Nebojša Malević

Može li Srbija da iskoristi nejedinstvo u albanskim redovima?

Borba za vlast i sve veći unutarstranački sukobi u albanskom političkom bloku poslednjih meseci poprimaju alarmantne razmere, što se odražava i na poziciju albanskog pregovaračkog tima. Naime, od poslednjih izbora na Kosovu i Metohiji i formiranja koalicije DSK–ABK, seme razdora među Albancima prvi je posejao lider DPK-a Hašim Tači, koji se tada uveliko nadao da će se vođstvo DSK-a obratiti lično njemu sa predlogom za formiranje labave koalicije. Pošto do toga nije došlo, on od tada na sve moguće načine nastoji da naruši kredibilitet aktuelne koalicije, a posebno DSK-a, kako među Albancima na Kosovu tako i u očima međunarodne zajednice.

Do prave kulminacije sukoba među albanskom političkom elitom došlo je nakon smrti predsednika Kosova Ibrahima Rugove, što je uslovilo i pitanje opstanka ne samo aktuelne vladajuće koalicije već i najjače albanske partije - Demokratskog saveza Kosova. Osim smrti Rugove, cepanju albanskog političkog bloka doprineo je i poznati albanski biznismen Bedžet Pacoli, koji je radi formiranja svoje političke partije pokušao da vrbuje Fatmira Ljimaja, aktuelnog potpredsednika DPK-a, čime je samo dodatno zakomplikovana ionako složena situacija na političkoj sceni južne srpske pokrajine.

Ono što trenutno zaokuplja pažnju javnosti na Kosovu je ste svakako sudbina Rugovinog DSK-a. Odmah nakon smrti lidera stranke, ali i smene predsednika Skupštine Kosova Nedžata Dacija, ova partija se praktično podelila na dva tabora. U prvom su inicijatori Dacijeve smene, i to aktuelni predsednik Kosova Fatmir Sejdiju, zatim predsednik Skupštine Kolj Beriša, ministar za lokalnu samoupravu u Vladi Kosova Ljutvi Haziri, kao i predsednik ogranka DSK -a u Peći Alji Ljajći. Protivnički tabor predvode bivši predsednik Skupštine Nedžat Daci i predsednik opštine Prizren Ekrem Krueziju, uz svestranu pomoć i podršku omladine DSK-a.

Bilo kakve prognoze o ishodu unutarstranačkih sukoba u DSK-u su u ovom trenutku jako nezahvalne. Međutim, sve nedoumice i dileme oko sudbine DSK-a otkloniće predstojeći unutarstranački izbori (još nema konačne odluke o njihovom održavanju), na kojima će se birati novi GO, ali i predsednik stranke. No, novog predsednika u svakom slučaju ne očekuje lak posao. On će morati da eliminiše sve štetne struje u stranci po cenu smene, isključenja pojedinih visokih rukovodilaca, da istu postavi na noge, razmisli o daljoj koaliciji sa ABK-om i opredeli se za neku od eventualno novih varijanti koalicionog povezivanja.

Ono što se budućem Rugovinom nasledniku bar za sada pruža je izuzetno skromno. Naime, ukoliko dođe do raskida koalicije sa Haradinajevom ABK, što je u situciji kada se rešava status Kosova manje verovatno, novi predsednik može da bira između pridobijanja manjih političkih partija i sklapanja koalicije sa protivnicima Hašima Tačija i njegove DPK. U svakom slučaju, situacija u kojoj se trenutno nalazi nekada najjača politička partija Albanaca nije nimalo sjajna, što zabrinjava ne samo Albance na Kosovu već i predstavnike MZ.

Što se tiče Haradinajeve ABK, situacija je donekle jasnija. Nakon najnovijih unutarstranačkih izbora haški optuženik i bivši komandant OZ “Dukađini” samo je učvrstio pozicije u sopstvenoj kući, u kojoj se sada svakako oseća komotnije. Prema oceni većine stranih analitičara na Kosovu, Haradinaj je ostao na čelu stranke zahvaljujući aktuelnom premijer u Kosova Agimu Čekuu, koji usled nepoznavanja situacije u stranci i podrške koju bi dobio kao kandidat za lidera stranke nije imao hrabrosti da se upusti u takvu avanturu. U svakom slučaju, i u ABK ima unutarstranačkih sukoba, zbog kojih se polako, ali sigurno, izdvajaju dve struje. Prvu predvodi aktuelni lider stranke Ramuš Haradinaj, a drugu bivši premijer Kosova Bajram Kosumi. Koja će struja u narednom periodu prevladati u partiji, najviše zavisi od stava Agima Čekua, tj. njegove odluke kome će se prikloniti. Ono u šta možemo biti sigurni je ste činjenica da je kredibilitet lidera stranke i te kako narušen, kako zbog još aktuelne optužnice Haškog tibunala tako i zbog famoznog ''Fonda za Hag'', koji u tiče i na kosovsko javno mnjenje. Osim navedenog, poznato je da ABK u svom sastavu nema kadra koji bi se aktivnije uključio u ekonomsko-političke tokove na Kosovu i na taj način uticao na društveno-politički život, što predstavlja pravi hendikep za ovu političku partiju, a toga su svesni i njeni lideri, ali i koalicioni partner. Pomenuti problemi opterećuju odnose u stranci, ali i unutar vladajuće koalicije.

Kada je reč o opozicionim partijama na Kosovu, svakako najveću pažnju zaslužuje DPK Hašima Tačija. Kao i u Rugovinom DSK-u, tako i u ovoj najvećoj opozicionoj partiji Albanaca na Kosovu ima mnogo problema. Naime, izbegavanje Rugove, ali i njegovih naslednika, kao i očigledno distanciranje predstavnika međunarodne zajednice od lidera ove stranke svakako je uticalo na njeno članstvo, ali i najviše rukovodstvo. Početak stvaranja dva suprotstavljena tabora u ovoj stranci usledio je nakon donošenja oslobađajuće presude za Fatmira Ljimaja i njegovog povratka na Kosovo. Uzimajući u obzir činjenicu da je Ljimaj dokazao da nije kriv, a time i da je čist (za razliku od Tačija), mnogi su na Kosovu smatrali da će se veoma brzo na čel u DPK -a naći upravo on . Međutim, to se nije desilo. Odmah po dolasku Ljimaja i uključivanj u u stranačke aktivnosti, deo rukovodstva stranke javno mu je pružio podršku i time jasno stavio do znanja aktuelnom lideru stranke na čij oj su strani. Reč je o Enveru Hodžaju, Hajredinu Kućiju, Bajramu Redžepiju i Fehmi Mujoti. Da je došlo do neslaganja unutar najveće opozicione partije Albanaca , po tvrdilo se i na proslavi verskog praznika Bajrama, kada su “na noge” predsedniku IVZ -a Kosova Tači i Ljimaj išli odvojeno, svak i sa svojom delegacijom.

Međutim, problemima u DPK-u ovde svakako nije kraj. Naime, još jedan istaknuti lider ove partije osetio je da mu se pozicije polako, ali sigurno urušavaju i da će veoma brzo biti sklonjen u stranu. Radi se o bivšem komandantu OZ “Lab” Rustemu Mustafi Remiju, koji je takođe jedan od potpredsednika DPK -a. U skladu sa aktuelnom situacijom, Remi je pre nekoliko dana, iako teško povređen u saobraćajnoj nesreći, poručio saborcima u stranci da je još uvek živ i da se bez njega ne mogu rešavati problemi u stranci, ali i u Drenici.

Aktuelni lider DPK -a Tači, zajedno sa malim brojem svojih “vernih” saradnika, za sada oscilira između ove dve struje, od kojih je svakako najjača ona koju predvodi Fatmir Ljimaj i koja će najverovatnije veoma brzo preuzeti stranku. Međutim, ono što trenutno koči Ljimaja i na šta on i te kako obraća pažnju su pregovori o statusu KiM, što presudno utiče na početak njegovog konačnog obračuna sa Tačijem.

Osim DPK-a, na političkoj sceni Kosova izrazito je aktivna i ORA, opoziciona partija koju predvodi poznati albanski novinar i publicista Veton Suroi. Reč je o veoma maloj političkoj partiji Albanaca koja na političkoj sceni Kosova ne može, a verovatno nikada neće ni moći, da napravi ozbiljniji prodor u vlasti. Međutim, stavovi lidera ove partije, kao i stavovi njenog potpredsednika Iljbera Hise, u svakom slučaju odudaraju od aktuelne politike i stavova koje zastupaju ostale političke partije Albanaca. U poslednjem periodu na Kosovu se čak pojavljuju i analize u kojima se navodi da ova dva a lbanska političara “previše brzo misle za jedan narod koji previše sporo kapira” (Baton Hadžiju, 2006:6). U svakom slučaju, ova dva političara su okrenuta evropskim integracijama i smatraju da je budućnost Kosova upravo u njima.

Ono što je, takođe, interesantno kada je ova politička partija u pitanju jeste njena usmerenost na polje ekonomskih reformi kosovskog društ va, pri čemu se na prste mogu izbrojati njihovi nastupi i stavovi vezani za nacionalno pitanje. Upravo je to najveći problem, koji jako utiče na ostale albanske političke partije koje izbegavaju saradnju sa ovom partijom, što doprinosi produbljivanju krize u albanskom političkom bloku. Međutim, bez obzira na delimični bojkot albanske političke elite, ORA, za razliku od mnogo većih i jačih političkih partija, svakako uživa najveći ugled na Zapadu.

U ovakvoj situaciji - kada je DSK pocepan na dva, potpuno suprotna tabora i razmišlja o eventualnom raskidu koalicionih odnosa sa ABK-om, kada su u ostalim političkim partijama Albanaca na Kosovu aktuelni unutarstranački sukobi i borba za vlast, dok opozicija svakodnevno pritiska Čekua zbog korupcije i zloupotreba u Vladi, i kada aktuelni šef UNMIK-a muku muči da održi kakvo-takvo jedinstvo u pregovaračkom timu k osovskih Albanaca, svakako se ukazuje povoljna prilika za ofanzivnu političku kampanju srpskog političkog bloka. Naime, sve ovo može samo pogodovati Beogradu da istraje u zahtevima, i to onim o kojima sami Albanci između sebe ne mogu da postignu kompromis, što svakako baca u očaj kako šefa UNMIK, tako i saradnike glavnog pregovarača Martija Ahtisarija.

Dakle, sa pozicije Beograda i srpskog pregovaračkog tima, koji je skoro uvek na optuženičkoj klupi kao glavni krivac za nemogućnost postizanja kompromisa, sada smo u prilici da umešnom igrom vruć krompir prebacimo u ruke protivničkoj strani, tj. Albancima, ali i međunarodnoj zajednici.

U svakom slučaju, ovo je jedinstvena prilika da se iskoriste slabosti u albanskom političkom bloku i albanskom pregovaračkom timu, a to otvara mogućnost da se kroz specifične i svuda u svetu primenjivane oblike političko-diplomatske aktivnosti stupi u kontakt sa određenim političkim strukturama Albanaca, koji su na ivici spremnosti za kompromis, ali nisu u stanju, odnosno ne smeju, da tu spremnost direktno i javno pokažu. Jednom umešnom i pre svega ofanzivnom politikom naš pregovarački tim, ali i državni vrh, imaju “slobodnog prostora” za bolji i dublji prodor na Kosovu, ali i prema međunarodnoj zajednici, prvenstveno radi zaštite, ali i odbrane interes a Srbije i srpskog stanovništva u pokrajini. Pitanje je samo da li možemo i da li imamo želje, ali i hrabrosti, da ih iskoristimo na pravi način i u pravo vreme.

a) članak u novinama Gazeta Express, 6.6.2006, Baton Haxhiu, „LLogarite e t'e medhenjve“, str. 6.