| Trinaest teza o aktuelnoj ustavnoj situaciji u Srbiji
Zoran R. Tomić
Kontinuitet ustavnog licemerja
"NESREĆA KVARI SRCA I RUŠI KARAKTERE" (JOVAN DUČIĆ, O SREĆI)
 1. Neophodno je, naročito u prelomnim društvenim razdobljima, ponekad "izaći" izvan i iznad prava, da bi se ono razumelo, pa i promenilo na bolje.
2. U današnjoj Srbiji na sceni je uglavnom nedovršena a kvantitativna zakonitost, koja se namerava da zaokruži nekakvom "konsensualnom ustavnošću".
3. Tvorci Ustava Srbije iz 1990. godine imali su dva glavna politička cilja: (1) Da zasade fasadno demokratsko pokriće svoje kriptokomunističke vladavine zaogrnute nacionalističkim plaštom; (2) Da naprave najvišu kvazi pravnu branu od tadašnje nazovi federacije i njenih članica, u predvečerje šovinističkih jugoslovenskih ratova. Taj papir je povrh svega i nelegitmno, jednostranačko skupštinski izglasan. A tokom godina njegove upotrebe i zloupotrebe, najvećma je i zastareo: posebno na terenu ljudskih sloboda i prava, svojinske matrice, položaja, delokruga i odnosa ključnih državnih poluga, teritorijalne organizacije, jemstava ustavnosti, itd. Ne samo s gledišta međunarodnopravnih, pre svega evropskih standarda, nego iz perspektive stvarnosnih domaćih (ne)prilika. No, u doba kada je nastao, Ustav Srbije je po nekim načelnim solucijama i definicijama bio nesumnjivi korak napred u odnosu na samoupravnu socijalističku "ustavnost". S druge strane, on nikad ne beše (a takva pravna obaveza je svaki put stajala!) usaglašen sa najvišim pravnopolitičkim aktima širih državnih zajednica kojima je Srbija pripadala - ustavnim dokumentima SFRJ, SRJ i SCG. Uz to, Ustav Srbije bio je i ostao krcat namernim i nenamernim pravnim prazninama koje omogućavaju voluntaristička, arbitrarna tumačenja na planu političke celishodnosti, kao i veštačku, paraustavnu zakonsku "nadogradnju" (u ekonomskoj sferi, na prvom mestu, što se tiče privatizacije, raznorodnih restitucija i "ispravljanja nepravdi", kao i ombudsmana, Visokog saveta pravosuđa, itd.).
4. Postojeći Ustav je, takođe, gotovo zacementirao pravni put sopstvene promene, sa idejom da uveliko preraste vreme u kojem je začet - što se na žalost i ostvarilo, na radost svih garnitura vlastodržaca kojima je služio i služi.
5. Dve su visoke ustavne prepreke za ustavnu rekonstrukciju Srbije, dva proceduralna ključna pitanja. Prvo: S obzirom na poznato stanje na političko-partijskoj sceni Srbije, kako u ambijentu drastičnih međustranačkih trvenja i narušenih dobrih parlamentarnih običaja postići ustavno zahtev(a)nu dvotrećinsku skupštinsku većinu za usvajanje akta o promeni Ustava? Drugo: Imajući u vidu sadašnju ustavnopravnu mapu Srbije, koja je u neskladu s međunarodnom upravom na Kosmetu - kako po Ustavu uopšte organizovati bilo kakvo referendumsko izjašnjavanje na celoj teritoriji Srbije? Nadalje, kako dostići da se za - uzmimo - u Skupštini usvojeni tekst novog ustava izjasni, potvrđujući ga, bar polovina plus jedan od svih upisanih srbijanskih birača (može li se govoriti o jedinstvenom biračkom spisku na Kosmetu?!), kako se inače ustavno zahteva (član 133) za njegovo punovažno noveliranje? Sve u svemu. nema iole pouzdanih garantija da se novi ustav može doneti doslednom primenom revizionih klauzula ovoga koji je snazi.
6. Međutim, nezavisno od predočenog, važno je odvojiti pretežno stručni posao (doduše, sa nezanemarljivim političkim primesama) na izradi novog Ustava Srbije - kao željeno savremenog, demokratskog i pravno-zanatski solidnog dokumenta - od legitimnog pravnog puta njegovog donošenja. Napabirčeni ustav polovičnih rešenja i mahom samo kozmetički doteran - kao sterilni kompromis interesa maltene svih i svakoga ("nešto tebi, nešto njemu, nešto meni"...) - bio bi, zebem, gori od ovog sadašnjeg, čak opasniji od njega.
7. Neprilično bi bilo da nas Evropa "uteruje" (i) u novu konstituciju, određujući nam nekakve rokove, procente ili druga osnovna pravila delikatne društvene zbilje. Zar je srpski usud stalno odugovlačenje, kašnjenje, blaziranost, cinculiranje, kamufliranje, obmanjivanje, smanjivanje sopstvenog manevarskog prostora, priterivanje uza zid, delanje pod spoljnim pritiskom?!
8. Stiče se utisak da je političkim partijama u Srbiji ustavno pitanje instrumentalno, a ne glavno, čak da nije ni među prioritetnima. Sadašnjoj poziciji, unače heterogenoj, novi Ustav bi bio opravdanje, vidljivi pisani formalni plod njene mlake i nedelotvorne vladavine. To bi bio takoreći "ustavni trofej" jedne posrćuće koalicije pred biračima i Evropom. Pri čemu ova manjinska vlada, gle paradoksa, i nije u stanju - taj eventualni "spasonosni" kolač - sama da zadobije! Opoziciji, takođe neuspešnoj, a slaboj i razjedinjenoj - čiji su i jedni i drugi protagonisti svojevremeno vršeći vlast otvoreno nipodaštavali vladavinu prava! - zalaganje za novi ustav je izgleda samo način da se dođe do opštih izbora, pa da pokuša da u određenoj kombinaciji (za)sedne u odlučilačke fotelje. Da li su te istovrsne i istosmerne težnje dovoljne za računski "jednokratni brak" uzajamno nepodnošljivih "partnera"? Ukratko, kao da svi partijski faktori u Srbiji vide ustav kao prevashodno sredstvo za zgrtanje političkih poena. Ustavno licemerje, šta je drugo posredi?
9. Treba ipak što pre ozbiljno i tolerantno prići sačinjavnju (ako je i to izvodljivo?) celovitog i evropejskog nacrta ustava, sprovodeći time jednu već vremešnu skupštinsku odluku. Onda ga podvrći suštinskoj, i stručnoj i javnoj raspravi. Pa njene rezultate ugraditi lege artis u tkivo nacrta, pretvarajući ga u Predlog (za promenu) Ustava. Posle toga probati da on, najpre, dobije zadatu dvotrećinsku poslaničku većinu. Ako se ona pokaže kao nedostižna, morala bi se tada mimo Ustava pronaći dovoljno efikasna, neporecivo snažno legitima procedura njegove znatno valjanije zamene.
10. Rđav recept - i nelegalan i nelegitiman - jeste kada bi trenutni, pred Ustavnim sudom ne bez osnova u nekoliko slučajeva osporeni sastav Parlamenta, odlučio da se (bez obzira kojom većinom!) diskreciono samoproglasi za ustavotvornu skupštinu, bez ikakvih novih izbora i referenduma. Taj skraćeni obrazac sveo bi se na bahati vapaj i zloupotrebu parlamentarizma. Iz njega bi proistekao već inicijalno kompletno neregularan Ustav, politički klimav a ekspertski oštro osporavan, lišen snažne građanske podrške, bez ikakvog unutrašnjeg i međunarodnog ugleda.
11. Put donošenja Ustava Srbije - alternativni a kudikamo realniji od onog zvaničnog - mogao bi da počiva na dva stuba: a) Na osetnom pojačavanju legimiteta tog preobražaja, na račun već godinama dobrano okrnjenog legaliteta. Ovaj potonji se ne sme ubuduće ni u primisli poistovećivati, kako sa nacionalizmom i patriotizmom, tako i sa klerikalizmom i ksenofobijom; b) Na prekomponovanju političke scene Srbije, po volji naroda, a uz učešće i Parlamenta u aktuelnom sazivu.
12. Ukratko, predlažem (što je na stranicama "Danasa" prvi put sažeto učinjeno još 20. januara 2005. godine!) sledeće: (1) Donošenje osobenog Lex individualis-a, zakona naročite sadržine - natpolovičnom poslaničkom većinom - o održavanju najskorijeg proceduralnog referenduma oko izjašnjavanja "za" ili "protiv" održavanja izbora za Ustavotvornu skupštinu. Ali, ako se ni takva tanka većina ne može sabrati, ma ko da u nju pristane da uđe, znači da u ovom momentu prave pretežne parlamentarne političke volje za novim ustavom i nema, pa treba sačekati ili prevremeni pad vlade, ili redovne parlamentarne izbore; (2) U situaciji prolaženja prve deonice - pristupilo bi se sprovođenju tog pretpostavljenog prethodnog referenduma (što se tiče Kosmeta, uz pomoć međunarodne zajednice, onoliko koliko je realno dopustivo) čiji bi ishod bio obavezujući. Prema važećem Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi, "referendumom građani odlučuju o pitanjima za koja je to Ustavom i zakonom određeno i o pitanjima iz nadležnosti Narodne skupštine...", ali i "radi prethodnog izjašnjavanja o pitanjima iz stava 1. ovog člana..." (član 2). S tim u vezi je i institut narodne inicijative kojom "građani predlažu promenu Ustava, zakona i drugih propisa..." (član 3). Za uspeh odnosnog referenduma (shodno članu 24. toga propisa) bilo bi dovoljno da se od najmanje polovine plus jedan (od celine biračkog tela) izašlih građana s pravom glasa - za izbore za ustavotvornu skupštinu izjasni makar prosta većina. A to mi izgleda i optimalno dovoljno a i moguće ostvariti, čak i ako se na većem delu Kosmeta i samo organizovanje referenduma pokaže kao utopija; (3) Raspisivanje predmetnih izbora, čemu bi sledilo formiranje ustavotvorne skupštine, kao zasebnog, novog i privremenog namenskog organa: Ona bi kao takva bila vlasna da sama odredi većinu kojom bi izglasala novi ustav (primerice, kvalifikovanu 3/5 većinu). U tom slučaju bi naknadna referendumska narodna potvrda bila suvišna. Jer, građani bi - i inicijalno-zakonski kroz sadašnju skupštinu, potom neposredno putem preporučenog proceduralnog referenduma, a na koncu i izborima za ustavotvornu skuzpštinu - već prethodno slobodno izrazili i preneli svoju suverenu volju na to posebno, ekskluzivno zarad donošenja novog ustava i uspostavljeno, legitimno predstavničko telo.
13. U skladu sa tako donetim novim ustavom i ustavnim zakonom za njegovo sprovođenje, održali bi se u najkraćem roku i novi izbori (parlamentarni, predsednički i ostali) na svim nivoima vlasti.
Da li je maločas ponuđeni "rezervni" ustavni poduhvat složen, zametan i neisplativ? Možda. Redovni tok ustavne revizije je nominalno kraći, jednostavniji i naizgled ekonomičniji. No, pokazalo se, taj proces na domaćem tlu nesnošljivo predugo traje i košta nas nemerljivo, čega kao da i nismo svesni. A i ne zna se kada će se ovaj ustavni ciklus okončati. Ne zaboravimo: Politički gledano, u Srbiji je već dugo najjeftinija "roba" ona koja je uistinu svima nama baš najskuplja: vreme.
|
|
