Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari povodom crnogorskog referenduma

   

 

Branko Radun i Saša Gajić

TEHNIKA MEDIJSKOG UDARA

Savremeni govor o uticaju moderne tehnologije u medijskoj sferi najčešće podrazumeva pominjanje njenih pozitivnih strana – „brzine“, „demokratičnost“, uz obaveznu glorifikaciju difuznosti, tj. smanjenog „stepena kontrole“ nad protokom informacija u „globalnom selu“. Da je osim brzine, koju moderna tehnologija pozajmljuje medijima, sve ostalo više nego problematično, a neretko i suprotno tehnicističkim pohvalama, potvrđuju kako brojne analize, tako i konkretna dešavanja na terenu. U tom smislu, npr. polazišta „frankfurtske škole“ daju mnogo realniji pristup problematici uticaja masovnih medija na savremenu demokratsku praksu na taj način što vide savremene medije kao produženu ruku izvesnih centara moći koji nad njima imaju kontrolu i preko kojih ostvaruju željeni uticaj na učesnike demokratskih procesa, uz pomoć koga se „nadograđuje“ ili „simulira“ demokratija.

U zapadnim društvima, koja imaju trajnije državne i demokratske institucije, mediji su uspeli da se nametnu ne samo kao „proizvođači i čuvari dominantnog diskursa“, od koga naravno zavisi sve pa i konkretne političke odluke, već i kao oni koji direktno utiču na rezultate formalno strogo demokratskih procesa. Poslednjih decenija „medijatizacija“ politike i društvene sfere ide sve dalje i dalje. Mediji sve više preuzimaju ulogu političkog arbitra, čime se nekad nesporno demokratske funkcije mnogih institucija i procesa u značajnoj meri izmeštaju u centre medijske moći. Kontrola nad formiranjem javnog mnjenja postepeno je postala kontrola nad celim demokratskim procesom, uključujući i sâm čin glasanja.

Danas smo došli do situacije da je moguće da mediji sopstvenim „prejudiciranjem“ direktno utiču na ishode političkih dešavanja, i to ne samo tako da se stvaranjem ideološkog okvira u kojem je jedna strana „pozitivnija“ utiče na samo glasanje, već se i predizbornim i postizbornim „procenama“ deluje u cilju pritiska na postojeće demokratske institucije.

Tako su na američkim predsedničkim izborima 2000. godine mediji odigrali ključnu ulogu u procesu „inauguracije“ novog predsednika SAD. Naime, na tadašnim izborima odlučivali su elektoralni glasovi sa Floride, gde se razlika između broj glasova za Buša i Gora merila u promilima. Glavnu ulogu nije imalo ni samo glasanje, niti prebrojavanje glasova građana Floride, već brzina objavljivanja preliminarnih izveštaja, po kojima, navodno, Buš vodi sa nekoliko hiljada glasova. To je impliciralo da je on, mada još nisu postojali pouzdani, čak ni nepotpuni rezultati glasanja, gotovo sigurno novi predsednik SAD. I upravo ti „ne baš zvanični“ izveštaji predstavljali su okidač za republikanske medije da proglase svog kandidata za predsednika. Počelo je slavlje i čestitike sa svih strana. Štab demokrata je, nasuprot tome, bio zbunjen i čekao je nešto preciznije podatke. Vreme koje su tom prilikom demokrate propustile, iako su i one naknadno pokušale da se „samoproglase za pobednike“, pokazalo se kao ključno. Mediji su već „krunisali“ Džordža Buša II za predsednika SAD, a utisak proklamovane izborne pobede na biračkim mestima stvorio je konfuziju i mogućnost manipulacije u brojanju glasova, koju naknadno više nije bilo moguće osporiti. Ni žalbe sudovima nisu bile od pomoći. Čak je i sud Floride, pod pritiskom nametnute medijske slike, naložio prekid ponovnog prebrojavanja spornih glasova pri razlici od oko 400 glasova u korist Buša, čime je mogućnost osporavanja medijski proklamovanih rezultata formalno bila iscrpljena.

Zbog ove nejasne situacije moguće je da i danas liberalne demokrate, poput Majkla Mura, osporavaju Bušovu pobedu iz 2000, tvrdeći da je on prvi predsednik SAD koga nisu izabrali glasači već mediji. Malparteova teorija o „tehnici državnog udara“ iz prve trećine XX veka, po kojoj je za državni prevrat primarnije zauzeti centre komunikacije i medije od formalno najvažnijih državnih institucija (parlament, vlada), danas je dobila svoju nadgradnju. I kao što su u starom Rimu „aklamacijom“ pretorijanske garde na štit uzdizani novi imperatori mimo volje Senata (koji je potom mogao samo da se sa ovakvim izborom saglasi), sada se novi lideri „izvikuju“ uzdizanjem na medijski štit, kojem je pribavljanje legitimiteta građanskog glasanja više stvar održavanja javnog imidža nego suštinski osnov za uspinjanje na vrh vlasti.

Formiranje „suverene“ medijske slike

Kada se jedna toliko važna stvar kao što su predsednički izbori u zemlji koja ima jake kontrolne mehanizme može dovesti u pitanje i izmanipulisati, kakve se tek mogućnosti „otvaraju“ u nestabilnim tranzicionim zemljama? Naročito kada je reč o maloj i siromašnoj Crnoj Gori u kojoj režim ima direktan kontinuitet sa komunističkim? Jasno je da je u ovom, u velikoj meri autoritarnom režimu, bilo ne samo moguće već i neobično lako da se direktnije i agresivnije primenjuju metode predizborne medijske presije i postizbornog „prepada“, kojima će se ostvariti namera onih koji su raspisali famozni crnogorski referendum, a to je da on „uspe“.

Kao i u vojnom sukobu, i u politici važi pravilo da pobeđuje onaj koji uspe da nametne svoju volju protivniku. Naime, pobeđuje onaj koji slomi volju za otporom kod suparnika i nametne mu svoje ciljeve. Svakome ko je posmatrao crnogorske medije u referendumskom procesu, proindependistička interpretacija svih događaja, pa čak i onih koji nisu imali nikakve veze sa politikom, nije mogla da ne bode oči. Radilo se o totalnoj propagandi koja je imala zadatak da ubedi gledaoca da je cela stvarnost Crne Gore fatalno okrenuta samo jednom cilju - uspehu referenduma i „ponovnoj nezavisnosti“.

Strategija independističkih medija sastojala se u stvaranju stanja najvećeg napona vere i nade u nezavisnost, dok su se istovremeno nastojale kompromitovati protivničke ideje i stavovi. Mediji su projektovali u javnost sliku stvarnosti po kojoj je nezavisna Crna Gora nešto moderno, evropsko i prosperitetno, dok je državna zajednica nešto što je anticrnogorsko, nazadno i loše. Potencirano je da su mladi izneli kampanju za nezavisnost, pa se može sa izvesnom rezervom reći da su pod medijskim presingom mlađe generacije sa juga i centra crnogorske teritorije (stara Crna Gora) uspele da nadglasaju starije generacije sa svog prostora, sve uz monolitno glasanje manjina u prilog nezavisnosti. Stalno je ponavljano da su zagovornici zajedničke države „protiv Crne Gore“, dok je na severni, dominantno unionistički deo Crne Gore „projektovana krivica“ kao na one koji su „kočničari razvoja“. Tako je deo javnosti ubeđen u to da je glavni uslov željenog prosperiteta nezavisnost. Na obilno korišćenje svih metoda „medijske eritističke dijalektike“ druga strana nije uspela efikasno da odgovori što zbog nepostojanja sopstvenog medijskog prostora, što zbog nedovoljne medijske okretnosti unionista, koji su svoju aktivnost bazirali ponajviše na tradicionalnim vidovima demokratskog okupljanja – mitinzima, skupovima i tribinama.

Ovako agresivna medijska kampanja odavno nije viđena na ovim prostorima. Medijski tonus koji su proizvodili independisti bio je izuzetno jak, čak je pretio da se pretvori u antisrpsku histeriju. Nije nimalo čudno što je održavanje stalnog negativnog stava prema onima koji bi se drznuli da glasaju „protiv suverene Crne Gore“ moglo da dovede do incidenata u postreferendumskoj noći, pa i do opasnog konflikta sa nesagledivim posledicama. Izgleda da je podgorički režim, igrajući na sve ili ništa, bio spreman i na ovakav scenario. Naravno, ne zato što mu je to bio cilj, već samo rizik koga je svesno ukalkulisao kako bi došao do uspeha. Pravi cilj kampanje bio je da stvori euforiju kod pristalica nezavisnosti, a osećaj strepnje, pokolebanosti i defetizma kod druge strane, i da na tim osećanjima kapitalizuje referendumski ishod.

Noć medijskih noževa

Da za uspeh referenduma nije bila dovoljna samo agresivna medijska kampanja, jasno je svima, pa i onima koji tvrde da je ceo proces prošao u „demokratskoj atmosferi i bez nepravilnosti“. Ceo „terenski rad“ pristalica nezavisnosti mogao se opisati kao kombinacija propagande, glasina, obećanja i ucena. I upravo tim redom smenjivale su se terenske ekipe koje su obrađivale one crnogorske porodice koje su bile još „neopredeljene“, što zapravo znači – one koje su bile za zajedničku državu. Celodnevna medijska kampanja bila je od izuzetne koristi za ovo „fazno“ ubeđivanje ljudi da naprave „prelom u mozgu“, kako nam plastično pokazuje i snimak „Zeta filma“. Mediji i partijske strukture širili su i glasine u lokalnim sredinama, čime je dodatno vršen pritisak na simpatizere unionista. Sve ovo je kod unionista stvorilo osećaj ostavljenosti od „svojih“, kako u Crnoj Gori, tako i Srbiji. To je u najvećoj meri, nažalost, bilo i istina, pa je ovaj strahoviti medijsko–politički pritisak imao značajne efekte na pokolebane pristalice zajedničke države, od kojih su neki u poslednji čas promenili stranu i prodali svoj glas.

Ovde nećemo govoriti koliko je odluka EU da prekine pregovore o pridruživanju sa SCG u jeku kampanje uticala na ishod referenduma, a jeste, već o tome kako je to iskorišćeno u kampanji kao krunski dokaz da se „sa Srbijom ne može u Evropu“. Tako je EU, osim povoljnih referendumskih uslova od 55%, i to ne izašlih birača već važećih biračkih listića, tj. isključivanja nevažećih listića iz procesa prebrojavanja glasova, indirektno podržala podgorički režim na putu ka nezavisnosti. Na kraju, ispalo je da je jedina istinska funkcija mešanja evropskih zvaničnika bila ta da se pričama o fer-pleju prvo pridobije za učešće u neravnopravnoj utakmici, a po objavljenim rezultatima i pacifikuje crnogorski blok za zajedničku državu, kao i političari iz Srbije kojima je na srcu bila državna zajednica. Štaviše, po režim naizgled indisponirajuća referendumska barijera od 55% izašlih pokazala se kao mamac za unioniste da izađu u političku arenu, gde su, kako se sada može videti, i pravila igre i naklonosti arbitara bile na strani razgraditelja državne zajednice. Indikativno je da su, uz pomoć evropskih izaslanika (koji su svi odreda sa prostora nove, „druge“ Evrope), u velikoj referendumskoj igri nadmudreni i izigrani i Bulatović i Koštunica i Solana jer su „neki drugi“, mimo i protiv njih a sve pod parolom EU, progurali svoje interese. U isti mah, Đukanović je pokazao da, uprkos svom autoritarnom nasleđu, predstavlja veštog i modernog političara koji jako dobro poznaje stvarne međunarodne odnose i interese njenih glavnih aktera. Pa ipak, i pored njegove nesumnjive političke umešnosti, toliko „suvereno“ vladanje medijima za balkanske prilike ostavlja utisak da ih on „bez tuđe pomoći“ nije mogao tako efikasno organizovati i usmeriti.

Da je „prejudiciranje“ moćan faktor u modernoj politici, pokazalo je i ono što se desilo neposredno posle zatvaranja izbornih mesta u Crnoj Gori. Kao i kod američkih izbora, i ovde se videlo da ako nije jasno ko je pobedio na referendumu, stvarna pobeda može da se „izgura“ tako što će se medijski simulirati, a potom i sama stvarnost upodobiti plasiranoj medijskoj istini. Po unapred pripremljenom scenariju, bilo je dovoljno da neka nevladina organizacija „ishitreno“ izađe sa preliminarnim procenama izbornog rezultata, pa da to bude okidač za „samoproglašenje nezavisnosti“, u čijoj će uzavreloj atmosferi sve nepravilnosti ili sumnjive okolnosti glasanja biti ozakonjene ili prenebregnute. Ako nekome nije jasno šta je učinjeno samouverenim izlaskom CESID-ovih i CEMI-jevih zvaničnika pred kamere, koji samo nepun sat od zatvaranja birališta saopštavaju procene rezultata izbora na osnovu manjeg procenta prebrojanih glasova, a sa uzorka od „oko 290 biračkih mesta“ (koji se uvek mogu izabrati tako da nam daju željenu sliku), neka zamisli sledeću situaciju na biralištima širom Crne Gore. U histeriji i pucnjavi koja je potom usledila, na većini biračkih mesta kod kojih je prebrojavanje glasova bilo u toku, šok u kome su bili predstavnici unionističkog bloka mogao je biti iskorišćen da se nad njima izvrši pritisak da se potpišu iznuđeni zapisnici i tako prikriju mahinacije.

Ne ulazeći u međusobne odnose CESID-a i CEMI-ja, bilo je po ponašanju aktera jasno da se tu nešto sumnjivo dešava. Ako je izlaznost do 20.30 časova bila 86,6 % (u 19.30 časova 84%) a na kraju se ispostavilo da je glasalo 86,3% glasova, dakle – 0,2 % ( prema CEMI-jevom sajtu) u poslednjih pola sata glasanja, kakav je to bio uzorak na osnovu koga su tek nešto manje od sat po zatvaranju birališta izašle ove organizacije u javnost? Njihov nastup je bio u suprotnosti sa njihovom dotadašnjom praksom, koja je em u proseku vremenski trajala duže do iznošenja prvih procena, em je uvek prvo saopštavala procenu izlaznosti, pa u sledećem obraćanju broj nevažećih listića, a tek onda prve procene glasanja na osnovu dela obrađenog reprezentativnog uzorka, i to uvek sa rezervom zbog moguće statističke greške. Sve je to ovog puta izostalo ili je zbrzano. Ne dovodeći pritom u pitanje poštenje prvog čoveka CESID-a, ipak ostaje utisak da je bio izmanipulisan od svojih saradnika, koji su bili više nego radi da „statistički“ pruže pravovremenu potporu crnogorskom režimu.

Ova rana i problematična „nezvanična procena“ bila je dovoljna da podgorički režim putem medija izvrši presudan pritisak da „izgura“ pobedu na referendumu. Odmah je počeo unapred pripremljen vatromet u Podgorici. Centar glavnog grada, kao i drugih crnogorskih gradova, postao je mesto slavlja, uglavnom mladih „independista“; koji su nosili mnoštvo tek sašivenih zastava „nove države“. Snimci veselja i viorenje zastava su u najkraćem roku obišli ceo svet. Svi su gledali kako ljudi na ulicama i u jednom izbornom štabu slave pobedu. A ne zaboravimo da obični ljudi, a neretko i politički profesionalci, ponajviše veruju onome što vide na televizijskom ekranu.

Iako nismo skloni da kao pobornici tehnotronske ideologije precenjujemo značaj brzine širenja informacija, jasno je da je ovde taj uticaj u svakom slučaju bio ogroman. Rane vesti, ma koliko neformalne i nejasne, jesu čini se, zapečatile sudbinu referenduma i zajedničke države. Posle se moglo pričati bilo šta – pamti se prva vest, prve slike i snimci. Utisak u kome smo sa jedne strane imali direktan prenos sa terena, prepun „spontanih“ izliva pobedničkih izjava, nasuprot koga je stajalo ćutanje druge strane ili uplašeno lice lidera unionista (kada se ovaj konačno pojavio u javnosti), bili su psihološki presudni da se uspeh referenduma prihvati kao nesumnjiva činjenica, kroz čiju će prizmu biti mereni svi događaji koji će uslediti.

Da je u prvih sat–dva nakon prvih procena i druga strana izašla sa drugačijim ciframa rezultata referenduma, scenario „preuranjenog proglašenja pobede“ mogao se pokazati kao izuzetno rizičan potez jer je mogao dovesti do sukoba između pristalica dva bloka na ulicama crnogorskih gradova. Ovako pak, „neodgovoran“ potez režima se na kraju pokazao kao politički koristan za suverenističku opciju. Postreferendumski medijski udar je sasvim rastrojio opoziciju, izazvao je konfuziju i nesigurnost. Jednom rečju, postigao je da pripadnici unionističkog bloka deluju kao razbijena vojska. Najvažnije što se želelo postići „rizičnim“ prejudiciranjem, tada još uvek neizvesnog ishoda referenduma, jeste „proizvođenje pristanka“ druge strane, naročito na nižim nivoima (na lokalnim izbornim mestima), da se pomiri sa neminovnošću i zaboravi na uočene referendumske mahinacije. Kada su ljudi u strahu i izolovani, bez ikakvih informacija (žalili su se i na pad mobilne telefonije), onda su i podložniji pritiscima.

Pored toga, medijski spektakl „nesumnjive pobede“ služio je ne samo da učvrsti sliku pobede na referendumu već i da obesmisli moguće kasnije otpore i proteste opozicije, tako da je Lipkin „zlatni glas“, kojim su odbijeni brojni prigovori opozicionog bloka, bio samo pravni osnov da se legalizuje dobijena medijska bitka. Pravi „zlatni glas“ je zapravo presudio u medijima nepun sat nakon zatvaranja glasačkih mesta.

Svi Milovi srpski „trojanci“

Ipak, da bi ovakva medijski simulirana pobeda postala u punom smislu realnost, bilo je potrebno da što pre dođe „sa strane“ do medijskog priznanja nezavisnosti. Pored samoproglašenja pobede, kruna uspeha tehnike medijskog udara je bila da se sa njenim ishodom saglase svi – uključujući i one koji su se nadali drugačijem ishodu referenduma. To što su neki od suseda u regionu neformalno čestitali Đukanoviću na pobedi, bilo je, naravno, predstavljeno u crnogorskim režimskim medijima kao de facto priznanje nezavisnosti. Očekivano je bilo da će, recimo, Hrvatska biti među prvima koja će čestitati „crnogorsku neovisnost“, ali ne i da će iz Beograda, ili da će bilo ko iz Beograda biti taj koji će priznati u tom trenutku još nezvanične rezultate.

U toj noći je svako ko je želeo mogao da vidi ko je ko. Tako su, dok pored slika zastava sa „crnogorskim orlom“ još niko, čak ni na suverenističkoj strani nije izašao sa „zvaničnijim“ procentima, iz Beograda stigle „prve čestitke“, pre svega ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, kao i od nekih već eksponiranih zagovornika „nezavisne Srbije od Crne Gore“, poput Batića i Čede Antića. Ove izjave su u tim satima za podgorički medijski udar bile važnije od suvog zlata.

Svi smo mogli da posmatramo kako je pristizanje plasirane medijske slike iz Crne Gore trenutno otupelo ovdašnju retoriku podrške opstanku zajedničke države i kako je nastup nekolicine ličnosti iz sveta novinarstva, analitike i politike, naočigled milionske publike, slamao otpor javnosti i zadršku „da ipak treba sačekati i videti zvanične rezultate“. U tih nekoliko sati zagovornici pojedinih političkih opcija u Srbiji su, zarad poena na unutrašnjem polju koji im se otvaraju uspehom crnogorskog referenduma, trenutno menjali priču i pokušali da profitiraju nad jednim istorijski tragičnim trenutkom. Kao krajnji ishod ovog sramnog obrta došlo je i čestitanje podgoričkom režimu od Tadića i obećanje da će koliko pre (i pre saopštavanja zvaničnih rezultata!) doći u posetu „nezavisnoj Crnoj Gori“, sve zapravo u cilju da se prigovori unionista obesmisle, a oni medijski dodatno demorališu usred „pravne bitke“, koja im je bila još jedina preostala.

Ovo je sve, naravno, delovalo bloku za zajedničku državu kao „nož u leđa“, i to od dela vladajućih krugova u Beogradu. Najbolnije je bilo to što su ti akti, direktno upereni protiv legalnih postupaka već ionako nasamarenih unionista, pravdani „nacionalnim interesom“ sve u cilju navodnog smanjivanja tenzija, koje su u stvari smanjene samo naporima unionista da se izbegnu direktni sukobi sa režimom. Istovremeno, videlo se da su pre svega Tadić, ali i neki koalicioni partneri napustili Koštunicu u borbi za očuvanje zajedničke države, iako su do tada formalno, a sada se vidi i licemerno, zastupali ovu opciju. Indikativno je da su u vreme uoči saopštavanja zvaničnih rezultata pojedini beogradski mediji „prodemokratske orijentacije“ momentalno, i to vrlo napadno, prešli preko svega što se odigralo tokom „noći medijskih noževa“ i započeli javnu debatu „šta posle razlaza“, poput teme pod nazivom „dajte Tadiću vojsku“.

Sva je prilika da je Đukanović uspeo da preko svog lobija u Beogradu vešto odigra utakmicu i u „gostima postigne pogodak“. Slika medijskog trijumfa u dobroj meri je omekšala pozicije beogradskih političara, a neke su suverenisti, očigledno, uspeli da izlobiraju i pre samog referenduma, o čemu svedoči njihov potonji koordinisani medijski nastup. Sve to govori o tome da Đukanović u Srbiji i nakon referenduma ima izuzetno jake pozicije i da se, za razliku od srpskih političara, uspešno meša u „unutrašnje odnose u Srbiji“.

Kako nam događaji pokazuju, Đukanović je bio uvek svestan toga da se strateški „crnogorska nezavisnost“ posredno osvaja i brani preko Beograda, naročito zato što su njegovi politički protivnici uvek bili izuzetno osetljivi na „priznanja nezavisnosti“ koja stižu iz prestonice Srbije. Tako je za Beogradski sporazum pridobio, zarad unutarsrpske političke dobiti, real-političnog i pragmatičnog, ali kratkovidog Đinđića, čijim posledicama i epilogu prisustvujemo ovih dana. Istu stvar sada pokušava da postigne sa njegovim naslednikom Tadićem. Zato se, mada se prihvatanje svake „nepristojne ponude“ uvek može pravdati pragmatizmom ili čak nacionalnim interesom, treba dobro zapitati da li su kratkoročni poeni zarad borbe za vlast u Srbiji iole prihvatljivi kada su u pitanju događaji od sudbinskog značaja za narod Srbije i Crne Gore. Jer, njihove prave posledice, i pored medijskog inženjeringa i proklamovanih fraza o toleranciji i zaštiti „vitalnih interesa“, na kraju uvek izađu na videlo.

 
 
Copyright by NSPM