Đorđe Vukadinović

Kosovski Rubikon

Teško je reći ko je više iznenađen činjenicom da se Srbija, po svemu sudeći, neće lako pomiriti sa nezavisnošću Kosova i Metohije. I kosovski Albanci i tzv. međunarodna zajednica, tačnije rečeno, uticajni centri moći u Briselu, Njujorku i Vašingtonu koji odlučuju o nasoj i svetskoj sudbini, očigledno su računali da je, barem što se Srbije tiče, čitava priča završena 1999. sa višemesečnim NATO bombardovanjem i povlačenjem naših trupa sa Kosova, shodno odredbama Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244. Iz tog ugla gledano, ostalo je samo da se, nakon određenog perioda, međunarodno-pravni okvir usaglasi sa faktičkim stanjem na terenu, a u međuvremenu tekovine albanske narodnooslobodilačke borbe razvijaju i neguju u okrilju međunarodnog protektorata.

Na Srbe i Srbiju tu kao da više niko nije ozbiljno računao, pri čemu su preostali kosmetski Srbi tretirani kao neka vrsta živih zamoraca na kojima će se povremeno testirati stepen progresa «mlade kosovske demokracije», a na Srbiju gledano kao na sporedan remetilački faktor, zabavljen o svom tranzicijskom jadu, bez realne snage i političke volje da se ozbiljnije ispreči na putu kosovskog «priključenja zajednici evropskih naroda». Činilo se da je daleko važnije da se, naglašavanjem kako je Kosovo «unikatan slučaj», otklone eventualne dileme Moskve i Pekinga, nego da se uopšte razmišlja o bilo kakvim ustupcima Beogradu i Srbiji, o čijem se, po još uvek svim važećim aktima, delu teritorije radi. I ta cinična računica nije bila neosnovana, iako će se na kraju verovatno pokazati kao pogrešna. Srbija je, naime, s jedne strane, zaista bila dobrano umorna od Kosova, a naročito od Miloševićeve manipulacije tom «najskupljom srpskom rečju» i nacionalnim osećanjima uopšte. S druge strane, nove postpetooktobarske vlasti zvanično su i nezvanično emitovale poruku kako ih Kosovo u osnovi ne zanima («Oslobodite nas Kosova» bile su, prema svedočenju Milana St. Protića, reči Gorana Svilanovića upućene svojevremeno Ričardu Holbruku), te da ga, štaviše, smatraju samo balastom na evropskom putu demokratske Srbije.

Ono na šta, međutim, međunarodna zajednica nije računala bio je čuveni srpski inat podstaknut osećanjem duboke nepravde i dvostrukim standardima. Srbija, koja je srušila Miloševićev režim, koja je duboko zagazila u procese demokratizacije i ekonomske tranzicije, koja je bila spremna da zaboravi raniji nepravdni tretman tokom ratnih devedesetih godina i da uđe u nove partnerske odnose sa onima koji su je izložili sankcijama, a potom i bombardovanju, koja je bila spremna da preuzme i veći deo odgovornosti za raspad bivše Jugoslavije nego što ga je objektivno imala, za svoj evidentan napor nije u suštini ničim nagrađena. Naprotiv, osim dalekih i maglovitih obećanja o ulasku u «evroatlanske integracije», na polju realpolitike sve se, gotovo do detalja, nastavilo po starom.

Srpsko samoorganizovanje na Kosovu radi očuvanja golog opstanka tretirano je kao nekooperativnost, ili čak subverzija spram napora međunarodne zajednice na «normalizaciji prilika» i «izgradnji multietničkog Kosova», dok su albanske provokacije, čak i kada su prerastale u prave zločinačke poduhvate, poput onog od 17. marta 2004, ili tolerisane ili prećutkivane i minorizovane. Od srpske strane tražena je puna kooperativnost i zahtevani konkretni ustupci zarad nejasnih naznaka o nekakvom budućem uvažavanju srpskih interesa, a kosovski Albanci tretirani kao razmaženi i osetljivi mezimci koji se ni po koju cenu ne smeju i ne žele iritirati. Dok su srpski generali i političari odlazili za Hag pod najtežim optužbama, abanski ratni lideri su prolazili bez optužnica, ili na brzinu puštani iz Ševeningena, čak i uz skandalozne presedane poput dozvole Haradinaju da se bavi političkim aktivnostima tokom trajanja sudskog postupka. Širok dijapazon pregovaračkih ponuda srpskog tima («sve osim pune nezavisnosti») proglašavan je za opstrukciju i de fakto unapred odbacivan, dok se pregovaračka isključivost albanske strane («ništa osim pune nezavisnosti») promovisala kao konstruktivan stav.

Ovim očigledno nepravednim tretmanom srpske strane, Kosovo je na po malo paradoksalan način opet povratilo već gotovo izgubljeni mitski status u srpskoj kolektivnoj svesti. Srbi možda ne znaju šta bi sa Kosovom, ali osećaju da su način na koji se ono oduzima i obrazloženja sa kojima se to čini duboko nemoralni i nepravedni. Tako su, mimo volje srpskog javnog mnjenja, a pogotovo srpske političke elite, albansko nestrpljenje i nepopustljivost, kao i pogrešna politika vodećih sila, naterali Srbe da pređu Kosovski Rubikon i, po svemu sudeći, upuste se u još jednu neravnopravnu – za sada, srećom, samo diplomatsku – kosovsku bitku. Iako bi se još donedavno Srbi verovatno zadovoljili kakvim simboličkim gestom i mrvicama papirnatog suverereniteta, sada je za nekakve kozmetičke ustupke srpskoj strani već prekasno. Jer kada se jednom pređe crta, i rasplamsa pogaženo dostojanstvo, više uglavnom nema nazad. Kocka je, dakle, bačena. Ili samo što nije.