Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Normalizacija, pomirenje i uspostavljanje poverenja na Ex-YU prostorima

   

 

Marinko M. Vučinić

DRUGA   SRBIJA   I   ŽRTVE SRPSKOG NARODA

                  Srpska vlada kada se poziva na Rezoluciju 1244 da bi odbila nagoveštaj   nezavisnosti Kosova treba da ima na umu da se međunarodno pravo kao i svako drugo u praksi primenjuje u skladu sa realnim stanjem na terenu.

                     Dejvid Gauen – Ambasador Velike Britanije u SCG

Kao jedan od najznaćajnijih događaja u protekloj 2005 godini mnogobrojni predstavnici tzv. Druge Srbije i „istaknuti„ borci za ljudska prava i suočavanje sa nacionalističkom prošlošću i zločinima počinjenim u ime srpskog naroda, označili su godišnjicu stradanja   muslimana u Srebrenici. Ta godišnjica je opravdano imala veliki medijski prostor u našoj javnosti i predstavljala je traumatično i osvešćujuće iskustvo za naš narod, ali je i dala istinski podstrek za otpočinjanje ozbiljnog suočavanja sa zločinima   počinjenim na teritoriji Bosne i Hercegovine u krvavom građanskom ratu. Naši samoproglašeni borci za ljudska   prava i uterivači istine o stradanjima u ovom ratu prosto su se utrkivali u osuđivanju i žigosanju   genocidne i istrebljivačke politike koju su Srbi sprovodili u Bosni kao sastavnog dela zajedničkog zločinačkog poduhvata. U medijskim nastupima Srbi iz Bosne i Hercegovine   su prikazivani kao nemilosrdno ubilačko oružje i sredstvo u sprovođenju i ostvarivanju politike etnički čiste Velike Srbije. Srebrenica je tako medijski treirana kao vrhunac srpske istrebljivačke politike, a svaki pokušaj da se ukaže na postojanje i velikih srpskih žrtava na tom prostoru bilo je okarakterisano kao pokušaj relativizovanja muslimanskih žrtava i   opravdavanje zločina počinjenih u Srebrenici.

     Početkom januara, na sam dan Božića nove 2006 godine, održan je u Bratuncu i   Kravici pomen srpskim žrtvama koje su brutalno pobijene i masakrirane upravo na Božić 1993 godine. Pored predsednika Republike Srpske pomenu je prisustvovao i predsednik   Republike Srbije Boris Tadić.U Bratunac i Kravicu ovom prilikom nisu došli došli predstavnici Međunarodne zajednice u Bosni, a nisu se pojavili ni predstavnici bošnjačkog i hrvatskog naroda. Ova činjenica samo po sebi dovoljno govori.

    Na   ovom području   je prema zvaničnim podacima Republike Srpske ubijeno je više od 3000 Srba. U samom selu Kravici stradalo je 158 Srba, 168 je ranjeno, 30 sela oko Kravice je   spaljeno. Bratunac je inače bio jedna od   najmanje razvijenih opština u Bosni i Hercegovini. Kao i mnogo puta u istoriji, sirotinja uvek plaća najveću cenu ratnih sukoba. Drago   Mladenović je u Kravici izgubio dva sina: “Jednog sam sina mrtvog na rukama nosio, drugog ovako šakama u komadima kupio. Toga dana je u meni sve umrlo. Trinaesta godina je kako živim kao kamen. Ni suze, ni jauka. Ni sunca, ni Božića više ne vidim. Razdire me što niotkuda nema pravde, ni suda da zločince kazni." Svedočenje Milinka Nikolića koji je bio dete tog Božića 1993 godine pruža nam jasnu i potresnu sliku kako se odigrao taj iznenadni i mučki   upad   u selo Kravicu. “Na Badnje veče nismo spavali. Radovali smo se velikom prazniku i božičnom doručku. Onda je odjednom grunulo. S one strane od brda - rafali, tupi udarci kao u teška zvona, arlaukanje i čudni povici. Odozdo je nadirala muslimanska vojska, a njihove žene udarale su u šerpe i lonce. Majka je dohvatila   brata i mene, nismo stigli ni da se obujemo. Ljudi su bežali prema Drini. Naš spas, naše utočište bila je Srbija. Iza nas gorele su kuće. Još osećam miris te paljevine, još čujem te jauke. Može biti još 100 ratova ali niko ne sme činiti zločine. Ako neko učini zločin neka   mu se sudi. Kada bi svima ravnopravno sudili ne bi ni nas bratunačke Srbe toliko sve ovo   bolelo."

     Kako tumačiti odsustvo predstavnika Međunarodne zajednice i predstavnika   bošnjačkog i hrvatskog naroda na ovom pomenu. Da li to znači da srpske žrtve ne zaslužuju i ne treba da budu pominjane i da su one žrtve drugog i sporednog reda? Može li se onda tumačiti da je srpski narod zaslužio ovo krvavo   božično stradanje   u Bratuncu i Kravici i da je to pravedna i očekivana kazna   jer je podržavao   i sprovodio genocidnu politiku u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini. Ali, ovom pomenu nisu prisustvovali ni predstavnici   tzv. vodećih nevladinih organizacija   iz Srbije, koje se inače tako žestoko i prilježno zalažu za suočavanje sa zločinom i prošlošću i odbranu ljudskih prava. I ne samo što nisu ni pokušali da   prisustvuju ovom pomenu, oni nisu našli za shodno i potrebno da se u našoj javnosti oglase povodom ove   godišnjice stradanja srpskog naroda. To verovatno nije   dovoljno politički korektno   - da se istaknuti borci za ljudska prava, toleranciju i uterivanje istine   oglašavaju povodom godišnjice   stradanja Srba, jer se to ne uklapa u njihovu političku agendu i njihov ideološki svetonazor o kolektivnoj i   nesumnjivoj krivici Srba za rat i raspad druge Jugoslavije. Jednostavno, Srbe je sustigla zaslužena sudbina i kazna. Niko od njih nije našao za shodno da i najmanjim simboličkim gestom pomene godišnjicu stradanja srpskog naroda na Božić 1993 godine. Nema ni jedne jedine reči. Ta tzv. Druga   Srbija je jednostavno prećutala ovaj pomen   i jedino je na 15 strani lista Danas u rubrici Regioni izašla   šira informacija o   održanom pomenu. Ovaj list je u toku prošle godine   danima pisao o godišnjici obeležavanja masakra u Srebrenici, ali će zato stradanju Srba u Kravici i Bratuncu   biti posvećena   veoma mala pažnja. Ni televizija B 92, koja inače prednjači u emisijama koje se bave tolerancijom, zaštitom ljudskih i manjinskih prava i suočavanjem sa prošlošću, nije našla za shodno da ovom događaju posveti veću pažnju. Nisu se ovom prilikom oglasile ni inače veoma agresivne   i   bučne    nevladine organizacije   i   građanski orijentisane stranke   koje toliko brinu o ljudskim pravima i zagovaraju   dosledno suočavanje sa prošlošću. Nije se čuo glas Nataše Kandić, Sonje Biserko, Jelene Milić, Vere Ranković, Bebe Kapiđić, Vesne Pešić,   Vojina Dimitrijevića, Čedomira Jovanovića i   Nataše Mičić.

      Zato se i postavlja suštinsko pitanje, da li su Srbi u Kravici i Bratuncu imali svoja ljudska i građanska prava, i da li   spomen na njihovo stradanje treba da bude deo naše   ukupne brige i nastojanja da se dođe do prave istine o ratnim događanjima na prostorima Bosne i Hercegovine. Proces suočavanja sa istinom o zločinima ne mogu voditi ljudi koji imaju jednostran i neobjektivan pristup i čija se briga i pažnja   usmerena   samo   i isključivo na žrtve   određenog   naroda. Još jednom se pokazalo da ideološka isključivost ne može biti dobra osnova za sprovođenje   tegobnog i složenog procesa suočavanja sa prošlošću. Jedino ako imamo objektivan i uravnotežen pristup svim   žrtvama   i celini istorijskih i političkih događaja možemo govoriti o mogućnosti pomirenja i dostizanja   uravnotežene   i celovite slike o celini odnosa koji su doveli do građanskog rata i velikih stradanja predstavnika svih naroda na ovim prostorima. Ovim   prećutkivanjem pomena srpskim žrtvama u Kravici i Bratuncu naši   istaknuti borci za ljudska prava ostali su zaglibljeni još jednom   u slepoj ulici i ideološkom ćorsokaku   i zato su njihovi pokušaji da govore samo o zločinima koje su   počinili Srbi   u građanskom ratu u Bosni ostaju   isprazna ideološka priča bez smisla i sadržaja. Žrtve se ne mogu deliti, one podjednako   moraju biti deo našeg kolektivnog sećanja i brige, da suočavanje sa zločinima   ne ostane još jedan   u nizu prizemnih   ideoloških   i politikantskih poduhvata. Ne treba onda da nas iznenađuje što se selektivan pristup i jednostrano   zalaganje boraca za suočavanje sa zločinima doživljava u srpskom narodu kao još jedan pokušaj da se njemu nametne osećanje   kolektivne krivice, a   da se   njegove žrtve u potpunosti relativizuju i marginalizuju.    

10 Januar 2005 godine  

 
     
     
 
Copyright by NSPM