Svetlana Vasović-Mekina

ROAN, JEDNA KARIJERA

Mirovna ili kaznena misija

Diplomata je pošten gospodin, poslat u inostranstvo da laže za svoju zemlju, našalio se davno britanski istoričar Harold Nikolson. Tu frazu treba uzeti s rezervom, možda s dozom ironije, jer je Nikolson u svojoj knjizi – danas udžbeniku za diplomate širom sveta – objašnjavao koliko je važan radikalno drugačiji stav odnosno da je za pregovore ključno poštenje i spremnost učesnika da poštuju i shvate interes druge strane.

Rečeni saveti postali su pravilo za savesne diplomate i trebalo bi da važe i danas. Diplomatija mora biti rasterećena od ,,krstaškog duha”, a diplomata spreman da problem razmotri ne samo iz ličnog ugla, nego i s tačke gledišta protivnika. Karijerni diplomata ne sme da dođe u situaciju iz koje neće moći da se iščupa neokaljanog obraza ili iz koje nema izlaza bez velikog rizika. Valjan diplomata mora da zna da su oružane snage tek instrument spoljne politike, a ne njen gospodar. Najzad – vlada bi trebalo da kreira javno mnjenje, a ne da je njegov rob. Ništa nije tako traumatično za diplomatu kao sudar nabrojanih postulata sa stvarnošću.

Koliko je praksa daleko od teorije otkrio je Albert Roan, zamenik posebnog izaslanika generalnog sekretara OUN za pregovore o Kosovu, u intervjuu koji je „Politika” objavila 21. juna. Podsetimo: Roan tvrdi da je „sve počelo kada je Kosovu oduzeta autonomija i represijom nad kosovskim narodom” (1991), uveren je da Srbija ima političara koji će potpisati nezavisnost Kosova, a što se istorije tiče „radije ne bi pominjao ulogu Srbije u Prvom svetskom ratu”.

Uz primedbu da žena ne može da bude „malo trudna, već to jeste ili nije”, žustro mi je objašnjavao zašto nezavisno Kosovo ne može opstati unutar granica Srbije. Roan se uzda u razum srpskih lidera, „jer u istoriji kucne čas kad se gubi teritorija”, i strasno poredi nacističku Nemačku s Miloševićevom Srbijom, podsetivši da su Nemci morali da plate za Hitlerove zločine, makar on bio ispod zemlje, pa šta što je i Milošević na istom mestu.

Nema sumnje da je Miloševićeva politika na Kosovu i Metohiji bila pogrešna i da su u ime te politike počinjeni zločini. Ali da Roan išta zna o srpskoj istoriji, ne bi olako pričao kao da je na Kosovu sve juče počelo. Da ima vrline prosečnog pregovarača znao bi kad treba „obuti protivnikove cipele”, što preporučuje najvažniji diplomatski priručnik. Razlikovao bi ucenu od kompromisa, pa se ne bi vatreno zalagao za ispunjenje sna kosovskih Albanaca, bez obzira šta predlaže druga strana u pregovorima. Da stvarno veruje da vlada stvara javno mnjenje, ne bi zahtevao da nade svog naroda zatre samo srpska vlada, nego bi i od partnera u Prištini tražio da kosmetskim Albancima objasne – gde su granice.

Da podržava ideju da oružane snage nisu tvorci politike, upotrebio bi svoje diplomatsko umeće i moć organizacije koju predstavlja da ukine pretnje nasiljem na Kosovu, koje dolaze od strane većinskog, naoružanog naroda. Da se odrekao ,,krstaškog” duha kojim je protkano njegovo „posredništvo” i da ozbiljno služi međunarodnom pravu, poštovao bi činjenicu da pored potpunog samoopredeljenja, koje uključuje i otcepljenje, postoji i interno samoopredeljenje, dakle mogućnost da neki narod ostvari samostalnost na teritoriji koju naseljava, ali tako da ne ugrozi integritet države u kojoj živi.

Ovako je austrijski diplomata, revanšistički nastrojen kao da je u kaznenoj a ne mirovnoj misiji, prototip lika iz Nikolsonove pošalice. Roanova diplomatija selektivno prihvata mudrost američkih Indijanaca da „nositi obuću drugog čoveka znači preuzeti njegove brige”. Roan uređuje kosovsko pitanje kao da nosi samo albanske cipele, pod krinkom međunarodnog posrednika između Prištine i Beograda. I zaista je šokantno da niko od srpskih zvaničnika nije uputio protest što Ananov izaslanik protežira jednu dok s cinizmom odbacuje drugu stranu na Kosovu, iako bi morao da ih tretira jednako.

Takav potez verovatno je očekivala ambasada Austrije u Beogradu, koja je tražila stenogram razgovora koji sam vodila sa Roanom. Objasnila sam da novinari ne rade po narudžbini ambasadora, da je razgovor vođen na engleskom, da je snimljen i da mogu dobiti samo intervju koji je prethodnog dana objavljen u „Politici”. Nervoza austrijske ambasade zbog nediplomatske brbljivosti Alberta Roana bila je, međutim, suvišna. Službena Srbija oglušila se o Roanove kontroverzne izjave.

Neko će reći da tako treba, da je dosta svađa sa svetom i da je vreme da naši lideri dokažu da su učtivi. U EU nije tako. Jedan od iskusnijih ministara spoljnih poslova povodom teritorijalnih problema koje ima njegova zemlja sa državom koja nije u EU, citira međunarodne pravnike da ,,moraš, dok se problem ne reši, putem slanja nota i notifikovanjem svojih žalbi, te opovrgavanjem jednostranih poteza druge strane – da skupljaš dokumentaciju, dokaze, za trenutak kad će pregovori doći u završnicu”.

Srbija mora da sarađuje s međunarodnom zajednicom, ali ne i da ćutke podnosi kaprice pristrasnih pregovarača. Ta pasivnost vlasti može da bude opasna, jer se u međunarodnim odnosima to shvata i kao „prećutno priznanje”. Onaj ko u politici zanemi umesto da odgovori na laž ne dokazuje da je „mudar diplomata”, već radi u korist sopstvene štete.

[objavljeno: 07.07.2006.]