Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Marinko M. Vučinić

SRPSKIM SUZAMA NIKO NE VERUJE

        U Bosni i Hercegovini Srbi su izbačeni iz 1.904 naselja. Oni su etnički očišćeni iz maltene svih područja, bez obzira na to da li su bili lojalni muslimanskim vlastima. Iz tih naselja proterano je oko 550.000 ljudi. Kroz logore je prošlo 55.000 Srba. Poredio sam podatke sa Drugim svetskim ratom i za vreme ovog rata u mnogim delovima Bosne ubijeno je više Srba nego za vreme Pavelića. Samo u 1992. godini u Sarajevu je ubijeno više Srba nego što je u ovom gradu ubijeno tokom Drugog svetskog rata. Od 5.515 srpskih žrtava u Sarajevu 2.700 je stradalo 1992. godine.
        Milivoje Ivanišević, Centar za istraživanje zločina nad Srbima

Presuda Naseru Oriću u Haškom sudu kojom je faktički oslobođen krivice za zločine počinjene u srpskim selima u okolini Srebrenice izazvala je pravu konsternaciju u našoj javnosti. Usledile su burne reakcije predstavnika političkih stranaka, državnih zvaničnika, mnogobrojnih javnih delatnika i građana. Ova reagovanja mogu se sažeti u oceni da je reč o isključivo politički motivisanoj odluci suda u Hagu o očitoj i drastičnoj primeni dvostrukih standarda i političkoj instrumentalizaciji i pristrasnosti sudija.

        U našim dnevnim novinama (osim u liberalnom “Danasu”) i nedeljnicima (sem u građanskom “Vremenu”) objavljeno je mnoštvo tekstova i feljtona o razmerama i načinu kako su počinjeni zločini nad srpskim stanovništvom u vreme kada je Orić bio samoproglašeni komandant odbrane Srebrenice. Takođe, objavljena su i potresna svedočanstva i mnoštvo dokumentarnih zapisa o stradanjima srpskog naroda. Takva je bila reakcija najvećeg broja medija u Srbiji. Oni su podse ć ali našu javnost na zločinačko delovanje Nasera Orića, koji je posle oslobađajuće presude u Hagu dočekan kao istinski bošnjački heroj u Sarajevu i Tuzli. Nisu izostali ni svečani prijemi u najvišim državnim institucijama u Federaciji BiH.

       Međutim, za nas je od posebne važnosti da vidimo kako su na ovu sramnu sudsku presudu reagovali predstavnici tzv. Druge Srbije (nezavisni mediji, istaknute nevladine organizacije i građanski orijentisane stranke), koji se neprestano i uporno zalažu za suočavanje Srba sa prošlošću i zločinima počinjenim u ime srpskog naroda.

        Njihovo reagovanje bilo je sporadično i svelo se na blagi prekor tužilaštvu Haškog suda zbog loše i neadekvatno pripremljene optužnice, ali sama odluka suda nije dovedena u pitanje. To, verovatno, spada u tzv. profesionalno izveštavanje nezavisnih i slobodnih medija. Reagovati samo u toj meri da se ne može reći da se nije na “objektivan i profesionalan” način propratio određeni događaj.

       Ni ovom prilikom nisu rekli nijednu reč o zločinima počinjenim nad Srbima u vreme kada je Naser Orić bio apsolutni gospodar života i smrti u Srebrenici. Ovakva njihova reakcija samo je logičan izraz dominantnog stava ove političke grupacije da je svaki govor o zločinima počinjenim nad Srbima u stvari poziv na relativizaciju zločina počinjenog u Srebrenici i predstavlja odricanje i izbegavanje suočavanja sa genocidnom politikom bosanskih Srba. To je ideološka i politička matrica od koje ova politička grupacija neće nikada odustati, jer je njihovo polazište i ideološko stanovište da je srpski nacionalizam bio (a danas to i ostao) glavni, isključivi uzrok i neporecivi krivac za raspad socijalističke Jugoslavije, kao i presudni pokretač i uzročnik krvavog građanskog rata vođenog krajem dvadesetog veka u Bosni i Hrvatskoj. To je aksiom koji se ne može dovoditi u pitanje ni u slučaju kada je reč o očigledno neobjektivnoj, politički pristrasnoj i motivisanoj presudi Haškog suda. Zato i ne čudi ovakvo, samo tek reda radi, reagovanje na ovu neprihvatljivu i skandaloznu presudu Oriću, mada je ono sasvim logično i, može se reći, očekivano.

          Ovom prilikom navešćemo retke i nevoljne izjave najistaknutijih predstavnika tzv. Druge Srbije, koji su inače veoma bučni i grlati kada su u pitanju osude zločina počinjenih u ime srpskog naroda. Ljubica Gojgić, novinar B 92, dugogodišnji dopisnik iz Haga: ”Ne vidim šta bi to promenilo u postojećoj situaciji. Problem u slučaju Nasera Orića nije presuda već način na koji je napisana optužnica i način na koji je Tužilaštvo vodilo dokazni postupak. Da je ozbiljno postupalo, moglo je daleko ozbiljnije da sprovede istragu i sastavi daleko ozbiljniju optužnicu. U ovom trenutku, ako bi cilj bio da Orić dobije težu presudu, bila bi potrebna ne žalba tužioca već nova optužnica i novi postupak, a ne verujem da je to moguće”. Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji: ”Ne vidim zašto bi Srbija prekidala saradnju sa Haškim tribunalom. Hoću da verujem da je sud, shodno dokazima, doneo tu presudu i da je ona adekvatna za zločine za koje je Naser Orić bio optužen”. Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo: ”Presuda ratnom zapovedniku muslimanskih snaga u Srebrenici Naseru Oriću u skladu je sa dokazima koji su prezentirani pred Haškim tribunalom. Ma koliko je onima koji ne prate suđenje ili koji znaju šta se događalo pre svega na prostoru tamo gde su živeli Srbi ta kazna neodgovarajuća, ono što se mora prihvatiti je da je radio najbolje i u interesu pravde i da ga je osudio na osnovu dokaza koji su mu prezentirani ” . Biljana Kovačević-Vučo, Jugoslovenski komitet pravnika: ”Presuda Naseru Oriću nije kraj sveta i na osnovu jedne presude gde Tužilaštvo nije uspelo da dokaže krivicu ne može se graditi opšti stav prema Haškom tribunalu, koji pre svega ide na štetu Srbiji. Presuda ne znači amnestiju za počinjene zločine, nego da nije dokazano da je za zločin odgovoran Naser Orić. Ono što je manje poznato u javnosti a na čemu treba insistirati je da je Tužilaštvo zahtevalo kaznu od 18 godina zatvora za njega, a odbrana, naravno, oslobađajuću presudu. U takvoj situaciji postavlja se pitanje u kojoj meri je bila utemeljena optužnica”. Pavle Radić, saradnik lista “Danas”: ”Skoro unisona konsternacija ovdašnjih političara, medija i velikog broja javnih ličnosti zbog kazne izrečene Naseru Oriću u Haškom tribunalu još je jedan primer zarobljenosti miloševićevskom vrednosnom paradigmom. U javno demonstriranom besu nadmetali su se oni na vlasti i oni koji pretenduju da su demokratska opozicija. Ovako, demonstracije patriotskog besa deluju licemerno. Ko pretenduje da komentariše bilo koju presudu Haškog tribunala, mora najpre pažljivo proučiti optužnicu, dokaze i obrazloženje presude. Haškom sudu se zbog dugotrajnosti i komplikovanosti procedure možda i može ponešto prigovoriti, ali sa stanovišta narušavanja principa pravičnosti teško da ima argumenata. U suštini, presuda Oriću je samo zgodan povod da se iskali bes zarobljenika ideja i ideologija koje su izazvale ratove, zbog frustriranosti sudom koji nas podseća na rđavu prošlost”. Nataša Bogović, novinar lista “Danas”: ”Narod ne voli pominjanje Srebrenice – naročito ako se u istoj rečenici (ili barem u istoj minuti) ne pominju Kravica i Bratunac. Narod voli pivo i pevaljke. Pa, dajmo narodu šta ište!”

        Ovo su te malobrojne i sporadične reakcije i ocene. U njima je sadržano licemerstvo i hipokrizija tih beskompromisnih i istaknutih boraca za ljudska prava. Ali, najviše poražava to što u njima nema ni elementarnog saosećanja sa žrtvama srpskog naroda, niti svesti da se ne može neophodno suočavanje sa prošlošću vršiti na tako simplifikovan i jednostran način, bez stvarnog pijeteta prema svim žrtvama u ovom građanskom ratu. Očito je da se u ovim šturim i iznuđenim reagovanjima ne govori o potrebi da se sagledaju tragične sudbine stanovnika srpskih sela u stradalničkom Podrinju. Za njih nema pravde, samilosti, saose ć anja i elementarne pravde. Njihovim suzama niko ne veruje, a sama činjenica da niko od predstavnika međunarodne zajednice (osim predstavnika Ambasade Rusije i SFOR-a) i predstavnika bošnjačkog naroda nikada, pa ni ove godine, nije došao da se pokloni i oda poštu srpskim žrtvama dovoljno govori o tome da oni smatraju da su Srbi samo platili pravu i jedino moguću cenu za genocidnu politiku njihovog rukovodstva.

         Kako se onda može zbilja očekivati da će doći do trajnog pomirenja na prostorima bivše Jugoslavije kada se žrtve srpskog naroda tretiraju kao opravdane i kada se one ne obeležavaju i poštuju na isti način kao i žrtve drugih naroda? Da li je onda moguće očekivati da će pozivi predstavnika tzv. Druge Srbije za suočavanje sa prošlošću imati bilo kakvog ozbiljnog odjeka u srpskom narodu? Očigledno je da neće. Jer, oni su samo deo njihovog ideološkog i političkog stanovišta da se Srbi moraju, ako je to nužno, i na silu denacifikovati, dekontaminirati i svesti na narod koji će biti pretvoren u večno prokazanu gomilu koja će uvek nositi stigmu genocidnosti i zločinstva.

         Iz tog razloga se kao logična posledica ovakvog jednostranog i ekskluzivističkog pristupa pitanju suočavanja sa prošlošću javlja, po oceni naših boraca za ljudska prava, hronična i neizlečiva nespremnost srpskog naroda da prihvati odgovornost i krivicu za zločine počinjene u njegovo ime. Više se i ne preza od otvorenog zagovaranja kolektivne odgovornosti srpskog naroda i otvorenog zastupanja njegove isključive krivice za događaje prilikom raspada zajedničke države. U tom ključu nedavno je govorio i Nenad Dimitrijević kao radikalni predstavnik ovakvog jednostranog i simplifikovanog načina mišljenja. ”Svaki nesrbin, odnosno svaki nevin čovek koji je ubijen zato što nije bio Srbin, ubijen je u moje ime zato što sam ja Srbin. Verujem da bi ovaj bolni uvid trebalo da predstavlja osnov moralne odgovornosti svih pripadnika srpske nacije. Ponoviću nešto što sam davno napisao: Ja sam slučajno Srbin, ali je zločin svesno i sistematski činjen u moje ime. Odavde proizlazi da je slučajnost moje nacionalne pripadnosti poništena svesnom intencijom i delanjem onih koji su moje nacionalno ime proglasili razlogom za ubijanje ljudi koji nose drugo ime. Srpski nacionalizam se u prethodnom periodu pokazao kao varvarska ideologija. On je dokinuo razliku između dobra i zla, a Srbima je poslao poruku da su oslobođeni od civilizacijskih stega i da mogu nekažnjeno ubijati. Nakon ovakvog samoisključenja ili dobrovoljnog istupanja iz civilizacije, odnosno nakon kolektivnog odricanja od temeljnih moralnih normi, iluzorno je govoriti o nečemo što bi zavredilo da bude nazvano nacionalnim identitetom. Ja doista verujem da kad upotrebljavamo prvo lice množine pa kad kažemo mi Srbi, u ovom trenutku možemo da referiramo samo na nedavne zličine.”

        Označivši na ovaj način strmoglavi srpski pad u varvarstvo, Dimitrijević odriče svaku mogućnost i pomisao na postojanje srpskog nacionalnog identiteta. Logična posledica srpskog varvarstva je i njegova isključenost iz zajednice civilizovanih naroda i same civilizacije. Zato za varvarske Srbe i srpske žrtve ne vrede pravila civilizovanog sveta. Zato im kulturni i nevarvarski predstavnici civilizovanih naroda neće ni odati poštu jer varvari moraju biti van svakog zakona i običajnosti. Oni jedino zaslužuju da budu saterani u rezrevate, gde će bez roptanja okajavati svoju kolektivnu krivicu.

           Stavovi Dimitrijevića najjasnije izražavaju ideološku i civilizacijsku orijentaciju onih političkih snaga u ovoj zemlji koje smatraju da Srbima i nije mesto među civilizovanim i prosvećenim narodima i da im jedino preostaje da mirno i bez ikakve zapitanosti snose osudu i kolektivnu odgovornost za zločine počinjene u ime svih Srba.

       Bogdan Ivanišević, istraživač za područje bivše Jugoslavije u organizaciji “Human Rights Watch”, kaže da Srbi pokušavaju da, govoreći o zločinima iz 1992. i 1993. godine u selima oko Srebrenice, stvore predstavu o ekvivalentnom odnosu prema masovnom pogubljenju Muslimana u Srebrenici jula 1995. i da je iza svih zločina stajao Naser Orić. Ovakva nastojanja trebalo je da umanje razmere zločina u Srebrenici i stvore mogućnost da se oni dovedu u istu ravan.

        Ivanišević tvrdi da ta teza o ekvivalentnosti nije održiva i za ovu tvrdnju navodi krunski argument iz knjige o Srebrenici, koju je napisao objektivni novinar Čak Sudetić: ”Iz presude Oriću, međutim, sledi da teza o ekvivalentnosti nije održiva. Uzmimo za primer događaje u selu Kravica na pravoslavni Božić, 7. januara 1993. Navodi o ubistvima velikog broja Srba u tom selu i uništavanju njihove imovine često su u Srbiji korišćeni kao ključni primer nepojamnih zločina koje su počinile muslimanske snage oko Srebrenice. U stvari, presuda Oriću pokazuje da su se u selu za vreme napada nalazile vojne snage bosanskih Srba. Kako je u svojoj knjizi o Srebrenici naveo ratni dopisnik “Njujork tajmsa” Čak Sudetić: od 45 Srba koji su izgubili život u sukobu u Kravici, 35 su bili vojnici. Predrasude o pristrasnosti na štetu Srba sprečavaju uravnoteženi pristup u oceni presude Oriću.

         Sledeći ovakav način rasuđivanja događaja u Kravici, došli bismo do zaključka da nikakvog zločina i nije bilo jer je tu reč samo o ratnim okršajima u kojima su poginuli pretežno vojnici Republike Srpske, a oni se već ne mogu ubrajati u žrtve. Međutim, sva relevantna svedočenja i obdukcioni nalazi govore upravo suprotno od toga kako te događaje pokušava da predstavi Ivanišević. U Kravici i okolnim selima živeli su samo Srbi, govori Milena Milovanović iz Kravice. “Užas se dogodio za Božić. Zlikovci nisu imali milosti ni prema kome. Ubijali su starce, žene i nejač. Odsecali su glave, udove, masakrirali već ubijene, urezivali im polumesece i ustaške znakove. Ubijeno je 56 ljudi, a isto toliko ranjeno. Ne mogu da zaboravim strašnu viku fanatika. Posle pada i osvajanja Kravice, u Srebrenici se našao veliki broj uhvaćenih, od kojih je veliki broj likvidiran.”

        Ovo svedočenje nije privuklo pažnju Bogdana Ivaniševića jer se on bori protiv uspostavljanja ravnoteže u tretiranju zločina. Zato za njega i krvavi događaji u Kravici predstavljaju sporadičnu i rutinsku ratnu čarku u kojoj ginu isključivo srpski vojnici. Ovakva svedočenja meštana iz samog sela Kravice samo su deo nastojanja da se stvori i održi još jedan mit o srpskoj krivici u Hagu. Zato ona nikada i neće biti u fokusu pažnje onih istraživača i teoretičara okrenutih samo svojim ideološkim projekcijama i viđenjima.

          Upravo u rečima Cvetka Ristića, koji je 1992. godine u Kušićima izgubio oca, majku, brata i sestru, najjasnije se oslikava kako je u srpskom narodu u okolini Bratunca, Kravice i Skelana doživljena presuda Naseru Oriću. ”Koja pravda, koji sud! Pa samo za zločine nad mojom porodicom Naser Orić bi trebalo da do smrti ostane u zatvorskim ć elijama! Koja je to bruka i sramota za te belosvetske moćnike koji nam propagiraju demokratiju i pravo!“

        Na ovako postavljeno pitanje i vapaj unesrećenog čoveka predstavnici ove političke grupacije koja se zalaže za radikalno suočavanje srpskog naroda sa zločinima i prošlošću nemaju nameru da odgovaraju. Njima je jedino važno da i dalje ponavljaju svoju ideološku mantru o nespremnosti srpskog naroda da prihvati istinu o svojoj kolektivnoj krivici i odgovornosti, a da pritom ne dovedu nikako u pitanje validnost i objektivnost delovanja Haškog suda.

  14. jul 2006. godine                                          

 

 

 
 
Copyright by NSPM