim nacionalnim državama ili svojim rodovima, plemenima, etnosima i nacijama. Nadnacionalnih ili međunacionalnih Evropljana – poput homo sovjeticusa ili homo yugoslavicusa - još uvek nema i pitanje je da li će ih na revolucionarno kompozitan način više ikada i biti? Evropski nadnarod , superiorna evropska transnacija, nije se ukazala na civilizacijskom horizontu. U tom smislu, Evropa koja hoće da bude singularna, osuđena je na večitu kaznu pluralizma. Evropa mnogostrukog identiteta je izvorni galimatijas prastarih naroda i modernih nacija. Upravo u Evropi su nastale nacionalne države, onakve kakve poznajemo i podrazumevamo danas.

 

Hronotop evropske istovremenosti

Ni kolektivini osećaji spram Evrope nisu istovetni. Ima ih onoliko koliko ima evropskih zemalja i naroda. Štaviše, ima ih onoliko koliko ima Evropljana. Nije lako prepoznati i izgraditi osećaj za Evropu. Saosećanje sa Evropom varira. Ono se ispoljava višestruko, kao stanje potpune uživljenosti i solidarnosti sa Evropom, ali i kao stanje nenaklonosti, antipatije i antievropskog egoizma. Neki »Evropu sa hiljadu lica« vole i obožavaju, drugi je ne podnose i kude. Najmanje je ravnodušnosti: Evropa se nalazi između ljubavi i mržnje. Evromanija, evrofilija i evrofobija tvore dva paralelna evropska sveta.

Evropi predstoji Sizifov posao evropskog uosećavanja. Evropejstvo, (evropičnost ili evropskost, takođe), doživljavaju se, zastupaju i praktikuju na dva radikalno različita načina:

1) Prvi je sličan osećajima pripadnosti vlastitoj naciji i zemlji, i transponovan je u izrazito i nepokolebljivo evropsko opredeljenje. Reklo bi se da u političkom senzibilitetu ovog tipa »Evropljana« Evropa i vlastita država, tj. nacija i zemlja mogu sapostojati udvojeno, kao veće i manje, kao celina i deo te celine, kao ravnopravno ili hijerarhizovano, u racionalnom ili iracionalnom, ambivalentnom stanju. Takva evropska osećanja i misli proizvode Evropu i kada je ima previše i kada je uopšte nema, kada se Evropa ne oseća. Fakciju države i nacije Evrope ispunjava mnoštvo realnih evropskih dsržava nacija. To je samoniklo drveće koje tvori evropsku nacionalnu i kulturnu šumu. S druge strane »evropske duge«, fikciju Evrope proizvode evropske nacije kroz permanentnu imaginaciju i idealizaciju. U oba slučaja, indikativnom i prospektivnom, nacionalno još uvek nije ustuknulo pred evropskim, jer to evropsko nije konstituisano nezavisno od nacionalnog ili protiv njega. Nacionalno i evropsko nisu u alternativnom i antagonističkom odnosu. Oni se, zapravo, susreću, pregovaraju, pogađaju i mire, jedno u drugo udevaju i prožimaju. Nacionalno iznutra tvori i rastvara evropsko tako da evropski osećaji neometano saučestvuju u nacionalnim osećajima. Kada se pomisli na vlastitu naciju pomisli se na Evropu. Štaviše, evropski osećaji, poput nacionalnih, postaju nacionalno drugobiće pojedinačnih nacija. Razvija se hronotop evropske istovremenosti. Time nacije pozitivaraju svoj evropski karakter. Evropa jača evropske narode. Razumljivo je da takva evropskost ne samo da ne dokida nacionalne partikularitete nego ih približava i kroz proces univerzalizacije obogaćuje i snaži;

2) Drugi osećaj Evrope je potpuno različit od prvog i vezan je za prividno »postnacionalne« fenomene globalizaciju , masizam i klijentelizam . U evropskom osećaju se ne prepoznaje vlastiti nacionalni osećaj nego njegova negacija. Nenacionalni »Evropljani« u evropskom osećaju pronalaze drugačije transancionalne i anacionalne kvalitete. Evropa im se dopada upravo zbog toga jer nagoveštava i obećava izlazak iz konfliktnog nacionalnog stanja u koje su zapreteni. Zbog toga ta vrsta evropskosti ne sadrzi identitetnu udvojenost, ona je monistička – samoevropska. Na mestu nacionalnih osećaja zjapi anacionalna praznina pripadnosti nečemu – evropskom svačemu i ničemu - sto se, doduše različito definise, ali se niukom slučaju ne određuje kao nacionalno. Šta je to toliko evropsko a nije nacionalno? Možda se može zamisliti izravno, dakle nacionalno neposredovano, pripadanje samo Evropi, i to onoj embrionalnoj Evropi koja je međunacionalna (internacionalna!), transnacionalna ili anacionalna. U struktunom i procesnom smislu, takav evropeizam je oruđe kidanja čvrstih niti nacionalne pripadnosti. Kao neki izlazak iz sfere nacionalnog na utopijom obasjane postnacionalne poljane. Novi demokratski poredak je, po mišljenju »kosmopolita«, već postnacionalan. No, možda ni to postnacionalno prosunčavanje nije dovoljno, zato je potreban svet u šaci celine, što pomalo liči na grčki kosmopolitizam, ali se od njega u izvornom smislu bitno razlikuje, jer mu nedostaje početna i završna zavičajna svest rodnog polisa. Ona je samozatajena i zaboravljena. Tako umišljena Evropa je prvobiće »evropejaca« koji nisu dovoljno akomodirani u svojim matičnim državama. One su im, naime, tesne. Tamo gde je dobra Evropa – tamo je još bolja otadžbina! Preciznije: tamo gde su dobra u Evropi – tamo je stan, kuća i konforni zavičaj. Ta Evropa je obećana zemlja boljeg i »evropskijeg« života. Ukratko, reč je o fiktivnoj Evropi u pokretnim slikama anacionalnih monoidentiteta.

Potrebno je, dakle, razlikovati opšti sliv evropskog nacionalizma od pojedinačnih tokova nacionalizma u Evropi . Evronacionalizam je lociran kako u pojedinačnim evropskim zemljama tako i u evrokratskom geopolitičkom središtu kontinenta. Evronacionalizam se, pre svega iskazuje kao ideološko isticanje potrebe evropskog geopolitičkog primata spram Amerike, Rusije, islamskog sveta i drugih u globalnim odnosima.

Sadržaj preterane nacionalne ideacije usmeren je ka jačanju evropičnosti na nekoliko načina. Pre svega, kroz nastojanje na usvajanju onih evropskih vizija koje se baštine u najsnažnijim i najmoćnijim evropskim zemljama tzv. evrojezga. Potom kroz težnju realizacije interesa evrokratskog establišmenta. Naposletku, deluje intelektualmno i spiritualno, a katkad i skoro mistično formiran pogled na svet evropskog coveka. (...)

 

Građanizam i demokratizam

Kriza nacije i dekonponovanje njenog neupitnog identiteta praćeno je istovremenim apsolutizovanjem identiteta manjinskih grupa. Iako manjinske grupe identitet ne poseduju u apsolutnom nego u relacionom i relativnom obliku, ipak ga zastupaju kao nespornu političku vrednost unutar posebno viđenog građanskog poretka. Pri tom se »građansko« najčešće shvata kao kosmopolitsko, univerzalno i anacionalno. To »građansko« je nepomireno i nespojivo sa nacionalnim atributima nacionalne većine ali - gle čuda! - itekako je spojivo sa nacionalnim svojstvima nacionalnih manjina koje, uostalom, bez tog »nacionalnog« ne bi mogle ni da se konstituišu u svojim težnjama. Nacionalnoj većini se zarad »građanskog« oduzima nacionalno, da bi se isto to nacionalno, ali u još intenzivnijem obliku, nadodavalo (nacionalnim) manjinama. Nacionalna većina, zato što je difuzno nacionalna, navodno nije sposobna za »građansko«, a nacionalna manjina, baš zato što je koncentrisano nacionalna, i uz to manjina, jeste? Kao da se zaboravlja, ono što je uočio Ričard Dženkins, da: »Etnicitet nije osobeni atribut manjina, niti je ograničen na egzotične Druge.« Pri tom, da stvar u svojoj nelogičnosti bude još gora, smatra se da nacionalna većina ne samo da nije kadra da se razvije kroz građanski politički oblik, nego zbog toga ne može da postane ni demokratska u svom delovanju.

Prikazani ideološki stav zastupaju građanski orijentisani doktrinari i propagandisti. Njihovo građanstvo je, zapravo, građanizam. Građanizam je ideologija koja se zalaže za obnovu statusa hiper-građanina i ponovno uspostavljanje građanskog u preteranom obliku građanističkog društva. U ideacijskom sklopu građanizam više se oslikava nedostižni ideal apsolutne nedržavne društvenosti, univerzalne trgovine i nepobitnih ljudskih prava, nego političke i državne realnosti. Pravnost koju građanizam uvažava i iskazuje dolazi pre iz predpravne sfere privrede, kulture i morala, odnosno kompleksa politike prirodnih i ljudskih prava, nego iz oblasti pravnih prava koja se oslanjanju na državu. Državnost koju građanizam uvažava i zastupa takođe je prožeta građanističkim načelima. Građanizam je primarno obuzet osiguravanjem etničkih i nacionalnih prava inidividua. Ali, građanizam je opčinjen i zaštitom kolektivnih prava manjina kao zbira individua, u svim vidovima manjinskog nacionalnog ispoljavanja. Odatle građanizam deluje kao, pre svega nadindividualna, nacional-kolektivistička, zaštitarska ideološka orijentacija.

U postranzitinom, tj. postesecesionom razdoblju građanizam fiksira glavne ideje građanističkog plastifikovanja društva i države. Građanizam opsesivno idealizuje građanističku a ne građansku državu. Iako želi da mu bude sličan, građanizam, naime, retko kada dopire do građanskog. Građanisti polažu nade u demokratizam . Demokartizam se prema demokratiji odnosi kao građanizam prema građanskom. Demokratizam je ideološko »vjeruju« građanizma. Nema čak ni majušnog građaniste koji nije golemi demokratičar, ali je retko koji građanista demokrata.

U obuzetosti etničkim i nacionalnim manjinama građanizam, međutim, izražava kontradiktorne stavove. Usmeren protiv “tiranije nacionalne većine” građanizam skoro bezupitno podržava sva prava etničkih, nacionalnih i svih drugih manjina. Većina je “tiranska” naprosto zato jer je većina, a manjina je predisponirana na demkratiju samo zato što je manina. U ovoj zaglupljujućoj tautologiji očituje se građanistička stereotipnost promanjinskog mišljenja. U takvom ideološkom i propagnadnom sklopui nema, međutim, nimalo naivnosti. Ljuljajući se na klackalici nacionalne većine i manjine građanizam, u stvari, promoviše pojavu posebne nacionalne države nacionalnih manjina.

U igri nultog ishoda su mitologizovane važne empirijske kategorije: nacija, nacionalna manjina, građansko društvo, demokratija, država. Ukratko, skicirano shvatanje u prokazanom slučaju nacionalne većine pretpostavlja nespojivost nacionalnog, građanskog i demokratskog, uz istovremeno propagiranje saživljenosti nacionalne manjine sa prijemčivim oblicima građanske demokratije. Naizgled sofistikovano, a, u stvari, sasvim popartističko (sa puno sivih mrlja) u izobličenom političkom saldu: nacionalna većina ili domicilna nacija odudara od vrednosti civilnog društva; nacija je nesklona demokratiji jer je bezobzirna prema manjinama; nacija monopolizuje nacionalnu državu jer ne uvažava »druge i različite«, pre svih etničke i nacionalne manjine. S druge strane, u istom preračunavajućem saldu nacionalne i druge manjine: personifikuju ono najbolje u građanstvu i građanskom društvu; oličavaju srž demokratskih stremljenja jer se, navodno, suprotstavljaju autoritarnoj većini; demonstriraju transdržavnu političku kulturu, jer osporavaju svakovrsne etatističke monopole.

Šta motiviše tako gorljiva nacionalna htenja zastupnika nacionalnih manjina? Najčešće je reč o izgradnji svojevrsnog kontraidentiteta manjine spram većine. Manjina ne želi da bude deo većine, ne želi da bude integrisana i asimilovana, ne želi da bez ostatka deli njenu nacionalnu sudbinu, ali želi da se konstituiše na principama nacionalne većine, upravo kao nacionalna manjina. I to, ne kao bilo koja manjina nego baš nacionalna manjina neke druge spoljašnje, okolne nacije. Izgleda kao da okrnjena nacionalna većina više ne poseduje mono-identitet nego da se taj identitet ukazuje u umnoženom, dakle razlikujućem liku. S druge strane, identitetni atom složenog molekula u polju političke i kulturne moći je identitet manijne koji je nerazloživ. Šta, onda, ishodi, iz takve »nauke«? Raznovrsne i raznolike manjine, tobože, poseduju nerazložive identitete, koji u jedinstvenom obliku manjka nacionalnoj većini. Nacionalna većina se, u takvom slučaju, i sama umnožava u bezidentitetnu plazmu etnonacionalnih varijacija. Nacionalna većina u postmodernističkoj dekonstrukciji gubi singularni identitet i supstancu. Nacija se na istorijsko pozornici pojavljuje u sve mutnijem neesencijalnom liku. (...)

Nadnacionalna iskušenja Evrope nacija. Nacionalna većina i strategije manjinizma, prilagođeni deo iz rada u zborniku radova Filozofskog fakulteta - Univerziteta u Nišu - Institut za sociologiju – SVEN, Niš, jun 2004.

Hagen Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, glava “Nacije, drzava, Evropa”, str. 223, “Filip Višnjić”, Beograd, 2002.

Held Dejvid, Demokratija i globalni poredak. Od moderne države ka kosmopolitskoj vladavini, glava »Kosmopolitska demokratija i novi međunarodni poredak«, str. 309-328, »Filip Višnjić«, Beograd, 1997.

»Zapravo, Sjedinjene Države i političku Evropu deli jedna suštinska geopolitička razlika. Prve deluju kao centar, čak i kada se zadovljavaju koalicijama ili savezima sa vazalima; to je, konačno, jedna klasična šema, poput Rima i njegovih provincija. Druga, uprkos tome što je previše okrenuta sebi, na putu je da otkrije bitno novu konfiguraciju, u pogledu izazova organizacije sveta: to je prvi i najnapredniji među međudržavnim sistemima, zasnovan na dobrovoljnom savezu starih nacionalnih država, i znači mnogo više od zbira njegovih delova.« Videti: Fuše Mišel, Evropska republika. Između istorija i geografija. Esej, Stubovi kulture, poglavlje »Evropa, geopolitička laboratorija i korisna sila«, str. 154, Stubovi kulture, Beograd, 2000.

Dženkins Ričard, Etnicitet u novom ključu , glava »Većinski etnicitet«, str. 155, XX vek, Beograd, 2001.

Pojam, odnosno reč građanizam u domaći politikološki rečnik je nedavno uveo filozof Svetozar Stojanović. Poreklo uspešene izvedenice građanizam je u polaznom pojmu građanin i njegovim korelativima, građansko (društvo), građanizacija, građanština i sl. Reč je verovatno izvedena po ugledu na suptilno razlikovanje demokratije i demokratizma , demokrata i demokratista , liberala i liberalista , a možda tek kao direktna prevedenica strane reči civilizam . Svejedno, građanizam je ideološki, doktrinarno i propagandno uobličen iskaz građanskog fenomena.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM