Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Opstanak zajednice SCG

   

 

Dragan Petrović   

Odnosi Srbije i Crne Gore

U ovom članku ćemo prići analizi odnosa Srbije i Crne Gore sa aspekta razmatranja važnijih faktora od interesa za dve zemlje, u slučaju življenja u, ili van zajedničke države. Pošli smo od toga da je ovo veoma važno državotvorno pitanje i da mu treba prići sa studioznom analizom najvažnijih faktora poput ekonomije, bezbedonosnog interesa, kulturološko-civilizacijskog, geopolitičkog.

Analiza važnijih faktora interesa Srbije i Crne Gore sa aspekta zajedničke države

Bezbedonosni interes zajedničke države Srbije i Crne Gore

Bezbednost države i bezbednost njenih građana je jedan od najvažnijih prioriteta koji opredeljuju pri svojim političkim odlukama državnike i političare. Mnoge od izazova u budućnosti je teško anticipirati unapred, ali je svakako bitno da se izuzetno važne odluke na državnom nivou, uključujući pre svega razdvajanje (razbijanje) jedne države i formiranje (znatno) manje, prouči sa svih aspekata, gde je bezbedonosni u samom vrhu prioriteta. Šta bi dobile pojedinačno sa bezbedonosnog aspekta Srbija i Crna Gora da žive u zajedničkoj državi, a kakva bi bila situacija da postanu dve nezavisne države. U ovom a i nekim drugim faktorima uzetih u sličnu analizu (na primer ekonomski, kulturni) kada govorimo o opciji zajedničke države ne mislimo ni teoretski, ni praktično na sadašnje stanje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, imajući u vidu da ova zajednica nema pravno-pozitivno zadovoljavajuće faktore u zakonskim rešenjima, a i da u praksi, postoji opstrukcija realizacije postojećih rešenja, najčešće od strane crnogorskog političkog rukovodstva.

Tokom perioda kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina XX veka, posle rušenja bipolarnog sveta dolazi do porasta uverenja među širim naučnim i stručnim krugovima, ali i među samim laicima, da su ratovi i sukobi među ljudima i narodima prošlost i da nastupaju miroljubive epohe. Personifikaciju takvih mišljenja u okviru «kraja istorije» imamo u Fukujaminom znamenitom delu. (1) Međutim upravo u tom periodu, tokom devedesetih pa sve do današnjih dana, dolazi u svetu do eskalacije ratnih sukoba najrazličitijeg oblika od tipičnih agresija, preko građanskih ratova, pa sve do sasvim novih oblika sukoba kao što su «humanitarne intervencije» i intervencije u smislu predupređivanja budućih sukoba. U suštini svi ovi sukobi su veoma nasilni i pored marketinških slogana, povoda i «opravdanja» koji se daju u medijima iza njih se kriju stvarni interesi njihovih pokretača koji se nisu bitnije izmenile u odnosu na prethodne epohe XX ili recimo kraja XIX veka (kraj H I H veka je period relativnog mira u Evropi i Severnoj Americi sa mnoštvom kolonijalnih ratova širom Planete). Velika je utopija bilo koje političke garniture, a naročito one koja predviđa da bude državotvorna i da usmerava čitav narod i zemlju, ukoliko se oslanja na utopističke planove o večnom miru, odsustvu sukoba ili da će neko drugi da brani tu državu i narod. Takvi pokušaji planiranja nacionalne bezbednosti bi možda mogli da imaju svoj začetak u jednoj Skandinaviji ili eventualno Beneluksu i Švajcarskoj, ali veoma teško na već stolećima uzavrelom Balkanu. U stvari iz istorijskog iskustva balkanski narodi su pored, inače ne retkih, međusobnih sukoba, češće sami bili žrtve agresorskih sila van samog Balkana.

Na osnovou svega iznetog zvuči krajnje utopistički i nerealna opservacija crnogorskih idenpedentista, uključujući i najviše državne funkcionere trenutno na vlasti, da Crnoj Gori, u slučaju samostalnosti i nije potrebna svoja vojska ni oružane snage. Iako je doktrina odvraćanja potencijalnog agresora postojećim sopstvenim snagama, opšteprihvaćena u okviru bezbedonosnih sistema gotovo svih zemalja sveta, pokret za nezavisnu Crnu Goru smatra da upravo odsustvo sopstvene vojske može da bude najbolja preporuka za mir u regionu i zaštitu sigurnosti i interesa crnogorskih građana.

Koliko je potencijalna nezavisna Crna Gora dugoročno bezbedna, dovoljno je posmatrati u odnosu na njene susede, od kojih je albanski faktor najvažniji. Usled promene etničke situacije na Kosovu i Metohiji Crna Gora više nije samo sa istoka i jugoistoka, natkriljena etničkim Albancima, već i sa severoistoka. Dok Albanaca na ovim prostorima ima oko pet i po miliona u Crnoj Gori ima svega nešto preko 400000 pravoslavnog življa uz blizu 200000 sugrađana muslimanske veroispovesti (muslimana – Bošnjaka i Albanaca). Što je veoma važno , muslimanski živalj ima visoki demografski prirast u odnosu na pravoslavno stanovništvo, što znači da će i ovakav odnos imati dalju tendenciju promena. Vođstvo separatističkog bloka u Crnoj Gori zanosi građane parolama o tome da će ulaskom u Partnerstvo za mir ili čak NATO odagnati sve bezbedonosne izazove u budućnosti. Pitanje je šta će se desiti ako su u istom članstvu i Albanci u okruženju, a Albanci u Crnoj Gori budu tražili (ovo je vrlo verovatno) autonomiju za krajeve u kojima su većina – Ulcinj, Tuzi, Plav, Gusinje, Rožaje i dr. U slučaju bilo kakvih sukoba po makedonskom scenariju ili scenariju opština sa juga Srbije, dolazi do «demilitarizacije», formiranja multietničke policije adekvatne proporciji lokalnog stanovništva ( u slučaju Ulcinja, Tuzija i drugih krajeva sa albanskom većinom to je apsolutna većina) i specijalnog režima daljeg umanjenja suvereniteta Crne Gore nad tim prostorima. Kakav će biti u tom slučaju , položaj zvanične Podgorice u odnosu na Tiranu, kada ova druga ima deset puta više Albanaca (računajući i Kosovo, a možda i zapadnu Makedoniju) pod svojom realnom kontrolom u odnosu na ukupan broj stanovnika Crne Gore. Šta će se dešavati tada, pošto Crna Gora nema i ne planira vojne snage u odnosu na Albance koji imaju regularne, pararegularne i tajne armije na svim svojim prostorima, koje imaju svoju neposrednu saradnju, ideologiju Velike Albanije i geografsku povezanost.

Pored najveće opasnosti koja preti celovitosti crnogorske teritorije od Velike Albanije, postoje hipotetičke šanse ugrožavanja njenog integriteta i od Hrvatske (Boka Kotorska) i Muslimana (naročito delovi severa Crne Gore). (2)

Jasno je u vezi svega napred iznetog o bezbedonosnom i vojnom aspektu Crne Gore, da je za nju samu, daleko povoljnija varijanta, kao jedan od odgovora na napred iznete izazove, zajednička država sa Srbijom. To naravno ne znači da ovo važno pitanje (nacionalna bezbednost i odbrana) unapred prejudicira formu zajedničke države Srbije i Crne Gore, pošto gotovo svaki takav oblik (federacija, konfederacija, unitarna država, prelazni oblici) podrazumeva i zajedničku odbranu i oružane snage, što inače nije slučaj sa nekim drugim pitanjima (ekonomska pitanjanja uključujući i finansije i valutu, oblast kulture i dr.), koja mogu, a u nekim rešenjima zajedničke države koji su poznati u praksi i ne moraju da budu uključeni u nadležnosti zajedničke države, već mogu da ostanu u nadležnosti zemalja članica (ovo u slučaju federalnih, konfederalnih ili nekih prelaznih rešenja u organizaciji zajedničke države). Jednom rečju, nema zajedničke države bez zajedničke vojske i odbrambenog sistema, tako da praktično u bilo kakvoj zajedničkoj državi sa Srbijom, Crna Gora će moći računati na zajedničku vojsku, što će mnoge od napred navedenih izazova (opasnost po Crnu Goru od Velike Albanije i albanskog secesionizma, muslimanskog i slično) učiniti daleko manje opasnim nego da se sa njima suočava jedna mala nezavisna Crna Gora sa gotovo zanemarljivim oružanim snagama. Međutim, čak i u slučaju zajedničke države sa Srbijom, albanski ekstremizam je u tolikom naletu, da već sada njihovi različiti vojni i paravojni efektivi na Kosovu, Albaniji, ali i zapadnoj Makedoniji, sa mogućnošću njihove organizacije i na crnogorskom prostoru, ozbiljno ugrožavaju mogućnost srpskog faktora da im se bez problema superiorno suprotstavi. Otuda ovaj problem iziskuje ne samo formalno zajedničku državu Srbije i Crne Gore u budućnosti, već i stvarnu izgradnju oružanih snaga, kao i živu diplomatsku saradnju i savezništvo po tom pitanju (odbrana od Velike Albanije koja pledira na teritorije ovih ugroženih balkanskih država) sa vladama Makedonije i Grčke, pa čak i Bugarske.

Ekonomski interes zajedničke države Srbije i Crne Gore

Ekonomski interes je veoma važan za određivanje ukupne politike bilo koje teritorije ili zemlje u savremenom svetu. Otuda se pored istorijskih, bezbedonosnih, geopolitičkih, kulturno – civilizacijskih faktora na veoma važno mesto stavlja i ekonomska dimenzija odnosa među državama, regijama i drugim teritorijalnim jedinicama. Srbija na svojoj teritoriji (računajući i Kosovo i Metohiju) ima   bitne rezerve ruda metala (i nemetala) koji su veoma važni za razvoj industrije. Sa druge strane jedna od retkih ruda koja Srbiji nedostaje je aluminijum, koji se upravo nalazi u Crnoj Gori. Što se tiče energetskih rezervi, Srbija ima izvesne rezerve nafte i gasa koje su nedovoljne za podmirenje domaćih potreba, ali su dragocene za vanredne situacije kao što su bile sankcije i kada se makar deo potreba ovog važnog energenta može zadovoljiti iz sopstvenih izvora. Od ostalih energetskih izvora obe republike, a naročito Srbija, imaju rezerve uglja, kao i vodotokove za izgradnju hidroelektrana.

Najvažnije mogućnosti ekonomskog privređivanja u Crnoj Gori su vezane za oblast usluga – tercijalni sektor. Tu se pre svega izdvaja turizam kao veoma prosperitetna grana crnogorske privrede, što veoma često možemo čuti kao veliki adut budućeg crnogorskog razvoja i prosperiteta od protagonista pokreta za nezavisnost u ovoj republici. Tu su i mogućnosti saobraćaja i tranzita, gde su u nedostatku kvalitetnih puteva (prirodni faktori, a naročito reljef su otežavajući za izgradnju auto puteva na prostoru Crne Gore, osim na samom jugu) najvažniji aduti pruga Beograd – Bar i pomorska luka Bar za prekomorski transport. Upravo su ovi strateški sektori privrednog razvoja Crne Gore veoma vezani za Srbiju i njene privredne grane.

Turizam se bazira na visokim ulaganjima u infrastrukturu (hoteli i smeštaj, ulaganja u prirodnu sredinu, zabava i opšta infrastruktura turističkih naselja, saobraćajna infrastruktura i dr.) s tim da je veoma važno snabdevanje turista uključujući pre svega ishranu. Crna Gora je inače veoma deficitarna u obradivim površinama i proizvodima agronomije u celini, dok upravo Srbija raspolaže sa mogućnošću proizvodnje kvalitetne hrane za potrebe stanovništva i turista u Crnoj Gori. Otuda je interes Crne Gore da dobija hranu iz Srbije što bi u slučaju daljeg života u zajedničkoj državi bilo daleko pristupačnije i ekonomičnije za crnogorske interese od bilo koje druge kombinacije uvoza sa strane. Da ne govorimo o sigurnosnom aspektu da svaka država teži da ne zavisi dugoročno o uvozu prehrambenih proizvoda iz drugih zemalja, što u slučaju nestabilnosti u međunarodnom okruženju (ratovi, krize, sankcije i sl.) može da ugrozi nacionalnu sigurnost. Crna Gora taj problem na duže staze može rešiti samo u državnoj zajednici sa Srbijom, a nikako kao samostalna država. Dok je Srbija važna kao dugoročni snabdevač prehrambenim proizvodima za crnogorski turizam kao najperspektivniju granu privrede Crne Gore, upravo su na crnogorskom prostoru građani iz Srbije najbrojniji turisti (potrošači). Tome svakako pogoduje i pruga Beograd – Bar kao najefikasnija i najjeftinija saobraćajnica za masovni dolazak putnika u Crnu Goru. Na taj način zaključujemo da je turizam kao najperspektivnija grana crnogorske privrede usko povezan sa Srbijom i da bi zajednička država Srbije i Crne Gore pogodovala njegovom daljem razvoju, što bi u slučaju nezavisne montenegrijske države bilo ozbiljno umanjeno.

Kada govorimo o saobraćajnim i tranzitnim mogućnostima Crne Gore već smo konstatovali veliku važnost pruge Beograd – Bar i u putničkom i teretnom transportu, kao i značaj luke Bar. I putnički i teretni transport pruge Beograd – Bar je najviše vezan za Srbiju. U stvari Srbija značajan deo svog uvoza i izvoza, naročito u prekomorske zemlje, transportuje preko navedene pruge i preko same luke Bar. Crnogorska privreda i tranzitne usluge za samu Crnu Goru su daleko manje od značaja ove dve saobraćajnice koje se najvećim delom koriste za potrebe Srbije, što se ovim (crnogorskim) destinacijama finansijski veoma isplati. U slučaju dobro uređene zajedničke države ove međusobne uzajamne pogodnosti bi se mogle maksimizirati, što u suprotnom ne bi bio slučaj. To suprotno bi mogla da bude nezavisna Crna Gora, a delom već i sadašnje stanje «zamrzavanja» normalnih odnosa Srbije i Crne Gore i organa državne zajednice od strane crnogorskog rukovodstva, ali nažalost, delom i od kadrova stranke G 17 Plus iz državnih struktura Srbije i državne zajednice, koji svesno miniraju institucije zajedničke države u praksi pod različitim izgovorima i kao takvi idu direktno na ruku Đukanoviću u njegovim separatističkim planovima.

Što se tiče same Srbije njeni ekonomski interesi za zajedničku državu sa Crnom Gorom su realni, ali ne i preterano visoki. (3) Pored transportnih mogućnosti koje nudi Crna Gora Srbiji, gde je izlaz na more veoma važan, crnogorsko podneblje pruža velike mogućnosti uzgajanja kultura mediteranskog podneblja (agrumi, rano voće i povrće, duvan, cveće i dr.) koji se teže ili nikako mogu uzgajati u Srbiji. Tu su i neke pojedinačne pogodnosti, inače veoma slabe crnogorske privrede, koje bi mogle da budu interesantne za privredu Srbije kao dopuna – aluminijumski kombinat i nalazišta rude boksita, nikšićka železara, solana u Ulcinju, nalazište olova i cinka u Šupljoj stijeni i dr.

Kulturološko – civilizacijski faktor

Stanovništvo Srbije i Crne Gore, pogotovo njegov pravoslavni deo, pripada tradicionalno jednoj kulturi i faktički čini jednu naciju i narod. Celokupna njegova istorija je zajednička iako smo već konstatovali da je Crna Gora, odnosno tek manji delovi današnje njene teritorije, a do početka HH veka samo Cetinjska opština, imala svoju državnost tokom većeg dela Novog Veka, ali je pripadala i tada srpskom nacionalnom korpusu u svakom pogledu (politički, etnolingvistički, religijski, idejno i dr.). Danas, pravoslavno stanovništvo u Crnoj Gori je ogromnom većinom religijski opredeljeno (neki makar deklarativno, pošto ne upražnjavaju verske obrede ili to čine veoma retko) u okviru Srpske pravoslavne crkve koju oličava Mitropolija Crnogorska primorska na čelu sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem, dok je broj pristalica takozvane Crnogorske pravoslavne crkve zanemarljiv (neki njeni deklarisani «pripadnici» i poštovaoci su neretko muslimani ili neke druge konfesionalne strukture). Takođe ogromna većina pravoslavnih Crnogoraca se izjašnjava da govori srpskim jezikom, a ne virtuelnim crnogorskim (on kao takav ne postoji u lingvističkoj terminologiji i teoriji već je politička fiksacija; Postoji ijekavska varijanta srpskog jezzika na prostoru Crne gore). Deklarativnu podršku, makar u verbalnim izjavama, postojanju crnogorskog zasebnog jezika, daju često muslimani u Crnoj Gori, koji se najčešće prilikom ličnog opredeljenja (na

popisu i sl.) opredeljuju da govore bošnjačkim jezikom. Tako, u službenoj statistici poslednjeg popisa, se i dešava da famozni crnogorski jezik i nema veći broj svojih neposrednih «konzumenata», što sve zajedno govori da on nije samo teoretski i stručno nepostojeći, već da i u pogledu dela stanovništva koji ga navodno koristi on ostaje obična, dnevnopolitička manipulacija. Upotreba pored latiničnog, kao opšteevropskog pisma, i ćirilice, u Crnoj Gori je tradicionalno zastupljena kao i u drugim srpskim krajevima, pa je i to jedan od nespornih zajedničkih kulturno – civilizacijskih elemenata celokupnog srpskog naroda. Crnogorci, Srbijanci i ostali Srbi, uključujući i one pravoslavne Crnogorce koji se ne deklarišu na popisu da su Srbi, imaju zajedničke likove iz svoje prošlosti koje slave i neguju kult o njima, kao što su Vuk Karadžić, Njegoš, Karađorđe Petrović, Miloš Obilić, knez Lazar, dinastija Nemanjića i mnogi drugi, imaju zajedničke običaje, narodno predanje, zajedničke mitove. Kosovksi mit je svakako najjači jer «Nigde kao u Crnoj Gori nije bilo tako jako predanje o Kosovu i Lazaru, o besmrtnosti Obilićevog podviga iz kojeg je iznikao moto života da smrt dođe i prođe, a crn obraz ostaje dovijeka.» (4)

Smatramo da bi povodom prethodnog bilo dobro citirati analizu Miloša Kneževića vezano za nacionalnu i kulturološku opredeljenost Crnogoraca:

«U Crnoj Gori postoji, naime, temeljna i rasprostranjena solidarna prosrpska orijentacija koja nije uneta sa strane među Crnogorce, niti je nametnuta Crnoj Gori, već je nastala kao prirodni istorijski izbor i oblik spoljašnje i nutrašnje emancipacije naroda. Srpska orijentacija Crne Gore je odavno nastala, vekovima se negovala i među Crnogorcima razvijala kao skladan oblik porodične, bratstveničke, plemenske, narodne i nacionalne svesti.

Srpska osvešćenost Crnogoraca je iznutra generisana svest državne samobitnosti i nacionalnog održanja. Svest srpske samosvojnosti nije ulivena naknadno u mozgove Crnogoraca, niti je ideološki nametnuta sa strane, niti je politički projektovana metodama etnogenetičkog inženjeringa. Srpska nacionalna svest Crnogoraca je zreo istorijski plod a ne instantna ideo – identitetna smeša, zamućena u obeznanjenosti najnovijih vremena. Poreklo srpske svesti Crnoograca se dotiče najstarijih vremena. Koreni srpske svesti Crnogoraca su duboki i potrebno je opsežno srednjovekovno razgrtanje da bi se dosegli. Otuda je srpstvo Crnogoraca istorijsko, kontinuelno i prirodno.» (5)

Govoreći ipak o specifičnostima srpskog identiteta u okviru Crne Gore, determinisanim između ostalog i posebnim državotvornim istorijskim momentima, potom mediteranskim i planinskim podnebljem uključujući i violentni dinarski etnopsihološki tip, ali i neke najnovije društvene i političke pojave, Knežević konstatuje i sledeće: «U razmatranju unutarsrpskih srpsko – crnogorskih odnosa potrebna je usredsređenost na nijanse i pažnja da bi se izbegle omaške obostrane sujete i uvređenosti. Mada bi to mnogi želeli, Srbi i Crnogorci i dalje nisu skloni da jedni druge posmatraju kao susedne narode i strance. Dok kod Srba u Srbiji postoji mnjenje o kvalitetnom i solidarnom srpstvu Crnogoraca, Crnogorci svoje srpstvo ne vezuju isključivo za Srbiju. Srpski identitet i srpska nacionalna svest Crnogoraca nisu usmerene samo «spolja», na primer ka Srbiji kao izvancrnogorskoj nacionalnoj i državnoj činjenici, već i duboko ukorenjena unutrašnja srpska svojstva samih Crnogoraca. Srpski identitet i orijentacija u Crnoj Gori ne predstavljaju samo ekstrovertnu orijentaciju prema Srbiji, ili Republici Srpskoj, nego i samoogledanje, okrenutost ka sebi, u zajednici sa Srbijom. Otuda Srbi i Crnogorci nisu i nikada ne mogu biti jedni drugima stranci i susedi, naročito ne u Crnoj Gori.

Niti bi Srbi kao Crnogorci u Crnoj Gori trebalo da isključuju Crnogorce kao nesrbe iz srpsko – crnogorskih poslova, niti bi trebalo da se događa obratno. A događa se upravo obratno, samocrnogorci privileguju svoja prava na Crnu – Goru, potiskujući i isključujući Srbe – Crnogroce iz suženo i izopačeno shvaćenih crnogorskih poslova. Crna Gora je isuviše mala da bi bilo koji deo njenih građana bio neprimećeno diskriminatorski isključen iz političog života. Nesmotreno je potiskivati temeljnu srpsku komponentu crnogorskog istorijskog bivstva. Još nesmotrenije je suprotstavljati ostvareni nacionalni identitet njegovim geografskim (regionalnim), istorijskim, ideološkim i državnim derivatima. Crna Gora je izuzetan geografski prostor ali svakako nije «kolektivna ličnost», pogotovo ne nepremostivo različita od «kolektivne ličnosti» Srbije. Nema, dakle rivalstva niti neprijateljstva između Srba i Crnogoraca u Crnoj Gori i Srbiji ali, kako je vidljivo, i te kako ima između nekih njihovih političkih predstavnika i predvodnika.» (6)

Stoga bez obzira na sve elemente modernizacije, koji svakako unose nove i uglavnom pozitivne elemente (pre svega evropske, ali i drugih oblika savremene svetske kulture), većinski narod u Srbiji i Crnoj Gori   i dalje zadržava sve osnove zajedničke kulture i civilizacije koje bi mogao da na najoptimalniji način sačuva i upražnjava upravo u zajedničkoj srbijansko-crnogorskoj državi.

Geopolitički faktor zajedničke države Srbije i Crne Gore

Ovde ćemo samo u najosnovnijim crtama sagledati geopolitičku percepciju Srbije i Crne Gore vezane za opstanak zajedničke države ili naprotiv alternativu budućeg bivstvovanja dvaju nezavisnih država. Za Srbiju je izuzetno važno da preko Crne Gore ima izlaz na more, očuva u isto vreme srpsko teritorijalno okruženje prema Kosovu i (naročito ) Metohiji, a sa druge strane i prema Republici Srpskoj (naročito Hercegovini). Crna Gora bi zajedno sa Srbijom mogla daleko lakše da se nosi sa opasnostima koje joj prete od Velike Albanije te u isto vreme bi preko zvaničnog Beograda imala savezničke odnose sa Grčkom i Makedonijom u zadržavanju agresivnog i eskspanzivnog svealbanskog nasrtaja. Beograd i Podgorica u zajedničkoj državi, mogu lakše sa zvaničnim Atinom i Skopljem, pa čak i Sofijom, držati potpuno pod kontrolom albanski revizionizam na Balkanu, koji je upravo direktno uperen protiv teritorijalnog integriteta svih navedenih zemalja. Navedene zemlje (Srbija i Crna Gora, Grčka, Makedonija, Bugarska) su sve pravoslavne hrišćanske, te   direktno ugrožene od albanskog muslimanskog ekspanzionizma, što može da bude veoma bitna predpostavka za njihov savez (makar po ovom pitanju), kao i prefiks boljeg razumevanja hrišćanske Evrope o događajima u svom jugoistočnom delu. Za predpostaviti je, da će se sledećih godina dodatno radikalizovati odnos islamskog faktora u različitim oblicima na tlu Evrope, ali i na širem prostoru Starog sveta (Evropa, Azija, Afrika).

Crna Gora bi svojim otcepljenjem od zajedničke države sa Srbijom dospela u daleko lošije odnose ne samo sa samom Srbijom, već i sa Republikom Srpskom gde bi izgubila (makar zvanična vlast separatističke Crne Gore) ogromne simpatije. To bi imalo bolnog odjeka naročito u istočnoj Hercegovini. Naime, dok između Crnogoraca i Srbijanaca postoje izvesne razlike u temperamentu koje možemo naći u relacijama severa i juga svih evropskih naroda (kod Hrvata razlika između Zagoraca i Slavonaca sa jedne strane prema Dalmatincima i zapadnim Hercegovcima sa druge strane, odnos Milaneza i Sicilijanaca i uopšte severa i juga u Italiji, Španiji, Francuskoj i dr.), na šta često igraju crnogorski separatisti proglašavajući te razlike podneblja kao nacionalne osnovice, dotle Hercegovci (istočni) nemaju gotovo nikakve uočljive diferencijale te vrste (dinarski elementi fizičkog izgleda i konstitucije, temperament i osnovne crte u ponašanju, narodna nošnja, način govora i akcenat, navike, tradicionalni običaji i sl.) u običnim kontaktima čak i sa vatrenim «dukljanima» i «montenegrinima». Samo zbog odluka velikih sila u H I H veku kada se širila i teritorijalno konstituisala Crna Gora, ona nije mogla da sebi pripoji recimo Trebinje, Bileću ili Gacko, a mogla se širiti na sever sve do srca Raške oblasti i Metohije. Naime, Austro-Ugarska nije dozvoljavala da se Crna Gora širi na visove iznad Dubrovnika koje je zvanični Beč merio za sebe još od kraja H VIII veka iako su to na Cetinju najviše priželjkivali. Na taj način, a i zbog geografske bliskosti, Crnogorci su uvek istočnu Hercegovinu i Hercegovce doživljavali kao deo sebe ne samo u narodnom smislu, već i u temperamentu, kulturi i na svaki drugi način. Otuda paradoks stvaranja crnogorske nacije u svesti pojedinih Crnogoraca, deluje najneobičnije i najneverovatnije u kontaktu sa komšijama Hercegovcima koji takve nametnute dileme nisu imali. I najvatreniji teoretičari i vernici crnogorske etnogeneze bivaju u praksi razoružani kada se nađu pred Hercegovcima iz Trebinja ili Bileće, po mogućnosti u narodnoj nošnji koja se gotovo ne razlikuje od crnogorske sa tradicijom jedinstva iskovanog u zajedničkim viševekovnim borbama protiv Otomanske imperije, kojima treba da objasne u direktnom kontaktu, da oni više nisu isti narod. Crnogorska ratna pobednička zastava sa Vučjeg Dola, koja je uzeta da bude zvanična zastava nove nezavisne države (umesto stare viševekovne državne crveno-plavo-bele zastave jer je ista kao srpska) je umrljana krvlju i Hercegovaca i Crnogoraca koji su te borbe zajednički vodili. Otuda bi se geopolitički upravo istočna Hercegovina, odvajanjem Crne Gore, našla u veoma teškoj i političkoj, ali i emotivnoj situaciji. Zbog svog geografskog položaja, ali i drugih višestrukih veza, taj deo Srpstva i Republike Srpske je upravo oslonjen na Crnu Goru, daleko više nego na Srbiju ili ostatak Republike Srpske. Slično je, samo u nešto manjoj meri izraženo, i sa slučajem Metohije. Nema sumnje da bi nezavisna Crna Gora odvajanjem od Srbije i makar kratkoročnim stvaranjem pretežno nesrpskog identiteta, izgubila svoje viševekovne posebne pozicije upravo sa najbližim i njoj najintimnijim okruženjem Srpstva u obliku Hercegovine i Metohije. Ovde nismo ni spominjali vrlo realne perspektive unutarcrnogorskog podvajanja u slučaju nezavisne Crne Gore koja u geopolitičkom okruženju postaje veoma ranjiva, potencijalna i višestruka žrtva. To je vidljivo naročito na pravcu severa i juga Crne Gore, mada praktično sem Cetinjske opštine, ne postoje zaokruženiji crnogorski prostori sa osetnom većinom protagonista nezavisnosti u odnosu na simpatizere zajedničke države (ovde nisu računati Albanci i muslimani; Dok su Albanci iz političkih razloga spremni da podrže nezavisnu Crnu Goru, muslimani, ili Bošnjaci su po tom pitanju veoma podeljeni). Kako bi se u slučaju otcepljenja Crne Gore osećalo oko 270 000 državljana Crne Gore u Srbiji (uz više stotina hiljada drugih građana Srbije koji su takođe poreklom iz Crne Gore) ne treba posebno ni naglašavati. Crnogorsko rukovodstvo se trenutno distancira od pozicije Kosova i Metohije tvrdeći da to pitanje nema veze sa Crnom Gorom ni na koji način, a viševekovni crnogorski duh se napajao upravo Kosovom i njegovom sudbinom.

Jednom rečju, eventualnim odvajanjem od zajedničke države sa Srbijom i distanciranjem od Srpstva, geopolitički Crna Gora dolazi sama dugoročno u veoma tešku poziciju, koja može da ozbiljno dovede u pitanje ne samo njen teritorijalni integritet i jedinstvo, već i samo postojanje, dok Srbija i naročito Republika Srpska dospevaju u teži položaj. Sudbina Kosova i Metohije (ili makar njegovog severnog dela) u okviru Srbije se dalje otežava, a jedinu pravu geopolitičku korist od odvajanja Crne Gore mogu imati istinski (možda sada samo delimično prikriveni) neprijatelji i Srba i Crnogoraca.

(autor je , zajedno sa Mr Vladom Stankovićem , pisac knjige «Zajednič k a država Srbije i Crne Gore - dosadašnja iskustva i dalje perspektive» - u izdanju Instituta za političke studije iz Beograda)                                                                  

  Uža bibliografija

- Vujović Mišo, «Crnja i Gora», Podgorica – Nova Pazova, 2003, str. 368

- Ičević Dušan, «Odnosi Srbije i Crne Gore», Kulturno-prosvijetna zajednica Podgorice, Podgorica 2001.

- Knežević Miloš, «Postjugoslovenska sudbina Srbije i Crne Gore», u «Država i tranzicija», Kikindski dijalozi, priredio Jovica Trkulja, Kikinda 2005, str. 199-258                             

- Lopušina Marko, «Milo jedna evropska priča», Zograf, Beograd 2005, str. 320

- Ljušić Radoš, «Istorija srpske državnosti, Srbija i Crna Gora, novovekovne srpske države», SANU, ogranak u Novom Sadu, Novi Sad, 2001, str. 408

Fusnote:

1. Frensis Fukujama "Kraj istorije"

2. takvu soluciju ostavlja kao realnu mogućnost u slučaju nezavisne Crne Gore i Miloš Knežević u "Postjugoslovenska sudbina Srbije i Crne Gore", Kikindski dijalozi, Kikinda, 2005, str. 240, takodje o ovome i u Mrako Lopušina "Milo, jedna evropska priča", Zograf, Beograd, 2005, 137-138.

3. po ovom pitanju se možemo složiti sa ekonomistom Goranom Nikolićem u njegovoj analizi čiji se deo odnosi na zajedničku državu Srbije i Crne Gore: "U kojoj meri je ekonomija dezintegrativni ili integrativni faktor države?", Ekonomska politika, mart, 2006.

4. Mišo Vujović "Crnja i Gora", Biblioteka dokumenti, Podgorica - Nova Pazova, 2003, str. 7.

5. Miloš Knežević, "Postjugoslovenska sudbina Srbije i Crne Gore", Kikinda, 2005, str. 233.

6. Miloš Knežević, "Postjugoslovenska sudbina Srbije i Crne Gore", Kikinda, 2005, str. 234.

 
     
     
 
Copyright by NSPM